Kolege, video sam vaše Poslovnike. Samo trenutak, pošto dobacuju određene kolege.
Ja razumem da ste zbog nečega ljuti. Negde oko tridesete sekunde su je, kada je govorila koleginica Maja, prekinuli, ometali i zatražila je da se to vreme, dok je bila ometana, produži. Otprilike je tada na monitoru bilo 58 sekundi. Rekao sam neće vam se računati vreme, vreme vam se računa od sada. Ako želite, tehnički, meni uopšte nije problem, da oduzmem reč, da zatražim da je ponovo dobije, da bi vama na ekranu pisalo dva minuta. Mislim da smo ovako praktičniji.
(Boško Obradović s mesta: To je u redu, ali to omogućite i nama.)
Isto tako i kolega Ćirić je govorio 40 ili 45 sekundi preko dva minuta, jer su ga kolege poslanici ometali i ja sam produžio. Nemojte to da prebacujete.
Izvolite, kolega Ćiriću.

I ovo je bio jedan od dokaza da imamo ipak različite aršine, ali sada ste osetili kako se poslanici opozicije osećaju kada se dobacuje iz ovih drugih klupa. Slažem se da to nije dobra praksa, ali ste vi u mogućnosti sa vašim potpredsednicima da sprečite to.
Još jednom se pozivate na stalne argumente, a to je šta je to bilo u prošlosti, na koji način se to vlast ponašala. Možemo da se složimo oko nečega da neke stvari nisu bile dobre. Dobra je bila ta sloboda govora, i to pravo i taj pomenuti „Utisak nedelje“ kada ste svi imali prilike da gostujete, a vi naročito.
Nisu argumenti ovo je 2006. godine bilo loše, a mi smo napravili još gore i održali sve to, i podstakli to na još lošiji način, ali imamo opravdanja zbog toga što se to uspostavilo 2006. godine. Godine 2006. DS nije bila u Vladi i nije ni važno ko je bio, ali je ključna stvar da ne mogu argumenti za ovo što se sada dešava u medijima u Srbiji, za ovaj nedostatak slobode, očigledni nedostatak slobode za političke različitosti, posebno u medijskom prostoru, pravdaju time šta je bilo u nekim rijaliti programima od 2006. godine do danas.
Zbog čega to niste popravili? To je vaš posao i danas, a bio je i pre pet godina kada ste uzeli potpunu odgovornost za ovo društvo, a biće i u ovom mandatu, ukoliko ga bude bilo, pa govorite o tome na koji način će se to ispraviti, a ne stalno pravdajući se time što je to nekada bilo uspostavljeno, a vi ništa niste doprineli da bude bolje, nego je samo lošije i lošije.

Reč ima narodni poslanik Maja Gojković, pravo na repliku.

Zahvaljujem.
Ja uopšte nisam zagovornik vraćanja u prošlost, ali jednostavno vi ste započeli tu temu u ovih dan i po, pa rekoh i ja da kažem nešto, pošto sam jedan od građanina ove države koji je svedok kada je krenulo upropaštavanje medijske slike Srbije i da pobijem vašu tezu da je neko u ovoj vlasti odlučio da zagadi medijsku scenu, da zaglupi ljude ne bi li oni skrenuli svoju pažnju sa teškog života na neke zabavne sadržaje.
Vi ste imali šansu 2007. godine kada su poginuli ti nesrećni ljudi, koji su učestvovali u rijalitiju, da nešto promenite što se tiče medijske slike. Kažete Koštuničina Vlada, dobro, važi. Godine 2008. ste unapredili tu sliku i ćutali kao vladajuća većina jer smo dobili taj VIP rijaliti sa ljudima kao što su Milić Vukašinović, nekakva Mimi, i ne znam ni ja kako se zovu ti opskurni likovi koji su imali sva prava ovoga sveta da se pojavljuju na B92. Mogli ste onda da reagujete, da shvatite da ide najava nečega što vam se ne dopada.
A „Utisak nedelje“, ako toliko insistirate, gostovala sam jednom ili dva puta, pitanje novinarke je bilo, kao žene koja je demokratski opredeljena, liberalnih shvatanja, jer je bila kandidatura za gradonačelnika Novog Sada, okrenula se prema meni, tu su bile još tri koleginice, i pitala me – A što vi da se kandidujete za gradonačelnika i šta vam bi, kao žena, da se bavite politikom? Što ne idete kući da štrikate? Eto, to je bilo pitanje nekoga na koga toliko trošimo vreme, želeći da prikažemo da je medijska scena u to vreme bila mnogo bolja nego danas.

