Povreda Poslovnika, želeo bih da je prethodno ukazivanje na povredu Poslovnika od narodnog poslanika bilo suprotno Poslovniku, jer naime član 103. stav 3. jasno ukazuje da može se ukazati neposredno pošto je povreda učinjena. Zaista ne znam po kom je osnovu narodni poslanik Jovanović ukazivao na nešto što je ministarka pre sat vremena govorila. Ali, očigledno je imao veliku potrebu da još jednom iznese klevete protiv srpskog naroda, sopstvenog naroda kome pripada, ali zaista mislim da je jedna druga stvar koju smo ustanovili, da će ovde uskoro biti Zakon o poreklu imovine, da ćemo znatno uvesti red u ovu Skupštinu. Hvala vam.

Ništa vas nisam razumela i nisam vas čula u opšte. Zašto sam dala Čedomiru Jovanoviću pravo na povredu Poslovnika? Pa, javio se.
(Srđan Nogo, s mesta: Ali to znači da je ministarka pre sat vremena povredila Poslovnik.)
Ne ministarka nego ja. Dobro, odustao je od toga i ne traži povredu Poslovnika. Shvatio je da nije za povredu Poslovnika i odustao je. A na pitanje će dobiti odgovor, ministarka će u međuvremenu dati obaveštenje, ne brinite ništa. Znači, nije bilo povrede Poslovnika s moje strane. Hvala vam puno na sugestiji.
Reč ima ministarka. Izvolite.

Samo kratko, ne mogu da prihvatim da se SNS i Vlada Republike Srbije izmenama i dopunama Krivičnog zakona krše vladavinu prava, jer upravo propisivanjem novih krivičnih dela u oblasti privrede otklanjamo posledice onoga što je urađeno 2009. godine kada je članom 359. službeno i odgovorno lice spojeno u jedan član. Upravo je to proizvelo gomilu sudskih postupaka koji još uvek nisu rešeni.
Nije namerno došlo ovog puta da kriminalizacija, već sam i navela da je ona nešto na čemu će se svakako raditi u budućem periodu, ali moramo ostaviti vremena i sudskoj praksi da primeni nova krivična dela koja sada propisujemo.
Što se tiče Zakona o organizovanju i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i terorizma, ja ne vidim da smo mi sada promenili nešto što se tiče odredbe o postavljenju i određivanju predsednika posebnog odeljenja. Ovde nije reč o specijalnom sudu, to je posebno odeljenje u okviru Višeg suda u Beogradu, gde je predsednik suda nadležan da u okviru godišnjeg rasporeda poslova određuje koji će sudija gde da postupa, pa tako i u posebnom odeljenju. Ima sasvim puno pravo da odredi koji će sudija biti predsednik istog, tako da ne vidim gde može Visoki savet sudstva da zalazi u poslove sudske uprave i da određuje koji će sudija biti predsednik odeljenja.
Takođe, što se tiče samog postupka provere bezbednosti i to je nešto što je postojalo u važećem zakonu. Ovim novim zakonom samo na neki način preciziramo na koji način se vrši bezbednosna provera. Te podatke Visoki savet sudstva dobija. U svakom slučaju, ukoliko postoji neka sumnja koja se tiče samog sudije i njegove dostojnosti, ne smatram da neće biti osnova za pokretanje postupka, ili disciplinskog ili postupka za razrešenje u zavisnosti od onoga što bude dostavljeno u izveštaju. Hvala.

Hvala.

Poštovana ministarko, mislim da me niste dovoljno razumeli vezano za član 2, 3, 4. postojećeg zakona. Taj član je uveden izmenom zakona u decembru 2012. godine. Dakle, imali smo priliku da vidimo kako se on primenjuje u praksi. Vi u vašem obrazloženju kažete da je preterana primena toga, da i tužilaštvo i sud, mnogo češće primenjuju takve članove, umesto da neko posebno krivično delo ili neko konkretno krivično delo protiv privrede primene i da on treba praktično da bude ukinut. To je i zahtev Evropske komisije.
Sada kažete – nismo spremni. Zašto nismo spremni? Spremni smo. Imate sedam novih krivičnih dela protiv privrede. Pretpostavljam da ste smislili sve moguće situacije. Zašto ostavljate jedno krivično delo za koje se ne zna šta je to što građanin, odnosno privatnik koji neki privredni poduhvat obavlja, šta je to što on ne sme da uradi? Čak je i po Ustavu omogućeno svakom građaninu da zna, ako ga neko goni, ako ga tereti, zašto i na osnovu kojih razloga. Sa ovim krivičnim delom to se ne zna.
