Samo kratko, ne mogu da prihvatim da se SNS i Vlada Republike Srbije izmenama i dopunama Krivičnog zakona krše vladavinu prava, jer upravo propisivanjem novih krivičnih dela u oblasti privrede otklanjamo posledice onoga što je urađeno 2009. godine kada je članom 359. službeno i odgovorno lice spojeno u jedan član. Upravo je to proizvelo gomilu sudskih postupaka koji još uvek nisu rešeni.
Nije namerno došlo ovog puta da kriminalizacija, već sam i navela da je ona nešto na čemu će se svakako raditi u budućem periodu, ali moramo ostaviti vremena i sudskoj praksi da primeni nova krivična dela koja sada propisujemo.
Što se tiče Zakona o organizovanju i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i terorizma, ja ne vidim da smo mi sada promenili nešto što se tiče odredbe o postavljenju i određivanju predsednika posebnog odeljenja. Ovde nije reč o specijalnom sudu, to je posebno odeljenje u okviru Višeg suda u Beogradu, gde je predsednik suda nadležan da u okviru godišnjeg rasporeda poslova određuje koji će sudija gde da postupa, pa tako i u posebnom odeljenju. Ima sasvim puno pravo da odredi koji će sudija biti predsednik istog, tako da ne vidim gde može Visoki savet sudstva da zalazi u poslove sudske uprave i da određuje koji će sudija biti predsednik odeljenja.
Takođe, što se tiče samog postupka provere bezbednosti i to je nešto što je postojalo u važećem zakonu. Ovim novim zakonom samo na neki način preciziramo na koji način se vrši bezbednosna provera. Te podatke Visoki savet sudstva dobija. U svakom slučaju, ukoliko postoji neka sumnja koja se tiče samog sudije i njegove dostojnosti, ne smatram da neće biti osnova za pokretanje postupka, ili disciplinskog ili postupka za razrešenje u zavisnosti od onoga što bude dostavljeno u izveštaju. Hvala.

Hvala.

Poštovana ministarko, mislim da me niste dovoljno razumeli vezano za član 2, 3, 4. postojećeg zakona. Taj član je uveden izmenom zakona u decembru 2012. godine. Dakle, imali smo priliku da vidimo kako se on primenjuje u praksi. Vi u vašem obrazloženju kažete da je preterana primena toga, da i tužilaštvo i sud, mnogo češće primenjuju takve članove, umesto da neko posebno krivično delo ili neko konkretno krivično delo protiv privrede primene i da on treba praktično da bude ukinut. To je i zahtev Evropske komisije.
Sada kažete – nismo spremni. Zašto nismo spremni? Spremni smo. Imate sedam novih krivičnih dela protiv privrede. Pretpostavljam da ste smislili sve moguće situacije. Zašto ostavljate jedno krivično delo za koje se ne zna šta je to što građanin, odnosno privatnik koji neki privredni poduhvat obavlja, šta je to što on ne sme da uradi? Čak je i po Ustavu omogućeno svakom građaninu da zna, ako ga neko goni, ako ga tereti, zašto i na osnovu kojih razloga. Sa ovim krivičnim delom to se ne zna.
Kolega Đukanović nije očigledno razumeo i jeste to vrlo komplikovano, ne šta znači negativno definisanje u opisu krivičnog dela. Vi ste mogli da stavite na kraj KZ jedno novo krivično delo i da kažete – za sve ono što izvršna vlast smatra društveno štetnim ponašanjem, smatraće se krivičnim delom, ukoliko nije predviđeno nekim krivičnim delom iz KZ-a. To je to isto. Vi možete da gonite nekoga a ne zna se zašto.

Hvala, poslaniče.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko, predstavnici Ministarstva pravde, uvažene koleginice i kolege, žao mi je, moram na samom početku da to istaknem, što ovaj deo rasprave Javni servis RTS-a ne prenosi direktno, jer je u toku veoma važna utakmica Svetskog kupa u vaterpolu između Rumunije i Srbije. Ali, ja ovo govorim zbog građana Republike Srbije.
