Zahvaljujem, predsednice.
Jako dugo kod nas vlada mišljenje, plašim se opšte prihvaćeno, da su žene same krive za nasilje koje doživljavaju, ili da su same krive zbog toga što ga izazivaju ili da su same krive zbog toga što ga trpe. Mi smo pre godinu dana u ovoj Skupštini imali jednog kolegu koji je govorio o seksualnim i psihičkim manipulacijama kojima žene navedu nasilnika da ih tamo posle prebije ili ne znam već šta drugo sa njima uradi.
Ne znam ko od nas nije prisustvovao razgovoru u kom su izgovarane rečenice tipa – pa, sama je kriva, zašto to trpi, što je ćutala, što ga pušta, što ga ne ostavi, itd. Zapravo nisu žene krive zbog toga što trpe nasilje. One trpe nasilje zato što sistem apsolutno radi protiv njih. Protiv njih rade mediji, koji o eventualnim ubistvima u partnerskim odnosima, ako se radi o poznatim ličnostima, tim bolje za medije, izveštavaju kao o nekakvim modernim Romeima i Julijama.
Krivi su oni koji su znali, a u više od pola slučajeva u kojima je žena ubijena u partnerskom nasilju kasnije se ispostavi da je cela porodica, cela okolina, ceo komšiluk, svi prijatelji, da su svi znali da ona trpi nasilje. Krivi su oni koji ženama onemogućavaju da se zaposle, oni koji otpuštaju žene, kriv je sistem koji im onemogućava da dođe do posla, banke koje im ne daju kredite zato što nemaju imovinu. Krivi su oni koji osuđuju žene kada trpe nasilje i kada ostaju u tim vezama, a kada izađu iz veze u kojoj trpe nasilje, zapitajte se svi koliko ste puta čuli rečenicu – a šta je do sada čekala, a što je ćutala. Tako da, ne valja ni kada ga ne ostavi, a ne valja ni kada ga ostavi.
Kriva je i policija, za koju Zaštitnik građana u svom izveštaju kaže da u većem broju slučajeva policijski službenici daju ocene prijavljenih incidenata i klasifikuju ih, ne kao nasilje, nego kao porodične nesuglasice, verbalni sukob, narušeni porodični odnosi, loši bračni odnosi, pa je onda na osnovu toga krivo tužilaštvo koje u skladu sa tim i postupa. Krivi su sudovi koji uzimaju za olakšavajuću okolnost muškarcu ako je bio u alkoholisanom stanju, ako je otac dece i koji nalaze sve izgovore da nađu olakšavajuće okolnosti za muškarce koji tuku žene.
Zbog toga je jako važno da zakonom koji ćemo doneti onemogućimo sistem da bude prepreka tim ženama i da umesto toga od sistema napravimo podršku za te žene, da im omogućimo da izađu iz veza koje trpe nasilje i da stvorimo uslove da oni koji čine nasilje nad ženama budu kažnjeni.
Mi smo podneli nekoliko amandmana. Jedan od njih je amandman na kom je insistirao Autonomni ženski centar. Mi verujemo da su oni u pravu kada kažu da je izuzetno opasno što iz Krivičnog zakonika brišete stav koji glasi – ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici, koju mu je sud odredio na osnovu zakona, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.
Vi, dakle, to brišete, a kažete da je to zbog toga što uvodite stav koji glasi – kaznom zatvora do 60 dana kazniće se za prekršaj lice koje prekrši hitnu meru koja mu je izrečena ili produžena ili meru zaštite od nasilja u porodici koja mu je određena. Vi šaljete nasilnicima u porodici poruku da će biti manje kažnjeni i blaže kažnjeni, nego što je to do sada bio slučaj. To će biti amandman na kom ćemo mi insistirati, zato što mi ne želimo da usvojimo zakon i da damo podršku za usvajanje zakona koji će otežati položaj ženama koje trpe nasilje i koji će smanjiti kazne nasilnicima koji krše mere zabrane.
