Završavam. Član 74. Poslovnika o radu Narodne skupštine striktno definiše ko i pod kojim uslovima može učestvovati u radu bilo kog skupštinskog odbora. Dakle, mislim da je sramno da se preti narodnim poslanicima nekakvim sankcijama, bezbednosnim proverama, kaznama, iznošenjem zbog toga što insistiramo na poštovanju Ustava Republike Srbije.

Razumeo sam, kolega Šaroviću.
Što se tiče ove poslednje primedbe, kao predsedavajući mogu da vodim računa samo o onome što se dešava u ovoj sali, a šta poslanici pričaju na svojim konferencijama za štampu ne mogu zaista.
(Nemanja Šarović, s mesta: Ovo za Obradovića je bilo u sali.)
Apelovao bih na narodne poslanike da u nekim svojim budućim izlaganjima vode računa o tome da ne iznose činjenice i detalje iz privatnog života lica o kojima se vodi rasprava, a pogotovo ne o njihovim bliskim srodnicima.
To se dešavalo kada se, da kažem, manjkavost ovog Poslovnika da u trenutku kada se utvrđuje dnevni red i raspored akata koji se stavljaju na dnevni red i jako je sužena mogućnost predsedavajućeg da zaustavi poslanika u njegovom obrazlaganju.
Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni? Da.
Po Poslovniku narodni poslanik Marjan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, baš ste malo pre povredili član 103. stav 4. i sa tim u vezi reklamiram stav 7. i 8.
S obzirom da reklamacija Poslovnika prethodnog kolege baš nije imala puno veze sa izlaganjem prethodnog govornika, s tim u vezi ja ne insistiram, ali bilo bi dobro da primenite odredbe stava 7. i 8. ovog člana i da vreme koje je utrošeno u takvoj vrsti reklamacije Poslovnika odbijete od vremena poslaničke grupe. Jer, kakav Devenport, kakvi bakrači, ja više ne znam na šta se ovde reklamira Poslovnik. Ja ne vidim nikakvog prethodnog govornika koji je govorio o tome. To je jedno.
Broj dva, reklamacija Poslovnika treba da traje najduže do dva minuta. Najduže do dva minuta. Trajala je dva minuta i 30 sekundi. Evo, ja neću insistirati da odbijete tih 30 sekundi, zato što se radi o opoziciji, ali da u buduće vodite računa ako ja prekoračim ili neko drugi prekorači vreme sa naše strane, da to uzmete i da kompenzujete, da odbijete od naših poslaničkih grupa, a ukoliko se ovo bude ponavljalo malo češće, tek u toj situaciji da to uračunate i njima.
Ne tražim da se o ovom glasa, tek toliko da naši gledaoci znaju da reklamacije Poslovnika koje su ovde usledile nisu baš bile u skladu sa Poslovnikom, kao ni reklamacija gospodina Balše Božovića, koji se vratio iz SAD, sa izbora, pa mu baš nije najjasnije naš Poslovnik. Amerikanci kada su videli kad su videli ko je došao da podrži Hilari Klinton, znali su za koga ne treba da glasaju. Prijatno.

Pošto ste rekli da ne želite da se Skupština izjasni u danu za glasanje o povredi Poslovnika, smatram i da nisam dužan da vam dam obrazloženje.
Kolega Šaroviću?

Član 27. gospodine Arsiću, čisto javnosti radi, pošto gospodin Rističević očigledno nije upoznat sa celokupnom situacijom.
Dakle, ja sam u skladu sa članom 103. tražio reč, odmah nakon završenog izlaganja gospođe Marinike Tepić, ali mi je Maja Gojković, koja je u tom trenutku predsedavala, rekla da je praksa da se reč po povredi Poslovnika ne daje za vreme obrazlaganja predloga za proširenje dnevnog reda i da će mi reč dati kada se to završi. Sada kada se završilo i kada ste završili pauzu, dobio sam reč. Prema tome, ne radi se ni o kakvoj zloupotrebi od strane opozicije, već smo postupali u skladu sa uputstvom predsedavajuće.
Sada vi, gospodine Marjane Rističeviću ste uvek dobrodošli da se javite po Poslovniku, mi nikada nećemo tražiti da vam se odbije vreme, nikada nećemo tražiti da vam izreknu opomene. Vi, naravno imate svoje demokratsko pravo da ponavljate greške koje su ponavljali vaši prethodnici. Verujte mi da bez obzira na to što smo mi dosledno protiv kažnjavanja narodnih poslanika, da se nikada nismo plašili kazni i da smo se uvek radovali kada nas kažnjavaju, jer znamo da je sa svakom narednom kaznom i kraj vašeg režima, bar korak bliže.

Gospodine Šaroviću, pa vi ste krenuli u repliku.
Molim poslaničke grupe da u koliko nisu predale prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, da to odmah urade.
Saglasno članu 157. stavu 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o sprečavanju nasilja u porodici; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika; Predlogu zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.
Da li predstavnik predlagača, Nela Kuburović ministar pravde, želi reč?
Izvolite.

Zahvaljujem. Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, Predlog zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pripremljeni su posle detaljne analize postojećih normativnog i faktičkog stanja.
Razume se, ishod analize ukazuje na potrebu izrade novih zakonskih projekata koji bi izoštrili normativnu reakciju društva i države. Osnovane su radne grupe koje su bile sastavljane od predstavnike sudija svih sudova i javnih tužilaštava, profesora pravnog fakulteta, advokature i civilnog društva. O radnim verzijama vođena je višemesečna javna rasprava i sve zainteresovane strane imale su priliku da se izjasne o njima i poprave ih.
Sva četiri predloga zakona čine jednu celinu. Rešenje iz jednog predloga naslanjaju se na rešenja iz drugih i sa njima čine jedinstvo. Tako nastaje sistem koji se dobija na još snažnijem i još delotvornijem suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije i sistem koji služi sprečavanju nasilja u porodici. To nasilje, nažalost, kod nas je poprimilo razmere posle kojih niko od građana, preko državnih organa, pa i Vlade i Narodne skupštine nema pravo da ćuti i na koji mora hitno da reaguje, kako merama represije, tako i merama prevencije, socijalne politike, psihologije. Jednom rečju, uslov da se sa tom društvenom anomalijom izborimo jeste multidisciplinarni pristup njemu. Zakon je samo jedan, istina veoma način suzbijanja nasilja u porodici.
Postojeći pravni okvir u Srbiji pruža zaštitu žrtvama nasilja u porodici primenom Krivičnog zakonika i Porodičnog zakona, ali manjkavo. Krivični zakonik rešava probleme nasilja samo kada je nasilje već izvršeno i kada postoje krivična delo i razlog za pretvaranje u činioca nasilja. Pritvor ovde jeste način svojevrsne zaštite žrtve nasilja, razdvaja žrtve od činioca nasilja, sprečava ponavljanje nasilja, a žrtvi pruža izvesno vreme da o svemu promisli i donese ponekad veoma bitne životne odluke. Teškoće se međutim javljaju kada se dogodi nasilje ili preti njegovo ponavljanje, a ne postoji zakonski osnov da se u činiocu nasilja odredi pritvor i ukloni sa poprišta nasilja.
Još veće teškoće nastaju kada se nasilje nije desilo, ali preti neposredna opasnost od njega. Budući da nema krivičnog dela nema ni razloga za pritvor potencionalnom učiniocu i tako se spreči nesreća koja može da usledi. S druge strane, put zaštite predviđa Porodičnim zakonom podrazumeva tužbu i vođenje posebnog parničnog postupka, a brzina zaštite žrtve zavisi od usvajanja privremenih mera. Pored ostalog zato se i donosi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Zakonom se premošćava vakum koji postoji od prijave opasnosti od nasilja do početka parničnog ili krivičnog postupka protiv učinioca nasilja.
Upravo u tom vakumu, žrtva je izložena riziku od ponovljenog nasilja ili od njegove eskalacije. Ovim zakonom se u našu stvarnost unosi princip prema kome učinilac nasilja ne sme da ostane zajedno sa žrtvom uvek kada postoji neposredna opasnost od nasilja. Uspostavlja se kontinuitet zaštite žrtve nasilja sve do časa kada će ona biti u stanju da se oporavi a nasilnik snosi odgovornost.
Prema tome, odgovornost nasilnika i zaštita žrtve pomeraju se unazad. Pre nastupanja dejstva krivičnog postupka ili postupka zaštite koja je predviđena Porodičnim zakonom. Zakon se pak ne primenjuju na maloletne učinioce nasilja u porodici, budući da su odgovornost i sankcije koje se njima mogu izreći uređuju drugim zakonima kao što su Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica, Zakon o prekršajima i Porodični zakon.
