Hvala, vrlo ću kratko. Nadam se da ću rasteretiti diskusiju. Dakle, nije Jasminka Nikolić, nego Jasmina Nikolić, to je sve. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi poljoprivrednici smo napravili ovu državu, barem smo je zanovili u 19. veku, doneli prvi demokratski Ustav, ali malopre je govorio moj kolega poljoprivrednik u pokušaju, oni se ne računaju, i govorio o licemerju. Šta je licemerje? Da li je licemerje kada moj kolega poljoprivrednik i njegova intelektualna posluga u prošlom sazivu pričaju o akademskoj čestitosti, o vladavini znanja, najverovatnije onoj iz Platonove države, a onda kada sastavljaju listu, moj kolega poljoprivrednik u pokušaju je na desetom mestu, a doktor nauka na 35. mestu? Šta ćete veći dokaz o licemerju, o kome smo toliko slušali?
Ja ću podržati ovaj zakon zato što ne mogu svi kao moj kolega poljoprivrednik na brzinu da se ogrebu za neku višu uzaludnu u Prilepu ili ne znam gde. Zato dajem priliku studentima da to regularno završe. Mi smo ovde imali, ipak smo nešto od našeg kolege poljoprivrednika u pokušaju naučili, a to je ona Nušićeva – znanje ima granice, neznanje nema. Moj kolega poljoprivrednik je to upravo u praksi pokazao.

Reč ima narodni poslanik Marija Jevđić.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, pravo na obrazovanje je jedno od osnovnih ljudskih prava i predstavlja pokretačku snagu na osnaživanju dece, ali i odraslih, da sami oblikuju svoju budućnost, stoga će Poslanička grupa JS svakako podržati predložene izmene Zakona o visokom obrazovanju.
Predložene izmene se odnose na veliki broj mladih ljudi, po nekim procenama oko 12 hiljada, pošto tačnih podataka nema, odnosno na studente koji su upisali studije pre uvođenja Bolonje 2005. godine, a koji do sada nisu položili sve ispite.
Pred bolonjcima je produžetak studija već dva puta produžavan. Prvi put je to bilo akademske 2011-2012. godine, pa je produžen na 2013-2014. godinu, a potom na sadašnji rok, septembar 2016. godine.
Usvajanjem predložene izmene Zakona studenti bi dobili još jednu šansu, odnosno još dve godine vremena da dipolomiraju. Jako je bitno naglasiti da je skupštinski odbor razgovarao, razmatrao, diskutovao i da postoji inicijativa da se uputi amandman kojim bi se produžio rok i studentima magistarskih i doktorskih studija za dve godine, a danas smo mogli čuti od mnogih poslaničkih grupa da će uputiti istovetni amandman, što je svakako dobro, jer zakon mora imati isti odnos prema svim studentima.
Iz vašeg današnjeg izlaganja, gospodine ministre, čuli smo da je više od 65% fakulteta podržalo Predlog zakona, kao i Studentsko udruženje.
Smatram da je neophodno produžiti rok studentima koji su studije započeli po starom sistemu, jer pri upisu nisu imali zakonsko ograničenje, ograničeno vreme za koje treba da diplomiraju, a država svakako ne bi bila na gubitku, jer svi studenti plaćaju polaganje ispita, školarinu i sve druge obaveze. Jedinu dodatnu obavezu ima administracija, odnosno profesori, koji ispite za njih spremaju po starom, a ne po bolonjskom programu.
Obzirom da je u Srbiji mali procenat visokoobrazovanih i da je strategija države da se poveća broj građana sa fakultetskom diplomom, to ide u prilog da treba omogućiti starim studentima da svoje studije privredu kraju i omoguće jedan od važnih oslonaca u životu.
Mnogi su skloni da, žargonski rečeno, večite studente proglašavaju za lenje. Među njima ima različitih sudbina. Mnogi od njih su paralelno studirali i radili, pa im je preostalo malo vremena da se spreme za zahtevne ispite, neki su osnovali porodice, mnoge živote su obeležile porodične tragedije, neki su stali na tri-četiri ispita do kraja, obično na predmetima na kojima retki studenti prođu i kod najzahtevnijih profesora, a iz današnje diskusije kolege Vojislava Vujića mogli smo čuti za primer Geografskog fakulteta, gde se zbog jednog profesora čitava generacija studenata koči. Mislim da ovaj fakultet nije usamljen i da ovakvom problemu treba sistemski prići i rešiti ga, da ne bismo stvarali tzv. uska grla na fakultetima.
Ovi studenti nikome ne smetaju. Kod njih vidim samo upornost i želju da održe vezu sa fakultetima i znanjem. Ta upornost društvo ne košta, već samo apsorbuje određenu energiju koja bi se mogla usmeriti u druge društvene nepoželjne aktivnosti.