Čuli smo od koleginica SPS da su one predložile amandman kojim se definiše psihičko nasilje, zato što nije fizičko nasilje jedino nasilje koje žene trpe. To isto jeste jedna od stvari o kojoj moramo razgovarati. Tako da, mislim da ćemo imati puno toga o čemu ćemo razgovarati u raspravi o pojedinostima. Ja bih volela da se vi uključite i u ovu raspravu i kada budemo razgovarali u pojedinostima. Ovo je stvarno zakon kojim mi moramo poslati poruku ženama da nisu same i kojim ćemo konačno reći da ovo društvo ima nameru da se razračuna sa nasilnicima, a ne sa ženama koje trpe nasilje.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvažena ministarka sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije, pred nama je danas set pravosudnih zakona.
Ovim zakonima koji se danas nalaze u Narodnoj skupštini Vlada nedvosmisleno šalje poruku da ova država, odnosno ova Vlada ima jasne mehanizme kojima će sprečiti nasilje u porodici, jasne mehanizme državne organe institucije koji će raditi na suzbijanju kriminala, korupcije i terorizma, kao i jasne mehanizme i jasno predviđena krivična dela za onaj deo koji se odnosi na privredne prestupe.
Fokusiraću se na Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, zato što mislim da je on jako značajan, pre svega sa aspekta adekvatnog i blagovremenog odgovora države na zaštitu žrtve porodičnog nasilja. Takođe, ovaj zakon je značajan i zato što prvi put uređuje, na jasan i nedvosmislen način, postupanje nadležnih državnih organa i ustanova, tako da sada neće biti moguće prebacivanje loptice iz dvorišta jednog državnog organa u dvorište drugog državnog organa i na taj način da žrtva porodičnog nasilja ostane nezaštićena.
Još jednom moram da istaknem, prethodni režim, čija je okosnica bila DS, je doneo Porodični zakon 2005. godine, koji jeste bio korak napred u suzbijanju porodičnog nasilja, ali ono što takođe moram da istaknem to je da do 2012. godine 44 podzakonskih akata iz Porodičnog zakona nije doneto, a svi znamo da ne donošenje podzakonskih akata sprečava implementaciju i sprovođenje Porodičnog zakona.
Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je značajan zato što on predstavlja sponu između Porodičnog zakona, između Zakona o krivičnom postupku, između Zakona o parničnom postupku, između Zakona o prekršajnom postupku. Ovim zakonom u stvari preventivno se reaguje i onda kada postoji nedvosmislena opasnost od nasilja, a do nasilja nije došlo. To su te hitne mere zaštite, to je to hitno postupanje policije, da kroz naređenje može da donese hitnu meru zaštite koja podrazumeva zadržavanje nasilnika 48 sati, a kasnije, kroz sudski postupak i produžetak te mere do 30 dana.
Takođe, predviđa mogućnost da i ukoliko se nasilnik ne pridržava hitnih mera zaštite, a one mogu da budu osim udaljenja iz stana i sprečavanje komunikacije i približavanja žrtvi, da prekršajno može biti kažnjen sa kaznom zatvora od 60 dana. Ovo je efikasan način, jer Prekršajnim zakonom omogućava se izvršenje zatvora odmah, žalba na rešenje ne odlaže njegovo izvršenje.
Ono što takođe moram da istaknem, to je da se ovim zakonom jasno određuje ta prva karika, ta prva institucija koja je nadležna za slučajeve prijavljenog nasilja, to je MUP, odnosno nadležni policijski službenik. On radi procenu rizika i na osnovu procene rizika utvrđuje da li postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici.
Ovim zakonom tačno su precizirani koji su to elementi koje nadležni policijski službenik mora da uzme u obzir pri proceni rizika, a naravno pre sačinjavanja procene rizika on može da zatraži i mišljenje nadležnog centra za socijalni rad. Takođe moram da istaknem da ovim zakonom po prvi put se uređuju nadležnosti grupe za koordinaciju i saradnju.
Jasno je propisano ne samo formiranje grupe za koordinaciju i saradnju, nego i njene nadležnosti da one moraju petnaestodnevno da se sastaju, da one moraju da vrše zaštitu, da one moraju da predlažu meru praćenja zaštite od nasilja u porodici i naravno, ono što je vrlo značajno, da vode zapisnik o svom radu.
