Zahvaljujem.
Reč ima Zoran Krasić.

Tačka dnevnog reda jeste autentično tumačenje, ali korektnosti treba da se kaže – autentično tumačenje treba da da onaj ko je doneo neki propis. Ja nisam učestvovao u donošenju ovog propisa, niti je SRS učestvovala, pa onda autentično tumačenje treba tumačiti kao naš doprinos zakonodavnog organu, odnosno Narodnoj skupštini da protumači ono što je Skupština izglasala i napisala u svom zakonu. To je prva konstatacija za koju smatram da je važna.
Druga važna konstatacija jeste što autentično tumačenje treba da izrazi volju zakonodavca, i to ne onu personalnu, nego onu materijalnu volju. Da bi se došlo do te materijalne volje, treba da se uzme predlog zakona kada je bio u proceduri, obrazloženje koje je tada bilo i da se pokupe sve diskusije povodom tog predloga zakona i naročito diskusija povodom člana 6. u to vreme predloga zakona. Onda kada se to sve stavi na sto i uporedi, može da se zaključi šta je bila prava volja zakonodavca ili većine koja je izglasala taj zakon.
Na žalost, taj put ne može u Narodnoj skupštini da se poštuje, taj put se čak ne poštuje i kada je u pitanju ocena ustavnosti nekog zakona jer i Ustavni sud je suočen sa velikim problemom kada ceni ustavnost nekog zakona. Zašto? Zato što u izvornim materijalima Narodne skupštine, znači u transkriptima, stenografskim beleškama, amandmanima, obrazloženjima itd. teško da može da se dođe do toga šta je motivisalo neke da glasaju za neko rešenje i kako se došlo do konačne verzije nekog člana zakona.
Kada se traži autentično tumačenje nekog propisa, tome se uvek pristupa restriktivno. Zašto restriktivno? Pa zbog toga što postoji mogućnost zloupotrebe autentičnog tumačenja. Moram da kažem da u praksi Narodne skupštine, ako pogledate za poslednjih 60 godina, retko kad je dato autentično tumačenje, doduše, nekada je to radio i Zakonodavni odbor na neki malo drugačiji način, ali retko se tome pristupalo. Zašto se retko pristupalo? Pa iz jednog prostog razloga, što se propisu da vremenski prostor da on zaživi i eventualno praksa u primeni tog zakona iznedri neka rešenja, a kasnije i neka sudska praksa.
Kod ovog zakona to očigledno nije moguće zato što je po samoj definiciji ovo poseban zakon ili, da budem precizniji, zakon za poseban slučaj. Da ne bih zbunio javnost povodom ovoga, izražavam stav SRS da ovu tačku dnevnog reda treba povući, odnosno preskočiti. Ovaj predlog treba povući jer ništa se ne dobija sa ovim autentičnim tumačenjem, ne daje se nikakav doprinos ni pravnoj nauci, niti nekom razjašnjenju jer opšta pravna načela koja važe, pre svega imovinskog prava, definišu i ovu situaciju koja je obuhvaćena članom 6. stav 1. ovog zakona. Ali, ako se i ovo tumačenje koje je predloženo prihvati kao autentično, smatram da ćemo imati veću štetu. Zašto? Zato što naša sudska praksa može da uzme ovo tumačenje pa da ga ne protumači da je za ovaj leks specijalis, nego za sve situacije kada dođe do nejasnoće uzrokovane time šta je stvarna službenost, šta je lična službenost, šta je ugovorena službenost, šta je zakonska službenost, a pogotovo šta su stvarni tereti.
Bukvalno rečeno, član 6. otvara kompletno problem ovih pravnih principa, a do toga se došlo pre svega zato što kada se pravi poseban zakon, onda se ide sa restriktivnim pristupom, da samo ono što je izuzetak ulazi u zakon, da se ne remete ona opšta pravna načela. Ovde je očigledno neki amater pisao, pa je hteo da da doprinos razvoju pravne nauke, stvarnog prava, pa je izbrkao šta je to stvarna, šta je lična službenost, šta je ugovorena službenost i šta su to tzv. stvarni tereti. Stvarno, u članu 6. stavu 1. imate sve ove institute i ništa nije jasno.
Međutim, prvo moram da kažem da meni uopšte nije jasno, još nisam čuo ko je otvorio pitanje nedoumice primene ovog zakona. Ja to još nisam čuo. Nedoumicu je otvorilo, ne znam, Ministarstvo finansija, neki budući kupac, katastar, grad Smederevo, sindikat. Ja još nisam čuo ko je otvorio ovu temu i da kaže – postoji nedoumicu. Tu treba biti oprezan. Evo, ne odskačem mnogo od teme. Meni je lično poznato da postoji takođe nešto „nedoumica“, ali ona nije pravne prirode. Ona je nedoumica zato što jedna žena u katastru u Čačku sprovodi neku svoju samovolju i ona kaže – ja ne prihvatam ni odluku Vrhovnog kasacionog suda, ni jednog suda. I to se stalno vrti od katastra do ministarstva. Sada, posle šest puta vraćanja, sada je došlo do Upravnog suda. A žalbe i tužbe, krijući tom svom prijatelju, pisala je skoro sve sudije i svi tužioci u Čačku, jer jedna žena u katastru je postala veća sila. Sada bi neko rekao da treba da se protumači neki zakon. Ne treba da se tumači zakon.
Slična je situacija i kod člana 6. Smatram da autentično tumačenje uopšte nije potrebno. Zašto nije potrebno? Krenuću redom. Prvo, zakon kaže se, ima naslov – Zakon o sticanju prava svojine na zemljištu, objektivna i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železara“ Smederevo d.o.o. Beograd.
U prvom članu se neko setio da postoji Ustav Republike Srbije, pa je predmet zakona definisao na drugačiji način. Slušajte sad tu igru reči, to je taj doprinos razvoju prava, kaže – Ovim zakonom uređuju se uslovi i način pod kojima privredno društvo, pa sada „Železara“ stiče pravo svojine na objektima, pazite, na objektima definisanim u smislu zakona kojim se uređuje planiranje i izgradnja zemljišta, znači samo objekat u smislu Zakona o planiranju i to je ta nepokretnost objekat, i zemljištu na kojem su ti objekti izgrađeni kao i na neizgrađenom zemljištu. Iz ove formulacije vi stičete utisak da nepokretnost su objekti.
Stav 2. kaže – Ovim zakonom uređuju se uslovi i način pod kojim „Železara“ stiče pravo svojine na vodovima, to su već instalacije. Pravo svojine na vodovima su veće instalacije. I, kad taman zamislite da je to sve završeno, onda u sledećim članovima ovog predloga zakona, pominju se katastarske parcele, ali se ne pominje zemljište, nego se da zaključiti čime katastarska parcela da se odnosi na zemljište, pa ovde su otvorili pitanje prava svojine na zemljištu. To pitanje se reguliše sa još nekoliko članova. Pa, se propisuje čak i naknada koja treba da se plati, pa se čak i daje obaveza gradu Smederevu u smislu pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Sve se to trpa na neko, neka velika brzina, itd, i onda dolazimo do člana 6. koji u suštini treba da odrazi pravo službenosti.