Molim vas, privodite kraju. Zahvaljujem.
Nema više niko pravo na repliku, završili smo sa replikama.
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, evo, već dva dana slušamo tirade onih koji su vatrom i dugim cevima oslobađali medije u Srbiji, verovatno da ih pročiste od nekog zla, a u stvari su ih osvajali i stavljali pod svoju strogu kontrolu. Tokom njihove 12-godišnje vladavine, Srbija je lutala medijskim bespućem, pošto gospoda koji su majstori za lov u mutnom, nisu želeli da zakonski precizno regulišu tu oblast.
Otpočeli su privatizaciju, pa je prekinuli, sve sa ciljem da medije drže u neizvesnosti, u stalnom strahu, da ih na taj način apsolutno kontrolišu. Odlaskom u opoziciju, nastavili su da vrše još veći pritisak na medije, pretili urednicima i novinarima, stvarali atmosferu linča, zabranjivali pojedinim novinarima da prisustvuju njihovim konferencijama za štampu, javno cepali primerke novina koje su pisale o njihovim kriminalnim aferama i išli čak dotle da je taj isti čovek koji je cepao novine pre nekoliko dana sve novinare i čitaoce jednog dnevnog lista, citiraću, nazvao „kretenima“.
Kada govorim o pretnjama i pritiscima, ne mogu a da se ne osvrnem na bahatost nekrunisanog kralja stečaja i njegov egzibicionizam, brojne uvrede i pretnje medijskim kućama i novinarima i sada, mi dva dana od takvih ljudi slušamo priče o slobodi medija. Svestan sam da od ljudi o kojima govorim i ne možemo očekivati ništa civilizovanije i kulturnije, ali ono što posebno vređa jeste ponašanje tzv. strukovnih organizacija, pre svega NUNS-a i Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koji svakim danom sve više postaju političke partije i politički saveznici partija bivšeg režima, sa jednom jedinom svrhom postojanja – da konstantnim napadima vređaju republičku Vladu i premijera.
Nisu spremni ljudi iz NUNS-a i Nezavisnog društva novinara Vojvodine da zaštite nijednog svog kolegu koji nije pod njihovom kontrolom, a koji je žrtva progona i pretnji njihovih političkih saveznika, ali zato su uvek spremni da napadnu i blate Aleksandra Vučića, da napadnu i blate Vladu Republike Srbije, da napadnu i blate svoju državu.
Više puta smo juče i danas tokom rasprave čuli reč – cenzura i tu reč obavezno povezanu sa partijama na vlasti. O kakvoj cenzuri medija se govori danas, kada smo svedoci da pojedini mediji bez trunke griže savesti i bez odgovornosti iznose gomilu laži na račun premijera, njegove porodice, a ono što je najsramnije, na račun njegove dece, uz maksimalnu logističku podršku partija bivšeg režima.
O kakvom medijskom mraku, cenzuri i pritisku na medije od strane vlasti govorimo kada malo-malo u medijima osvane pretnja smrću upućena premijeru ili nekom od ministara? Ono što je najzanimljivije je da na ovakve gnusne laži pravljenja atmosfere linča ne reaguju ni strukovna udruženja, a ni, nazovi, Zaštitnik građana. Niko od njih.
U Srbiji postoje brojne pravne garancije slobode izražavanja i slobode medija. One su, pre svega, garantovane Ustavom, a zatim precizirane zakonom. Srbija je ratifikovala i najvažnije međunarodne akte koji jemče slobodu mišljenja i slobodu štampe. Upravo zato, merna jedinica slobode medija i slobode štampe ne može biti činjenica koliko je jedan medij izneo laži i neistine na račun premijera i republičke Vlade, samo zato što se pojedini opozicioni političari nadaju da će na taj način smanjiti nedostižnu političku prednost Aleksandra Vučića. Moraju gospoda iz opozicije shvatiti da što ga više blate i što gnusnije laži iznose na njegov račun, to je podrška koju mu građani pružaju veća. Nije kriv Aleksandar Vučić za položaj u kom se nalaze njihove partije. Krivi su sami, pošto su građanima došle preko glave njihove laži i prazna obećanja.
Setimo se samo kako je izgledala ovogodišnja predizborna kampanja na Radio-televiziji Vojvodine, koju je bivši pokrajinski režim prisvojio u svoj stranački medij – strogo dirigovane teme i pitanja koja su najdirektnije sugerisale promenu ustavno-pravnog poretka Srbije, otvoreno navodile na ugroženost nacionalnih manjina u Vojvodini, za čega je, naravno, trebalo okriviti republičku vlast. Dalje, imamo pokušaj konstruisane afere, kada je urednik Radio-televizije Vojvodine po naređenju tadašnjeg pokrajinskog režima na najbrutalniji način kaznio novinarku, tobože zbog toga što je postavila pitanje Aleksandru Vučiću. I sada nam takvi drže lekciju o slobodi medija, medijskom mraku i navodnoj cenzuri.
Pošto smo kao vlast, za razliku od nekih prethodnih, opredelili se da poštujemo zakonsku regulativu, naša je obaveza da izaberemo nove članove Regulatornog tela i omogućimo im da u punom kapacitetu obavljaju svoje poslove. Svi se slažemo da je bilo određenih propusta u radu, ali upravo je naša obaveza da obezbedimo uslove i utičemo na to da Regulatorno telo što kvalitetnije obavlja svoj posao.
Zbog svega ovoga, Poslanička grupa Pokret socijalista – Narodna seljačka stranka – Ujedinjena seljačka stranka, će glasati za izbor novih članova Regulatornog tela. Hvala.
(Zoran Živković s mesta: Replika.)

