Zahvaljujem se.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe NS, narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite, gospođo Filipovski.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo Udovički, kolege i koleginice narodni poslanici nesporno je da su nam ova dva sistemska zakona bila potrebna i neophodna, da je Evropska komisija dala pozitivno mišljenje na oba zakona i da se njime reguliše transparentnost i jasna pravila u javnom sektoru u oblasti plata.
Zbog građana Srbije, mislim da je veoma važno još jednom istaći razloge zbog kojih se ovaj zakon danas donosi, odnosno o kojem danas raspravljamo, a vi ste gospođo Udovički u svom uvodnom izlaganju to i istakli, a to je nesistematizovanost i neujednačenost postojećeg sistema zarada.
Samo jedan argument je po mom mišljenju veoma važan za donošenje ovog zakona, a to je da plate zaposlenih u različitim delovima javnog sektora su uređene nizom različitih propisa. Znači, zar treba da dozvolimo da ih dalje preko 20 zakona i podzakonskih akata regulišu nivoe plata u 11.000 budžetskih korisnika. Preko 900 koeficijenata smo imali i 12 osnovica za određivanje plata, preko 2.200 radnih mesta, 70 različitih osnova za naknadu, a propisi su u pojedinim delovima sistema uvođeni i menjani parcijalno i nekoordinirarno.
Meni je potpuno jasno koliko je bilo teško i vama i vašim saradnicima u Ministarstvu samo dovesti za sto 500.000 radnika, saslušati ih i sve njihove zahteve upakovati u Predlog ovog zakona. I sama sam učestvovala u javnim raspravama koje ste vi zajedno sa predstavnicima Ministarstva vodili.
Bila sam u novembru prošle godine u KBC Bežanijska kosa na poziv sindikata medicinskih sestara i tehničara i bila sam u prilici da vidim kako se taj dijalog vodi i koliko predstavnici Ministarstva sa pažnjom slušaju sve argumente sindikata, predstavnika socijalnog sektora i koliko predstavnici Ministarstva se zaista trude da obrazlože sve njihove zahteve da objasne, ako ne mogu ti njihovi predlozi da uđu u zakon, što je meni bilo dovoljno da shvatim nameru vas i vaših saradnika da vam je zaista stalo da se donese jedan dobar zakona i da on bude primenljiv u praksi.
Osnovni ciljevi ovog zakona su uređenje sistema plata na jedinstvenim principima. Dakle, smanjenje ili otklanjanje nejednakosti u platama i postizanje pravičnosti, upravljivost troškova budžeta, uspostavljanje organizacije rada u upravljanje ljudskim resursima u skladu sa uslugama koje javni sektor pruža.
Ono što je posebno važno i što mislim da će u praksi, Predlog zakona o sistemu plata u javnom sektoru omogućiti, modernu i efikasnu i jeftinu pre svega upravu, koja će na jedan pravi način u svakom smislu reči biti servis građana.
Sadržina Predloga zakona pre svega definiše i obuhvata zaposlene koji podležu uređivanju plata u zajedničkom sistemu, uvođenje kataloga radnih mesta, definisanje zajedničkih i istih osnova za dodatke na platu, naknade platama, uvažavanje specifičnih i pojedinih delova javnog sektora kroz davanje osnova za dodatke i druge troškove i primanja koja će biti definisana u drugim zakonima.
Mislim da je veoma važno, a vi kao radnici i zaposleni u Ministarstvu državne uprave, donošenje na vreme podzakonskih akata i verujem da ćemo i to zakonskom roku imati. Mi kao narodni poslanici nismo u prilici da te podzakonske akte vidimo na osnovu našeg Pravilnika rada, ali smo u prilici da pratimo primenu ovog zakona i da zajedno sa vama u koliko bude bilo potrebe ukazujemo na moguće teškoće u primeni ovog zakona koji će sigurno u početku biti.
Želim na kraju svog izlaganja da vam kažem da će poslanička grupa NS u danu za glasanje podržati oba predloga zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se gospođo Filipovski.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SNS, narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, bilo je neophodno doneti ovaj zakon. Bilo je neophodno doneti, a to je zato što je Srbija imala niz zakonodavnih procesa tako da su pojedini zakoni jednostavno izgubili svoju efikasnost i primenu, mogućnosti kvalitetne primene zato što ih je jednostavno vreme pregazilo.