Pravo službenosti po definiciji podrazumeva, da postoji povlasno dobro i poslužno dobro, nema veze ko je tu vlasnik kog dobra. Poslužno dobro trpi nešto i daje pravo povlasnom dobru, i uopšte nije bitno ko je vlasnik, kada je u pitanju stvarna službenost. A ovde se ulazi u priču, pa u jednom trenutku se „Železara“ tretira kao d.o.o. pravno lice, u jednom trenutku se „Železara“ tretira kao objekat privredni, kao građevinski objekat i sa ovim tumačenjem ide se još dalje i neko ko se i malo razume u ove stvari on postavlja pitanje – a šta će nam tumačenje? Kada sama logika poslužnog i povlasnog dobra sve ovo reguliše.
Onda se ide korak dalje, pa se kaže – zakonom konstituisana službenost ima neku prednost itd, itd. Pa sve službenosti se upisuju, samo što je kod jedne osnov za upis ugovor kod ugovorne, a kod zakonske zakon. Zakon zamenjuje ugovor, i u katastru mora da se upiše svaka službena, zato što je to javni registar, da bi treća lica znala šta je šta.
Znači, ovde se radi o tome da je neko napravio nepotrebno zbrku u svojoj glavi, ne u zakon. Zakon ima nekih svojih nedostataka, ali opšti pravni principi definišu ovu situaciju i nalaze prava rešenja za ovo. Zamislite šta su otvorili kao problem? Pa, „Telekom“, pa gradske toplane, pa vodovod i kanalizacija, pa hiljade kilometara vodova postoji pod zemljom i to je tzv. stvarni teret. Prolazi kroz tuđe zemljište, u postupku eksproprijacije je rešena je naknada kada se to gradilo, postavljalo, kad se to lepo završilo vlasnik zemljišta i dalje trpi teret. U kom smislu? Ne sme da buši dublje od 60 santimetara, da ne bi poništio te vodove, itd. Dužan je da omogući intervenciju kada nešto pukne tu, da onaj koji dođe, taj koji vrši intervenciju mora da plati naknadnu štetu, to su sveopšti pravni principi koji postoje. Nema potrebe za tumačenjem. Bilo ko će da vam kaže, to postoji, a ovde se insistira posebno na tumačenju.
Stičem utisak da je neko namerno ovu temu postavio u vreme kada se tema „Trepče“ na jedan drugi način, ali donekle približno je sličan način otvara tamo. Neko je napravio autogol, autogol ne ovima koji su na vlasti, oni su skloni autogolovima, nego ovo je autogol za Srbiju ljudi. Donosili ste poseban zakon da navučete tog investitora, doneli ste taj zakon, a onda kažete - e, moramo da se sretnemo ali nećemo da menjamo zakon, nego da damo autentično tumačenje.
Pa, što se tiče procedure u Narodnoj skupštini ona je gotovo identična kada je u pitanju izmena zakona i kada je donošenje autentičnog tumačenja. Ne znam kome je trebala ova medijska galama povodom ovoga. Član 6. je u potpunosti jasan, ne treba nikakvo autentično tumačenje, tim pre što mi sada stvaramo tumačenje. Po definiciji autentično tumačenje znači da mi kažemo ono što je postojalo prilikom donošenja zakona, tada to ništa nije postojalo. Mi sada nadograđujemo to i kažemo treba da se tumači tako, kako da se tumači uz skladu sa opštim pravnim principom imovinskog prava i stvarnog prava koji godinama važe u Srbiji.
Kaže, kod nekog je stvorena nedoumica. Kod koga je mogla da se stvori nedoumica? Kod koga? Koliko vidim ovde je najveća nedoumica kod autora zakona. Samo kod autora zakona postoji nedoumica, tekstopisca. E, sad pošto ste otvorili tu temu, šta da vam radim, tako je, ovaj zakon to moram da vam kažem, niti propisuje uslove, niti propisuje način kako je navedeno u tekstu i u naslovu ovog zakona. Ovde sadrži odredbe koje govore o tome, ovim zakonom se prenosi, ovim zakonom se daje i tako dalje. Ne ulazim u to, to je većina tada odlučila, zadržavam se samo na autentičnom tumačenju.
Znači, logika stvarnog prava, logika prava službenosti i logika prava stvarnih tereta podrazumeva povlasno i poslužno dobro. Poslužno dobro mora da trpi određene terete radi koristi i korišćenja na povlasnom dobru. To je u domenu stvarnih službenosti. Nema nikakav uticaj ime i prezime, ne vezuje se, vezuje se za vlasništvo, odgovarajuće nepokretnosti. To može biti i objekat. Otvorili ste temu zemljište i objekat. Otvorili ste temu nepromenljivosti Zakona o javnoj svojini. Otvorili ste temu, onih odredbi koje govore o privatizaciji građevinskog zemljišta. Otvorili ste mnoge teme potpuno nepotrebno u ovom trenutku, potpuno nepotrebno.
Ako je ovo bio interes druge ugovorne strane koja je htela da kupi imovinu, onda pored ovog zakona mnogo važniji su neki drugi propisi koje ste morali da imate u vidu. I, neću da ulazim u to, samo ću da se skoncentrišem na ovo što ste stavili kao tačku dnevnog reda.
Predlog ovog autentičnog tumačenja, predlažem vam da povučete iz procedure, da zaboravimo šta smo pričali o ovome. Nepotrebno je ovo tumačenje. To je važeće tumačenje po opštim propisima koji postoje. To bi moglo da bude, što se ono kaže, tačka.
Pošto su sada otvorene neke teme vezano za „Železaru“, a krenula je priča Tito se šetao pa je rekao ovde može da uspeva grožđe, a oni protumačili gvožđe, pa napravili železaru, malo šale da unesem i tako dalje. Železara je nešto što postoji i postojala je još u vreme sankcija, pa je bila čuvena, kako se zvaše onda, način proizvodnje Matkovićev gvozden, kad se struja topila sa strujom i tako dalje. Svašta se ispričalo o toj „Železari“. Međutim, ono što ste uzeli u Zakon o budžetu Republike Srbije za 2016. godinu, to je član 3. Zakona o budžetu. Samo da vas podsetim, član 3. tog zakona, taj član 3. ima 34 strane teksta. To je najduži član u istoriji koja je ikada napisana.
Vidite, za Železaru Smederevo, vi ste napisali da, samo trenutak, teško čovek može da se snađe, indirektne obaveze, to je, vodite ga kao unutrašnji dug, pa postoji Komercijalna banka, Garancijski fond 12,5 miliona evra, koji mora da se isplati do 9. oktobra ove godine. Pa, onda imate Banka Inteza, isto za „Železaru Smederevo“ pet miliona evra, imate rok 19. decembar 2016. godine, pa isto Komercijalnoj banci do 11. januara 2017. godine morate da isplatite još tri miliona evra. I, ima tamo poseban idiotski način obračuna kamate tromesečni euroribor plus 6,75%.
Onda imate kod Poštanske štedionice obavezu do 12. januara 2017. godine pet miliona evra, pa imate kod Poštanske štedionice po osnovu garancija Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije takođe još pet miliona, to je do 2. februara 2017. godine. To je ono što je vlast verifikovala i priznala. Kakve ovo veze ima sa koprodukcijom vezanom za „Železaru Smederevo“, možemo samo da nagađamo, da sumnjamo, to vi dobro znate. Ali, kada se prodaje imovina nekog pravnog lica, ja bih vam skrenuo pažnju da je zemljište u posebnom pravnom režimu. Objekti su takođe u jednom drugom pravnom režimu.
Zato mislim da ovu tačku dnevnog reda trebate da skinete i da se odustane od ovog autentičnog tumačenja.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Saša Radulović. Izvolite.