Znači, svakako da ovaj zakon neće i ne može ostati mrtvo slovo na papiru, već predstavlja iskorak napred u zaštiti žrtava porodičnog nasilja. Moram da kažem da su glavni državni organi i ustanove koji su predviđeni ovim zakonom nadležni policijski službenik, zamenik javnog tužioca, koji inače i predsedava grupom za koordinaciju i saradnju, i nadležni iz Centra za socijalni rad. Takođe, moram da istaknem da i druge ustanove koje se bave zaštitom od nasilja u porodici, kao i nevladin sektor mogu da budu članovi grupe za koordinaciju.
Ono što takođe želim da istaknem da kod procene rizika na aktivan način participira i žrtva porodičnog nasilja. Znači, to je vrlo važno, da ona izvrši samoprocenu od neposredne opasnosti od nasilja.
Ono što bih takođe želela da istaknem, to je individualni plan zaštite i podrške žrtvi. Kroz individualni plan zaštite i podrške žrtvi, u stvari prepliće se pravna podrška, prepliće se psihosocijalna podrška, prepliće se hitno, urgentno reagovanje odmah na zaštiti bezbednosti i sigurnosti žrtvi, ali i na njenom osnaživanju, na njenom dizanju samopouzdanja, na njenom uzimanju života u svoje ruke. To je takođe značajno kod individualnog plana zaštite, ali takođe je jako značajno da se i drugi članovi porodice tretiraju individualnim planom zaštite.
Zašto ovo kažem da je značajno? Zato što su u porodice najčešće žrtve porodičnog nasilja i maloletna deca. Pružanje adekvatne podrške i žrtvi i deci i te kako je značajno iz razloga što deca kroz imitaciju, kroz identifikaciju usvojeni model porodičnog vaspitanja iz svoje porodice sutra će preneti i u predškolsku ustanovu i u školu i na ulicu.
Svu ozbiljnost ovog zakona, naravno, sem usklađivanja sa Istanbulskom konvencijom, i svu odgovornost za preduzimanje ovako važnih mera sagledala je i Vlada, upravo kroz formiranje Saveta za praćenje porodičnog nasilja. To je telo koje će pratiti primenu ovog zakona i, naravno, raditi na koordinaciji svih nadležnih državnih organa.
Srpska napredna stranka nema dileme. Srpska napredna stranka glasaće za zakone koji uskraćuju protivpravno postupanje bilo koga.

Zahvaljujem.
Reč ima Sreto Perić, a neka se pripremi poslanik Žarko Korać.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, juče i danas u ovom domu raspravljamo o četiri veoma važne životne teme. Jedna je nekako uspela da se izbori, a to je nasilje u porodici. Da li je to nešto što ima najviše problema? Gospođa ministar je, govoreći o ova četiri zakonska predloga, najviše vremena posvetila upravo ovoj temi i govorila je 27 minuta, a 27 minuta je potrošeno na ostale tri teme. Građani Srbije će moći da procene da li je u pitanju zaista porodična ugroženost, da li smo pali na tako niske grane ili je u pitanju i populizam ili je želja da se ova tema obradi na jedan dobar način, vreme koje je pred nama će to pokazati.
Kao član SRS, hoću da verujem da u Srbiji postoje još uvek zdrave porodice koje će sigurno pomoći da i naše društvo koje se sada nalazi u velikim problemima uspešno izađe iz toga. Ali, nijednog momenta ne smemo da zaboravimo da i porodično nasilje ima negativan uticaj i na politiku koja se vodi u Srbiji i na zvaničnu politiku u Srbiji. Postavlja se pitanje i ovde se čulo da su najviše ugrožene žene. Možda je taj podatak potpuno tačan, ali sigurno je da su ugrožena i starija lica, sigurno je da su ugrožena i deca, ali ovde niko nije govorio o uzrocima koji su doveli do toga. Nije dovoljno predložiti jedan zakon.
Gospođo ministar, vi mora da znate da nakon usvajanja ovog zakona niko neće biti zadovoljan. Možda određen broj narodnih poslanika koji će ispuniti određenu normu pa će moći da kažu – mi smo u ovom sazivu usvojili toliko zakona. Nije vam zadovoljan civilni sektor. Vi ste verovatno mogli da čujete njihove komentare i reakciju na ovaj zakon. Nismo zadovoljni ni mi, narodni poslanici, jer ovaj zakon neće dovesti do onih rešenja koja svi mi očekujemo, neće uopšte sprečiti nasilje u porodici, odnosno neće u onoj meri u kojoj očekujemo jer ako nešto regulišemo zakonom, trebalo bi da efekti budu sasvim drugačiji.