Kada je u pitanju ovaj Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, mislim da je bio i poslednji čas da se ovako nešto donese. Konačno, imamo jednu materiju potpuno definisanu zakonom. I zakonom koji nije brzopleto donet, kako to neki hoće da kažu, već je posle jedne ozbiljne rasprave sa predstavnicima i sindikata i zaposlenima u organima državne uprave, to baš razloga što bi brzopleto donošenje jednog ovakvog zakona blokiralo čitavu upravu, sve državne organe i sve druge institucije koje se oslanjaju na jedan ovakav zakon.
Bilo ga je potrebno doneti iz drugih razloga. Jedan od tih razloga jeste jedno jako loše iskustvo koje smo imali u prethodnim postupcima koji su regulisali ovu materiju. Gospođa ministar verovatno ne zna da je i ranije bilo pokušaja da se ovo reši, ali ne ovako dobro. Čak šta više, najveći problem je bio što oni koji su učestvovali u pisanju zakona gledali su gde se njihovo mesto nalazi u zakonu. Pa, su gledali za sebe da obezbede najbolje pozicije i to se odrazilo na višak zaposlenih u organima državne uprave. Zato što su uveli jedno pravilo da neko može biti nameštenik, može biti rukovodilac, ali mora da ispuni uslov o broju zaposlenih koji su pod neposrednim njegovim nadzorom.
Znači, ako je rukovodilac, ima određeno zvanje, imaće 30% ili 40% manju platu ako vrši nadzor nad dva svoja zaposlena, nego da vrši nadzor nad pet ili više. E, tako su ovi vladali. Pa su onda, da bi njihov politički podoban nameštenik imao 30% ili 40% veću platu, zapošljavali nove ljude kojima bi on rukovodio i ostvario to pravo. I, onda smo došli do toga da smo imali državnu upravu koja je neefikasna, koja nije imala pravedan sistem ocenjivanja i koja je jednostavno radila po nekoj stihiji kad, kako i kome padne na pamet. Odlično se sećam tih zakonskih rešenja.
U ovom zakonu ne mogu da se nalaze javna preduzeća zato što, ipak mislim i kao predsednik Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava, u pitanju su različiti izvori finansiranja zarade. Državna uprava, prosveta, zdravstvo, finansiraju se iz budžetskih prihoda. Da li su oni iz fondova, da li su direktno iz budžeta, da li su iz republičkog budžeta, budžeta jedinice lokalne samouprave ili budžeta autonomne pokrajine su iz budžeta. Zato što svi ovi organi koje sam sada naveo imaju svoje sopstvene prihode, koje smo im mi ovde u Narodnoj skupštini dali zakonom, i imaju poverene prihode, koje smo mi takođe odredili zakonom. Svi se oni, u suštini, finansiraju iz konsolidovanog budžeta Republike Srbije. Hteli to neki da priznaju, ili ne, ali tako jeste.
Javna preduzeća obavljaju poslove od javnog interesa, ali pošto smo počeli postupak još davne 2000. godine, 2001, sa reformama, mnoga od naših javnih preduzeća već imaju konkurenciju na tržištu, a opterećena su već zakonskom regulativom, kao što je Zakon o javnim nabavkama, pa je njihov proces donošenja odluka i učešća na tržištu daleko otežan, nego kada je u pitanju privatni kapital, mada i oni sprovode neki svojevrstan postupak javnih nabavki, ali nema niko prave žalbe na njihov postupak.
Treba ti ljudi koji vode javna preduzeća da budu motivisani, da ostvare taj javni interes i sačuvaju javno preduzeće. Nećemo da se lažemo da u prošlosti nije bilo nepravilnosti u radu i da su mnogi u javnim preduzećima živeli na novcu koji nisu obezbedili. Neko reče sada, dali smo garancije „Srbijagasu“, a to nije tačno. Preuzeli smo dug od „Srbijagasa“ koji su napravili ti koji nas sada kritikuju. Dali smo garancije između 2008. i 2012. godine „Srbijagasu“, a sada smo te garancije pretvorili u javni dug na osnovu Zakona o davanju garancije koji je ova Skupština sa većinom koju je predvodila DS, dala. Što se sada čudite? Tako je bilo, tako i za „Er Srbiju“, za „JAT“, davali smo ovde garancije da će te obaveze da budu izmirene. Tako ste vodili preduzeće da nisu mogle da budu izmirene, a sada se izmiruju iz budžeta i to je državni dug čim date garanciju. Jednom to naučite. Nećemo da pričamo i da iznosimo paušalne ocene.