Hvala.
Ovde je nekoliko puta predlagaču postavljeno pitanje u vezi ko su vlasnici zemljišta na koje će ovaj zakon da utiče. Predlagač se, ne znam, ili pravio neveštim, ili nije razumeo pitanje, pa ću ja morati da objasnim još jednom ne bi li bili kristalno jasni i možda dobili odgovor od predlagača, a takođe mislim da je bitno i za građane Srbije da razumeju o čemu se ovde u stvari radi.
Znači, ovde imaju tri strane na koje se odnosi ovaj predlog za autentično tumačenje, na koje se odnosi zakon. Jedna je „Železara Smederevo“ koja je vlasnik imovine, druga strana je kupac, kineska kompanija „Hestil Srbija US Stil doo“, koja je ima osnivački kapital od 24 hiljade dinara i koja je u vlasništvu „Nju Silkroud Holding“ iz Hon Konga. Imamo treću stranu, a to su vlasnici, odnosno držaoci nekih parcela nekog zemljišta kroz koje, odnosno gde ispod zemlje prolaze neki podzemni vodovi „Železare Smederevo“ i tiče se u stvari prava pristupa i prava službenosti oko tog zemljišta nad tim podzemnim vodovima.
Više puta je postavljeno pitanje na koga se to tačno odnosi, da dobijemo spisak ljudi, pošto bi ta pravna i fizička lica iz Smedereva trebala da znaju da razgovaramo u stvari o njima i o njihovom zemljištu na koje se odnosi ova službenost.
Jedan od velikih problema naše privatizacije, verovatno i centralni problem, su potpuno nesređeni imovinsko pravni odnosi, i to je u stvari ključni razlog koji je doveo do pljačkaške privatizacije koja je nastavljena do danas. Pošto sistemski nijedna vlast nije bila u stanju da reši ovaj problem i da dobijemo sistemsko rešenje, ovde se pribegava ovim leks specijalis rešenjima, gde za svaki pojedinačni slučaj vlast koja nije u stanju da napravi sistem donosi zakon koji se odnosi samo na taj specifičan slučaj. Primer je npr. „Beograd na vodi“, drugi primer je Železara i ako vlast pogleda blagonaklono neku od firmi koje su u problemu, gde imamo nerešene imovinsko-pravne odnose i donese poseban zakon za njih, onda možda će tu situacija biti rešena, a za sve ostale imaju opšte zakone koji očigledno ne funkcionišu, jer da oni funkcionišu uopšte ne bi razgovarali o ovome.
Kako smo došli u ovu situaciju što se „Železare“ tiče? Pričano je u aprilu mesecu kako je konačno pronađen spasilac i taj spasilac će sada da kupi „Železaru“. Sad ovde konačno vidimo jasno priznanje da „Železara“ nije prodata, nego je prodata imovina „Železare“, a „Železara“ je ostala nama poreskim obveznicima, građanima Srbije, sa sve dugovima koje ćemo morati izgleda da saniramo.
Ovo je bilo i 2011. na 2012. godinu, kada je pametnom odlukom prethodne vlasti kupljena „Železara“ za onaj magični jedan dolar. Usput je bilo nekih 40 miliona evra duga koji je bio saniran, a pored toga smo imali značajno saniranje drugih dugova ne bi li „Železara“ opstala. Nakon toga su počeli da se zidaju dugovi, pa smo, negde 2013. godine sam kao ministar privrede tražio, i građani se sigurno sećaju, da uradimo te lične karte, da popišemo imovinu, da popišemo obaveze, da vidimo šta je uknjiženo, šta nije, da se taj posao završi.
Nesposobni menadžment ne samo „Železare“, nego i mnogih drugih preduzeća, nije hteo to da radi. Vlada nije htela to da podrži. Ja sam na kraju i podneo ostavku i ovo stanje nam je ostalo.
Sad, da pogledamo malo koliko nas je sva ta neodgovornost koštala od tada do danas, pa do donošenja ovog najnovijeg zakona. U 2014. godini „Železara“ je napravila gubitak od 98 miliona evra. Na taj gubitak je dodato 36 miliona evra subvencija, tako da je ukupan gubitak bio 134 miliona evra.
Da bi građani Srbije mogli da ocene koliko je to novca, ovo protivustavno otimanje penzija je ukupno uzelo od penzionera nekih 180 miliona evra na godišnjem nivou, odnosno nekih 20 milijardi dinara. Vidite kolika je proporcija između te dve stvari. Nakon toga je doveden spasonosni menadžment, za koji je rečeno da, citiraću premijera – sad ste u sigurnim rukama. To je bilo 22. marta 2015. godine. I u tim sigurnim rukama u 2015. godini je napravljen gubitak od 142 miliona evra. Kad saberemo sa ovih 134, dobijate preko 270 miliona evra. To je mnogo više nego što je uzeto penzionerima.
E, onda je napravljen ovaj leks specijalis za imovinu „Železare“, pri čemu je sve ono što „Železara“ nije mogla sama da reši, a to je da se uknjiži na objektima, na imovini, da reši pitanja službenosti zato što ti neki vodovi koje ima ispod zemlje, koji prolaze ispod zemlje drugih pravnih i fizičkih lica nisu mogli da reše taj problem, pa su mislili ovim leks specijalisom da to preseku i da sva ta prava daju „Železari“, bez obzira na to npr. da li ima neki vod tu ispod zemlje koji ničemu ne služi i ne bi trebalo da ima ni službenost, niti bilo kakvih drugih prava na njemu, nego to tako đuture dato.