Takođe, hitne mere nisu primerene maloletnicima zbog njihovog uzrasta i pravnog statusa. Svrha zakona jeste da spreči nasilje uvek kada postoji neposredna opasnost od njega ali i da pomogne žrtvi nasilja. Propisuje se delovanje državnih organa i drugih organa, organizacija i ustanova. Reakcija na nasilje ne sastoji se samo od ograničavanja prava učiniocu nasilja već od niza psiholoških i socijalnih postupaka i metoda. Istina je da je reakcija pre svega podrazumeva izricanje hitnih mera učiniocu nasilja kojima se njemu ograničavaju moguća prava u korist zaštite žrtve nasilja.
Hitnim merama sprečava se ponavljanje nasilja ili mogućnost da do njega dođe prvi put. Međutim, pored hitnim mera koje pogađaju učinioca zakonom se predviđaju i organi i ustanove koje se staraju o zaštiti žrtve nasilja i pružaju različite oblike podrške žrtvi počev od obaveštavanja o njenim pravima, njenom položaju preko pružanja pravne pomoći do socijalnih i psiholoških postupaka čija je svrha da žrtva predahne, da se podigne i osamostali, počne drugačije da gleda na svet i promeni način života.
Sadržina zakona, prema tome, sastoji se od delovanja prema učiniocu, ali jednako tome i od delovanja prema žrtvi, koje se ogleda u zaštiti i podršci žrtvi. Tome uostalom i služe individualni planovi zaštite i podrške žrtvi koji se uvode zakonom. No, kada se ove vrste delovanja posmatraju sa sociološke, a ne strogo pravničke perspektive, uočava se njihova međuzavisnost i prožimanje. Takvo uskraćivanje određenih prava učiniocu nasilja sprečava ga da dalje čini nasilje i štiti žrtvu. Zaštita žrtve istovremeno sprečava mogućnost nasilja.
Zakon određuje i značenje pojma sprečavanje nasilja u porodici. Sprečavanje nasilja u porodici definisano je kao skup mera kojima se otkriva da li preti neposredna opasnost od nasilja u porodici i skup mera koje se primenjuju ako je neposredna opasnost od nasilja otkrivena. U stvarnosti, do neposredne opasnosti od nasilja može da dođe u tri slučaja – najpre, kada mogući učinilac nikada nije učinio nasilje, ali njime preti, potom, kada je mogući učinilac ranije učinio nasilje i preti da ga ponove, recimo, učinio je nasilje pre godinu dana, a u poslednje vreme ponaša se tako kao da namerava da ga ponovi, i konačno, neposredna opasnost od nasilja postoji kada je učinilac izveo nasilje neposredno pre akcije policije i drugih organa, a očekuje se da nasilje ubrzo ponovi.
U sva tri slučaja procenjuje se da li postoji neposredna opasnost od nasilja, koja se sastoji ili u opasnosti da se nasilje učini prvi put ili da se nasilje ponovi. Neposredna opasnost određuje se na osnovu ponašanja mogućeg učinioca i drugih okolnosti i postoji kada se ustanovi da je mogući učinilac spreman da u vremenu koje neposredno predstoji po prvi put učini nasilje ili da ga ponovi.
Pojam nasilja u porodici širi je od onog koji sadrži Porodični zakon. Pored fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja, uneseno je i ekonomsko nasilje saglasno članu 3. Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbe protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, donetom u Istambulu 11. maja 2011. godine, koja je Republika Srbija potpisala u aprilu 2012. godine i ratifikovala u Narodnoj skupštini u oktobru 2013. godine i koja je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine.
Institucionalni stub na kome počiva zakon od koga sve počinje i dalje se grana jeste policijski službenik za sprečavanje nasilja u porodici. On je specijalno obučeni koordinator koji treba da spreči nasilje i da se stara o zaštiti žrtve. No, da bi sprečio nasilje, on mora da za njega sazna. Stoga se predviđa dužnost svih da policiji ili javnom tužiocu prijave nasilje ili neposrednu opasnost od njega. Dužnost prijavljivanja nasilja tereti i sve državne organe, organizacije i ustanove. Obaveza državnih organa i centara za socijalni rad proširena je i na prepoznavanje nasilja u porodici i opasnosti od njega, ali u okviru njihovih redovnih poslova.
Prepoznavanje nasilja nije poseban od ostalih poslova odvojeni postupak, već se odvija kroz neki drugi postupak. Recimo, lekar pruža medicinsku zaštitu žrtvi nasilja, uz medicinsku zaštitu dužan je i da prepozna nasilje i o tome obavesti policiju.
Pojam prepoznavanja ne odnosi se na uočavanje fizičkih svojstava koji ukazuju na nasilje, već uopšte na prepoznavanje fenomena od nasilja. Ono je moguće i kada policajac čita prijavu o nasilju i pri tome nema kontakt sa žrtvom, ne vidi je, niti je čuje, ali iz proučavanja prijave otkriva, prepoznaje da je reč o nasilju u porodici.
Prema tome, sve počinje prijavom nasilja ili neposredne opasnosti od njega. Pravilo je da posle prijema prijave policijski službenik izlazi na lice mesta, pri čemu radi primene preventivnih operativnih mera i prikupljanja dokaza mogu da mogućeg učinioca nasilja dovedu u policijsku stanicu i zadrže ga tamo. Svrha zadržavanja je i da se omogući vođenje postupka protiv mogućeg učinioca i posredno da žrtva predahne. Trajanje i zadržavanje ograničeno je na najviše osam časova.
Posle saznanja za nasilje u porodici ili opasnosti od njega nadležni službenik procenjuje rizik neposredne opasnosti od nasilja. Tokom procene rizika vodi se računa o bitnim činjenicama koje su, primera radi, navedene u zakonu, da li je mogući učinilac ranije ili neposredno pre procene rizika izvršio nasilje, da li je spreman da ga ponovi, da li je pretio ubistvom ili samoubistvom, poseduje li oružje, da li je mentalno bolestan ili zloupotrebljava psihoaktivne supstance, da li postoji sukob oko starateljstva nad detetom ili oko načina održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja koji je mogući učinilac, da li je mogućem učiniocu izrečena hitna mera za sprečavanje nasilja u porodici ili je određena mera zaštite od nasilja u porodici prema Porodičnom zakonu, da li žrtva doživljava strah i kako ona procenjuje rizik od nasilja.
Pre nego što okonča procenu rizika, može zatražiti mišljenje centra za socijalni rad, okolnosti iz nadležnosti centra koje su bitne za procenu rizika. Procena rizika koju sačini nadležni policijski službenik jeste osnov za dalje aktiviranje ostalih učesnika u sprečavanju nasilja i zaštiti i podršci žrtvi. Utvrdi li da neposredna opasnost od nasilja u porodici postoji, nadležni policijski službenik dužan je da sva obaveštenja koja je prikupio i svoju procenu rizika dostavi osnovnom javnom tužiocu, centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju. Ispunjenje te obaveze uspostavlja zakonsku vezu i saradnju između različitih učesnika u sprečavanju nasilja i zaštiti i podršci žrtvi, stvarajući nove obaveze na putu do konačnog zbrinjavanja žrtve i otklanjanja posledica nasilja ili opasnosti od njega. Tako se u postupak uključuju i drugi koji mogu i moraju da pomognu.
Konačno, nadležni policijski službenik ima i treću mogućnost. Ako utvrdi neposrednu opasnost od nasilja i pruži mogućnost učiniocu koji je doveden u policijsku stanicu da se izjasni o okolnostima slučaja, on je dužan da nasilniku izrekne hitnu meru za sprečavanje nasilja u porodici. Predviđene su dve hitne mere: udaljenje učinioca nasilja iz stana i zabrana učiniocu nasilja da kontaktira žrtvu i prilazio je. Hitne mere mogu trajati 48 časova, ni kraće, ni duže, i njihova svrha je da trenutno reši problem, odvoji i razgraniči žrtvu i učinioca i spreči dalju eksalaciju sukoba i teže posledice po žrtvu. Mogu biti kumulirane tako što će učinilac biti udaljen iz stana u kom živi, ali će mu biti zabranjeno da sa žrtvom kontaktira i prilazi joj.
Ako žrtva i učinilac ne žive zajedno, moguće je izreći samo meru zabrane kontakta sa žrtvom i prilaska žrtvi. Hitna mera izriče se u obliku naređenja kao pojedinačnog akta. Naređenje se uručuje učiniocu, a ako on odbije prijem, nadležni policijski službenik sastavlja belešku o tome, čime se smatra da je naređenje uručeno. Trenutak uručenja je bitan utoliko što od njega počinje da teče vreme na koje je hitna mera izrečena, ali i rok u kome osnovni javni tužilac ima pravo da podnese predlog za produženje hitne mere.