Kada neko kritikuje rad u javnim preduzećima, pogotovo kada spominje EPS, ja bih voleo…
(Marko Đurišić, s mesta: Tema, može malo tema?)
… sa temom o javnim preduzećima, pa bih voleo da kolega koji dobacuje jednom siđe u bilo koji rudnik ili bilo koji površinski kop leti ili zimi, svejedno, pa da vidi da li bi mu neko radio za 22.000 ili 25.000 dinara…

Gospodine Arsiću, molim vas, nastavite izlaganje, navikli smo da gospodin Đurišić dobacuje, ne obraćajte pažnju.
(Marko Đurišić, s mesta: Njemu ne smeš da kažeš – tema, kukavice.)

To je razlika između onoga ko sedi u kancelariji i onoga ko radi i stvara novu vrednost u državi. Svakako da u nekoj budućnosti očekujem da se i ovaj problem konačno reši i da na tu priču stavimo tačku. Neko smatra da sva naša javna preduzeća treba prodati, a ja lično ne, mislim da to nije pametno, zato što su neka jako bitna za funkcionisanje čitavog ekonomskog sistema Republike Srbije. Ne treba da se podlegne interesima velikih multinacionalnih kompanija po tom pitanju.
Predlog zakona o opštem upravnom postupku, pošto ću sada samo deset minuta da iskoristim, drago mi je što su sve one odredbe zakona, starog zakona koje su se dokazale i pokazale, u vremenu, jer taj zakon je dugo trajao i sačuvan i drago mi je što sa ovim zakonom usklađujemo svu onu zakonsku regulativu koju smo pravili proteklih par godina i omogućavamo državnoj upravi da konačno brže i efikasnije radi, pošto smo joj stvorili sve moguće zakonske pretpostavke. Sa tim se slaže čak i Zaštitnik građana, gospodin Janković i kada sam to pročitao morao sam da vidim da li će nešto da mi padne na glavu, ali nije ništa.
Imao je samo jednu primedbu da ne treba da odlučuje pojedinac, a ja smatram da treba da odlučuje pojedinac, jer ministar dobija akt koji treba da potpiše, a koji mu spreme saradnici. Sam često nije dovoljno stručan i sposoban da proveri ispravnost takvog jednog akta koji potpisuje, a on snosi odgovornost ukoliko potpiše nešto protivzakonito. Ovde u ovom slučaju predviđeno je ovim zakonom, radiće pojedinac koji zbog pretpostavke da ne bi ni bio na tom mestu, da nije sposoban i stručan, da baš takva akta propisuje i potpisuje.
Naravno, za sve ono što radi, moraće da odgovara, ukoliko dođe do ozbiljnih propusta. Toliko u ovom svom prvom delu.
Hteo bih gospodi koja dobacuju i koji su čak rekli da je ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, pa sada neko dobija status grada ko je predsedniku Vlade mio.
Požarevac je dobio status grada, ali ne zahvaljujući DS, već stručnim ljudima koji su pisali zakon o teritorijalnoj podeli između gradova i opština.
Politički deo radne grupe koja je pisala, nije htela Požarevcu da da status grada. Znate zašto? Ne zato što je prvi sud državni osnovan u Požarevcu, ne zato što je prva vojna jedinica osnovana u Požarevcu, ne zato što je prva vazduhoplovna škola osnovana u Požarevcu, nisu hteli da mu daju status grada, zato što je tamo rođen Slobodan Milošević.
Toliko o tome. Ipak je onaj stručan deo, doduše malo pod prisilom, naterao politički da bude i Požarevac grad i dobije taj status, tako da o tome da neko dobija status grada, kome je srce milo oko premijera, nije istina i vi ste to dokazali u ranijem periodu. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Arsiću.