Kolega Đukanović nije očigledno razumeo i jeste to vrlo komplikovano, ne šta znači negativno definisanje u opisu krivičnog dela. Vi ste mogli da stavite na kraj KZ jedno novo krivično delo i da kažete – za sve ono što izvršna vlast smatra društveno štetnim ponašanjem, smatraće se krivičnim delom, ukoliko nije predviđeno nekim krivičnim delom iz KZ-a. To je to isto. Vi možete da gonite nekoga a ne zna se zašto.

Hvala, poslaniče.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko, predstavnici Ministarstva pravde, uvažene koleginice i kolege, žao mi je, moram na samom početku da to istaknem, što ovaj deo rasprave Javni servis RTS-a ne prenosi direktno, jer je u toku veoma važna utakmica Svetskog kupa u vaterpolu između Rumunije i Srbije. Ali, ja ovo govorim zbog građana Republike Srbije.
Na samom početku bih želeo da istaknem činjenicu da će poslanici SDPS podržati sve predložene zakone koji su na dnevnom redu, iz prostog razloga što smo jako dugo čekali da dođe do ovih zakonskih predloga u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Na samom početku, želeo bih da kažem da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji danas razmatramo zajedno sa drugim zakonima iz oblasti krivičnog zakonodavstva, nešto što odavno znamo, da nijedan oblik nasilja ne možemo rešavati pojedinačno, da je borba protiv kriminala takva da ona mora biti opšta, a uporište joj daju razvijeni, kulturni obrasci ponašanja i ono što zovemo – razvijena svest o građanskim vrednostima društva u kome živimo.
U literaturi, uvek je dobro da se podsetimo onih koji su mnogo pametniji i koji mnogo više znaju o nama i o temama o kojima razgovaramo i u kriminološkoj teoriji u jednoj veoma važnoj i značajnoj studiji koju je napisala, ja to želim da kažem, zloupotrebljavajući funkciju ovlašćenog predstavnika SDPS, doktorka Zorica Mršević, sa kojom sam imao zadovoljstvo i čast da kao predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova sarađujem u prethodnih nekoliko godina, govori o međusobnoj uslovljenosti krivičnih dela i sindromu razbijenih prozora.
Ona kaže, citiram, molim da mi se ovo citiranje ne uzme u vreme kojim raspolažem. „Tamo gde polupane prozore niko ne popravlja, gde se đubre neprestano odnosi, a grafite niko ne sprečava i ne uklanja, to je kraj o kome se niko ne brine, a daje se zeleno svetlo vandalizmu i nasilnom kriminalitetu. Nemarnost društva za ma koji razbijeni prozor i ma koji drugi oblik razbijenog prozora označava nedostatak brige za zajednicu i njenu dobrobit i predstavlja signal ranjivosti takve zajednice. Ma koliko puta ponovljeno popravljanje razbijenih prozora, ono mora da bude redovno i stalno. Razbijeni prozori dovode do budućih problema u vidu okupljanja uličnih bandi, pijanaca, narkomana. U osnovi teorije, ovu koju iznosi dr Zorica Mršević, je mala kršenja zakona i prekršaji koji otvaraju put većem kriminalitetu. Otvaraju put i zločinima, jer nivo kriminaliteta uvek ima tendenciju da raste ako se toleriše u svojim početnim oblicima.“ Završen citat, gospodine predsedavajući. Nastavljam sa svojim raspoloživim vremenom.
Nasilje u porodici predstavlja možda najkompleksniji oblik ugrožavanja ljudskih prava i to prava na život, prava na telesni integritet i prava na duševni mir, poštovane koleginice i kolege. Suprotstavljanje države ovom obliku nasilja je otežano pre svega zato što je to nasilje vrlo često u našim slučajevima sakriveno.
Opet se u literaturi, čitamo mnogo toga, spominje stokholmski sindrom, koji označava situaciju emotivnog zbližavanja, nažalost, nasilnika i žrtve, kada žrtva postaje lojalna nasilniku i odbija da sarađuje sa ljudima koji pokušavaju da joj pomognu. Ovakvo ponašanje se obično naziva i javlja u svakoj traumatskoj situaciji koja duže traje kao nesvesni oblik, nesvesni pokušaj žrtve da sama sebi olakša traumu kroz koju prolazi.