Tu se verovatno pojavio problem da kineski investitor nije zadovoljan, pa je tražio ovo autentično tumačenje, ne bi li, kako oni verovatno misle, dobio neku pravnu sigurnost. To je, naravno, jedan privid, objasnili su prethodni govornici, da tu pravne sigurnosti nema, kad vam ti opšti zakoni ne važe, onda pravne sigurnosti ne može ni da bude. Nijedan ovakav leks specijalis ne rešava problem, nego pravi problem još većim. Pa, pokušavaju sada da tim autentičnim tumačenjem u stvari zaštite svoje interese.
Šta je u stvari trebalo da se desi u „Železari“? Ono što smo trebali da uradimo kao država, što Vlada nije htela da uradi. Ovo sad važi ne samo za ovu Vladu, i prethodnu, i prethodnu, i sve nazad do 5. oktobra, i pre toga, da rešimo imovinsko-pravne odnose, da rešimo svojinska prava, da se to upiše i uknjiži, da popišemo imovinu svih tih preduzeća koje bi da privatizujemo, da popišemo obaveze, da se napravi neki finansijski plan, a onda da se pristupi privatizaciji, i da to bude tako da imamo javne tendere, gde kupci koji se javljaju, i sasvim je svejedno da li se javljaju iz Rusije, Kine, ili sa zapada, ili su neki domaći investitori uz podršku, recimo, stranih fondova. Međutim, kad znate, odnosno imate čistu situaciju u firmi, onda ćete i dobiti kvalitetne investitore. Naravno, ništa od toga nije urađeno, nego u jednom tajnom dogovoru je napravljen dil, koji onda povrh toga i Skupština treba da aminuje specijalnim zakonima za specijalnog investitora. Naravno, mi nemamo ništa protiv ni kineskih investitora, ni ruskih investitora, ni investitora sa zapada.
Međutim, problem je u stvari sa našom državom i našom vlašću koja nije u stanju da uvede red, ko nije u stanju da dobije čistu situaciju u bilo kojoj firmi koja se privatizuje, pa mora da poseže za ovim leks specijalis zakonima ne bi li nekako presekla i stvorila barem neki priliv pravne sigurnosti. Glavni razlog zašto Srbija propada je zato što nemamo sistem. Ovakvi leks specijalis zakoni u stvari i govore da država priznaje da nema sistem i da nije u stanju da uvede red. Posledice toga najviše osećaju u stvari domaći privrednici, domaća, pravna i fizička lica koja imaju potpunu nesigurnost, takođe, i veliki ozbiljni strani investitori koji bi investirali u zemlji, kao što je Srbija, da imaju jasne imovinske odnose, jasnu pravnu sigurnost, sudove koji rade svoj posao.
Pošto ništa od toga nema, onda dolazimo u ovakve situacije gde se prave posebni zakoni za svaki pojedinačni slučaj. Ovo vam je definicija države koja ne funkcioniše, definicija države u kojoj ne postoji sistem u kojoj nema vladavine prava. Nije pitanje da li zatvarati „Železaru“ ili ne, nego je pitanje uvesti red, biti odgovoran, imati menadžere, odnosno postaviti ih da urade posao koji je potreban i onda otvoriti postupak prijave investitora ne bi li odabrali najboljeg, ali pre toga, naravno, moramo da znamo šta uopšte hoćemo da postignemo.
Mi ćemo biti, naravno, protiv ovog zakona zato što je duboko pogrešan, zato što ovo nije način da se rešavaju ova pitanja. Ono što bi predlagač trebao da uradi jeste da nam odgovori na pitanje – da li uopšte znaju na koja pravna i fizička lica će se odnositi ovaj zakon, pošto on utiče na njihova prava, da znaju tačno o kojim vodovima se radi koji prolaze ispod zemljišta nad kojim oni imaju ili državinu ili pravo vlasništva, kako bi svi ti naši građani znali šta to Skupština radi?
Inače, bojim se da će ovaj zakon napraviti još veći problem i da će na kraju ponovo teret morati da padne na leđa poreskih obveznika, verovatno nakon nekih izbora i nakon neke nove vlasti.
Još jedna stvar koja je jako bitna, a ona se tiče kineskog investitora koji ima još jednu dodatnu pravnu nesigurnost na koju mu izgleda još niko nije ukazao. Kada imate firmu, kao što je „Železara“, koja ima 52 milijarde dinara dugova „Železara Smederevo“ d.o.o, to vam je oko 450 miliona evra, ono što Vlada nije rekla jeste da će poreski obveznici moraju da saniraju taj dug od 52 milijarde evra. Dok smo prodali imovinu „Železare“, odnosno govori se o tome za 46 miliona evra, koja u finansijskim izveštajima iznosi 100 miliona za stalnu imovinu, a 100 miliona za obrtnu imovinu. Kada u takvoj situaciji prodate imovinu, a niste još sanirali dugove, onda poverioci „Železare Smederevo“ d.o.o. imaju pravo da potražuju naplatu svojih potraživanja i od kupca ove imovine zato što obaveze putuju zajedno sa imovinom.