Iz čega ja to mogu da pretpostavim da je to tako? Vi ste se u obrazloženju ovog predloga zakona pozivali i na odredbu člana 18. Istanbulske konvencije i ona je nekako dominantna u obrazloženju zbog čega mi pristupamo donošenju ovog zakona. Ali, neko je već pre mene govorio da je 2011. godine, i sad da ne govorim sve datume, koje su aktivnosti naše države bile povodom te konvencije, a sada će ovaj zakon biti usvojen u novembru 2016. godine, a primenjivaće se od 1. juna 2017. godine. Znači, i činjenica da ovaj zakon ne stupa na snagu, odnosno neće se primenjivati nakon usvajanja ukazuje da vi nemate ozbiljnu nameru, niti da ovaj zakon po svojoj koncepciji može dovesti do poboljšanja stanja. Ali, kaže se da je multiresorni sadržaj najbitniji ovde, zato što će biti nekoliko državnih organa koji će učestvovati u sprečavanju ovih problema.
Ono o čemu je govorila i koleginica Vjerica Radeta, disperzija krivično-pravnih odredaba u našim pozitivnim zakonima je nešto što sprečava efikasnost sudova. Sve ovo što je predviđeno ovim zakonom moglo je biti regulisano Krivičnim zakonikom i izmenama i dopunama Porodičnog zakona, s tim što smo mogli da kažemo – ako je krivično delo učinjeno u okviru porodice, onda će se smatrati da ono predstavlja teže krivično delo nego što je njegovo osnovno biće. Onda bi bilo lakše i sudijama, bilo bi lakše i onima koji imaju potrebe da se pozovu na ovaj zakon prilikom njegove primene. Znači, uzrok zbog čega imamo povećano nasilje u porodici niko nije tretirao i ne čini ništa da dođe do rešavanja tih problema da bi jednostavno ovih drugih problema bilo manje.
Dobro je primetio i uočio jedan kolega da ovo više nije privatna stvar, da zapravo država bi trebala i morala, ali kroz ovaj predlog zakona to nije moguće i vi zaista niste to izgleda imali ozbiljnu nameru. Ja ću vam pokazati na izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz obrazloženja, ono o čemu ste vi juče, gospođo ministar, govorili i čitali ste najviše obrazloženja zakona, ja sam mislio da vi smatrate da narodni poslanici ne čitaju zakone, s jedne strane, a s druge strane sam se nešto i uplašio da niste imali nameru dolazeći u ovaj parlament da oborite rekord premijera Vlade da imate ekspoze duži nego što je on imao. Juče je to u vašem izlaganju izgleda bilo ciljno.
E sad, šta vi kažete u zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika u obrazloženju tog zakona? U razlozima za donošenje ovog zakona vi konstatujete da krivično zakonodavstvo pruža dovoljno mogućnosti za suzbijanje kriminaliteta, te da nije razlog za izmene i dopune to što ne pruža adekvatne mogućnosti na tom planu, već to činite zbog usaglašavanja sa propisima Evropske unije, čiji vi želite da postanete član što pre. Naravno, mi ni slučajno ne želimo da se to desi.
Tamo ste predvideli i neka nova krivična dela vezana za privatizaciju. Bolje ikad nego nikad. Ali, isuviše je kasno. Privatizacija je u najvećoj meri, osim one 24 koje ni do današnjeg dana nisu rasvetljene, a bila je obaveza, bila je i obaveza ove Vlade, ona je preuzela takvu obavezu. Da li će on sad da da neke efekte, ne znam, nisam siguran. Ali, eto, još jednom kažem da je bolje ikad nego nikad.
Jedno novo krivično delo koje uvodite praćenjem, pa opet jedan kolega je o tome govorio i postavljao neke dileme koje bih mogao u potpunosti da prihvatim, ali ovde je praćenje dosta karakteristično i održava se u jednom periodu koji je iza nas, a to je prilikom formiranja lokalnih vlasti, a posle izbora u aprilu 2016. godine. Kod koga su najviše praćeni? Praćeni su od kandidata i od ljudi koji su imali zadatak da formiraju lokalne vlasti. Oni su u najvećem broju slučajeva, ovaj put se tako desilo, sledeći put mislim da neće biti tako, od članova SNS, tako što su oni pratili i odbornike i druge funkcionere i funkcionere drugih stranaka da bi na lokalu došli u situaciju da formiraju vlast.