Da nevolja bude još veća, pasivnost se ne uočava samo kroz žrtve koja godinama trpi nasilje, već i na strani svedoka koji za nasilje znaju ili nasilje prećutkuju. Zabeleženo je, kao jedan od primera u godinama prošloga veka, u NJujorku je jedna žena ubijena pred 38 pasivnih svedoka. Ubijena je nožem u blizini svoje kuće u napadu koji je trajao 30 minuta, za vreme u kojem se ona aktivno borila za svoj život i dozivala u pomoć. Iz okolnih zgrada samo su nemo posmatrali njenu borbu za život ili su čuli njeno dozivanje ili su dugo ćutali. Ubica je pobegao tek kada je neko povikao da pusti ženu, ali ni tada ovih 38 svedoka nisu odmah pozvali policiju i hitnu pomoć, već sa zakašnjenjem kada je žena iskrvarila.
Ja bih molio neke poslanike, ako im nije interesantno ovo o čemu govorimo, da napuste skupštinsku salu, jer mislim da će za građane Srbije ovo biti jako važno.
Kada se takvim prepoznatim socio-patološkim pojavama, na strani žrtve i svedoka, pridoda i neefikasnost države koja, takođe, vuče nasleđe iz prošlosti i jedne u osnovi patrijahalne i zaostale sredine, gde se o onome što se događa u porodici ćuti, jasno je koliko je sprečavanje takvog nasilja teško. Pretpostavljam da svi znate da govorimo o državi u kojoj živimo, u državi čiji smo poslanici, u državi koju su izabrali građani Republike Srbije.
Naravno, u prednosti su sve one zemlje, posebno skandinavske, koje su mnogo pre nas prepoznale fenomen nasilja u porodici i aktivnim merama, decenijski, već se suprotstavljaju tom nasilju.
Evropski sud za ljudska prava ne dozvoljava da se nasilje u porodici tretira kao porodični problem na koji država sme da ćuti. Evropski sud za ljudska prava u dve presude iz 2009. godine, jedna se odnosi na slučaj nasilja u Hrvatskoj i druga u Turskoj, direktno je stala na stranu da država ima obavezu da uravnoteži pravo na lični i porodični život, sa jedne strane, i pravo na život i zabranu torture sa druge strane. U navedenoj presudi Evropskog suda, utvrđeno je da postoji odgovornost države u slučajevima porodičnog nasilja sa ishodom zbog ne preduzimanja odgovarajućih radnja i mera od strane državnih organa.
Konkretno, poštovane dame i gospodo poslanici, u jednoj od ovih presuda, sud je rekao da je država odgovorna, jer nad licem koje je zbog ozbiljnih pretnji proglašeno pred domaćim sudom krivim i osuđeno na kaznu zatvora nije pravilno sprovedena paralelno izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja tokom boravka u zatvoru. Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da se lečenje tog lica sastojalo samo od razgovora sa zatvorskim osobljem, od kojih niko nije bio psihijatar.
U presudama ovog suda apostrofira se da zaštita ljudskog života i telesnog integriteta koji sprovodi država preko svojih organa mora da bude stvarna i delotvorna a ne teorijska i iluzorna. Upravo na ovim postavkama da porodično nasilje nije stvar pojedinca, već celokupne društvene zajednice i njenih državnih organa, je i pripremljen ovaj predlog zakona koji vam je Vlada RS uputila.
U članu 11. se kaže da je propisano da državni organi i ustanove su dužne da brzo, delotvorno i koordinisano sprečavaju nasilje u porodici i da pružaju žrtvi zaštitu, pravnu pomoć i psiho-socijalnu i drugu podršku radi njenog oporavka, osnaživanja i osamostaljivanja. U članu 12. se kaže da je propisano da svako mora policiji ili javnom tužiocu da prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega. Bez takvog pristupa nasilje i sprečavanje nasilja u porodici, u skladu sa zakonom, nije moguće.