Na samom početku bih želeo da istaknem činjenicu da će poslanici SDPS podržati sve predložene zakone koji su na dnevnom redu, iz prostog razloga što smo jako dugo čekali da dođe do ovih zakonskih predloga u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Na samom početku, želeo bih da kažem da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji danas razmatramo zajedno sa drugim zakonima iz oblasti krivičnog zakonodavstva, nešto što odavno znamo, da nijedan oblik nasilja ne možemo rešavati pojedinačno, da je borba protiv kriminala takva da ona mora biti opšta, a uporište joj daju razvijeni, kulturni obrasci ponašanja i ono što zovemo – razvijena svest o građanskim vrednostima društva u kome živimo.
U literaturi, uvek je dobro da se podsetimo onih koji su mnogo pametniji i koji mnogo više znaju o nama i o temama o kojima razgovaramo i u kriminološkoj teoriji u jednoj veoma važnoj i značajnoj studiji koju je napisala, ja to želim da kažem, zloupotrebljavajući funkciju ovlašćenog predstavnika SDPS, doktorka Zorica Mršević, sa kojom sam imao zadovoljstvo i čast da kao predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova sarađujem u prethodnih nekoliko godina, govori o međusobnoj uslovljenosti krivičnih dela i sindromu razbijenih prozora.
Ona kaže, citiram, molim da mi se ovo citiranje ne uzme u vreme kojim raspolažem. „Tamo gde polupane prozore niko ne popravlja, gde se đubre neprestano odnosi, a grafite niko ne sprečava i ne uklanja, to je kraj o kome se niko ne brine, a daje se zeleno svetlo vandalizmu i nasilnom kriminalitetu. Nemarnost društva za ma koji razbijeni prozor i ma koji drugi oblik razbijenog prozora označava nedostatak brige za zajednicu i njenu dobrobit i predstavlja signal ranjivosti takve zajednice. Ma koliko puta ponovljeno popravljanje razbijenih prozora, ono mora da bude redovno i stalno. Razbijeni prozori dovode do budućih problema u vidu okupljanja uličnih bandi, pijanaca, narkomana. U osnovi teorije, ovu koju iznosi dr Zorica Mršević, je mala kršenja zakona i prekršaji koji otvaraju put većem kriminalitetu. Otvaraju put i zločinima, jer nivo kriminaliteta uvek ima tendenciju da raste ako se toleriše u svojim početnim oblicima.“ Završen citat, gospodine predsedavajući. Nastavljam sa svojim raspoloživim vremenom.
Nasilje u porodici predstavlja možda najkompleksniji oblik ugrožavanja ljudskih prava i to prava na život, prava na telesni integritet i prava na duševni mir, poštovane koleginice i kolege. Suprotstavljanje države ovom obliku nasilja je otežano pre svega zato što je to nasilje vrlo često u našim slučajevima sakriveno.
Opet se u literaturi, čitamo mnogo toga, spominje stokholmski sindrom, koji označava situaciju emotivnog zbližavanja, nažalost, nasilnika i žrtve, kada žrtva postaje lojalna nasilniku i odbija da sarađuje sa ljudima koji pokušavaju da joj pomognu. Ovakvo ponašanje se obično naziva i javlja u svakoj traumatskoj situaciji koja duže traje kao nesvesni oblik, nesvesni pokušaj žrtve da sama sebi olakša traumu kroz koju prolazi.
Da nevolja bude još veća, pasivnost se ne uočava samo kroz žrtve koja godinama trpi nasilje, već i na strani svedoka koji za nasilje znaju ili nasilje prećutkuju. Zabeleženo je, kao jedan od primera u godinama prošloga veka, u NJujorku je jedna žena ubijena pred 38 pasivnih svedoka. Ubijena je nožem u blizini svoje kuće u napadu koji je trajao 30 minuta, za vreme u kojem se ona aktivno borila za svoj život i dozivala u pomoć. Iz okolnih zgrada samo su nemo posmatrali njenu borbu za život ili su čuli njeno dozivanje ili su dugo ćutali. Ubica je pobegao tek kada je neko povikao da pusti ženu, ali ni tada ovih 38 svedoka nisu odmah pozvali policiju i hitnu pomoć, već sa zakašnjenjem kada je žena iskrvarila.