Jednako kao što u svojoj proceni rizika kojom je utvrdio neposrednu opasnost od nasilja obaveštava osnovnog tužioca, centar za socijalni rad i grupu za koordinaciju i saradnju, nadležni policijski službenik obaveštava ih o tome da je izrekao hitnu meru. Osnovni javni tužilac odlučuje da li će predložiti da se trajanje hitne mere produži za još 30 dana. Predlog da se hitna mera produži može da se podnese u roku od 24 časa kada je učiniocu uručeno naređenje nadležnog policijskog službenika u kome je sadržana hitna mera. U suprotnom, smatra se da nije predložio produženje mere. Prethodno, on proučava obaveštenje o nasilju u porodici ili opasnosti od njega i vrednuje procenu rizika koju je načinio i dostavio nadležni policijski službenik. Vrednovanje znači da osnovni javni tužilac stiče svoj utisak o tome postoji li neposredna opasnost od nasilja, da njegov utisak nije samo refleksija utiska nadležnog policijskog službenika.
Osnovni javni tužilac može nezavisno od dokaza koje je prikupio nadležni policijski službenik da sam skupi dokaze koji su bitni za njegovu procenu. Budući da produženje hitne mere duže ograničava pravo učinioca sa 48 časova na 30 dana. za odlučivanje od produženju hitne mere nadležan je osnovni sud na čijem području se nalazi prebivalište ili boravište žrtve. Osnovni sud produžava trajanje hitne mere ako posle sopstvene procene rizika, uključujući i vrednovanje procene rizika koju je sačinio nadležni policijski službenik i vrednovanje koje potiče od osnovnog javnog tužioca stekne uverenje da i dalje posle isteka 48 časova preti neposredna opasnost od nasilja u porodici. Pozitivnom sudskom odlukom žrtvi se podaruje dodatno vreme da se oporavi i uredi dalji život pošto paralelno sa trajanjem produženih hitnih mera traju i mere podrške žrtvi nasilja. O predlogu osnovnog javnog tužioca osnovni sud odlučuje u roku od 24 časa od prijema predloga i bez održavanja ročišta.
Zakon pokušava da okonča nedovoljno usklađenu saradnju organa i ustanova koje sprečavaju nasilje u porodici i pruža zaštitu i podršku žrtvi, ali nedovoljno usklađeno delovanja tih organa i ustanova i drugih organa i organizacije i pojedinaca koji pomažu pružanju i zaštiti i podrške žrtvama.
Predviđa se obaveza multiresorne saradnje, čija je svrha da prevlada izolovani i od drugih činilaca nezavisan pristup nasilju. Neophodno je da svi koji učestvuju u suzbijanju nasilja u porodici i zaštiti žrtve i pružanju podrške žrtvi nasilja budu ujedinjeni u naporima, da jedno drugo dopunjavaju i stvore sintetički i snažan i zajednički odgovor nasilju u porodici.
Uostalom, cilj ovog zakona je da na opšti jedinstven način uredi organizaciju i postupanje državnih organa i ustanova i time omogući delotvorna sprečavanja nasilja u porodici i bržu, blagovremenu i delotvornu zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici.
Određeni su državni organi i ustanove koji su nadležni za sprečavanje nasilja i za pružanje zaštite i podrške žrtvama. Reč je o policiji i javnim tužilaštvima, sudovima opšte nadležnosti, prekršajnim sudovima i centrima za socijalni rad. Policija sprečava nasilje i pruža zaštitu žrtvama, Javno tužilaštvo učestvuje u sprečavanju nasilja, ali vodi i grupu za koordinaciju i saradnju, čija je uloga, pre svega, da se žrtvi pruži zaštita i podrška, sudovi vode postupke u predmetima koji proizilaze iz sprečavanja nasilja porodici, a centri za socijalni rad pomažu u sprečavanju nasilja i daju podršku žrtvama nasilja.
Pored njih, pomoć u sprečavanju nasilja, podršku žrtvama daju i druge ustanove pre svega ustanove socijalne politike, socijalna zaštita, zdravstvo, obrazovanje, vaspitanje. Podršku žrtvama nasilja mogu pružiti i druga pravna lica, udruženja i pojedinci, što je izraz intenzivne saradnje, kao ideja koja prožima ceo zakon.
U policijskoj upravi, osnovnom i višem javnom tužilaštvu, osnovnom i višem sudu i centru za socijalni rad imenuje se lice za vezu, čija je dužnost da svakodnevno razmenjuje obaveštenja i podatke bitne za sprečavanje nasilja, gonjenje i suđenje za krivična dela koja su povezana sa nasiljem u porodici i za pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja.
Po sredi je i instrument koji treba da omogući svakodnevnu komunikaciju, upoznavanje sa problemima, razmenu podataka bitnih za suzbijanje nasilja, uopšte mobilnost policije, sudova i javnih tužilaštava.
Posebno bitan izraz društvene sinteze u suzbijanju nasilja u porodici jesu grupe za koordinaciju i saradnju. One su zajednička tela u čijem radu učestvuju javna tužilaštva, policija i centri za socijalni rad. Onoliko je grupa za koordinaciju i saradnju koliko je osnovnih javnih tužilaštava. Tako da unutar grupe mogu zajednički da deluju i nadležni policijski službenik i zamenik javnog tužioca, koji je predložio produženje hitne mere i koji možda već vodi krivični postupak protiv učinioca nasilja. Kao što se vidi, pored zahteva kompetentnosti, ispunjen je i zahtev potrebe za dobrim poznavanjem okolnosti konkretnog slučaja.
Grupa za koordinaciju i saradnju sastaje se najmanje jednom u 15 dana i sastavlja zapisnik o svakom sastanku. Svrha ovih zapisnika je da se tačno utvrdi odgovornost za to što nisu preduzete potrebne mere ili što one nisu blagovremeno preduzete. Sastancima grupa mogu prisustvovati, po potrebi, predstavnici ustanova pravnih lica, udruženja, pojedinci koji su uključeni u pružanje zaštite žrtvama. Svaka grupa razmatra svaki slučaj nasilja u porodici koji nije okončan pravnosnažnom sudskom odlukom donetom u građanskom ili krivičnom postupku, slučajeve kada je potrebno da se pruži zaštita i podrška žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela iz ovog zakona, izrađuje individualni plan zaštite i podrške žrtvi i predlaže javnom tužilaštvu mere za okončanje sudskih postupaka.
Saradnja policije i javnih tužilaštava i centara za socijalni rad unutar grupe za koordinaciju i saradnju ne sme da rezultira samo pravilnom usmeravanju slučajeva nasilja ka krivičnom ili građanskom postupku. Dakle, ka represiji, već mora da rezultira i analizom razloga pojave nasilja ili opasnosti od nasilja u sredini u kojoj grupa deluje i, shodno tome, oblikovanje, primena mera kojima se pomaže potencijalnim žrtvama nasilja i otklanjaju mogući razlozi za nasilje.
Bit i suština delovanja grupe za koordinaciju i saradnju sastoji se u izradi individualnog plana zaštite i podrški žrtvi nasilja u porodici. Do toga dolazi kada se nasilje već desilo ili kada preti neposredna opasnost od njega. Individualni plan zaštite i podrške žrtvi jeste jedan od tri najbitnije komponente zakona.
Svrha zakona nije samo da delovanjem policije, javnog tužilaštava i sudova spreči neposrednu opasnost od nasilja, kao i da označi državne i druge organe koji su odgovorni za primenu zakona, već i da deluje na žrtvu nasilja i pomogne joj da se oporavi, vrati samopouzdanje, pronađe svoj drugačiji identitet i trajno reši probleme u kojima se našla.
Dužnost grupe za koordinaciju i saradnju je da izradi individualni plan zaštite i podrške žrtvi i nastao je od trenutka kada od nadležnog policijskog službenika primi procenu kojima je ustanovljena neposredna opasnost od nasilja. Pri tome nije značajno da li su učiniocu nasilja izrečene hitne mere ili nisu.
Svrha individualnog plana zaštite i podrške jeste da žrtvi pruži zaštitu, ali i materijalnu, psiho-socijalnu i drugu podršku. Plan je individualan utoliko što je personalizovan, što se odnosi na tačno određenu žrtvu, na određenu biografiju, na tačno određene okolnosti kojima je žrtva izložena nasilju i na tačno određenog učinioca nasilja.
Mere zaštite sadržane u individualnom planu moraju biti pogodne da pruže bezbednost žrtvi, da zaustave nasilje, da spreče da se ona ponove i da zaštite prava žrtve, a mere podrške da omoguće da se žrtvi pruži psiho-socijalna i druga pomoć koja služi njenom oporavku, osnaživanju i osamostaljivanju.