Na pitanje kako se žrtva nasilja i svi oni koji za to nasilje znaju osnaže da nasilje prijavljuju, odgovor je da moramo ići putem skandinavskih i drugih razvojnih zemalja koje danas imaju visok stepen zaštite ljudskih prava. Taj put je donošenje dobrih zakona, adekvatno odmerena kaznena politika, usvajanje niza protokola sa postupanjem državnih organa koji razmenjuju podatke, podizanje opšteg kulturnog razvoja, životnog standarda i jako je važno i uloga medija. Sve to zajedno mora da se kreće u pravcu podizanja svesti kod ljudi o tome da je život dragocen i da niko nema pravo da nad drugim, pogotovo slabijim bićem, sprovodi torturu.
Verujem da će ovaj zakon otkloniti propuste do kojih je u praksi dolazilo kada je rad nadležnih organa u pitanju. Problem sa kojim se suočavamo jeste taj što se greške i propusti pokušavaju zataškavati, odnosno sakriti.
Bili smo svedoci, poštovane dame i gospodo, pogotovo, posebno uvažena ministarko pravde, da se često ne proverava da li nasilnik ima oružje, a žrtva se upućuje da sama vodi postupak. Čak se dešavalo da su proizvoljno davane ocene i da su u pitanju porodične nesuglasice, pod navodnicima, pod navodnicima verbalni sukobi, pod navodnicima loši bračni odnosi, tako da se i žrtva ne ispituje uopšte, a ostaje uskraćena za stručnu pomoć i podršku.
Sedamdeset i jedan procenat prijava za nasilje nad ženama je okončan usmenim upozorenjem za nasilnika. Podsetiću vas, poštovane kolege poslanici, da je to najblaža moguća zakonska mera, a samo 25% krivičnih prijava je stiglo do faze optužnice pred sudom, a manje od jedne trećine je osuđenih nasilnika završilo u zatvoru.
Inače, odredbe našeg Krivičnog zakonika koje određuju krivično delo nasilja u porodici i srodna krivična dela, kao i odredbe u porodičnom zakonu ni na koji način ne zaostaju za zakonodavstvom u evropskim zemljama.
Ono gde sada jesmo zaostajali jeste slabije koordinisana aktivnost svih organa na otkrivanju i suzbijanju krivičnih dela, i to organizovano u svim sredinama. Upravo u ovom predlogu zakona, koji je danas pred nama, normativno se utvrđuju karike koje nedostaju, a to su, da podsetim, jasno utvrđene nadležnosti policije, javnog tužioca, sudova, centara za socijalni rad, pripremanje obučenih i specijalnih lica u tim organima koji će biti nadležni za postupanje, zatim određivanje lica za vezu u svakom organu radi razmene potrebnih informacija.
Ovim zakonom se uvodi vođenje centralne evidencije o slučajevima nasilja, izrada individualnog plana zaštite i podrške žrtvi.
Na početku sam rekao koliko je važno da se unapredi celokupna oblast krivičnog zakonodavstva, kao i o predlogu zakona o kojem sam do sada govorio. U novom Predlogu zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa o suzbijanju organizovanog kriminala utvrđuju se obavezni oblici saradnje između svih oblika, odnosno organa i organizacija koje raspolažu relevantnim podacima potrebnim za otkrivanje ovih najtežih krivičnih dela.
Rekao bih još nekoliko rečenica o našoj kaznenoj politici. Kazne koje propisuje naše krivično zakonodavstvo nisu blage. Višedecenijski problem imamo u sudskoj praksi. Ako, na primer, za nasilje u porodici sa smrtnim ishodom je propisana kazna od tri do 15 godina, ubici se obično izriče srednja kazna. Sada se sve to malo menja, ali u periodu od pre 10 godina, visina te kazne obično je bila bliža utvrđenom minimumu kazne, što je naša loša praksa.
Bilo je presuda, to sigurno znam, gde je kao olakšavajuća okolnost, pazite sad ovo, kolege poslanici, u presudama naših sudova je bila sledeća: za ubistvo žene u presudi je, kaže, navedena ljubomora, i to ljubomora ne kao motiv ubistva, nego ljubomora kao olakšavajuća okolnost za ubicu, odnosno za počinioca krivičnog dela. Istu kaznu su dobijali oni koji su ubijali ženu i oni koji su proneverili izvesnu sumu novca u nekom društvenom preduzeću.
Ne pravdam proneveru, ali ubistvo i pronevera, složićete se sa mnom, nemaju blage veze sa identičnošću krivičnih dela. Ne zaboravimo da sudija sudi na osnovu zakona, na osnovu utvrđenih dokaza, ali i na osnovu slobodne procene činjenica.