Ja bih molio neke poslanike, ako im nije interesantno ovo o čemu govorimo, da napuste skupštinsku salu, jer mislim da će za građane Srbije ovo biti jako važno.
Kada se takvim prepoznatim socio-patološkim pojavama, na strani žrtve i svedoka, pridoda i neefikasnost države koja, takođe, vuče nasleđe iz prošlosti i jedne u osnovi patrijahalne i zaostale sredine, gde se o onome što se događa u porodici ćuti, jasno je koliko je sprečavanje takvog nasilja teško. Pretpostavljam da svi znate da govorimo o državi u kojoj živimo, u državi čiji smo poslanici, u državi koju su izabrali građani Republike Srbije.
Naravno, u prednosti su sve one zemlje, posebno skandinavske, koje su mnogo pre nas prepoznale fenomen nasilja u porodici i aktivnim merama, decenijski, već se suprotstavljaju tom nasilju.
Evropski sud za ljudska prava ne dozvoljava da se nasilje u porodici tretira kao porodični problem na koji država sme da ćuti. Evropski sud za ljudska prava u dve presude iz 2009. godine, jedna se odnosi na slučaj nasilja u Hrvatskoj i druga u Turskoj, direktno je stala na stranu da država ima obavezu da uravnoteži pravo na lični i porodični život, sa jedne strane, i pravo na život i zabranu torture sa druge strane. U navedenoj presudi Evropskog suda, utvrđeno je da postoji odgovornost države u slučajevima porodičnog nasilja sa ishodom zbog ne preduzimanja odgovarajućih radnja i mera od strane državnih organa.
Konkretno, poštovane dame i gospodo poslanici, u jednoj od ovih presuda, sud je rekao da je država odgovorna, jer nad licem koje je zbog ozbiljnih pretnji proglašeno pred domaćim sudom krivim i osuđeno na kaznu zatvora nije pravilno sprovedena paralelno izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja tokom boravka u zatvoru. Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da se lečenje tog lica sastojalo samo od razgovora sa zatvorskim osobljem, od kojih niko nije bio psihijatar.
U presudama ovog suda apostrofira se da zaštita ljudskog života i telesnog integriteta koji sprovodi država preko svojih organa mora da bude stvarna i delotvorna a ne teorijska i iluzorna. Upravo na ovim postavkama da porodično nasilje nije stvar pojedinca, već celokupne društvene zajednice i njenih državnih organa, je i pripremljen ovaj predlog zakona koji vam je Vlada RS uputila.
U članu 11. se kaže da je propisano da državni organi i ustanove su dužne da brzo, delotvorno i koordinisano sprečavaju nasilje u porodici i da pružaju žrtvi zaštitu, pravnu pomoć i psiho-socijalnu i drugu podršku radi njenog oporavka, osnaživanja i osamostaljivanja. U članu 12. se kaže da je propisano da svako mora policiji ili javnom tužiocu da prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega. Bez takvog pristupa nasilje i sprečavanje nasilja u porodici, u skladu sa zakonom, nije moguće.
Na pitanje kako se žrtva nasilja i svi oni koji za to nasilje znaju osnaže da nasilje prijavljuju, odgovor je da moramo ići putem skandinavskih i drugih razvojnih zemalja koje danas imaju visok stepen zaštite ljudskih prava. Taj put je donošenje dobrih zakona, adekvatno odmerena kaznena politika, usvajanje niza protokola sa postupanjem državnih organa koji razmenjuju podatke, podizanje opšteg kulturnog razvoja, životnog standarda i jako je važno i uloga medija. Sve to zajedno mora da se kreće u pravcu podizanja svesti kod ljudi o tome da je život dragocen i da niko nema pravo da nad drugim, pogotovo slabijim bićem, sprovodi torturu.
Verujem da će ovaj zakon otkloniti propuste do kojih je u praksi dolazilo kada je rad nadležnih organa u pitanju. Problem sa kojim se suočavamo jeste taj što se greške i propusti pokušavaju zataškavati, odnosno sakriti.