Žrtva može da učestvuje u stvaranju individualnog plana, ako to želi i ako joj to dozvoljava psihološko i emocionalno stanje. NJeno učešće je dobro sa stanovišta osnaživanja žrtve, dizanja samopouzdanja i uspostavljanja kontrole nad sopstvenim životom.
Individualnim planom konkretno se određuju izvršioci svake mere i rokovi za preduzimanje mera da bi se izbegla pasivnost ili višenadležnost, a i sprečilo da se mere preduzmu onda kada više nemaju nikakvog smisla ili gube pun učinak.
Individualni plan, konačno, sadrži plan praćenja preduzetih mera i procenu delotvornosti planiranih i preduzetih mera.
Razume se da individualni plan zaštite i podrške žrtvi može biti jedan ili više puta menjan u zavisnosti od njegovog učinka ili promena u položaju žrtve i učinioca nasilja.
Zakon se primenjuje i na pojedina krivična dela, ali ne u celini. Deo zakona kojim se uređuje saradnja i koordinacija državnih organa i ustanova i deo zakona koji uređuje podršku žrtvama nasilja, pre svega izradu individualnih planova zaštite i podrške žrtvi, primenjuje se i u krivičnim postupcima koji se vode protiv učinilaca krivičnih dela proganjanja, čije uvođenje predviđa izmena i dopuna Krivičnog zakonika, zatim protiv učinilaca krivičnih dela protiv polne slobode, protiv učinilaca krivičnih dela protiv braka i porodice, učinilaca krivičnog dela trgovine ljudima, ali i u krivičnim postupcima koji se vode o svim drugim krivičnim delima koji su posledica nasilja u porodici.
Ne primenjuje se, dakle, samo onaj deo zakona koji predviđa analizu rizika od nasilja i izricanje i produženje hitnih mera. Zauzvrat, predviđeno je da je u krivičnom postupku, koji se vodi za pomenuta krivična dela, sud dužan da u roku od 24 časa odluči o predlogu javnog tužioca za određivanje mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, mere zabrane napuštanja boravišta i mere zabrane napuštanje stana.
Mere o kojima je reč određene su Zakonikom o krivičnom postupku, ali nije određen rok u kome je sud dužan da o njima odluči. Sada se za to predviđa rok od 24 časa od prijema predloga javnog tužioca.
O slučajevima nasilja u porodici vodiće se evidencije. Policijske uprave, osnovni sudovi, osnovna javna tužilaštva i centri za socijalni rad vodiće evidenciju o onim segmentima nasilja u porodici koji su njima dostupni. Svrha evidencije je da nadležnim organima omogući pristup podacima značajnim za postupanje i donošenje odluka.
Takve evidencije su jedan od uslova uspešne procene rizika od neposredne opasnosti nasilja u porodici i predlaganja i produženja hitnih mera. Centralna evidencija vodiće se u Republičkom javnom tužilaštvu i služiće jačanju potrebne saradnje i koordinacije.
Usvajanje ovog zakona ne može iskoreniti nasilja u porodici. Koreni nasilja u porodici jesu duboki i njegovo iskorenjivanje zahteva dugo vremena, praćeno nizom socijalnih, kulturoloških, psiholoških, ali i pravnih mera, ali to ne znači da se blagovremenim prijavljivanjem nasilja ili opasnosti od njega i pratećim preduzimanjem različitih oblika reakcije države i društva ne mogu sprečiti nasilje, njegovo ponavljanje ili tragični ishodi.
Ako su koreni porodičnog nasilja duboki i teško iskorenjivi, to ne znači dase ništa ne može preduzeti na sprečavanju akata nasilja, uklanjanju i olakšavanju njihovih posledica i pomoći i podršci žrtvi nasilja. Složenost jednog problema nikome nije opravdanje da problem ne počne da rešava, barem u onoj tački u kome rešavanje problema moguće. Tome služi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.
Predlog zakona koji je pred vama sadrži, kada je reč o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika samo najhitnije i najnužnije izmene. Rad na izmenama Zakonika ubrzo se nastavlja i uslediće nove. Reforma našeg materijalnog krivičnog zakonodavstva je postupna, sastoji se ne od jednog, već od niza reformskih koraka. Ovim se vodi računa o apsorbcionoj moći našeg pravosuđa i naše advokature i sasvim nespornoj potrebi da se izmene zakona postepeno uvode u život i tako bolje prionu našoj pravničkoj i socijalnoj stvarnosti.
Predstoji nam usklađivanje našeg zakonodavstva, ne samo sa dokumentima, već i sa standardima koji važe u nekim zakonima evropskih država, a to je složen i težak posao koji iziskuje oprez, promišljenost i postupnost. Na sličan način posmatramo i standarde i akte Saveta Evrope i UN, koji tek treba da budu inkorporirani u naše krivično pravo. Stoga se zakon ograničava na određeni broj delimičnih izmena koje su suštinski povezane i tiču se iste krivične pravne oblasti i srodnih pitanja. Takav metod danas je postao uobičajen u zakonodavnoj praksi evropskih zemalja, pa otuda po tempu izmena, rešenjima i drugim karakteristikama, krivično zakonodavstvo Republike Srbije ne zaostaje u odnosu na većinu evropskih zemalja.
Izmene su najpre načinjene u opštem delu Krivičnog zakonika i tiču se instituta dela malog značaja, uslovnog otpusta i novčane kazne. Razlog za izmene jeste taj što norme važećeg Zakonika nisu dovoljno precizne zbog čega se u sudskoj praksi ne primenjuju onako kako se to očekivalo. Najbitnije izmene u posebnom delu Zakonika sastoje se od izmena odredaba koje čine jednu grupu krivičnih dela i to su krivična dela protiv privrede. Istina, po sredi je oblast materijalno krivičnog prava koja je menjano prilikom poslednjih izmena i dopuna zakona, ali tako da su u njoj zadržani izvesni instituti koji ne pomažu sudskoj praksi da se prilagodi novonastalim privrednim prilikama. Sada se to omogućava. Pored toga, koncepcijski se drugačije uređuju krivična dela protiv privrede.
Značajne novine unutar posebnog dela Zakonika ogledaju se u usklađivanju našeg krivičnog zakonodavstva sa već pomenutom Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Time se postiže komplementarnost zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji takođe sadrži niz normi koje su inspirisane Instanbulskom konferencijom i Krivičnog zakonika koji predviđa nova krivična dela kojima se suzbija nasilje nad ženama i nasilje u porodici.
Kod krivičnih dela protiv privrede najpre je promenjena sistematika. NJihov redosled grupisan je, sada se zasniva pre svega, na međusobnoj srodnosti dela. Predviđa se 29 krivičnih dela protiv privrede, pet više od važećeg Krivičnog zakonika, sedam krivičnih dela su nova, od čega je jedno novo utoliko što je preneseno iz dela protiv imovine u delo protiv privrede, a reč je o prevari i osiguranjz i dekriminalizuju se dva dela. Kod nekih dela menja se njihov zakonski opis, kod drugih se ne menja opis, ali se menja njihov redosled i mesto u okviru glave Zakonika kojim se uređuje krivično delo protiv privrede.
Tako se kod krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica, menja i precizira zakonski opis, budući da važeći zakonski opis nije otklonio nedoumice u sudskoj praksi, odustaje se od odgovornog lica kao izvršioca, što se čini kod skoro svih krivičnih dela protiv privrede. Umesto toga predviđa se tzv. zakonski supsidijaritet. To znači da krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica postoji samo ako nisu ostvareni elementi nekog drugog krivičnog dela i da njegov izvršilac može biti svako, a ne samo odgovorno lice.
Potpuno odustajanje od krivičnog dela zloupotreba krivičnog položaja odgovornog lica bez njegove prethodne zamene nekim novim i užim delom koje bi odlikovalo precizniji zakonski opis, u ovom trenutku bio bi suviše rizičan potez za koji nije izvesno da ima realnu podlogu i opravdanje. Novim rešenjem ograničava se njegova primena samo na slučajeve kada je to zaista nužno, tj. samo ako kriminalna zona nijednog drugog krivičnog dela ne može da zaštiti privredni sistem.
Pored preispitivanja postojećih krivičnih dela protiv privrede uvedena su i neka nova. Nova su krivična dela prevare u obavljanju privredne delatnosti, zloupotreba poverenja u obavljanju privredne delatnosti i zloupotrebe u postupku privatizacije. Dok su prva dva krivična dela poznata kao opšta krivična dela protiv imovine koja će se u buduće primenjivati u oblasti privrede, treće je sasvim novo i njime se inkriminišu zloupotrebe u postupku privatizacije koje su do sada uočene. Na propisivanje tog dela uticala je i sudska praksa.
