Hvala predsedavajući.
Poštovana ministarka, vi ste malopre onako nadahnuto govorili kako se zakoni donose u Skupštini i kako su neprimerene naše diskusije i da ćete vi negde otići i napisati neki zakon, a u obrazloženju za ne prihvatanje našeg amandmana, upućujete nas na amandman, obrazloženje pod brojem 92, pa sada mi moramo da se vratimo i da vidimo šta je to 92 i da vidimo šta ste tamo napisali.
Tamo ste napisali da je nešto dogovoreno sa Socijalno-ekonomskim savetom i da je to razlog. Znači, vi ste ti koji isključujete parlament, jer vi sa nama ne diskutujete argumentima, nego činjenicom da se neko negde drugde nešto dogovorio. U tome jeste problem, vašeg doživljaja parlamenta i vas i svih članova Vlade od premijera pa dalje.
Vi mislite da ste vi bogom dani, i da se vi za sve u ovoj zemlji pitate i da o svemu odlučujete. Parlament je taj, mi ovde svi, nas 250 smo predstavnici građana i građani su ti koji preko nas usvajaju neke zakone i preko nas se čuje njihov glas.
Ne može vaš argument da bude – vi ste se to dogovorili sa Socijalno-ekonomskim savetom, nego morate da nam kažete zašto vi smatrate da naši argumenti nisu dobri.
Sada da se vratim na sam amandman. On reguliše nekoliko stvari.
Prvo, naknadu za troškove prevoza. Vrlo je zanimljiva argumentacija koju smo čuli. Ja ću da vam pročitam član 39. stav 2. Ustava Republike Srbije – sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija, može se ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije.
Mi smo čuli ovde argumente da vi ovim zakonom želite nekome da zabranite da promeni mesto stanovanja. Da, vi mu ovim zabranjujete, jer neće moći da ostvari pravo na naknadu troškova za prevoz.
Drugo, govorite samo o mogućnosti povećanja koju on dogovara sa poslodavcem. Šta ako se neko preseli bliže? Možda treba da dobije manje? Da li hoćemo da ga ohrabrimo da ćuti o tome, da ne dođe poslodavcu i kaže – ne, ja sam se preselio, treba da mi plaćate manje za taj prevoz. Da li takav odnos imate prema službenicima. Vi tako definišete ovaj član zakona, da mislite da su svi prevaranti i pokvareni i da ih samo treba kontrolisati i kažnjavati. Vi nudite samo batinu, a ne normalan dijalog i normalna prava.
Šta dalje kažete u ovom članu zakona, u stavovima 3. i 4. – da se troškovi za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, da njihovu visinu usvaja Vlada, uz prethodno pribavljeno mišljenje Socijalnog-ekonomskog saveta, nakon što se za takvu vrstu troškova steknu uslovi u budžetu Republike Srbije.
Znači, ako se ne steknu, tog prava nema.
Nema prava. To pravo ili postoji ili ne postoji. A ne možete vi da ga uslovljavate uslovima zbog budžeta, valjda ti ljudi rade, zaposleni u javnoj upravi rade da bi ostvarili cilj neki. Nastavnici da nauče decu. Zdravstveni radnici da izleče bolest. Ne radimo mi svi da bi vama budžet bio, kako vi volite da kažete, kao apoteka, cakum-pakum. Pogrešno su postavljene stvari u ovoj zemlji i ovim zakonom. Mi smo zato protiv njega.