Pripremajući se za današnju diskusiju, došla sam do podatka da je prosečna dužina studiranja u Srbiji oko osam godina. Verujem da mladi treba da imaju podršku u društvu i bolje uslove za razvoj svojih potencijala, pre svega na planu formalnog i neformalnog obrazovanja.
Možda ću na trenutak izaći iz teme, ali želim da navedem dobre primere brige o mladima i studentima koji su svoje studije započeli u Jagodini i koji svake godine o trošku lokalne samouprave imaju mogućnost da posete Univerzitet u Beču i razmene svoja iskustva sa kolegama. Nekoliko hiljada studenata je do sada imalo prilike da poseti Beč, što je svakako za pohvalu.
Grad iz kojeg ja dolazim, Kraljevo, ima fakultet za građevinu i mašinstvo, a pre dve godine je otvorena i visoka Poslovna škola koja svake godine upiše 100 novih studenata, od kojih je 50 na budžetu i to je mogućnost da mladi ljudi koji nemaju finansijske mogućnosti da studiraju u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu, ostanu u Kraljevu da se školuju i usavršavaju. Inače, od 100 studenata koji iz Kraljeva odu za Beograd, samo se troje vrati.
Druga izmena Zakona se odnosi na uslov za upis u narednu školsku godinu o trošku budžeta, da ostane 48 bodova, što je i ispravno, s obzirom na podatak da svega 10% studenata uspe da ispuni zakonski uslov i prikupi svih 60 bodova.
Bezrezervna podrška svima koji žele da uče i studiraju, jer, čovek se uči dok je živ, a u Danu za glasanje Poslanička grupa Jedinstvene Srbije će svakako podržati predložene izmene Zakona o visokom obrazovanju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović, a neka se pripremi narodni poslanik Vera Paunović.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, predsedavajući, hteo bih da kažem da, bar po mom utisku, uz par izuzetaka i ispada, ovo danas je ličilo, ili bar po mom osećanju, na nešto kako bi trebalo da izgleda rasprava u Narodnoj skupštini. Možda zato što se većina slaže oko predloga, možda zato što nije bilo nekih vrućih političkih tema mnogo, ili možda volje, energije za velike polemike i zabavu, prikupljanje političkih poena. Mislim da su svi diskutanti bili konstruktivni, uključujući i zamerke.
Ja bih u tom smislu i pohvalio gospodina ministra na kratkom uvodnom izlaganju. Doduše, moguće je da je bio u tom smislu i previše ambiciozan i previše ekspeditivan, pa onda možda i nije najbolje reagovao na potpuno umesne primedbe poslanika, koji imaju i obavezu, ili makar pravo, da tu stvar vide i drugačije i, naravno, da izreknu svoj politički stav, kao i da u okviru izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, govore o problemu visokog obrazovanja, pa i problemu obrazovanja uopšte. U tom smislu, verujem da je to bila nenamerna reakcija, ali su tu kolege bile u pravu kada su zamerile.
Ali, zato i mi moramo biti pošteni pa reći da generalno gospodin ministar nije koristio i nije zloupotrebljavao svoju poziciju da govori posle svakog izlagača, posle svakoga i da onda koristi poslovničko pravo koje su mu neki drugi, nije on pisao taj Poslovnik, pa čak ni ova skupštinska većina, da to zloupotrebljava i da onda govori beskrajno i da sve to na kraju pretvori u svoj svojevrsni šou.
Dakle, ozbiljan posao, posao koji se možda mogao izbeći, ali, ja verujem da je ovaj predlog zakona palijatilan, to je očigledno, to je jedna prirodna mera, retroaktivna mera, ali mera za koju svi mislimo da treba da bude donesena.
Moje kolege i ja ćemo ovo podržati, ali, isto tako, treba da ozbiljno shvatite i upozorenja, dobronamerna upozorenja sa raznih strana ove sale i da primite k znanju i ove druge primedbe koje se ne tiču samo ovih par članova, jer bismo onda mogli završiti priču za pet minuta.
Ja neću zloupotrebljavati ovu govornicu za neke duge ili političke tirade i skupljanje političkih poena, ali bih iskoristio priliku da vas upoznam sa rezultatima. Puno je ovde činjenica i važnih i zabrinjavajućih podataka izrečeno od strane mnogih kolega. Te podatke moramo imati na umu. Ali, ima jedan koji bih ja prosto priložio i vama i ostalim kolegama, a tiče se istraživanja jednog pitanja u istraživanju javnog mnjenja, koje ja i moje kolege često postavljamo i koje nije obično u fokusu pažnje i fokusu interesovanja javnosti jer, naravno, javnost kao javnost, i mediji, pogotovo politička javnost, njih samo interesuju rejtinzi, kome raste, kome pada, kome je koliki procenat popularnosti i ostalo.