Jedini postupak u kome se mogu odvojiti imovina i obaveze jeste stečajni postupak, a tim putem niste krenuli. U tom postupku je moguće napraviti popis imovine, to je sudska obaveza, napraviti procenu imovine i onda u jednom transparentnom postupku zvati investitore da vam kupe imovinu. Ono u šta je ušao kineski investitor sa ovim ugovorom je jedna situacija u kojoj Vlada pokušava da simulira stečajni postupak van stečajnog postupka, da odvoji imovinu od obaveza, da posebno proda imovinu, a posebno nakon toga sanira ovih 450 miliona evra dugovanja. Ovo vam je praktično sprovođenje jednog posebnog postupka, gde će stečaj biti sproveden od strane Vlade.
Problem je takođe i za zaposlene u „Železari“. Pošto nije kupljena „Železara“, „Železara“ će na kraju morati biti ugašena od strane Vlade Republike Srbije, tako da svi zaposleni moraju da napuste „Železaru“ i moraće da budu zaposleni kod novog vlasnika, ako ih uopšte bude hteo, a to je „Hestil Srbija – iron and steel“. „Železara Smederevo“ d.o.o. će očigledno biti ugašena.
Još jedno pitanje koje postaje potpuno otvoreno je pitanje – šta je još obećano investitoru, da li su obećane neke subvencije, da li je obećano oslobođenje od poreza koji će plaćati, da li je pregovarano oko cene gasa, struje, oko cene železničkog transporta, itd? Znači, nemamo jasnu i transparentnu sliku i zbog toga uvek upadamo u probleme i godinama upadamo u probleme. Rešenje svih naših problema je u transparentnosti i postavljanju sistema. To je očigledno nešto što Vlada, ne samo ova, nego sve kada ih gledamo unazad, nije u stanju da uradi, nego poseže za nekim leks specijalis rešenjima. Takođe, mislimo da ovaj predlog za autentično tumačenje treba povući i da se treba vratiti na normalan sistemski rad na ovom pitanju, a to su ugovori i rešenje problema tim putem. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Gospodine Raduloviću, jako je bilo prijatno 13 minuta slušati šta sve niste uradili kao ministar, da biste na kraju ovde iskazali žaljenje što niste došli u priliku da budete stečajni upravnik nad „Železarom“ Smederevo.
Ako mislite da i u jednom zakonu i u jednom autentičnom tumačenju će neko pobrojati verovatno desetine hiljada parcela i nazive ili imena vlasnika, odnosno korisnika tih parcela, onda se pitam ko je vama ikada dozvolio da vodite stečaj, ali da se ne vraćamo na taj period kada ste imali priliku da budete stečajni upravnik.
Apsolutno je netačno i neistinito da se prava ljudi, preduzeća, države, bilo koga, na bilo koji način ugrožavaju, a odnosi se na one kroz čije zemljište prolaze postavljeni vodovi. Znači, ne radi se ni o kakvim budućim vodovima, zasigurno se ne radi ni o vodovima koji su postavljeni u nekoj bliskoj prošlosti. „Železara“ Smederevo, čak i bez ovog zakona, je održajem stekla pravo službenosti nad tim zemljištem, ali zbog sve naše dugogodišnje aljkavosti, taj posao upisa prava vlasništva, upisa prava službenosti i svega ostalog nije učinjen na vreme.
Ja mogu da podržim jednu vašu tezu. Apsolutno se zalažem za to da se stvari sistemski reše, ali protekli period je jasno pokazao da dok mi ovo sistemski rešimo, „Železara“ bi se verovatno sama srušila od starosti ili bi se dugovi i minusi do te mere nagomilali da ne bi bila više interesantna nikome za kupovinu. Vlada Republike Srbije je očigledno bila prinuđena da posebnim zakonom ili zakonom za posebne slučajeve rešava pitanje imovine i službenosti. Nisam učestvovao u radu Skupštine kada je taj zakon donošen, ali ne bih ovde da držim predavanje, jer nisam neko ko je ikada želeo da bude profesor, i da objašnjavam na koje načine se sve stiče pravo službenosti.
Ponavljam, ne može se ovo tumačenje primeniti ni na jedan jedini slučaj, jer se ovde ne radi o tumačenju Zakona o svojinsko-pravnim odnosima, kao jednog od osnovnih zakona, pa da onda kažemo da može da dobije neku široku primenu, da neko to tumači na drugi način. Ovo je tumačenje koje se odnosi isključivo i samo na član 6. stav 1. Zakona o kojem danas govorimo i apsolutno nije moguća zloupotreba ovog tumačenja nigde, nikada i ni na koji drugi način.
Potpuno je razumljiva bojazan i stav kupca koji očekuje s pravom da bude, onog trenutka kada je preuzeo vlasništvo nad vodovima, zaštićen na isti način kao što je to i „Železara“ Smederevo. Jasno je da je to zakonodavac i hteo.
Jedini cilj ovog tumačenja jeste da upravo obezbedi da kupac za kojeg se svi nadamo i procenjujemo da je neko ko će zaista dobro doneti „Železari „Smederevo bude apsolutno siguran u ono što dobija tim ugovorom o kupovini.
Druga pitanja koja ste postavili iako nije moje, ja ću vas podsetiti da su utorak i četvrtak dani za postavljanje pitanja, tako da ta pitanja koja ste na kraju svog izlaganja postavili, iskoristite priliku sutra ujutru i postavite Vladi Srbije. Ja verujem da će dobiti sigurno adekvatan odgovor. Hvala.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku narodni poslanik Saša Radulović.