Bili smo svedoci, poštovane dame i gospodo, pogotovo, posebno uvažena ministarko pravde, da se često ne proverava da li nasilnik ima oružje, a žrtva se upućuje da sama vodi postupak. Čak se dešavalo da su proizvoljno davane ocene i da su u pitanju porodične nesuglasice, pod navodnicima, pod navodnicima verbalni sukobi, pod navodnicima loši bračni odnosi, tako da se i žrtva ne ispituje uopšte, a ostaje uskraćena za stručnu pomoć i podršku.
Sedamdeset i jedan procenat prijava za nasilje nad ženama je okončan usmenim upozorenjem za nasilnika. Podsetiću vas, poštovane kolege poslanici, da je to najblaža moguća zakonska mera, a samo 25% krivičnih prijava je stiglo do faze optužnice pred sudom, a manje od jedne trećine je osuđenih nasilnika završilo u zatvoru.
Inače, odredbe našeg Krivičnog zakonika koje određuju krivično delo nasilja u porodici i srodna krivična dela, kao i odredbe u porodičnom zakonu ni na koji način ne zaostaju za zakonodavstvom u evropskim zemljama.
Ono gde sada jesmo zaostajali jeste slabije koordinisana aktivnost svih organa na otkrivanju i suzbijanju krivičnih dela, i to organizovano u svim sredinama. Upravo u ovom predlogu zakona, koji je danas pred nama, normativno se utvrđuju karike koje nedostaju, a to su, da podsetim, jasno utvrđene nadležnosti policije, javnog tužioca, sudova, centara za socijalni rad, pripremanje obučenih i specijalnih lica u tim organima koji će biti nadležni za postupanje, zatim određivanje lica za vezu u svakom organu radi razmene potrebnih informacija.
Ovim zakonom se uvodi vođenje centralne evidencije o slučajevima nasilja, izrada individualnog plana zaštite i podrške žrtvi.
Na početku sam rekao koliko je važno da se unapredi celokupna oblast krivičnog zakonodavstva, kao i o predlogu zakona o kojem sam do sada govorio. U novom Predlogu zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa o suzbijanju organizovanog kriminala utvrđuju se obavezni oblici saradnje između svih oblika, odnosno organa i organizacija koje raspolažu relevantnim podacima potrebnim za otkrivanje ovih najtežih krivičnih dela.
Rekao bih još nekoliko rečenica o našoj kaznenoj politici. Kazne koje propisuje naše krivično zakonodavstvo nisu blage. Višedecenijski problem imamo u sudskoj praksi. Ako, na primer, za nasilje u porodici sa smrtnim ishodom je propisana kazna od tri do 15 godina, ubici se obično izriče srednja kazna. Sada se sve to malo menja, ali u periodu od pre 10 godina, visina te kazne obično je bila bliža utvrđenom minimumu kazne, što je naša loša praksa.
Bilo je presuda, to sigurno znam, gde je kao olakšavajuća okolnost, pazite sad ovo, kolege poslanici, u presudama naših sudova je bila sledeća: za ubistvo žene u presudi je, kaže, navedena ljubomora, i to ljubomora ne kao motiv ubistva, nego ljubomora kao olakšavajuća okolnost za ubicu, odnosno za počinioca krivičnog dela. Istu kaznu su dobijali oni koji su ubijali ženu i oni koji su proneverili izvesnu sumu novca u nekom društvenom preduzeću.
Ne pravdam proneveru, ali ubistvo i pronevera, složićete se sa mnom, nemaju blage veze sa identičnošću krivičnih dela. Ne zaboravimo da sudija sudi na osnovu zakona, na osnovu utvrđenih dokaza, ali i na osnovu slobodne procene činjenica.
Zašto o ovome sada govorim? Zato što nijedan sudija, ni u podsvesti, ne sme da pravda ubistvo žene time da ga je ona sama, svojim ponašanjem navodno izazvala. Takve stvari se moraju rešavati drugačije, a svakako ne ubistvima. To moramo kao društvo, to moramo kao država, to moramo mi kao poslanici koji su građani Republike Srbije izabrali, jasno i glasno da kažemo.
U tom smislu biće važne specijalizovane obuke koje će biti dužni da završe policijski službenici, a javni tužioci i sudije koji primenjuju Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.