Šta vi dalje kažete u obrazloženju Krivičnog zakonika? Cilj nije bio da se pristupi izmenama i dopuna Krivičnog zakonika u svim onim slučajevima u kojima bi one bile opravdane. Vidite, vi to kažete. Između ostalog razlog za to jeste i to što će se u procesu pregovaranja sa EU ukazati potreba za određenim intervencijama koje će se precizirati tek u toku tih pregovora.
Kada je u pitanju usaglašavanje sa svim relevantnim dokumentima EU bilo bi preuranjeno da se to učini već u ovoj fazi do ulaska u EU. Još vremena za ulazak u EU, konstatujete vi ima. Vi ste jedni veliki kalkulanti. Mi smo za to da vas sprečimo na tom vašem putu ka EU. Vi niste još potpuno definisali kod sebe tu želju da li je ona toliko jaka i čvrsta da želite u EU ili ne želite? Ako ne želite, vi nam recite u tome ćete imati punu podršku i poslanika, a i svih onih koji dosledno prate i imaju razumevanja i daju podršku za politiku SRS.
Ima ovde još jedan veoma zanimljiv zakonski predlog, a to je zakon o izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela. Na šest strana su te izmene i dopune napisane, a 323 strane postoje koje ukazuju da li su usaglašeni naši propisi sa propisima EU i rekli ste da je ovo prevedeno na engleski jezik, a pokazali smo vam da engleski jezik nije u zvaničnoj upotrebi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.

Hvala.
Reč ima Žarko Korać. Izvolite.

Zahvaljujem.
Mi ćemo, i ja lično podržati ovaj set zakona. Želim da kažem gospođi ministarki da je dobro da su se pojavili ovi zakoni. Pre svega, ovaj zakon je sa izvesnim zakašnjenjem usklađivanje našeg zakonodavstva sa Istambulskom konvencijom. Za one ovde koji imaju neke sumnje, prva zemlja koja je ratifikovala Istambulsku konvenciju je Turska. Znači, evropske zemlje su praktično sve pristale da unesu prvi put jedno sveobuhvatno zakonodavstvo koje sprečava nasilje prema ženama i nasilje u porodici.
Lično mislim da je taj zakon potreban, više nego potreban, ali ja bih samo upozorio i kolege poslanike i koleginice poslanice i javnost da jedan zakon ne može sam po sebi sveobuhvatno da promeni nešto što nažalost postoji. Moram sa velikim žaljenjem da kažem da tog nasilja ima mnogo više nego što čak slute ljudi i da je to nasilje jedno od one vrste nasilja koje ostaje nezabeleženo, odnosno neprijavljeno.
Vi ste videli u nekoliko poslednjih meseci bilo je nekih drastičnih slučajeva ubistava žena i vi ste videli kada su novinari počeli da dublje ulaze u tu priču da uvek tu prethodi nasilje nad tom ženom, koje je ili ignorisao Centar za socijalni rad ili MUP nije dovoljno ozbiljno procenio da se radi o nečem ozbiljnom ili je čak porodica njena smatrala da to nije nešto što zaslužuje da se zakon time pozabavi.
Moram da kažem, statistika pokazuje da to nasilje po pravilu trpe žene koje su nezaposlene i koje nemaju zapravo nikakvu drugu alternativu, ne mogu da se razvedu, ne mogu da odu. Znači, pre svega nezaposlene i manje obrazovane žene, one su pre svega žrtve tog nasilja.
Ali, iako je ovo najkarakterističnije nasilje nama u društvu predstoji da promenimo čitavu kulturu da se to smatra neprihvatljivim u celini u društvu, da je to nešto što će društvo osuditi i nešto što će institucije koje se time bave, to su policija i centri za socijalni rad da shvate mnogo ozbiljnije nego do sada.