Prevara i zloupotreba poverenja jesu u važećem zakoniku krivična dela protiv imovine, a pronevera, davanje i primanje mita, krivična dela protiv službene dužnosti. Ona se međutim, u ovom zakonu modifikuju i saobražavaju privrednim odnosima, pa se predviđaju nova dela uvek kada su prevara, zloupotreba poverenja, pronevera i davanje i primanje mita izvršena u obavljanju privredne delatnosti. Ovim se šire mogućnosti za bolju krivično pravnu reakciju u domenu privrede.
Pored toga, jasno se razdvajaju i slučajevi kada se prevara, zloupotreba poverenja, pronevera i davanje i primanje mita čine u javnom, a kada u privatnom sektoru. Kako je navedeno zakonski opis više krivičnih dela protiv privrede, značajno je promenjen. Promena je kod nekih dela usledila samo kao posledica promene prema kojoj je izvršilac krivičnih dela protiv privrede može biti ne samo odgovorno lice, već svako lice koje ostvari radnju i ostalo obeležje krivičnog dela.
Kod određenih krivičnih dela uočeni su problemi, što je za posledicu imalo njihovu ređu primenu. Stoga su promenjeni njihovi zakonski opisi što bi, osim ispravnije primene krivičnog prava, značilo i sužavanje primene krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica.
Konačno, značajna izmena jeste dekriminalizacija dva krivična dela protiv privrede. Prvo delo je zloupotreba ovlašćenja u privredi, a drugo izdavanje čeka i korišćenje platnih kartica bez pokrića. Bankama stoje na raspolaganju tehničke i organizacione mogućnosti kojima se može onemogućiti korišćenje kreditnih i debitnih kartica bez pokrića, što znači da je moguća druga vrsta sankcija, tako da krivično pravna zaštita više nije nužna.
Zbog usaglašavanja sa Istanbulskom konvencijom uvode se nova krivična dela, sakaćenje ženskog polnog organa, proganjanje, polno uznemiravanje, i prinudno zaključenje braka. Kada je reč o krivičnog delu proganjanja, u prilog njegovog uvođenja ne govore samo obaveze koje proizilaze iz Istanbulske konvencije, već i važni kriminalno politički argumenti. Reč je o ponašanju koje ozbiljno može da ugrozi psihički integritet žrtve, a upereno je protiv osnovnih prava i sloboda čoveka.
Uporedno pravna iskustva ukazuju na određene probleme prilikom propisivanja ovog krivičnog dela i njegove primene u praksi. Stoga smo imali veoma ozbiljan pristup pri propisivanju zakonskog opisa krivičnog dela proganjanja, kako bi se ono što preciznije formulisalo i time unapred otklonile dileme ili nedoumice koje su uočene u uporednom pravu.
Izmenjene su i dopunjene odgovarajući članovi Krivičnog zakonika kojima su predviđena krivična dela oduzimanje maloletnog lica i promena porodičnog stanja. Time je proširena krivično pravna zaštita novorođene dece, kako bi se ubuduće mogli krivično pravno goniti svi za koje postoji sumnja da su odgovorni za nestanak beba iz porodilišta, što je problem koji je dospeo i pred sud u Strazburu.
Bitna novina je i da se uvodi novo krivično delo, kršenje zabrane utvrđene merom bezbednosti. Cilj uvođenja ovog krivičnog dela je da se predvidi sankcija za kršenje zabrane koju određene mere bezbednosti sadrže. Kod nekih mera bezbednosti uopšte ne postoje sankcije za kršenje njima određenih zabrana. S druge strane, kod kršenja drugih mere bezbednosti koje sadrže zabranu postoji sankcija koja se oglede jedino u tome što sud može da opozove uslovnu osudu, ako osuđeni prekrši zabranu naloženom merom bezbednosti. Dakle, i ovde postoji potreba za novim krivičnim delom u slučajevima kada se mera bezbednosti ne izriče uz uslovnu osudu.
Izmenjena su i krivična dela izrađivanje i nabavljanje oružja iz sredstava namenjenim za izvršenje krivičnog dela, kao i nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija. Navedena krivična dela usklađena su sa novim Zakonom o oružju i municiji, pooštrene su i kazne za njih, upravo zbog porasta teških krivičnih dela izvršenih upotrebom zabranjenog ili nelegalnog oružja.
Konačno, pooštravaju se i kazne za krivična dela nedozvoljeni prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi. Nedozvoljeni prelasci granice i krijumčarenje ljudi znatno su učestali od početka migrantske krize. Cilj pooštravanja kazne jeste da se spreči iskorišćavanje ljudske nesreće migranata.
Na kraju Predlog zakona sadrži i druge izmene i dopune postojećih krivičnih dela nastale zbog potrebe usklađivanja sa relevantnim međunarodnim dokumentima.
Srbija je prvi zakon koji organizuje državne organe u borbi protiv organizovanog kriminala donela je još 2002. godine. Često je menjan i dopunjavan, ali njegova suština nije poboljšana. Ostala je ista bez praćenje novih pravaca i načina u borbi protiv organizovanog kriminala.
U vreme kada je zakon donet predstavljao je veliki korak za našu zemlju, jer je prvi put uvedena specijalizacija na nivou policije, javnog tužilaštva i sud za ovaj oblik kriminaliteta. Osim uvedene specijalizacije, ovi specijalizovani organi ovlašćeni su i posebnim istražnim tehnikama.
Danas je važeći zakon prevaziđen, bez mogućnosti da odgovori savremenim potrebama borbe protiv organizovanog kriminala, korupcije i terorizma. Donošenje novog zakona, jeste i čin primene Akcionog plana za Poglavlje 23. i Poglavlje 24, i primenu Strategije - istraga finansijskog kriminala, koji je Vlada Republike Srbije usvojila u maju 2015. godine.
Novi zakon je i neophodan uslov za primenu izmena i dopuna Krivičnog zakonika koji su na dnevnom redu ovog skupštinskog zasedanja. Nove komplikovane izmene Krivičnog zakonika ne mogu da ostvare svoj efekat bez posebne organizacije pravosudnih i policijskih organa. Zakon rešava sva pitanja organizacionog karaktera neophodna za delotvornu borbu protiv organizovanog kriminala, finansijskog kriminala, privrednog kriminala, kriminala protiv službene dužnosti i korupcije i terorizma.
Novim zakonom uređeni su svi napredni alati, tehnike borbe protiv organizovanog kriminala, korupcije i terorizma, nova unutrašnja organizacija policije, javnog tužilaštva, sudova, način saradnje između policije i javnog tužilaštva i drugih državnih organa, službenici za vezu, udarne grupe, kao i finansijska forenzika.
Član 2. zakona navodi krivična dela na koja se zakon primenjuje, pri čemu je potrebno obratiti pažnju da su nazivi krivičnih dela i brojevi članova krivičnih dela iz Krivičnog zakonika usaglašeni sa tekstom Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika. Utoliko su oni međuuslovljeni.
Vidno je dakle da će krug krivičnog dela koji će biti u nadležnosti organa koji će primenjivati ovaj zakon biti mnogo širi. Sa usko navedenim obimom krivičnih dela nabrojanim u važećem zakonu javnom tužiocu vezane su ruke i za proaktivna postupanja i za vođenje suštinske i duboke istrage.
Članom 4. zakona propisan je krug državnih organa nadležnih za postupanje u predmetima krivičnog dela organizovanog kriminala i terorizma, navedenih u članu 3, a to su Tužilaštvo za organizovani kriminal, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Organizaciona jedinica nadležna za suzbijanje organizovanog kriminala, Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu za organizovani kriminal, Posebno odeljenje Apelacionog suda u Beogradu za organizovani kriminal, kao i Posebna pritvorska jedinica Okružnog zatvora u Beogradu.
Članom 3. zakona propisana su krivična dela za koja postupaju državni organi nadležni za suzbijanje organizovanog kriminala i terorizma i to su u prvom redu krivična dela iz člana 2. tačka 1,2. i 5. zakona.
Kada je reč o postupanju državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala u pogledu krivičnih dela protiv službene dužnosti odlučujući uslov za uspostavljanje nadležnosti je subjektivnog karaktera i tiče se svojstva izvršioca, odnosno potrebno je da se radi o izabranom, imenovanom ili postavljenom licu, dok je kod krivičnih dela protiv privrede propisan odlučujući uslov objektivnog karaktera koji se tiče prelaska postavljenog imovinskog cenzusa.
Za ostvarenu imovinsku korist relevantna je vrednost preko 200 miliona dinara, odnosno preko 800 miliona dinara kada je u pitanju vrednost javne nabavke. Važeći zakon generiše problem u gonjenju i suđenju za krivična dela korupcije, krivična dela protiv privede i krivična dela protiv službene dužnosti.