Dozvolite mi samo na kraju da kažem još nešto što mislim da je važno. Ovi zakoni, posebno Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, moramo da pokušamo da sprovodimo u delu uz pomoć najvećeg saveznika, bez obzira šta mi mislili o njima. To su mediji. Dakle, naš posao, najvažniji posao je kontrolna funkcija.
Setite se samo izveštavanja medija o tragičnom slučaju silovanja izvesne i ubijene devojčice u Zaječaru. Zaboravili smo. Senzacionalističko izveštavanje, objavljivanje fotografije žrtve, prenošenje najkrvoločnijih izjava, zločinaca i monstruma koje su date navodno u istrazi, ne doprinosi ni na koji način prevenciji nasilja nad decom, a naročito ne doprinosi zaštiti dostojanstva žrtve, njene porodice i javnosti.
Kakvi smo to ljudi postali, poštovane kolege i poslanici, ako mislimo da će objavljivanje detalja iz istrage o tome kako je neki monstrum, pod navodnicima, citiram – i mrtvu silovao trogodišnju devojčicu, kako joj je pocepao utrobu, završen citat, povećati tiraž i doneti zaradu nekom određenom dnevnom listu. Jadan je tiraž koji se pravi nad silovanom trogodišnjom devojčicom.
Nemojte da brojimo žrtve na naslovnim stranicama tabloidnih novina. Hajde da budemo na naslovnim stranicama, uvažene dame i gospodo narodni poslanici. Hajde da radimo svoj posao, zato što upozoravamo državne organe da treba i moraju da rade svoj posao. Hajde da svaki dan pozivamo predstavnike nekih državnih organa koji su nadležni i odgovorni i da ih pitamo – zašto nešto ne funkcioniše. Hajde da podsećamo centre za socijalni rad, policiju, tužilaštvo i sudove. Šta treba da radimo? Šta treba oni da rade? Hajde da preko ovoga zakona i ovih zakona koje ćemo doneti, primenimo najbolju praksu koja se pokazala, na primer, u Zrenjaninu. Hajde da nam saveti i odbori za rodnu ravnopravnost u opštinama koje se moraju i mogu formirati po našim zakonima, zaista postoje i da rade svoj posao.
Nemojte da pričamo o tome kako nemamo novca. Nemojte da pričamo o tome kako je za to potrebna volja. Hajte da radimo nešto što je naš posao. Stalno slušamo da je za nasilje kriv loš zakon, da je loš sistem, da država nije pravovremeno reagovala, itd. U sistemu su živi ljudi, dame i gospod, njima se obraćaju žrtve, jer ti službenici čine sistem i svaki njihov propust u radu mora biti sankcionisan. Ove zakone posle usvajanja, ja verujem da ćemo ih usvojiti zajedno, sa svim protokolima koji idu u praksi, opet sprovode živi ljudi. Najsavršeniji zakoni, to znate bolje od mene, sami po sebi neće pomoći ako se ne primenjuju.

Privodite kraju, kolega Omerović.

Prema tome, poštovane dame i gospodo, zaključujem, uvažena ministarko, ključno je da se dosledno primenjuju svi propisi i procedure koji se odnose na zaštitu žena od nasilja, a zatim da uvedemo konkretnu odgovornost za nesavestan rad u nadležnim organima, ali takođe je potrebno da omogućimo i normalne uslove za rad institucija. U tome, u vama ministarko, u Ministarstvu pravde, u Vladi Republike Srbije očekujemo najviše moguće saveznike. Ne zato što smo vas mi izabrali, ne zato što smo vas mi kontrolišemo, nego zato što hoćemo da radimo svoj posao. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Omeroviću.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite

Uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, poštovana ministarka sa saradnicima, mi danas u ovom visokom domu raspravljamo o setu Krivičnog zakona i za mene i moje koleginice narodne poslanice, verovatno o najvažnijem Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici.
Cilj ovog zakona je sprečavanje nasilja u porodici, ali pre svega smanjenje kobne statistike koja već duži niz godina predstavlja ozbiljan društveni problem u našoj zemlji. Nema opravdanja za nasilje i zato nasilje predstavlja nedopustivo i najgrublje kršenje ljudskih prava.