Hvala.
Vi ćete se svi složiti da pokušaj vređanja narodnih poslanika pokazuje slabost, tako da se neću osvrtati na taj deo.
Što se tiče izlaganja predlagača, drago mi je da ste rekli da se očigledno radi o desetinama hiljada parcela i onda se radi i o značajnom broju kako građana Republike Srbije, tako i pravnih lica iz Republike Srbije, na koje ovaj zakon sigurno utiče.
Znate, ako ne možete normalnim putem da uknjižite pravo službenosti, pa se donese specijalan zakon koji to pravo daje, bez uopšte da ulazite u to da li se ti vodovi više koriste, da li su uopšte potrebni, to utiče na vrednost zemljišta o kome govorimo. Tako da nikako ne možete da kažete da zakon ne utiče na to.
Nažalost, pošto građani verovatno i ne prate kako treba, probudiće se sa tim kada im se desi, odnosno kada im investitor bude pristupao tim parcelama pa će se čuditi, međutim, činjenica jeste da to ne odgovara istini. Suštinski deo koji očigledno ne vidite je - za rešenje ovog problema i za pravljenje sistema nije potrebno toliko mnogo vremena, problem je što niko ništa na tome ne radi, 2014. i 2015. godina, kako vi rekoste, prođoše dve godine cele, gubitak od 270 miliona evra, ništa na ovim pitanjima nije urađeno i onda rešavate stvari zakonima koji su specijalno napravljeni za „Železaru“. To je jednostavno duboko, pogrešno i nerad, naravno, nije samo od 2014. godine, nego i davno ranije, pošto godinama, izgleda da je to bilo u interesu, ne rešavamo imovinsko-pravna pitanja, ne rešavamo pitanje imovine, nego ostaje zaglavljeno u nekim sudskim procesima koji traju godinama i zbog toga i imamo pljačkašku privatizaciju koja je sprovedena praktično i to građani jako dobro znaju zarad građevinskog zemljišta u Beogradu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, mislim da je vreme da se vratimo sa populizma na suštinu, a suština je zbog čega se danas raspravlja o autentičnom tumačenju jedne od odredaba zakona?