Moram da kažem postoji još jedan oblik nasilja koji je u našem društvu skoro opšte prihvaćen, a to je nasilje nad decom. U našem društvu se smatra da su batine osnovno vaspitno sredstvo dece, posebno male dece i nažalost, ima mojih kolega, ja bih rekao pseudostručnjaka koji to čak javno brane. Pitanje kazne u procesu vaspitanja dece je nešto o čemu možemo dugo raspravljati, nije ovo nikakav naučni skup ili simpozijum da bih ja sada iznosio vrlo ozbiljna istraživanja o tome. Dakle, svakako ima puno stručnjaka koji misle da mera kazne u procesu vaspitanja ima svoje mesto, ali ta kazna mora biti potpuno u skladu i mora biti trenutačna i deci mora biti savršeno jasno zbog čega je kažnjen i ne treba da bude fizička.
Dakle, kada govorimo o nasilju u porodici, ne samo pred ženom, nego i drugi deo nasilja u porodici, onda su njegove žrtve ne samo starije osobe, nego su vrlo često žrtve deca. Deca su u posebno teškom položaju jer dete ne može da ode iz porodice. Dete prikrije da je pretučeno, da mu je ruka slomljena zato što ga je neko bacio niz stepenice. Znam slučaj da je majka vrelom peglom peglala dete. Često pedijatri sami moraju se naučiti da pitaju dete kako došlo do toga, jer dete laže, kaže – udario sam se sam, pao sam. Iako su to užasna drastična, fizička zlostavljanja dece, jer dete je bespomoćno i zna da mora da se vrati u istu porodicu iz koje je izašlo. Dete nema nikakvu alternativu kako da se zaštiti jer ono se vraća tim istim roditeljima. Ako društvo ne uradi nešto na ovome, onda ćemo mi imati ili dete koje je u užasno teškim uslovima raste i razvija se kao čovek, što će imati posledice. Ili ćemo stvarati nasilnika koji misli da je nasilje legitimno sredstvo ponašanja u porodici i društvu.
Samo bih upozorio, kada govorimo o porodičnom nasilju, da pored žena, posebno povedemo računa o deci, jer ona čuvena izreka – batina je iz raja izašla, je katastrofa. To nema psihologa ozbiljnog koji će to braniti. Još jednom izjavljujem, stojim iza onoga što sam rekao, fizičko nasilje je nedozvoljeno. Kazna da, ali kazna može biti vrlo različita i kazna mora biti primerena i ne sme nikada biti preterana i ne sme biti odložena i tako dalje.
Znači, ono što ja želim da kažem, ne treba toliki optimizam. Zakon je potreba i trebalo ga je doneti i dobro je da će biti donesen. Znači, da je predložena kazna i urađena, ali cela kultura nasilja. Mi ovde imamo rijaliti šouve u kojima se nasilje prikazuje širokom auditorijumu. Izvinite, ovde se govori o ponižavanju žena na televiziji. Imate najgledanije emisije u kome se žene ponižavaju na način koji je gotovo nezamisliv. Naša radio difuzna agencija koja ima prava da kažnjava emitere, čak da ih isključuje, čak trajno da im uzima dozvolu, mora stati na put tome i ti ljudi koji su u tim telima, koji o tome odlučuju, zaista kako bih rekao ne rade u ovom slučaju svoj posao. Ne mogu oni biti rukovođeni finansijskim interesima vlasnika tih televizija. Dakle, mi imamo situaciju da kada pričamo o nasilju nad ženama, o ponižavanju žena, o zloupotrebi žena, samo pogledajte te najgledanije televizijske emisije, pa ćete videti da se to praktično njima svakodnevno dešava.
Što se tiče zakona o genocidu, podržavam taj zakon, ali je napravljen očigledno jedan kompromis, samo da vam kažem. Ovde se to odnosi na presude domaćih sudova. Kao što znate genocid je najteži mogući oblik zločina. Presude naših sudova mi nemamo, a ovde se pominje samo taj stalni Međunarodni krivični sud koji ima samo jednu takvu presudu, ali se sigurno je to, politička odluka izostavlja sud za zločine na prostoru bivše Jugoslavije Ruande koji kao što znate ima, što se tiče Srebrenice tri presude. Prava je komandatu Drinskog korpusa generalu Krstiću, gde se reč genocid pojavljuje. Tri puta je to ušlo anale pravne nauke.