Svakom od nas je potpuno jasno da se ne može baš svako ubistvo sprečiti, da u tome nisu uspele ni zemlje poput Belgije, Švedske, Finske, ali takođe svima nam je potpuno jasno da ne smemo dozvoliti da do ubistva dođe zbog propusta u sistemu zaštite.
Jedna od ključnih stvari je određivanje pojedinačne odgovornosti i kada je reč o propustima u radu institucija, očekujem da novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ovo pitanje adekvatno reguliše.
Ono što je po mom mišljenju veoma važno je da moramo uvesti ozbiljne mehanizme prevencije, a posebno moramo obavezati naše pravosuđe da strožije poštuje zakonske regulative i da od žrtve ne pravi nove žrtve, već da nasilnik bude taj koji će biti procesuiran i koji će biti odveden sa lica mesta i udaljen, kao što ovaj zakon i predviđa, a onda je veoma važna socijalna i ekonomska podrška žrtvi, odnosno ženi da se ona ojača, kako bi se potpuno zaustavio krug nasilja i kako bi se žrtve na najbolji mogući način uključile u društvene tokove.
Srbija je odavno prestala da ignoriše ovaj problem. Prestala je da ćuti o nasilju nad ženama i decom, jer da se o tome nije pričalo u političkim strankama, u institucijama, verovatno bi do sada veliki broj žena bio mučki prebijan i ubijen.
Danas, prema podacima MUP-a imamo u odnosu na prošlu godinu 15,9% više žena koje su hrabrije i koje prijavljuju nasilje i veoma je važno da o tome govorimo, u svakom trenutku i na svakom mestu, jer još uvek vladaju strah i patrijahalna shvatanja kao uzrok da se porodični problemi sakriju pod tepih. Zato je neophodno stalno govoriti svima da je nasilje nad ženama kršenje ljudskih prava i da je kršenje ljudskih prava kada devojčicama govorite da su lošije samo zato što su devojčice i da je kršenje ljudskih prava kada optužimo silovanu ženu za njeno ponašanje, a ne onoga ko je to učinio.
U policiji i centrima za socijalni rad formirani su timovi koji se bave rešavanjem ovog problema, međutim, pored svih aktivnosti, nasilje u porodici i nasilje nad ženama nastavilo je da postoji kao problem, šta više problem je eskalirao. Problem smo prepoznali pre svega mi ovde u parlamentu kroz vršenje naše nadzorne uloge i kontrolne, prepoznale su nevladine organizacije, prepoznali ste vi u ministarstvu i ovaj problem pokušavamo da rešimo novim Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici o kojem danas ovde raspravljamo i koji predviđa koji državni organi moraju da se bave zaštitom, u kojim rokovima moraju da postupaju i na koji način će sarađivati. U svakom osnovnom javnom tužilaštvu uspostaviće se odeljenja za sprečavanje nasilja u porodici, ta odeljenja biće i centri koordinacije.
Na teritoriji svake opštine postojaće jedno ili više koordinacionih tela za sprečavanje nasilja u porodici, kojima će predsedavati tužioci, a članovi će biti policija, centri za socijalni rad, predstavnici nevladinog sektora.
Dakle, sada ovakve predmete neće rešavati samo zamenici tužioca koji rade i druge predmete, već specijalizovani zamenici tužioca za ovu oblast, koji će svaki predmet rešavati zajedno sa drugim relevantnim državnim organima.
Duh ovog zakona je da nasilnik ne sme da ostane kući, bilo da je već izvršio nasilje ili je nasiljem pretio i on predviđa posebno obučene jedinice policije u pratnji psihologa, koje će morati da izađu na teren čim dođu do saznanja o nasilju u porodici. NJihov zadatak će biti da spreče nasilje i izvrše procenu rizika - da li nasilje može da eskalira, zatim, da nasilnika udalji iz kuće i odrede mu pritvor.