Ovde, apsolutno niko iz opozicije nije hteo da prizna jednu suštinsku stvar, a suštinska stvar jeste sledeća – donet je Zakon o sticanju prava svojine na zemljištu, objektima i vodovima, privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železara Smederevo“ d.o.o. Smederevo. Taj zakon je stupio na snagu i proizveo pravne posledice. Zašto? Zato što je morao da bude donesen ovakav kakav jeste. A morao je da bude donesen ovakav kakav jeste zbog toga što 15 godina, ono što je rešeno ovim zakonom nije rešeno.

Petnaest godina stanje katastra ne odražava faktičko stanje na terenu. Ko je kriv za to? Je li ova Vlada kriva za to? Od kada ova Vlada funkcioniše? Petnaest godina, pa bili ste u toj Vladi, petnaest godina ste imali, vi sa ove strane priliku da rešite imovinsko-pravne odnose. Zašto ih niste rešili? Naročito od 2000. godine pa nadalje, da ne govorim o tome da ste doveli privredu u predstečajno i stečajno stanje, ali postoji nešto što ovde takođe ne može da se dovede u sumnju, a to su sledeće činjenice.

Nije autentično tumačenje, kao pravnici ne moramo da donosimo, ali ovo govorim kao pravnik. Zašto? Zato što znamo pravo i nama autentično tumačenje u suštini nije potrebno, ali je potrebno onome ko se i te kako interesuje za ili kupovinu ili kasnije pravo raspolaganja nad kupljenim dobrom, u konkretnom slučaju privrednim subjektom „Železare“. Ko to može da zabrani mogućnost da mu se omogući tumačenje i to autentično tumačenje? Mi, apsolutno ne.

Zbog toga je naša obaveza da u cilju zaštite interesa ne samo „Železare“, već prevashodno zaposlenih u „Železari“, ova autentična tumačenja iznesemo. Ponavljam, kao pravnik smatram da je apsolutno nepotrebno i slažem se sa kolegom Krasićem, kada je izneo pravne razloge zbog čega nije potrebno autentično tumačenje, ali građani nisu pravnici. Ne znam da li nas dovoljno razumeju.

Ekspert za stečaj ili eksperti za stečaje zaboravljaju na jednu činjenicu. Kaže se – ajmo u stečaj. To je bila jedna od mogućnosti, od modaliteta da rešimo pitanje, pa elementarno poznavanje stečaja podrazumeva da otvaranjem stečaja zaposleni prestaju biti zaposleni.

(Saša Radulović, s mesta: Što se ovde i desilo.)

Nije tačno. Apsolutno nije tačno i niste u pravu. Treba da znate da je veliki broj zaposlenih sada zaključio kolektivne ugovore sa novim vlasnikom. Raskinuo prethodno kolektivni ugovor sa „Železarom“ i zaključio kolektivni ugovor sa novim vlasnikom. Zašto? Zato što ima poverenje u način rešavanja problema o „Železari“, pa ako zaposleni imaju poverenje u taj način rešavanja zbog čega bi neko drugi sumnjao?

Dalje, 5.000 zaposlenih je trenutno u „Železari“, nekada ih je bilo 10.000. Kažem, trenutno ih je 5.000, ako je i o čemu Vlada razmišljala, razmišljala je o socijalnom statusu i egzistenciji zaposlenih. Valjda je prioritet zaštiti prevashodno zaposlene i njihove egzistencije. To je ovde i učinjeno. Zar to neko može da dovede u sumnju? Čisto sumnjam, pa ni eksperti za stečaj. Mislim da stečajem znam da se bavim i dovoljno mogu da kompetentno prokomentarišem.