Nadležnost osnovnih i viših javnih tužilaštava je razuđena i uglavnom se zasniva na propisanoj kazni zakona. Tako je danas najveći broj ovih krivičnih dela u nadležnosti osnovnih sudova, odnosno osnovnih javnih tužilaštava. Ovim nije moguće koncentrisati znanje i najbolje ljudske i materijalne resurse na jednom mestu, pa stoga nije moguće ostvariti proaktivno postupanje i specijalizaciju.
Sada se ova sistemska greška ispravlja tako što je za krivično gonjenje, krivično delo organizovanog kriminala, terorizma i korupcije organizovano pet velikih javno-tužilačkih centara. Krivičnim delima iz člana 2. zakona bave se posebna odeljenja viših javnih tužilaštava za suzbijanje korupcije, MUP, Organizaciona jedinica nadležna za suzbijanje korupcije i Posebno odeljenje viših sudova za suzbijanje korupcije.
Prema tome, osnivaju se četiri centra u vidu posebnih odeljenja viših tužilaštava na teritoriji četiri apelaciona javna tužilaštva, odnosno posebna odeljenja viših tužilaštava u Beogradu, Kraljevu, Nišu i Novom Sadu za suzbijanje korupcije.
Sa članom 13. novog zakona po prvi put se dobija puna specijalizacija za postupanje u krivičnim delima koja su koruptivna. Sada u takvim predmetima postupaju tužioci iz navedenih regionalnih centara.
Organizovanim kriminalom i terorizmom se bavi isključivo Tužilaštvo za organizovani kriminal. Ono takođe goni tzv. visoku korupciju. Tužilaštvo za organizovani kriminal postupa pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu. Svi drugi koruptivni predmeti gone se u četiri regionalna centra u Beogradu, Kraljevu, Nišu i Novom Sadu. Posebna odeljenja viših tužilaštava treba da postupaju pred posebnim odeljenjima viših sudova u Beogradu, Kraljevu, Nišu i Novom Sadu, kao što Tužilaštvo za organizovani kriminal postupa pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu.
Jedan od stubova i novina ovog zakona jeste skup organizacionih mera koja će doprineti unapređenoj saradnji državnih organa koji su odgovorni za primenu zakona i koji sa njima blisko sarađuju. Za otkrivanje krivičnih dela organizovanog kriminala i korupcije ključnu ulogu imaju policija i javno tužilaštvo, pri tom veliki broj drugih državnih organa u svakodnevnom radu dolazi u dodir sa činjenicom koja su značajna za istrage organizovanog kriminala i korupcije.
Nedostatak saradnje i razmena informacija između državnih organa koje mogu biti u posedu činjenica značajnih za sprovođenje i tok istrage sa druge strane održava se na uspešnost otkrivanja i gonjenja počinioca krivičnih dela. Otuda zbog nedostatka saradnje između državnih organa nije moguć proaktivan pristup kako u radu policije i javnog tužilaštva, tako i drugih državnih organa.
Stoga se u svim državnim organima, čija je nadležnost takva da dolaze u kontakt sa činjenicama vezanim za organizovani kriminal i korupciju, a koje mogu biti dokaz u krivičnom postupku ili voditi do dokaza, određuju službenici za vezu sa javnim tužilaštvom i policijom.
Službenici za vezu treba da dele svoje znanje, veštinu, iskustvo i stručno znanje, učestvuju po potrebi u radu onog državnog organa u koji su upućeni. Službenik za vezu predstavlja most između državnog organa iz koji dolazi i organa u koji je upućen. Službenik za vezu omogućava da dva organa dodatno prepoznaju način na koje mogu da sarađuju i ubrzava razmenu informacija.
Kod najsloženijih predmeta organizovanog kriminala neophodan je najveći stepen saradnje i svih državnih organa sa policijom i javnim tužilaštvom kako bi se obezbedilo efikasno upravljanje istragom i krivičnim gonjenjem. Zato je javnom tužiocu novim zakonom stavljen na raspolaganje jedan od najmoćnijih alata za saznavanje i ukrštanje informacija, a to je udarna grupa.
Kada je predmet veoma složen i zahteva stalno prisustvo službenika više državnih organa i multidisciplinarni pristup javni tužilac u takvom složenom predmetu bi mogao ad hok da formira udarnu grupu. To je multidisciplinarna stručna grupa kojom rukovodi javni tužilac, a čiji članovi su policijski službenici, službenici drugih državnih organa u zavisnosti od potreba konkretnog predmeta.
Organizovani kriminal i korupcija se ispoljavaju kroz netačno finansijsko izveštavanje privrednih društava, podmećivanje osoba zaduženih za raspolaganje javnim sredstvima u nameri pribavljanja povoljnijih ugovora, netačnom poreskom izveštavanju, proneverama i isporukama neadekvatne robe, poreskim utajama, zloupotrebama u vezi sa stečajem, zloupotrebama u javnim nabavkama, privatizaciji, kao i pranje novca, stvaranje tajnih fondova i finansiranje terorizma.
Reč je o izuzetno komplikovanim finansijskim transakcijama gde znanje i veštine javnih tužilaštva nisu dovoljne za efikasno krivično gonjenje. Ne zaboravimo da su javni tužioci diplomirani pravnici i da bi rešili ovako komplikovane predmete trebalo bi preko noći da se pretvore u vrhunske ekonomiste, što nije moguće, i zato je neophodno da se u javnom tužilaštvu zaposle finansijski forenzičari koji imaju sposobnost identifikovanje kriminalne radnje sa finansijskog aspekta.
Finansijski forenzičar pomaže javnom tužiocu da odgovori na sledeća pitanja, a na koja, usled složenosti slučaja, javni tužilac ne može uvek da da odgovor, opisi definisanja radnji izvršenja krivičnog dela, otkrivanje i imenovanje učinioca krivičnog dela, otkrivanje mesta i vremena izvršenja krivičnog dela i obima štete i visinu pribavljanja imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela.
Jasno je da se radi upravo o onim pitanjima na koja odgovor daje krivični postupak, ali da policija i javno tužilaštvo, usled nedostatka znanja iz ekonomije, ne mogu da odgovore na njih. Stoga finansijski forenzičar pronalazi dokaze finansijske prirode i pomaže javnom tužiocu i policiji da usmere finansijsku istragu i prikupe što više dokaza potrebnih za optužnicu.
Program obuka, koji se piše za primenu ovog zakona, obeležen je sveobuhvatnim pristupom. Svi javni tužioci i sudije koji postupaju u predmetima krivičnih dela finansijskog kriminala i korupcije moraju da prođu obuku predviđenu budućim programom koji donosi Pravosudna akademija. Znanje je to koje pobeđuje organizovani kriminal i korupciju. Dobro organizovano i obučeno pravosuđe sa visokim stepenom integriteta može i mora dati rezultat u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Institut oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela jeste jedan od ključnih elemenata kojim se ostvaruje svrha krivičnog zakonodavstva. To jeste specijalna i generalna prevencija vršenja krivičnih dela. Reč je o najboljem preventivnom mehanizmu koji demotiviše aktuelne i potencijalne izvršioce krivičnih dela, naročito dela lukrativne prirode i kojim se na najbolji način ostvaruje princip materijalnog krivičnog zakonodavstva da niko ne može imati imovinsku korist od izvršenja krivičnog dela. Mnoga moderna krivična zakonodavstva, sledeći rešenja iz međunarodnih dokumenata, uvela su i tzv. prošireno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela kao jedan od najefikasnijih instrumenata kojima pravna država raspolaže u borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije, pranja novca i finansiranja terorizma.
Republika Srbija donela je 2008. godine Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, koji je 2013. godine zamenjen važećim Zakonom, o čijim će izmenama i dopunama danas biti reči.
Ukratko ću vam izneti podatke kojima raspolaže Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom unutar Ministarstva pravde. Oni oslikavaju značaj primene ovog Zakona za borbu protiv kriminala. Trajno je oduzeto oko 30 raznih nepokretnosti, 850.000 evra, oko 47 kilograma čistog zlata izlivenog u zlatne poluge i jedan broj dragocenosti. Kada je reč o privremeno oduzetoj imovini i nepokretnostima, Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom raspolaže sa 76 kuća, 252 stana, jedna poslovna zgrada, jedna zgrada za kolektivno stanovanje i sedam stambenih poslovnih zgrada, jedna sportska hala, 124 lokala, 77 garaža, sedam apartmana, 49 hektara zemljišta. Zatim, pored pokretnih stvari, tu se nalaze 372 automobila, 12 motocikala, jedan šleper sa hladnjačom, osam kamiona sa prikolicom, 12 kamiona, jedan brod, jedan splav, dva traktora, dva i po kilograma nakita, 29 umetničkih slika, a kada je reč o privrednim društvima, privremeno je oduzeto 54 privredna društva, četiri hotela, šest restorana i jedna autobuska stanica.