Mi možemo to negirati, možemo zatvoriti i reći – nas to ne interesuje, ali realnost sveta je da su te presude takve izrečene i da su one u vrlo opširnom obrazloženju tih presuda. Dakle, moja je samo žal, kako bih rekao i žalim što nije učinjen jedan korak nazad da se prihvati da je negiranje te vrste genocida, to smo upravo imali ovde u raspravi u ovoj skupštinskoj sali, takođe bi trebalo zakon da sankcioniše. Hvala vam.

Hvala vam.
Reč ima Maja Videnović, neka se pripremi Aleksandra Tomić.

Hvala lepo.
Poštovana predsednice, gospođo ministar, dame i gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, veoma je važno i pozdravljam činjenicu da danas imamo priliku da raspravljamo o ovom izuzetno važnom zakonu i zbog toga na početku moram da kažem da smo danas bili svedoci i sa jedne strane brutalne zloupotrebe nasilja, jednog verbalnog ruganja žrtvama koje smatram da je nedopustivo da potiče bilo sa kog mesta, posebno ne iz parlamenta.
Sa druge strane smo imali prilično sramnu banalizaciju svega onoga o čemu danas govorimo, zbog čega smatram posebno važnim da diskusija o ovoj temi bude iznad politike, iznad života i načina na koje su i moje koleginice i neki od vas, a posebno koleginice Gordana Čomić i Aleksandra Jerkov govorile o nedopustivosti nasilju i našoj obavezi da ni u jednom segmentu društva tako nešto tolerišemo. Potreba da o tome glasno govorimo je nažalost potvrđena i danas u Parlamentu.
Ono što je važno je da pošaljemo poruku i da budemo svi apsolutno svesni da nasilje, porodično nasilje nije porodična i privatna stvar, nije stvar koja se dešava iza nekih drugih vrata i stvar koja ne bi trebalo da se tiče svakog od nas. To je socijalno pitanje, to je političko pitanje. To je, ako hoćete, i krivično pitanje, jer se radi o najozbiljnijem i najosetljivijem mogućem obliku kriminala. To je nešto o čemu je obaveza svakog od nas i ovog društva da se glasno odredi, da glasno govori o tim pitanjima.
Zaštićen i siguran građanin, zaštićena žena, zaštićeno i sigurno dete, koje je osnovni cilj i potreba da ima sistem, kao što je moja koleginica Jerkov rekla, koji ga štiti, koji ga ne ostavlja samog na dodatne nevolje koje trpi, još se od tog sistema oseća nezaštićenom.
Izveštaj medija o ženama, i drago mi je što je gospodin Korać posebno iz svog profesionalnog ugla obradio tu temu, je nešto što bi sve nas trebalo da zabrine, ne samo nereagovanje nadležnog tela za nadzor elektronskih medija, nego jedno nereagovanje društva, izuzev glasnih nevladinih organizacija koje tako nešto pomno prate i reaguju, mi imamo jednu potpunu tolerantnost na nasilje, nešto na šta smo navikli, nešto na šta povremeno coknemo, nešto što ne razumemo na najbolji način da je problem koji duboko razara ovo društvo i svaki njegov segment.
Porodično nasilje i to je ono što je problem i zbog čega bi naš glas trebalo da bude glasniji, porodično nasilje najčešće, i to sva istraživanja pokazuju, prati nedopustiva tišina. Ta tišina koja prati nasilje je karakteristična i za one koji trpe nasilje zbog stida,zbog osećaja nesigurnost i nepoverenja u sistem. Ta tišina je karakteristična i za nasilnike, one koji izvršavaju nasilje. Ta tišina je, nažalost, karakteristična i za neposredno okruženje.
Odnos našeg društva, odnos svakog građanina prema porodičnom nasilju je mera našeg karaktera, mera naše spremnosti da se uhvatimo u koštac sa ovim ogromnim problemom. Naša je obaveza da glasno govorimo o ovoj temi i da jasno i da ne bude nikakve sumnje kažemo da nasilje nikada, nikada, kolega poslaniku koji ste pre gospodina Koraća govorili, moram da vam kažem nikada, nikada, nikada nema opravdanje i ne postoji ali kao zarez iza rečenice u kojoj se osuđuje nasilje. Ne postoji – osuđujem nasilje, ali. Tako nešto je nedopustivo i taj prostor u mozgu koji nam ostavlja prostor dok govorimo ali o traženju nekakvog alibija ili opravdanja, što nažalost možemo da čujemo od nekih od nas, nažalost možemo i o tome su moje kolege govorile, da vidimo i u sudskoj praksi koja olakšavajuću okolnost, između ostalog, za nasilje i brutalno ubistvo uzima ljubomoru i kao što je koleginica Jerkov rekla, alkoholisanost i bilo koju drugu olakšavajuću okolnost. To su stvari koje su nedopustive.