Na kraju, ono što mi se čini bitnim, mislim na kraju kada govorim samo o ovom pravnom delu, da se istakne zarad građana, ovde je apsolutno sve jasno i ovde nema nedoumica i nepoznanica koje se bukvalno nameću. Ne razumem uopšte tu postavku, tu priču koja je negde zamagljivanje, da se na ovaj način vodi nekakav paralelan stečaj. Kakav paralelan stečaj? U kom pravcu, po kom zakonu? Koji je to način?

(Saša Radulović, s mesta: Ja ću objasniti.)

Nema potrebe da mi objašnjavate zato što znam mnogo bolje od vas. U suštini ono što želim da vam predočim jeste sledeće. Kao pravnik moram da skrenem pažnju prevashodno zbog građana da je činjenica, da je nužnost donošenja zakona o sticanju prava svojine nad zemljištem, objektima i vodovima privrednog društva „Železara“ uvela jednu novu zakonsku kategoriju koja nije poznata u odredbama Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, kolega Krasiću, a to je zakonska službenosti. Nova kategorija.

Zašto nova kategorija? Zbog toga što Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa ne poznaje zakonsku službenost već poznaje službenost koja se stiče, kako je to ovde rečeno, da zbog građana ne držimo predavanja i dovodimo u konfuziju. Tačno je da se službeno stiče pravnim i poslovnim ugovorom, vremenskim protekom od 20 godina nesmetanog korišćenja i poseda i na kraju odlukom državnog organa.

Nije tačno da je i jedna vrsta naše odluke, odluka državnog organa. Nije tačno, ali je tačno da je ovo zakon koji podrazumeva zakon za posebne slučajeve, odnosno zakon lek specijalis. Nije tačna primedba koja je izneta da će se ovim zakonom stvoriti opasnost od neujednačene sudske prakse, da će sudovi ovo koristiti za neke druge slučajeve, neće. Zbog toga što se zakon odnosi tačno na određenog subjekta i tačno na određenu pravnu situaciju. Ako se odnosi na tačno određenog subjekta i na tačno određenu pravnu situaciju, onda se za druge situacije ne može koristiti. Prema tome, da demistifikujemo neke stvari kako bi barem iz ovog doma izašle činjenice, izašla istina.

Još nije rečeno nešto što treba da bude poznato građanima, a to je, da ne samo „Hestil“, ne samo kupac „Železare“, ne samo sticalac prava slubženosti, pošto i jeste pravo službenosti teret, već i svi kasniji sticaoci. Jer mi „Hestilo“ ne možemo da ograničimo pravo raspolaganja, on će da kupi i vodove i „Železaru“ i objekte, sve ono što po zakonu koji je već donet i u odnosu na koga se autentično tumačenje odnosi, može da raspolaže.

Ako može da raspolaže, to znači da može da otuđi na treće lice, četvrto, peto, šesto, sedmo. Svi ti sticaoci, bez obzira ko su, da li su u pitanju Kinezi, Rusi, Francuzi, domaći pravni subjekti, moraju imati pravnu sigurnost u tom smislu reči i ako traže da im se autentičnim tumačenjem potvrdi ono što je već u zakonu sadržano to jeste činjenica da se taj teret na poslužnom dobru prenosi na kasnije sticaoce.

Prema tome, ovde nedoumica nema. Ovde pravnici, i to jedino pravnici, mogu da kažu – nama ovo nije bilo potrebno, ali je potrebno onome na koga se autentično tumačenje odnosi. Potrebno je onome ko želi da u saradnji sa Vladom RS i na osnovu zakonom propisanih rešenja, bez obzira da li će to biti pravni posao ili neki drugi vid sticanja, reši sve imovinsko-pravne odnose koji nisu rešavani duže od 15 godina.

Zbog svega toga, a da bi automatski eliminisali, više nikad ne pomenuli mogućnost stečaja, ako ćemo i o tome da pričamo, ajmo da budemo i tu otvoreni i iskreni. Pa jel vi mislite da Vlada RS nije ni razmatrala i tu opciju uvođenja stečaja sa unapred pripremljenim planom reorganizacije. Pa jeste. Da li je to rešenje, što se vi niste setili, nisam siguran da jeste zbog toga što i taj, unapred pripremljeni plan reorganizacije nosi određene rizike.

Kad se stave u korelaciju rizici takvog načina rešavanja situacije u „Železari“ i načina koji se sprovodi od strane od strane Vlade Republike Srbije, u svakom slučaju građani Srbije treba da podrže ono što predlaže Vlada RS.

Ja sam apsolutno za to i smatram da bilo ko ko razmišlja u pravcu interesa, kako reče kolega iz poslaničke grupe LDP-a, da će podržati upravo zbog tog interesa. Taj interes treba da bude primaran i zbog toga treba podržati ovo autentično tumačenje odredbe člana 6. Zakona, o kome već koliko dugo pričamo, blizu dva sata.

Na kraju, ne želim da opterećujem sa pravnom teorijom. Ja u ime, kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS, ističem da će Poslanička grupa SPS podržati ovakvo autentično tumačenje. Mislim da je to jedino trenutno moguće rešenje i ako se praktično primenjuje od strane od onih koji treba da se primenjuje nije bilo potrebno. Zahvaljujem se.