Kada je reč o novcu, oduzeto je 87 miliona dinara i 12.630.000 evra. Od izdavanja nepokretnosti koje su privremeno oduzete Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom ostvaruje mesečni prihod od oko 80.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Kako bi se važeći Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela učinio još efikasnijim, predlažu se njegove izmene i dopune. One mogu da se podele u četiri grupe.
Prvo, proširen je krug krivičnih dela na koji se zakon primenjuje. Ubuduće on važi i za krivično delo teško ubistvo učinjeno pri razbojništvu ili razbojničkom krađom ili iz koristoljublja, kao i krivična dela protiv intelektualne svojine. Potom primenjivaće se i na tešku krađu i prevaru u osiguranju i neka krivična dela protiv privrede, neovlašćena upotreba tuđeg poslovnog imena i druge posebne oznake robe ili usluga, prouzrokovanje stečaja i nedozvoljena trgovina.
Preciziran je pojam imovine, budući da postoje različita tumačenja o tome da li se udeli u pravnom licu smatraju imovinom ili ne. Predviđena je mogućnost oduzimanja druge imovine iste vrednosti, ako oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela nije moguće.
Drugo, izmenjen je postupak oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela. On bi ubuduće trebalo da bude efikasniji. Policija je, kada javnom tužiocu podnosi krivičnu prijavu za krivično delo za koje se zakon primenjuje, obavezna da dostavi podatke o imovini osumnjičenog i trećeg lica koje je prikupila u predistražnom postupku. Određuje se rok od 15 dana u kome vlasnik imovine protiv koga je podnet zahtev za privremeno oduzimanje imovine može da dostavi odgovor na zahtev i pruži dokaze o tome kako je zakonito stekao imovinu.
Ukinut je prigovor kao pravni lek na rešenje suda kojim se odlučuje o zahtevu javnog tužioca za privremeno oduzimanje imovine. Naime, nije racionalno sadašnje rešenje, prema kome postoje dva pravna leka protiv istog rešenja suda – prigovor i žalba. Zadržava se samo žalba, o kojoj odlučuje drugostepeni sud.
Produžen je rok u kome javni tužilac može da podnese zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela sa tri na šest meseci od dostavljanja osuđujuće pravosnažne presude. Ovim se izašlo u susret zahtevima prakse, javnim tužilaštvima je potreban duži rok da bi prikupili sve dokaze koji su neophodni za odluku suda o zahtevu za trajno oduzimanje imovine.
Treće, jedinici za finansijsku istragu i Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom dodaju se neke nadležnosti pri obavljanju poslova međunarodne saradnje. Radi se o ispunjavanju obaveza iz akcionog plana za Poglavlje 24. Predviđeno je da se u okviru jedinice za finansijsku istragu obrazuje kancelarija za povraćaj imovine, koja obrađuje primljene i poslate zahteve u okviru međunarodne saradnje, a u vezi sa otkrivanje i identifikovanjem imovine proistekle iz krivičnog dela i sa ciljem njenog privremenog ili trajnog oduzimanja. Propisuje se nadležnost Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom da upravlja imovinom čije je raspolaganje ograničeno u skladu sa odlukama UN i drugih međunarodnih organizacija čiji je Republika Srbija član.
Četvrto, precizirane su norme o upravljanju oduzetom imovinom, precizirana su ovlašćenja Direkcije za zaključivanje ugovora o zakupu privremeno oduzetih nepokretnosti kojima upravlja. Pored toga, radi premošćavanja problema u primeni zakona predviđena su ovlašćenja Direkcije u slučaju raskida ugovora o zakupu privremeno oduzete nepokretnosti, pri čemu je ukinuta obaveza Direkcije da u slučaju povraćaja novčanih sredstava licu kojem se ona vraćaju isplati i kamatu.
Ovakvo rešenje je u skladu sa uporedno pravnim rešenjima u zakonima drugih zemalja. Pri tome, nezadovoljna stranka može da podnese zahtev za naknadu štete Direkciji ili tužbu sudu u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava. Isključena je primena carinskih propisa na trajno oduzete pokretne stvari i data ovlašćenja Vladi da može da odredi namenu trajno oduzete nepokretne imovine radi obavljanja društveno koristnih poslova.
U skladu sa najboljim praksama evropskih zemalja i direktivama EU propisano je da se sredstva dobijena prodajom trajno oduzete imovine u iznosu od 30% koriste za finansiranje socijalnih i zdravstvenih potreba, po čemu odluku donosi Vlada.
Ovo su ukratko izmene i predlozi koji su predloženi u zakonima koji se danas nalaze na dnevnom redu. Zahvaljujem se i nadam se da ćemo imati konstruktivnu raspravu, a predlagač svakako stoji na raspolaganju da se, ukoliko bude osnova za to, tekstovi predloženih zakona unaprede. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Nataša Mićić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarska, predstavnici ministarstva, dve izmene i dva nova zakona ukazuju na činjenicu da nasilje i dalje eskalira, da i dalje cveta kriminal i korupcija, a da država traga za rešenjima koja bi sprovela kroz svoje organe i institucije.
Ono što je zajedničko za sva četiri predloga, i to je ono što je pozitivno, jeste da se podiže efikasnost u suzbijanju kriminala, bez obzira da li se radi o nasilju u porodici ili organizovanom kriminalu ili korupciji, uvođenje novih krivičnih dela.
Predlozi sadrže i bolju koordinaciju, saradnju, dalje, edukaciju koju sprovodi Pravosudna akademija i, naravno, svi ovi zakoni su zapravo posledica usaglašavanja sa evropskim standardima.
Zato ne mogu a da na početku ne spomenem tu činjenicu da je naš Ustav daleko od usaglašenosti sa evropskim standardima, da smo prošle nedelje obeležili desetogodišnjicu važenja i da, naravno, nikakvog svečanog obeležavanja nije bilo jer mogla se samo obeležiti jedna kolektivistička euforija iz tog vremena u kome samo nije učestvovala LDP, Liga i deo civilnog sektora. Ovo spominjem zato što je tada propuštena šansa da Srbija postane građansko društvo umesto nacionalne države, a u vezi sa ovim zakonima želim da spomenem da je propuštena šansa da se stvore uslovi, pravni okvir za odgovorno i nezavisno pravosuđe. To je prva prepreka u suzbijanju kriminala i nasilja u ovoj zemlji.
Što se tiče prvog zakona, Zakona o zaštiti nasilja u porodici, naravno, dobro je da se napokon uvode te hitne mere koje se sastoje ili od udaljenja ili od zabrane prilaska i komunikacije sa žrtvom, uvođenje tih specijalizovanih policajaca, tužilaca, sudija, bolja koordinacija, savet se sastaje jednom u 15 dana na lokalnom nivou, pri Vladi se takođe formira savet za praćenje. Naravno, pozitivna je i hitnost postupka, to što je propisana takođe evidencija o porodičnom nasilju, odnosno obaveza vođenja evidencije. Dobro je što je propisana i prekršajna odgovornost za lica u državinim i drugim organima za neprijavljivanje nasilja. Međutim, bilo bi bolje da je propisana i disciplinska odgovornost, da se neprijavljivanje nasilja državnih organa zapravo tretira kao teža povreda radne obaveze i zato smo kao poslanička grupa podneli amandman.
Druga greška na koju su ukazivale i nevladine organizacije u samom zakonu jeste izjednačavanje ovih hitnih mera koje su naravno korisne i veliki pomak i zaštitnih mera koje su predviđene Porodičnim zakonom, a koje su represivnije i koje predviđaju neuporedivo duži rok za zastarevanje.
Međutim, naravno da nisu dovoljne samo represivnije mere, da nije dovoljan samo zakon, da na nasilje, pa nasilje i u porodici, bitno utiče i celokupna situacija, počev od ekonomije, dakle, siromaštvo, nezaposlenost, zatim patrijarhalni model življenja, ali i jedan odnos, i nije to samo dnevna politika. Ovde ukazujem na još jednu primedbu, a to je da je nedovoljno zastupljena u zakonu uloga i značaj civilnog sektora koji bi nam mogao biti dragocen u ovim postupcima. Umesto toga, nažalost, u državi se vodi jedna kampanja protiv civilnog sektora koji se inače svih ovih godina borio i za toleranciju i protiv nasilja. Mi danas svakodnevno zapravo smo svedoci kako se oni targetiraju i nazivaju stranim plaćenicima, a da pri tome niko od zvaničnika Vlade ne reaguje ili barem ne kaže da, recimo, i država Srbija takođe prima pomoć od EU, odnosno najveću bespovratnu pomoć, u iznosu od 3,5 milijarde evra za ovih 16 godina, dobila je sama država Srbija.