Zašto o ovome sada govorim? Zato što nijedan sudija, ni u podsvesti, ne sme da pravda ubistvo žene time da ga je ona sama, svojim ponašanjem navodno izazvala. Takve stvari se moraju rešavati drugačije, a svakako ne ubistvima. To moramo kao društvo, to moramo kao država, to moramo mi kao poslanici koji su građani Republike Srbije izabrali, jasno i glasno da kažemo.
U tom smislu biće važne specijalizovane obuke koje će biti dužni da završe policijski službenici, a javni tužioci i sudije koji primenjuju Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.
Dozvolite mi samo na kraju da kažem još nešto što mislim da je važno. Ovi zakoni, posebno Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, moramo da pokušamo da sprovodimo u delu uz pomoć najvećeg saveznika, bez obzira šta mi mislili o njima. To su mediji. Dakle, naš posao, najvažniji posao je kontrolna funkcija.
Setite se samo izveštavanja medija o tragičnom slučaju silovanja izvesne i ubijene devojčice u Zaječaru. Zaboravili smo. Senzacionalističko izveštavanje, objavljivanje fotografije žrtve, prenošenje najkrvoločnijih izjava, zločinaca i monstruma koje su date navodno u istrazi, ne doprinosi ni na koji način prevenciji nasilja nad decom, a naročito ne doprinosi zaštiti dostojanstva žrtve, njene porodice i javnosti.
Kakvi smo to ljudi postali, poštovane kolege i poslanici, ako mislimo da će objavljivanje detalja iz istrage o tome kako je neki monstrum, pod navodnicima, citiram – i mrtvu silovao trogodišnju devojčicu, kako joj je pocepao utrobu, završen citat, povećati tiraž i doneti zaradu nekom određenom dnevnom listu. Jadan je tiraž koji se pravi nad silovanom trogodišnjom devojčicom.
Nemojte da brojimo žrtve na naslovnim stranicama tabloidnih novina. Hajde da budemo na naslovnim stranicama, uvažene dame i gospodo narodni poslanici. Hajde da radimo svoj posao, zato što upozoravamo državne organe da treba i moraju da rade svoj posao. Hajde da svaki dan pozivamo predstavnike nekih državnih organa koji su nadležni i odgovorni i da ih pitamo – zašto nešto ne funkcioniše. Hajde da podsećamo centre za socijalni rad, policiju, tužilaštvo i sudove. Šta treba da radimo? Šta treba oni da rade? Hajde da preko ovoga zakona i ovih zakona koje ćemo doneti, primenimo najbolju praksu koja se pokazala, na primer, u Zrenjaninu. Hajde da nam saveti i odbori za rodnu ravnopravnost u opštinama koje se moraju i mogu formirati po našim zakonima, zaista postoje i da rade svoj posao.
Nemojte da pričamo o tome kako nemamo novca. Nemojte da pričamo o tome kako je za to potrebna volja. Hajte da radimo nešto što je naš posao. Stalno slušamo da je za nasilje kriv loš zakon, da je loš sistem, da država nije pravovremeno reagovala, itd. U sistemu su živi ljudi, dame i gospod, njima se obraćaju žrtve, jer ti službenici čine sistem i svaki njihov propust u radu mora biti sankcionisan. Ove zakone posle usvajanja, ja verujem da ćemo ih usvojiti zajedno, sa svim protokolima koji idu u praksi, opet sprovode živi ljudi. Najsavršeniji zakoni, to znate bolje od mene, sami po sebi neće pomoći ako se ne primenjuju.

Privodite kraju, kolega Omerović.

Prema tome, poštovane dame i gospodo, zaključujem, uvažena ministarko, ključno je da se dosledno primenjuju svi propisi i procedure koji se odnose na zaštitu žena od nasilja, a zatim da uvedemo konkretnu odgovornost za nesavestan rad u nadležnim organima, ali takođe je potrebno da omogućimo i normalne uslove za rad institucija. U tome, u vama ministarko, u Ministarstvu pravde, u Vladi Republike Srbije očekujemo najviše moguće saveznike. Ne zato što smo vas mi izabrali, ne zato što smo vas mi kontrolišemo, nego zato što hoćemo da radimo svoj posao. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Omeroviću.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite