Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Balša Božović.

Zahvaljujem.
Potpuno je neistina i krivo mi je što gospodin Ćirić nije prihvatio opkladu, zato što bi Martinović sada bio bivši poslanik i ne bi imao mandat da priča neistine o tome kako sam nazvao bilo kog, sem vlasnika „Meite“.
Ono što sam hteo da podvučem i podvlačim danas, tj. večeras još jednom, jeste da je poziv za radnike i uslov da se neko zaposli u „Meiti“ da stoji 10 sati na nogama. Kako se to zove? Kakva je vizija Srbije u kojoj radnici sa minimalcem izigravaju robove? To su za mene robovi. To što su za gospodina Martinovića radnici, za mene su robovi, iz prostog razloga zato što ne mogu da odu do toaleta 10 sati. Kupuju pelene o svom trošku i 10 sati stoje na nogama. Kako se to zove, gospodine Arsiću?

Pošto me pitate, gospodine Božoviću…

Da li na taj način vređam bilo kog investitora u Srbiji, sem pomenutog investitora u Obrenovcu, čija investicija vredi 60 miliona evra, a država Srbija obezbeđuje 40 miliona evra? Kako se to zove? Koliko hiljada evra po radnom mestu koji ima svaki radnik samo minimalac, a mora 10 sati da stoji na nogama?
(Aleksandar Martinović, s mesta: Jesi ti ovo rekao ili nisi rekao?)
Da, to se zovu robovi. Vi od srpskih radnika pokušavate da napravite robove, gospodine Martinoviću. Vi pravite robove od radnika u Srbiji, gospodine Martinoviću, i vidim da ste vrlo nervozni zbog toga, ali to je istina, to su činjenice. Vi tako častite ljude. Evo, Obrenovčani celo veče pišu na fejsbuk profilu, na tviter profilu i govore da sam u pravu. Ako smete, idite u Obrenovac, pa im recite u oči da nisu robovi. Zahvaljujem.

Gospodine Božoviću, ja sam vas pustio, imali ste pravo na repliku i mogu da prihvatim da kažete da vaše kolege poslanici ne govore istinu, to je vaše pravo, ja u to vaše pravo neću da zalazim, bez obzira šta vi o tome intimno mislili, ali vas molim, a i moja je obaveza kao predsedavajućeg da zaposlene u Narodnoj skupštini Republike Srbije zaštitim, zato što je kolega Martinović čitao stenogram koji su ove gospođice i gospođe pisale. Prema tome, molim vas da vodite računa o tome šta govorite, da bi svi ostali poslanici to mogli da shvate na pravi način. 
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Evo, gospodine, ne znam više kome ni da govorim, ako imate malo zdravog razuma, Užička republika, to vam je Goran Ješić, kaže ovako – koliki je idiot ovaj Martinović. Tačno, nema veze, ne ljutim se. Veliki sam idiot, verovatno. E sad, ono što je mnogo važnije od toga koliki sam ja idiot, 62. stranica stenograma, stenogram vođen od strane ovih dama koje sede ovde, TĐ/SM, u periodu 21 čas i 15 minuta do 21 čas i 25 minuta, kaže – reč ima narodni poslanik Balša Božović, replika. Balša Božović – zahvaljujem, predsednice Skupštine. Onda druga stvar - 1500 zaposlenih zato što je došao, molim vas dame i gospodo dragi prijatelji, došao je investitor koji u Kini ima robove, pa ih traži sada u Srbiji da mu budu jeftiniji nego oni u Kini. Što bi rekli stari Latini, pametnome dosta.
(Balša Božović, s mesta: Replika!)

Gospodine Božoviću, samo je citirao vašu diskusiju.
(Balša Božović, s mesta: Apsolutno ništa nije pročitao kao što piše.)
Hoćete da kažete da kolega Martinović ne govori istinu? Želite da ja pročitam? Nemate pravo na repliku.
(Balša Božović, s mesta: Povreda Poslovnika! Na šta ovo liči? Dajte mi repliku, zato što imam pravo na nju, ili mi dajte povredu Poslovnika. Ovo zaista nema smisla.)
Ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku. Ovde nije došlo do tumačenja vašeg izlaganja, došlo je do citata vašeg izlaganja.
(Balša Božović, s mesta: Samo jednu rečenicu, ceo kontekst je promašen. Hteo sam da se javim iz tog razloga da objasnim u kom kontekstu sam to rekao.)
Hajde da vidimo u kom kontekstu ste to rekli.

Dakle, nikada nisam pomenuo da su Kinezi robovi, niti da su investitori iz Kine robovi. Rekao sam za vlasnika „Meite“, jednog investitora kog ste doveli u Obrenovac, za njega jesam, gospodine Martinoviću. I nisam ja rekao za vas to što mnogi tvrde i vi sami za sebe, ja se od toga ograđujem. Ja samo govorim i vas pitam kako se zovu ljudi koji stoje deset sati na traci sa pelenama i nemaju u Srbiji prava da odu do toaleta? Da li su to radnici koji imaju svoja prava? Da li su to građani ili su to robovi? U tom kontekstu sam govorio. Da li je vizija Srbije ta da ćemo sutra napraviti društvo u kojem ćemo imati građane ili ćemo praviti društvo gde mladi ljudi sa znanjem odlaze iz Srbije, a da će ostati samo oni koji rade na minimalcu i da ćemo biti robovlasničko društvo?          
O tome sam govorio, a vaše investicije idu u tom pravcu. Samo iz tog razloga sam rekao da jedan investitor u Obrenovcu, čija investicija je 60 miliona, od čega Srbija ima 40 obavezu da ulaže, a nula posto vlasništva zapošljava 1.500 ljudi na minimalcu od kog ne može da se živi, gospodine Martinoviću, u Srbiji. Očigledno je da su ti radnici u Srbiji jeftiniji nego tamo u Kini. O tome sam govorio. Zahvaljujem.

Ne bih da čitam stenogram ali, kolega, sami sebe demantujete.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam – da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Prvi ima pravo na reč narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, najmanje  smo govorili o vodovima koji vode do „Železare“. Najviše smo govorili o vizijama. Neko ima od nas viziju, a neko je ranije imao proviziju. Sada mu se priviđaju robovi. Slušali smo iz njihovih usta o IT tehnologijama, programima, itd. Ko im je branio to da proizvode? Evo, prethodni govornik me podseća na Bili Gejtsa. Ma isti, pljunuti Bili Gejts, onaj koji je 95% svog bogatstva, koje je nesumnjivo stekao, podelio siromašnima. E, mi smo ovde imali obrnut slučaj. Ovi su sumnjivo došli do svog bogatstva, tako što su 100% svog bogatstva uzeli od siromašnih. Nisu se borili protiv siromaštva, već protiv siromašnih. Nisu hteli da zaustave kriminal, nisu hteli da stave tačku na kriminal, već su stavili tačku na državu. Nisu hteli da stave tačku na pljačku. Nisu hteli da rade protiv sebe.
Imao sam tu sreću da odrastem u seljačkoj porodici gde niko nije primao platu, tako da smo upoznali tržišnu ekonomiju još u jednopartijskom sistemu. Koliko smo proizveli i zaradili svojim trudom, toliko smo mogli i da podelimo, ali smo prethodno to morali da iznesemo na tržište, na pijacu, da dobijemo novac i onda smo gledali, naravno, da odvojimo za javne potrebe, za školarinu, da izdržavamo babu i dedu, ali takođe da investiramo i da pokušavamo da uvećamo tu proizvodnju, da dogodine imamo više da podelimo između sebe, a i da javnom sektoru bude bolje.
Svi biznismeni kreću u biznis radi profita, ali, nesvesno, nehotice oni pomažu i nas. Pomažu i javni sektor, bez obzira što im to nije bila prvobitna namera. U trci za profitom, je li tako, gospodine Karić, oni plaćaju poreze i doprinose i na takav način može da živi javni sektor. Oni su otpustili 400 hiljada budućih robova, ako se izrazim na način na koji se izrazio ovaj Bili Gejts, kako se zove, nesuđeni, veoma talentovan za IT tehnologije, malo mu falilo. Četiristo hiljada manje doprinosa, 400 hiljada posramljenih ljudi koji kada dođu pred svoje porodice ne mogu da im donesu platu, 400 hiljada ljudi manje u prevozu, 400 hiljada doprinosa za zdravstvo i PIO osiguranje. Koliko bi penzije bile veće da niste samo za tri, četiri godine počistili 400 hiljada radnih mesta? Ljudi su sa prihodovne strane došli na rashodovanu stranu.
Pokušali ste to zaduživanje od 9% da nadoknadite, ali umesto da gurate novac u proizvodnju, vi ste ga gurali u potrošnju. Ljudi su kupovali stranu robu i tako ste samo ojačali lanac supermarketa i stranih trgovinskih lanaca oko nekad industrijskih gradova koji su postali mrtvi, uglavnom zahvaljujući njima, zamenili su. Umesto da imamo industrijski održive gradove, oni su umesto industrije podigli trgovinske lance i onda smo za strani novac kupovali stranu robu. Sada nam o proizvodnji govore oni čija nikad nije bila proizvodnja, već samo potrošnja. Nisu oni hteli da žive od preraspodele viška, o kojoj sam govorio kako sam imao sreću da me moj otac poljoprivrednik upozna sa tržišnom ekonomijom. I ono – kad porasteš, sine, budi čovek. Novac koji nije zarađen fizičkim radom i robom on je zvao lažnim parama.
E, vi ste živeli od lažipare. Doterali cara do duvara, sada nam držite predavanje. Bili Gejts ako hoće da jede ukusan hleb, mora da zaseje pšenicu ili makar da pusti nekog da zaseje pšenicu. Bili Gejts je u najavi, ja mislim da se sad Bil Gejts sad trese, ako hoće da jede slatku voćku, recimo, jabuku na Đeram pijaci, ne mora da išamara jabučare sa onim zgrabi strankovcem, ili kako se već zove, talentom. Kad sam već kod njega, NATO pakt nam je ukupno uništio sedam tenkova, a OVK šest, a zgrabi strankovac 800. Spram NATO pakta on je bio velesila ili je bio njihova pešadija koja je pojela tenkove. Nisu oni navikli ni da sade ni da seju, dragi moji građani, vi retki koji nas sada gledati. Oni su navikli samo da beru, da žanju, da otimaju, nije im bio cilj da se proizvodi i da se stvara, već samo da se deli.
Na kraju, ovom Bil Gejtsu se može pomoći, ali mora sarađivati. Hvala.