Pošto nema više prijavljenih po ovom članu Poslovnika, prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Hvala predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicima, uvažene kolege poslanici, poštovani građani Srbije, kao što je već istakao ovlašćeni predstavnik PG SPS, uvaženi kolega Milisav Petronijević, PG Socijalističke partije Srbije će nesumnjivo u Danu za glasanje podržati sva tri zakonska akta o kojima danas raspravljamo, imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik izneo i činjenično i pravu pravnu argumentaciju za podršku zakona o platama u javnom sektoru.
Ja se neću doticati tog zakona, tako da će fokus moje diskusije biti usmeren na Zakon o opštem upravnom postupku, kao što smo već i u raspravi, koju smo započeli na resornom odboru, odnosno Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja, gde smo pokrenuli određene teme koje mogu da zavrede pažnju i na koja u svakom slučaju i građani Republike Srbije očekuju adekvatne odgovore.
Naravno da je ovaj zakon koji ste predložili, uvažena ministarko, jedan dobar zakon. Ne možemo da kažemo ni da je prethodni Zakon o opštem upravnom postupku bio loš, naprotiv. Sadržao je dosta dobrih procesno-pravnih instituta i s obzirom da se radi o zakonu procesno-pravnog karaktera, možemo reći da ovaj zakon sadrži i sada rešenja koja u svakom slučaju kvalitativno čine jedan pomak u odnosu na prethodno važeći i dalje važeći, dok ovaj ne usvojimo, Zakon o opštem upravnom postupku.
Ono što je jako dobro, dobro je što su uvedeni neki novi procesno-pravni instituti, koji će nesumnjivo ovaj Zakon o opštem upravnom postupku učiniti efikasnijim, a samim tim praktično povoljnijim za građane. Zašto? Zbog toga što su građani Srbije, uglavnom suočavajući se sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, nailazili na određene probleme, pa i negodovanja u pogledu efikasnosti u postupanju organa, govorim o upravnim organima, prevashodno državnim organima. Zatim, dugom vremenskom periodu u kome je trajao i postupak i donošenje odluka, da ne pominjem o tome kako su izdavane građevinske dozvole, gde je takođe primenjivan upravni postupak, kako se postupalo u nekim postupcima koji se vezuju upravo za strateško planiranje i naravno postupci koji su u tom pravcu strankama, na neki način se učinili kao postupci koji nepotrebno dugo traju.
Ono što u svakom slučaju za ovaj Zakon o opštem upravnom postupku možemo reći, kako sam već i napomenuo, da pored jako dobrih procesno-pravnih rešenja, postoje neka rešenja, uvažena ministarko, koja bi mogla, eventualno, uz vašu podršku, naravno i razumevanje za ono što ću istaći u ime poslaničke grupe SPS, da učinimo po kvalitetu još boljim ovaj zakon.
Pre svega, kada govorimo o članovima 9, 17, 18, 25, to je sam početak Zakona o opštem upravnom postupku, nailazimo na rešenja koja su u principu dobra. Međutim, kada govorimo o načelu delotvornosti i ekonomičnosti postupka, uvažena ministarko, tu mi se čini da nedostaje sankcija za nepostupanje upravnog organa, upravo u skladu sa ovim načelom.
Naime, ako državni organ ne postupa efikasno, ukoliko državni organ koji je istovremeno i upravni organ u rokovima koji treba da budu što kraći, ne donosi odluke, ne preduzima određene procesne radnje, onda bi bilo logično da se za to propiše i adekvatna sankcija.
Da li u ovom slučaju zakon sadrži takve odredbe? Ja mislim da ne. Čitanjem, pažljivim čitanjem ovog zakona nisam našao da ovlašćeno lice u ime upravnog organa, ukoliko ne postupa u rokovima, ne postupa efikasno, ažurno, može da pretrpi određenu posledicu.
Naravno da se protiv takvog lica može pokrenuti disciplinski postupak, ali ja bih ukazao vama na rešenje koje je sadržano u odredbama Zakona o parničnom postupku i ukazao bih vam na još jedno rešenje koje sadrži Zakon o povredi prava na suđenje u razumnom roku, koji je upravo ova Skupština donela.
Analogno tim procesnim rešenjima, uvažena ministarko, mogla su ista procesna rešenja da budu sadržana i u odredbama ovog zakona, kako bi se isti učinio što efikasnijim.
Drugo, u članu 17. je rečeno da početak upravnog postupka jeste termin kada je stranka obaveštena o preduzimanju odgovarajućeg upravnog akta. Mi pravnici i te kako dobro znamo da obaveštenje predstavlja jedan dosta širok pojam. Obaveštenje može biti i obaveštenje na oglasnoj tabli. Obaveštenje može da bude i u elektronskoj formi. Obaveštenje može da bude i u sredstvima informisanja, ali ono što je u drugim procesnim zakonima definisano, kao što je Zakon o parničnom postupku, kao što je Zakon o krivičnom postupku, vanparničnom postupku, nije pitanje obaveštenja, nego dostavljanja upravnog akta stranci, a od tog trenutka, od tog dostavljanja započinje upravni postupak.
Dobro je što ste u zakon uveli tzv. garantni akt na osnovu koga se upravni organ obavezuje da će na zahtev stranke doneti i konačan akt ili preduzeti odgovarajuću upravnu radnju i to je dobro rešenje i mi u poslaničkoj grupi SPS isto podržavamo, jer je u interesu građana, jer je u interesu efikasnosti postupka, samim tim u interesu stranke koja u tom postupku učestvuje.
U članu 25. rečeno je da stranci mora biti dato pravo na raskid ugovora, izvinjavam se, dato je organu pravo na raskid ugovora, ali ne i stranci i o tome smo razgovarali na Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja.
Uvažena ministarko, ovde postoji jedan problem. Ako se pravi ugovor između organa i stranke, to je dobro rešenje, jer se tim ugovorom i stranka i organ obavezuju na određene radnje. Organ da efikasno postupa s jedne strane, stranka sa druge strane da preduzima radnje koje se tim ugovorom propisuju, odnosno koje se stavljaju na teret stranci. To je odlično rešenje, ali posle toga već u članu 25. ste predvideli da pravo na raskid tog ugovora ima samo državni organ ili upravni organ. Nema stranka, stranka ima samo pravo na prigovor. Vi ste pokušali da objasnite resornom odboru da je upravo to rešenje da stranka prigovori i da će zaštititi svoj interes.
Postavlja se drugo pitanje. Načelno, svaki ugovor podrazumeva poštovanje ugovornih strana koje moraju da budu potpuno ravnopravne, potpuno jednake. Tako je sadržano u Zakonu o obligacionim odnosima, tako je sadržano u građanskim zakonicima. Na kraju krajeva, postoji i u Ustavu u članu 21. – načelo zabrane diskriminacije.
Ovde dolazimo u situaciju da je organ uprave na neki način privilegovan u odnosu na stranku. On će da jednostrano raskine ugovor, stranka to ne može da učini, stranka može da izjavi prigovor. Šta se dešava po prigovoru? Šta ukoliko se odbije prigovor? Ugovor ostaje na snazi.
Da li prigovor uvek može da ima za posledicu raskid ugovora? To ostaje pitanje i uvažena koleginica koja je na Odboru za pravosuđe dala odgovor, može na neki način da se tumači kao pravno rešenje, ali se postavlja pitanje da li je celishodno pravno rešenje? Postavlja se pitanje da li postoje neka druga procesna rešenja koja u svakom slučaju mogu da budu više u korist stranke?
Tako da, u svakom slučaju, ovo pitanje na neki način ostaje otvoreno pitanje koje po nama u poslaničkoj grupi SPS može da iziskuje pronalazak nekog adekvatnijeg ili povoljnijeg rešenja.
Takođe, mislimo da bi uvažena ministarko u ovom zakonu trebalo propisati i rokove u kojima organ treba da odluči i po prigovoru i po žalbi, a ne da im ostavljamo diskreciono pravo za odlučivanje. Zašto? Pa i vi ja kao stranka u upravnom postupku očekujemo od upravnog organa efikasnost. Očekujemo brzinu, očekujemo naravno ono što podrazumeva i parametre struke i stručne reference. Da se upravni akt zasnuje na zakonu i na činjeničnoj građi, ali i očekujemo da se to reši što pre.
Ovde nemamo definisane, jasno i precizno definisane rokove u kojima će se odlučiti maksimalno brzo, kako po prigovoru, tako i po žalbi. Ne svuda, ali u ovim pojedinim delovima o kojima ja govorim zaista nisam primetio da taj rok postoji. Recimo, kada se izjavljuje zbog neizvršavanja ugovornih obaveza, članu 25. Zatim, kada se izjavljuje protiv upravne radnje u članu 28, kod pružanja javnih usluga u članu 31.