Po kom osnovu, gospodine Živkoviću?
(Zoran Živković s mesta: Pomenut. Čovek koji je palio novine.)
Ne, ja sam čuo kolegu da je rekao – cepao novine i novinare nazvao kretenima.
(Zoran Živković s mesta: Cepao novine.)
Znači, vi smatrate da zbog toga imate pravo na repliku?
(Zoran Živković s mesta: Tako je.)
U redu, izvolite.

Hvala lepo.
Replika ima više slojeva. Prvo, jedna ispravka. Ja nisam cepao novine, nego jedan primerak novina koji sam ja platio i mogu s njim da radim šta god hoću. Mogu da ga pročitam, ako ima smisla čitati to što piše u njemu, mogu da pocepam to, može da se ostavi da se brišu prozori, to se nekad tako radilo, a postoje još neke namene o kojima neću da govorim. Recimo, za loženje vatre. Ali, to je moja stvar. To je moja imovina i to nema nikakvu političku konotaciju, osim kod ljudi koji ili nisu pametni ili su zlobni, a ja sam siguran da vi niste ni jedno ni drugo od toga.
Druga stvar je da sam u jednom tvitu nazvao čitaoce i ljude kretenima. To nije tačno. Ja sam samo rekao da ko čita i piše za neke novine koje su kada se prevedu, to se prevodi na srpski kao cinkaroš …
(Marko Blagojević s mesta: Sa kog jezika?)
Sa engleskog, jel imate još neko pitanje?
Onda, ko to čita? Ko čita te laži? Tamo datum nije tačan u tim novinama kada piše gore, a kamoli panika o tome da se sprema državni udar, da se protiv premijera zamerilo i kuso i repato, i crno i belo, to nije zdravo čitati. Ko to čita, taj nije zdrav i nije prošao onaj moj predlog da ide na pregled pre nego što se kandiduje za neku funkciju.
Prema tome, cepanje novina je jedna stvar, a uništavanje sopstvene imovine u nominalnoj vrednosti od 20 dinara, što ne vredi ništa, je moja lična stvar. Hvala.
(Vladimir Đukanović: s mesta: Što daješ intervju u istim?)
Stavite to na papir, pa ću kasnije.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, povreda Poslovnika.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, grubo je prekršen član 104. pa i član 107.
Član 104. govori o replikama, kada neko ima pravo da ostvari pravo na repliku. Član 107. govori o dostojanstvu Narodne skupštine.
Neko se ovde prepoznao, a toga po Poslovniku nema u pocepanim novinama. Moj kolega poljoprivrednik nije samo cepao novine, on je zabranio dvoje novina. Jedne su se zvale „Nacional“, imale su veliki tiraž. U vrlo osetljivom vremenu da bi sproveo ličnu diktaturu i pohapsio što više ljudi.
Moj kolega poljoprivrednik je povredio dostojanstvo tako što je svojevremeno zabranio distribuciju stranog časopisa i novina koje se zovu „Dan“ da se ne bi doznalo kako se ljudi zakopavaju živi, kako im se puca pored glave, kako se 12.000 puta zatvara …