S druge strane, ta teza da je nasilje privatna stvar a ne ozbiljan društveni problem, te teze koje smo nažalost čuli i danas, i da se one kose nekakvim tradicionalnim vrednostima, to je duboko zabrinjavajuća teza koja bi trebalo da nas zabrine. I da postavim pitanje – kako uopšte nešto tako strašno kao što je nasilje može da se podvede pod reč vrednost, čija god, kakva god, posebno ne naša.
Nemamo pravo na nasilje zato što smo mi nekoga rodili. Nemamo pravo na nasilje zato što je to naša žena. Nemamo pravo na nasilje zato što je neko zaslužio batine ili će razmisliti sledeći put kada bude nešto rekla. To je apsolutno nedopustivo, a vrlo je jednostavno. I vrlo je važno da svi ovde zajedno, a posebno moje kolege narodni poslanici, pošalju jasnu poruku koja apsolutno nema nikakvu sumnju, a to je da niste muškarac ako udarite ženu ili dete, niste muškarac, ni Srbin, ni marsovac, vi ste bednik i kukavac. Jako je važno da tu poruku kažemo svi i da tu poruku i da sve ono naše apsolutno zalaganje da se ovaj zakon sutra kada se usvoji, i mi smo podneli veći broj amandmana u želji da pokušamo da utičemo na svaku oblast, a složićete se da je primena, a kasnije i kontrola i sprovođenje nešto u čemu ćete nas kao narodne poslanike imati kao partnere.
Naš zajednički problem da ne posmatramo nasilje kao privatnu ili porodičnu stvar moramo da razumemo kao našu obavezu, jer mi ne smemo da budemo društvo koje će češće da zove policiju kada čujemo iz susednog stana glasnu muziku, nego što zovemo policiju kada iz susednog stana čujemo nečiji jauk ili plač. To je zajednička obaveza i verujem da ćemo i u razgovoru o amandmanima o tim stvarima konkretnije govoriti.
Na kraju, mi smo obavezni da svima onima koji nas danas slušaju, posebno žrtvama nasilja koje su nažalost imale priliku da kroz brutalnu zloupotrebu njihove patnje se o tome odnosimo, da kažemo da nismo mi danas samo deklarativno ustali u podršci borbi protiv nasilja, da nećemo samo glasati za ovaj zakon, da tu naša borba niti prestaje, niti se završava, ona tek tada počinje. Naša je obaveza, svakog od nas, da o ovoj temi glasno i jasno govorimo na svakom mestu. Naša obaveza kao narodnih poslanika je da vas, gospođo ministarka, i da sve strukture i sve državne službe u sistemu kontrolišemo i zahtevamo od vas kontinuiranu analizu o primeni ovih zakona.
Vrlo kratko, ukoliko mi vreme dozvoljava, ću se osvrnuti na Zakonik o krivičnom postupku. Podneli smo veći broj amandmana. Ja vas molim da ih detaljno pogledate. Samo na dve stvari, prvo, buni činjenica da je obrazloženje za hitan postupak potreba našeg usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom, što je pohvala, ali ne stoji kao činjenica zbog toga što se zakoni primenjuju od 2018. godine i zbog toga što ne ukidate krivično delo zloupotreba odgovornog lica u preduzeću uprkos kontinuiranim pritiscima, uprkos kontinuiranim nalazima iz Evropske komisije da se tako nešto ukine. Ako vam je obrazloženje za hitan postupak to – potreba da što pre uskladite zakonodavstvo sa evropskim, pa zašto onda ne ukinete krivično delo koje je stvarno nezapamćeno u našoj praksi, za šta niste vi primarno odgovorni, prosto ste ga nasledili, ali smo očekivali da utičete da se ukine…

Hvala.