Moje pitanje za vas u vezi sa ovim je - na osnovu kojih kriterijuma se vrši procena rizika i da li će oni biti regulisani podzakonskim aktima? Za vreme trajanja pritvora ili zabrane da se vrati kući policija je dužna da razgovara sa nasilnikom i sa žrtvom, da prikupi sve relevantne podatke i potom nasilniku izrekne meru da u narednih 48 sati ne može da se vrati kući, niti priđe žrtvi i čim policajac donese meru zabrane mora sve dokaze da dostavi javnom tužiocu koji ima rok od 24 sata, dok nasilniku traje pritvor, da reaguje i da produži meru zabrane na 30 dana koja se odmah izvršava, što znači iako nasilnik uloži žalbu na osnovu odluke sudija, ona neće odložiti izvršenje prekršajne kazne. Bez obzira što ste ovo rekli, mislim da je veoma važno i za građane Srbije da se još jednom ponovi.
Na ovaj način se onemogućava nasilnik da na bilo koji način priđe žrtvi i uznemirava je sve dok krivični postupak ne bude završen. Ako nasilniku ne bude određen pritvor od strane suda i bude pušten uz neku od mera, ali ih potom prekrši tako što se približi žrtvi ili se vrati u stan, policija može odmah da ga uhapsi i odvede kod sudije za prekršaje.
Tužilac Zagorka Dolovac je predložila da se uvede posebna mera bezbednosti, praćenje nasilnika nakon zabrane prilaska i psiho socijalni tretman nasilnika i ovu meru smatram veoma važnom da nasilnik u tom slučaju ne počini zločin.
Ovim zakonom se predviđaju i posebne mere evidencije nasilnika. Odmah moram da vam kažem da smo tu kao poslanička grupa reagovali amandmanom zato što je evidencija zakonom ograničena na pet godina. Moje pitanje je – zašto ste odlučili da se evidencija ograniči na pet godina, jer po mom stručnom, pedagoškom mišljenju mislim da ta evidencija mora da traje i duže i da nasilnik može i posle pet godina da počini zločin? Zato bih volela da mi odgovorite na to pitanje, a kažem vam da smo podneli i amandman.
Zakonom je predviđeno da pri Vladi Srbije bude formirano i stalno radno telo u koje će biti uključeni i državni organi i predstavnici nevladinog sektora, a koji će brinuti o sprečavanju nasilja u porodici i društvu, što je dobro. Moje pitanje je – da li su zakonom ili podzakonskim aktima predviđene nadležnosti ovog tela i ko sprovodi nadzor nad ovim telom? Pretpostavljam Narodna skupština Republike Srbije, ali tačno mislim da mora biti precizirano koji Odbor.
Moram da kažem još nekoliko stvari koje smatram veoma bitnim. Mislim da smo se do sada u ovoj oblasti sprečavanja nasilja mi kao društvo, sve institucije više bavili posledicama, ne uzrokom.
Dve osnovne institucije koje su zakazale u sprečavanju nasilja su porodica i škola. Porodica je već duže vreme zbog posledica rata i tranzicije ugrožena i
potrebna joj je konstantna podrška države, a škola nažalost zanemaruje vaspitni aspekt i prebacuje na porodicu i u tom začaranom krugu kada vaspitni kapaciteti porodice i škole ne daju određene rezultate, decu vaspitava ulica. Zato je po mom mišljenju potrebno mnogo više isticati vaspitni značaj škole i vaspitnu funkciju škole i mnogo više raditi na prevenciji. To su procesi koji ne mogu da daju odmah rezultate, ali na duži rok efekti će biti vidljivi.
Ključno je takođe da shvatimo da se nenasilna ličnost vaspitava od najranijeg uzrasta, još od predškolskih ustanova i da naši udžbenici za decu od najranijeg uzrasta i nasilni sadržaj moraju imati mnogo više sadržaja iz ove oblasti. Ono što je takođe veoma važno iz svih udžbenika, posebno u tom početnom periodu obrazovanja dečije ličnosti moraju se izbaciti sve slike i svi sadržaji koji na bilo koji način ženu stavljaju u podređeni položaj.
Takođe smatram da se rodno senzitivni jezik mora više upotrebljavati. Nedopustivo je da do sada nemamo umrežene sos telefone na celoj državi. Mnoge lokalne samouprave imaju u svojim gradovima sos telefone. Mislim da nam malo treba da ih umrežimo na celoj teritoriji Srbije i da ih imaju sve opštine.
Smatram da se po donošenju ovog zakona za to mora naći sredstava i ja više puta kada u ovom visokom domu govorim o ovoj temi, smatram da Ministarstvo zdravlja mora doneti posebne medicinske protokole, koji moraju voditi računa o nasilniku koji ne uzima terapiju kada izađe iz bolnice. On onda postaje ponovo nasilan i država, odnosno društvo tu moraju naći rešenje.
Još jednom moram da kažem da je prevencija veoma važna i veoma je važno da se stvore uslovi da ona bude konstantna. Takođe, statistika o nasilju nad ženama nije verodostojna. Tu je reč samo o onim slučajevima koji su prijavljeni, a podsetiću sve nas da član 40. Zakona o rodnoj ravnopravnosti nalaže lokalnim samoupravama da vode svaku vrstu rodne statistike.
Uloga medija u ovom procesu je veoma važna, ali ne na senzacionalistički način kako je i moj uvaženi kolega Meho Omerović rekao i to takođe moramo menjati svi zajedno, a neretko se zbog tiraža na senzacionalistički način govori o ovoj temi.
Moram da vam kažem da ja nisam pravnik i da ja ovaj zakon posmatram sa svoje pedagoške struke i vidim ga kao jak preventivni mehanizam koji će nasilniku dati jasnu poruku da se nasilje ne toleriše. Zbog toga ćemo ja i moje kolege iz poslaničke grupe Nove Srbije podržati Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici, jer svako mora da bude bezbedan u svojoj porodici i ne smemo da dozvolimo da porodično nasilje postane epidemija našeg društva.
Takođe želim da vam kažem da ćemo kontrolisati primenu i sprovođenje ovog zakona i da ćemo beskompromisno reagovati ukoliko na bilo koji način budemo videli teškoće u njegovoj primeni ili bilo kakve njegove nelogičnosti i nedorečenosti.
Što se tiče izmena i dopuna Krivičnog zakona, rekla bih da je veoma važno što se njime uvode nova krivična dela, proganjanje i polno uznemiravanje i prinudno zaključenje braka. Da je cilj ovog Krivičnog zakona usklađivanje sa Istambulskom konvencijom i sa porodičnim zakonom, da su ovim Krivičnim zakonom predviđene još strožije kazne i time se krivično zakonodavstvo Republike Srbije svrstava među najstrožije u Evropi.
Nova zakonska rešenja štite od nasilja, znači, ne samo žene, već i stare, decu, bolesne, sve one koji su ranjivi i kojima je potrebna pomoć.
Ovde smo kao poslanička grupa reagovali amandmanom, jer smatramo da je u ovom nizu osoba koje novi zakon štiti od nasilja trebalo spomenuti i osobe sa invaliditetom i verujem da ćete za to imati razumevanja.
Veoma je važno što se ovim Krivičnim zakonom eliminišu uslovne osudbe, eliminiše se nejednak tretman sudova i to smatram zaista dobrim rešenjima.
Što se tiče Zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, veoma je važno što je u ovom zakonu poseban naglasak stavljen na borbu protiv korupcije, što se njime obezbeđuje povezivanje širokog kruga državnih organa i koncentracija, praktično, stručnog znanja, kako bi javni tužioci dobili adekvatnu logistiku. U tom smislu, posebno je važna služba finansijske foreznike i ovde smo amandmanom predložili da se ova služba obavezno obrazuje, kako u tužilaštvu za organizovani kriminal, tako i u novoformiranim odeljenjima nadležnih viših javnih tužilaštava.
Poslednji u nizu ovih zakona, izmene i dopuna Zakona o oduzimanju imovine proističe iz krivičnih dela, smatram da se ovim zakonom poboljšava efikasnost sudskog postupka za privremeno oduzimanje imovine u cilju efikasnijeg postupanja ovih organa u otkrivanju imovine proistekle iz krivičnog dela, obavljanju poslova međunarodne saradnje, kao i upravljanja privremeno oduzetom imovinom.
Kada je u pitanju upravljanje oduzetom imovinom, dobro rešenje je obaveza da se 30% neto novčanih sredstava dobijenih prodajom trajno oduzete imovine usmeri za finansiranje socijalnih i zdravstvenih potreba, u skladu sa odlukom Vlade.
Na kraju, želim da vas obavestim da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati ceo set ovih zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Srđan Nogo.