Takođe, trebalo bi propisati dužnost, a ne diskreciono pravo organa da ustupi predmet drugom organu ukoliko uoči da nije nadležan. Kada se to dešava? Dešava se kada vi ili ja kao građani podnesemo zahtev upravnom organu koji stvarno jeste nadležan, a on u toku postupka utvrdi da je mesno nadležan drugi organ i onda u zakonu stoji da on može da ustupi predmet drugom organu ako je to za stranku efikasnije, brže i praktičnije po njih.
Mi u poslaničkoj grupi SPS postavljamo pitanje – zašto može, zašto ne mora? Odnosno, to može treba pretvoriti u dužnost, a to znači ne može, nego mora dostaviti predmet nadležnom organu koji će, svakako, upravni postupak sprovesti brže, efikasnije i naravno korisnije za stranku koja učestvuje u tom postupku.
Dobro je rešenje, uvažena ministarko, da se u sukobu nadležnosti rešava u jako kratkom roku, to je u interesu stranke. Sasvim je u redu da ste definisali taj rok od 15 dana. Dobro je rešenje da se o izuzeću odlučuje u kratkom roku, to je samo 5 dana. To su neka rešenja koja su stvarno za pohvalu i mi snažno podržavamo ovakva rešenja, ovakve rokove koje ste uveli.
Dobro je rešenje da se zakonom ustroji i pravni saobraćaj između organa i stranke elektronskom poštom. Zašto? Zbog toga što to čini u praktičnom smislu reči daleko bržu komunikaciju. Taj pravni saobraćaj između upravnog organa i stranke je nesumnjivo i brži i praktičniji ako ide elektronskim putem, nesumnjivo. Mi zaista takvo procesno rešenje podržavamo kao jako kvalitetno.
Dobro je rešenje u zakonu koje se odnosi na dostavljanje. Naime, ovakva rešenja koja ste vi predvideli čak ne postoje ni u Zakonu o parničnom postupku, tako da se smatra da je akt uručen stranci ukoliko je proteklo 15 dana od dana kada je neuspeo pokušaj, i to poslednji neuspeo pokušaj uručenja stranci istekao. Dakle, od tog dana, narednih 15 dana kada prođe stranka se smatra obaveštenom i to je jako, jako dobro rešenje i mislim da treba da bude sadržano i u drugim procesnim zakonima, a ne samo u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Veoma dobro rešenje je da prilikom primene instituta vraćanja u pređašnje stanje, koje je dozvoljeno i stranci koja je omaškom prekoračila rok, ako nadležni organ primi podnesak u naredna tri dana, smatra se da je taj rok ispunjen, jako dobro rešenje. Zašto? Pa, ja mogu da propustim rok, običan sam građanin, nisam kao što jesam advokat i pravnik, laik sam i onda dođem u situaciju da omaškom prekoračim rok za žalbu. Sada, ukoliko u roku od tri dana tu istu žalbu podnesem i učinim samo verovatnom zbog čega opravdavam zašto tu žalbu nisam podneo na vreme, organ će usvojiti vraćanje u pređašnje stanje i dozvoliti da moja žalba uđe u pravni saobraćaj, da moja žalba bude procesuirana, odnosno da po istoj bude odlučeno i to je jako, jako dobro rešenje, verujte da ne postoji ni u jednom drugom procesnom zakonu.
Dobro je rešenje u dokaznom postupku da stranka, premda je bilo ranije takođe sadržano, malo na drugačiji način, nije dužna da pribavlja dokaze, nije dužna, naročito ne one dokaze koje može da pribavi organ po službenoj dužnosti. Na taj način rasterećujemo stranku. Na taj način pomažemo stranci. I zaista, u tom pravcu stanke mogu da budu jako zadovoljne ovakvim procesnim rešenjem u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Naravno da ono što je bilo sadržano i u ranijim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku je sadržano i sada, i tu vas pozdravljamo i podržavamo, a to je da uverenja, isprave i sve ono što inače po službenoj dužnosti organi izdaju, stranka nije dužna da dostavlja. Zašto? Jednostavno iz razloga zato što to organ po službenoj dužnosti čini i onda može da se nađe u dokaznom postupku, kao što je dokazni postupak u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku.