Dakle, ima jedno pitanje koje stavimo tako, više radi opuštanja i radi testiranja i sticanjem poverenja kod ispitanika, koje glasi – Da li biste ohrabrili svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku? Već nekoliko godina to pitanje postavljamo, nezavisno od toga šta je centralna tema i fokus istraživanja. Ja bih vas sada upoznao sa rezultatima, sa nekim brojkama iz toga i molim vas da ih ozbiljno shvatite i da u okviru svoje nadležnosti i svog budućeg rada u ministarstvu, učinimo, ne samo vi i vaše ministarstvo, nego svi mi ovde u sali, i oni u Vladi, da se ta stvar, koliko god je to moguće, promeni i popravi.
U aprilu mesecu 2015. godine, na to pitanje – Da li biste ohrabrili svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku – 60,6% građana je reklo „da“, a 28,8% je reklo „ne“. Dakle, praktično, skoro dve trećine ili malo manje od toga. U junu 2015. godine je 63%, dakle 3% više, reklo da bi ohrabrilo svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku. U oktobru 2015. godine je 64% reklo da bi podržalo i ohrabrilo svoje dete da se odseli iz zemlje ukoliko bi za to imalo priliku.
Konačno, u septembru 2016. godine, dakle, ove godine u septembru 64,8%, znači 65% građana, ispitanika je reklo da bi to učinilo. Šta više, od toga najmanje jedna trećina otprilike odgovara u stilu – šta ohrabrio, već sam ga ohrabrio, već je tamo ili ga pakujem tamo ili se sprema da ode. To su, drage kolege, ozbiljni, zabrinjavajući podaci, nezavisno od toga ko sedi u kom delu ove sale. Ne mislim da je odgovornost za to niti jednog ministarstva, niti jedne vlade, ali isto tako je bilo pogubno zatvarati oči pred tom činjenicom.
Pazite, malo je onih koji zaista žele da se dopisuju sa decom i unucima preko skajpa i preko mobilnog telefona da se čuju ili vide. Dakle, muka je velika te ljude, bilo da je reč o mlađim ili starijima, koji kažu da bi ohrabrili, podržali svoje dete da ode i da napusti zemlju. Lepi su bili ovde pozivi i primeri koje smo slušali, navođeni primeri iz prošlosti, kako su odlazili mladi, pametni ljudi iz Srbije i vraćali se i unapređivali i donosili progres u Srbiji. Ali, ovo je, drage kolege, drugi slučaj. Ovo je slučaj da oni odlaze i da se ne vrate. Ne šalje ih država, nego odlaze sami upravo zato što su nezadovoljni i što ne veruju da će u okviru ove države imati sreće.
U tom smislu, samo bih pri kraju svog vremena, koje ne želim da trošim, ni da ga zloupotrebljavam, postavio par vrlo konkretnih pitanja, a vi odgovorite na ono što mislite da ima smisla i da je u domenu vaše nadležnosti. Sve je to u domenu vaše nadležnosti, ali se tiče možda ne direktno ovog zakona. Jedno se svakako tiče, tiče se Univerziteta u Prištini, tj. prištinskog Univerziteta sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Kakav je status tog univerziteta? Da li je opravdana bojazan nekih saradnika i nastavnika tog fakulteta, odnosno univerziteta, da bi mogli postati žrtva ili pasti kao žrtva promena ili ovih pregovora koji se vode u Briselu? Tim pre što je postojala jedna inicijativa o tzv. integrisanom univerzitetu da se napravi taj u Kosovskoj Mitrovici, što je, naravno, ideja koja ima smisla, ali loše i sumnjivo bi bilo da se sa tim počne baš od prištinskog Univerziteta i od Kosovske Mitrovice. Kolege su zabrinute i prosto treba videti. Ta inicijativa je u jednom trenutku krenula, pokrenuta je bila iz nekih institucija Vlade, pa bih voleo da čujem odgovor na to pitanje.
Drugo pitanje je isto vrlo kratko. Da li mislite i kako mislite da popravite kvalitet, odnosno ujednačite kvalitet studija u Srbiji, a znamo svi da je vrlo nejednak, a posebno ovaj sistem ovog ESPB sistema bodovanja koji je izuzetno, izuzetno neujednačen, izuzetno voluntaristički od fakulteta do fakulteta, pa čak i unutar istih fakulteta, od odeljenja do odeljenja, od katedre do katedre, potpuno je šaroliko i vrlo je rađeno onako, pošlo se u zavisnosti od interesa ili težine pojedinih nastavnika kada je to pravljeno.

Privodite kraju, kolega.

Poslednje pitanje, samo vrlo kratko - da li mislite i kako mislite u okviru svoje nadležnosti da popravite ponižavajući položaj prosvete i prosvetnih radnika u Srbiji? Da li se to može očekivati već od narednog budžeta? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vera Paunović. Izvolite.