Tu su i neke druge loše poruke. Na primer, poruka da ministar policije nema pametnija posla nego da podnosi krivičnu prijavu protiv gospođe Vesne Pešić zbog jednog teksta na određenom portalu. To nije dobro. Kad znamo da to nasilje cveta, da cveta kriminal i korupcija, onda ministar šalje lošu poruku šta mu je prioritet. Prioritet mu je, znači, zaštita nekog ličnog interesa.
Dalje, isto je zabrinjavajuće i to što se nekim advokatima koji su se takođe istakli kao borci za građansku Srbiju pod čudnim okolnostima, recimo, poništava doktorat zbog nekih formalnih nedostataka, iako živimo u eri nekih sumnjivih diploma, a čovek je bio prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije. Dakle, i to nije dobro.
U vezi sa zakonom htela bih da kažem najpre da cilj ovog zakona jeste i usaglašavanje sa Istanbulskom konvencijom, koja je usvojena 2011. godine, koju je naša država potpisala 2012. godine, koju smo ratifikovali 2013. godine, koja je počela sa primenom tek 2014. godine, i mi sada donosimo ovaj zakon koji počinje važiti u junu 2017, što znači da nam je od ratifikacije do primene zakona o kome raspravljaju prošlo četiri godine.
Kada uzmemo u obzir činjenicu da je samo prošle godine bilo 35 žena žrtava nasilja, 35 žena je izgubilo život samo u prošloj godini i kada uzmemo u obzir činjenicu da u istoj godini u kojoj je 35 žena izgubilo život broj odbačenih krivičnih prijava za nasilje u porodici iznosi 51%, dakle, više od pola, i kada tome dodamo načelo oportuniteta, odnosno da tužioci imaju mogućnost da odlože krivično gonjenje nasilnika tako što će mu naložiti, recimo, da uplati u humanitarne svrhe, onda je zaista poražavajuće da ukupno 66% uopšte nije procesuirano prijavljenih dela nasilja u porodici. A tolike žene su izgubile život, nemamo ni evidenciju o femicidu, a da ne govorim o tome da apsolutno ni blizu ne znamo koliko žena invalida, kao posledica porodičnog nasilja, je pretrpelo štetu.
Što se tiče drugog zakona, dakle, Krivičnog zakonika, naravno, dobro je što se preciziraju postojeća i uvode nova krivična dela, kako u privredu, kao što je prevara, pronevera, zloupotreba zastupanja, zloupotreba poslova upravljanja, davanje, primanje mita. Za nas je veoma važno, za našu poslaničku grupu, što se uvodi i kažnjivost za negiranje genocida i to nekako ni gospođa ministarka nije spomenula u obrazlaganju ovih zakona, a i u medijima je ostalo prilično nepropraćeno, a mislim da je to jako važno za Srbiju koja bi trebalo da se suočava sa svojom prošlošću.
Dakle, zakon i definiše bolje i šta je korupcija, ali kada govorimo o korupciji, onda bi bilo važno pitati, a koristim i prisustvo gospođe ministarke, i to šta je i dokle se stiglo sa Zakonom o poreklu imovine. Taj zakon se često pominjao u izbornim kampanjama i vladajućih partija i nekih opozicionih, a LDP je na tome insistirao ne izbornim kampanjama, nego u redovnoj parlamentarnoj proceduri. Mislim da bi to bio važan korak za borbu protiv korupcije.
Dakle, ima dosta pozitivnih stvari i to što su pooštrene kazne za krijumčarenje nelegalnu proizvodnju, promet i nošenje oružja, i to što se pooštravaju kazne za krijumčarenje migranata. Međutim, postavljamo pitanje i podneli smo amandman na član 89. – zašto se, iako je, dakle, duh zakona da se kazne pooštravaju, zašto se ublažava kažnjavanje huligana? Odnosno, zašto se briše stav po kome učinilac koji je prekršio zabranu prisustvovanja sportskim priredbama ili nije izvršio dužnost javljanja i boravka u policijskoj stanici, moga biti kažnjen od 30 dana do tri meseca?
Zašto se briše ovaj stav? Da li možda imate da nam javite dobru vest da smo rešili problem sa huliganima, pa onda te represije nisu više potrebne, uopšte prosto, iskače iz čitavog duha zakona, kao što sam rekla, ovakva jedna odredba.
Ono što je zabrinjavajuće, jeste ta neka neodlučnost, neko lutanje u samom zakonu, mada ministarka je najavila i donošenje novog Krivičnog zakonika. Tako, recimo, delo malog značaja, koji u većini zemalja uopšte ne postoji, izbacili su ga i Slovenija i Crna Gora, mi vraćamo na rešenje koje je važilo pre zakonika iz 2009. godine.
Onda kad govorim o usaglašavanju sa evropskim standardima o toj potrebi, odnosno o potrebi ispunjavanju uslove iz člana 23. i 24, zaista je zabrinjavajuće ovakvo obrazloženje, pa bih ga citirala, kaže - kada je u pitanju usaglašavanje Krivičnog zakona sa svim relevantnim dokumentima EU bilo bi preuranjeno da se to učini već u ovoj fazi. Hajde, to i da razumem. Pazite, sledeću rečenicu – do ulaska Republike Srbije u EU ima još vremena, a i sama EU će neke svoje akte u međuvremenu menjati ili donositi nove. Što nam govori kao da predlagač zakona, odnosno Vlada gleda na evropski put kao da je beskonačan i samo još fali da kaže, da u obrazloženju piše – a možda će se EU i raspasti. Meni to, eto, tako deluje.
Što se tiče uvođenja novčane kazne u dnevnim iznosima. Dakle, najpre se konstatuje kako je nizak nivo novčanih kazni, a onda predlagač zakona, odnosno Vlada istovremeno hoće i da pokaže zube prema kriminalcima, ali istovremeno ublažava odgovornost sudova i uopšte pravosudnih organa, i ima blagonaklon stav prema izbegavanju odgovornosti na koji su obavezne. Evo da vam pročitam samo taj deo.
Znači, radi se o uvođenju novčanih kazni u dnevnim iznosima, onda kažete u obrazloženju da bi trebalo zakonodavac nešto tu da učini, ovo ne samo zbog toga što je taj sistem danas postao evropski standard, već i zbog toga što on predstavlja bolji sistem od onog tradicionalnog, kaže – poznato je da sudovi izbegavaju ono što im je teže i složenije, pa se i u ovom slučaju opredeljuju za stari sistem koji je mnogo jednostavniji, u zagradi, ali ne i bolji, iako su tako na ivici kršenja zakona. Molim vas lepo, zar ovo ne svedoči o mojoj tvrdnji, dakle o podršci sudova za neko izbegavanje odgovornosti, a istovremeno se ovde radi, dobro, na ovaj način se zapravo sudovima daju jedno kompromisno rešenje. Ali, uvek treba razmišljati u pravcu ubrzanja reformi. Ta kompromisna rešenja obično ne vode nigde.
Što se tiče Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom. U redu, isto su pomaci, definiše se imovina bolje, dodaje se i udeo u pravnom licu, proširuje se krug krivičnih dela na koje se zakon odnosi i sve je to pozitivno. Ali, znate šta me zabrinjava? Taj začuđujući ponos sa kojim država, pa i danas ministarka, govori o tome silnom novcu i pored, i sa visinom budžeta, sa socijalnom pomoći, sa PDV, to takođe isto ima u obrazloženju, kao da se radi o nekoj novoj privrednoj grani, odnosno kao da država u buduće računa na sve veće prihode, odnosno na eskalaciju kriminala. Mislim, ukazujem samo na to kao na jedan propust koji u buduće ne bi trebalo da činimo.
Što se tiče Zakona o organizovanog kriminala, naravno, bolja organizacija, podržavamo to što se uvodi i službenici za vezu i te udarne grupe. U praksi se to ne neki način i radilo i dobro je da se to sada podiže na viši zakonski nivo. Mi smo što se tiče te organizacione strukture, takođe predložili jedan amandman za koji povećavamo trajanje tih organizacionih modela sa četiri na osam godina. Nadamo se da će predlagač imati u vidu ovaj predlog.
Na kraju da kažem, da će naša poslanička grupa LDP-SDA u načelu podržati ove predloge zakona. Da se naravno radi o tome kako će se oni u praksi sprovoditi, da je potrebno jačati dalje institucije. Da smo podneli 15 amandmana, da nismo sujetni da glasamo za amandmane drugih poslaničkih grupa koji bi popravili ove predloge. Da imamo razumevanje za napor i neka nova, bolja rešenja, ali kažem, nadam se da će zakon u toku rasprave biti izmenjen na bolje i da ćemo kao poslanička grupa glasati za zakone u celosti.

Hvala.
Reč ima ministar. Izvolite.