Međutim, ono što mi se čini da treba da imate u vidu jeste jedna činjenica koja se nekako iz ovog zakona nameće kao potreba da se ukaže, a to je u kojoj meri ćemo izbeći korupciju ukoliko odluke i prvostepene, nekada i drugostepene, donosi samo ovlašćeno službeno lice?
Kao advokat u mojoj advokatskoj praksi sam se susretao sa raznim rešenjima, ali ovakvo rešenje mi se čini da nije najbolje za stranku zato što uvek načelnik organa mora da ima i subordinaciju i hijerarhiju u odnosu na ovlašćeno službeno lice koje postupa. Jednostavno, čini mi se da na taj način može da dođe do toga da upravo to ovlašćeno službeno lice ima ili neku dodirnu tačku sa strankom, ili dodirnu tačku, uslovno rečeno, ili pežorativno rečeno, sa protivnom strankom. Ovde već nemamo tu hijerarhiju sa njegovim načelnikom. To bi moglo da se ispituje u nekom disciplinskom postupku ili nekom postupku za utvrđivanje eventualnih propusta u radu ovlašćenog službenog lica, ali u svakom slučaju, čini mi se da službeno lice koje vodi postupak ne bi trebalo istovremeno i da odlučuje u upravnom postupku, ne bi trebalo da potpisuje rešenja, ne bi trebalo da potpisuje upravni akt, upravnu odluku. To mora da učini načelnik organa, zato što je najodgovorniji, zato što mu je to funkcija.
Upravo zbog toga mislimo da bi tu trebalo malo razmisliti kada ovaj zakon praktično stupi na snagu.
Na samom kraju, još jednom želim da istaknem zaista iskrenu podršku jednom dobrom zakonu. Dobra procesna rešenja će omogućiti da ovaj zakon, naravno, osim u ovim delovima u kojima sam stavio određene primedbe, bude jako, jako praktičan i povoljan i kvalitetan kada su u pitanju stranke, građani Republike Srbije, koji više neće morati da trpe određene procesno-pravne nedostatke važećeg zakona i na taj način svoja prava učiniti što efikasnijim i do njih što brže doći.
Ja vam se zahvaljujem. Još jednom ponavljam da ćemo u danu za glasanje glasati za predložene zakone. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević.

Poštovane dame i gospodo, moje mišljenje je, gospođo Udovički, da postoje dve reči koje možemo da nazovemo ključnim rečima za razumevanje zakonodavnog projekta o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru. Te dve reči, da čuju narodne poslanice i narodni poslanici, su nemoć i netransparentnost Vlade, čija ste vi članica, gospođo Udovički, dakle, nemoć i netransparentnost ključne reči ovog zakonodavnog projekta.
Gospođa Udovički je, to smo mi svi imali prilike ovde da čujemo, predložila, a gospodin Arsić je u ime SNS to i podržao, da odredbe zakona o sistemu plata u javnom sektoru da se ne odnose na zaposlene u javnim preduzećima, o čemu je već bilo reči, ali je nužno i ja da se zadržim ovde, kao što je to uradio i gospodin Arsić.
Pa, javna preduzeća, svi smo se saglasili ovde, i ministarka je to rekla, i dame i gospoda narodne poslanice i narodni poslanici su stubovi nepravednog partokratskog sistema u našoj državi. I, sada se ovim poslednjim stavom člana 1. ovog zakonodavnog projekta, gospođo Udovički, taj partokratski stub u našoj državi učvršćuje. To je moj sud.
Zakonodavnim projektima kojima se učvršćuje partokratija, poštovana gospodo, jedna loša Vlada otkriva svoju nemoć da se ključni generatori dispariteta visine plata u javnom sektoru i netransparentnog trošenja javnog novac i zapošljavanja dovedu u red.
Poštovana gospodo, imamo posla sa jednom Vladom koja je nemoćna da ovde uspostavi red i koja je nemoćna da obezbedi funkcionišući princip transparentnosti kada dođe do uređenja plata u javnom sektoru, u javnim preduzećima, odnosno trošenja javnog novca, poštovane dame i gospodo.
Gospodin Marinković je ovde, takođe, diskutovao i kaže – ne, ne, ne, ovo je zakonodavni projekat kojim se učvršćuju reforme…