Ne želim, ne postoji glasanje…

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.
Osnov javljanja?
(Marko Đurišić, s mesta: Replika.)
Replika. Izvolite.

Hvala poštovani predsedavajući.
Pridružujem se stvarno negodovanju poslanika na raspravu od dvadeset i nešto minuta u kojoj gotovo da nije bilo reči o temi koja je danas na dnevnom redu, o činjenici da se o tako važnom pitanju kao što su odnosi Beograda i Prištine razgovara pod razno u okviru ove tačke dnevnog reda. Ali, više od toga me čak zgrozilo, sasvim sigurno pokazuje najbolji odnos vladajuće stranke prema medijima u Srbiji. činjenica da se ovde prebrojavaju karikature. Karikature koje izlaze u dnevnim novinama, ko se na tim karikaturama, koliko puta našao. Koja je to slobodna zemlja u kojoj postoji sloboda štampe u kojoj će neko da prebrojava karikature u nekom periodu i da onda to poredi sa drugim periodom?
Ono što se danas radi u Srbiji kroz ove reči se najbolje videlo na koji način se doživljava sloboda medija. Znači, ako se neko usudi da kritički se osvrne na rad i laž premijera i njegove kamarile, onda se on kritikuje zato što sme nešto da kaže. One stvari koje su se dešavale do 2012. godine ne mogu da se porede sa onim što vi radite u poslednjih pet godina.
Zato ono malo kritike koja postoji u medijima i elektronskim i štampanim vi gasite. Svake godine, svakoga dana. I ova rasprava najbolje govori o tome. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Đurišiću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, pa onda vi…
(Goran Ćirić, s mesta: Replika.)
Dobićete, dobićete pravo.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Dva puta se javlja da priča.)
Molim vas, gospodin Martinović…
(Goran Ćirić, s mesta: Malopre je pričao.)
Nemate mogućnost da sagledate pregled u sistemu kada je reč o prijavljenim narodnim poslanicima. Molim vas, morate biti prijavljeni u sistemu.
(Goran Ćirić, s mesta: Javio sam se za repliku na prethodno izlaganje.)
Dobićete repliku. Neposredno pre vas se javio gospodin Aleksandar Martinović. Izvolite, imate reč.

Ja bih vas zamolio gospodine Milićeviću, da mi vratite vreme pošto su gospoda iz DS veoma nervozna, pa su mi dobacivala i nisam mogao da govorim.       

Samo sekund molim vas.
Molim vas da se ponovo prijavite.

Zahvaljujem se gospodine Milićeviću.
Na nekoliko stvari moram da se osvrnem. Političke neznalice iz DS ne znaju da svaki štampani mediji koji ima svoju internet stranicu, pa valjda je…
(Radoslav Milojičić, s mesta: Na šta ovo liči?)

Gospodine Martinoviću, molim vas samo, ako možete da ne obraćate direktno poslanicima.
(Gordana Čomić, s mesta: Nije, na internet se ne odnosi Zakon o medijima.)

Dakle, ako jedna novina ima svoju internet stranicu, koliko ja razumem, valjda je i elektronski mediji. To je jedna stvar.
Druga stvar, što se tiče Kosova i Metohije. Morao sam da kažem da ni prvi ni drugi Briselski sporazum nisu nikakvi tajni dokumenti nego su to akti koji su objavljeni na sajtu Kancelarije za Kosovo i Metohiju i da ni u prvom, ni u drugom Briselskom sporazumu Vlada Srbije se nije…
(Gordana Čomić, s mesta: Jel ovo povreda Poslovnika ili replika?)
Evo ja ću pustiti gospođu Čomić da se izviče na mene, pa ću nastaviti dalje.
Dakle, ni u prvom, ni u drugom Briselskom sporazumu Vlada Srbije se nije odrekla ničega na KiM, pre svega se nije odrekla srpskog naroda, a onda se nije odrekla ni imovine „Telekoma“ niti imovine „Trepče“. Zbog toga sam pomenuo i čitao delove prvog i drugog Briselskog sporazuma.
Što se tiče toga da li je kritika dozvoljena, ja vas pitam, valjda imate malo savesti, valjda imate malo morala, kažite mi, da li je kritika da objavite čitulju za živog čoveka, da objavite čitulju za živog čoveka, u ovom slučaju Aleksandra Vučića i da kažete da mu se otac zove Fahrija, aludirajući na to da mu je otac Albanac.
Na drugoj karikaturi, njega, Nikolu Selakovića i Aleksandra Vulina prikivate za krst. Jel to kritika, jel to sloboda, jel to iznošenje neke argumentacije? Ne, to je mržnja. To je jezik mržnje i to je jedini jezik kojim vi umete da govorite.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić.