Hvala.
Dame i gospodo, poštovani građani Republike Srbije, danas biramo odnosno diskutujemo o izboru članova za Komisiju za hartije od vrednosti. Imamo pet predloga na dnevnom redu. Svih pet su predlozi vladajuće stranke, bilo je i drugih predloga. Međutim, na Odboru za finansije, gde smo diskutovali o predlozima, većina je izabrala da bude baš ovih pet kandidata.
Pre nego što pređem na same kandidate rekao bih prvo par reči o tome koliko je važna Komisija za hartije od vrednosti. Znači, to je jedna nezavisna institucija koja treba da vodi računa o tržištu hartija od vrednosti, treba da vodi računa o berzi, treba da štiti zakonitost na tržištu i treba da vodi računa da na tom tržištu postoje jednaki uslovi za sve, da nema prevara, da se ne mogu zavoditi građani sa pogrešnim finansijskim podacima. Komisija koja ima pravo nadzora, koja ima pravo da po svim prijavama i dužnost da po svim prijavama malih akcionara reaguje i da proveri da li su te prijave tačne ili ne.
U poslednjih, ne znam koliko godina, mislim da su građani svedoci toga da Komisija za hartije od vrednosti nije radila svoj posao. Iz raznih razloga, mnogi povezuju to sa korupcijom, ali je činjenica da je to tako. Mnogobrojne pljačkaške privatizacije koje su uvek na kraju završavale na berzi, znači nakon neke aukcije ili tendera, po Zakonu o privatizaciji, sve te akcije su završavale na berzi sa velikim brojem malih akcionara. Građani Srbije znaju to jako dobro, koji onda nisu imali nikakvu zaštitu gde praktično kao na divljem zapadu došlo do otimanja imovine, otimanja prava i nisu imali ni jednu instituciju, govorim o malim akcionarima da zaštite svoja prava.
Sasvim je nebitno da li se radi o ovoj vlasti, prethodnoj vlasti, onoj vlasti pre nje, jednostavno sistem nije funkcionisao. Ono što nam govori o tome da sistem ne funkcioniše je da kada nemate uređen sistem kada nemate jednaka pravila za sve, onda ljudi beže sa tog tržišta i to tržište se smanjuje i polako nestaje.
Primer je, recimo, naša berza. Godine 2007. na samoj berzi promet je bio dve milijarde evra – godišnji promet. To je mala berza u odnosu na svetske berze, ali ipak promet je bio dve milijarde evra. Godine 2015. promet je bio 185 miliona evra. Znači, to je samo 10% od onoga što je bilo. Problem je da, kada imate situaciju u kojoj je pljačka i prevara malih akcionara moguća, gde finansijski izveštaji nisu čisti, nisu jasni, onda ljudi beže sa te berze i praktično tamo se jako, jako malo toga dešava, osim neka prinudna preuzimanja akcija. Mnogi mali akcionari to znaju.
Gde je suština tih prevara bila uglavnom? U proceni vrednosti akcija. Znači, kada smo govorili o Luci Beograd, o kojoj su govorili mnogi govornici danas, C market i mnoge druge privatizacije, glavno pitanje je bilo – koja je vrednost pojedinih akcija kada dolazi do preuzimanja, pa se rade neke procene vrednosti. Finansijski izveštaji bi morali u sebi da sadrže tačne podatke o tome koliko je firma vredna. Bila je čak i odredba u tadašnjem Zakonu o hartijama od vrednosti, koja je rekla da se prilikom preuzimanja na berzi, vrednost akcija ne može biti manja od knjigovodstvene vrednosti, pa su se onda frizirale knjige, ne bi li se ta knjigovodstvena vrednost prikazala mnogo manjom nego što ona jeste.
Ovo jako dobro znaju akcionari Luke Beograd ili akcionari C marketa, gde je procena vrednosti imovine tih preduzeća postojala. Ona je bila mnogo veća od knjigovodstvene vrednosti, ali je rukovodstvo izbegavalo da tu procenjenu vrednost prepozna u knjigama i time stvorilo poligon da dođe do prevare, odnosno da se akcije kupuju po mnogo manjoj ceni. To je uglavnom pratilo istiskivanje konkurencije na tržištu, tako da ako bude dve-tri ponude, da se sve druge ponude odbace i da ostane samo jedna za poznatog kupca, ne bi li kupio akcije jako vrednih kompanija daleko ispod njihove tržišne vrednosti.
Problem, recimo, kod C marketa je što je vrednost procenjena mnogo manje nego što ona zaista jeste. Interesantno je da nakon 2005. godine, kada su te akcije otkupljene, nisu uopšte bili urađeni finansijski izveštaji za tu 2005. godinu, nego su urađeni tek kasnije za 2006. godinu kada je vrednost, u stvari, prepoznata i porasla na preko 100 miliona evra, tako da su akcionari, otprilike, oštećeni za dva i po do tri puta od onoga što su zaista trebali da dobiju i po zakonu i po onome što je Komisija za hartije od vrednosti morala da obezbedi.
Ovo je razlog zašto je jako važno ko sedi u ovoj jako važnoj instituciji. Ta berza bi trebala da bude mesto gde se prikuplja kapital. Mesto na kome neko ko investira u akcije može da bude siguran da kad investira u te akcije, da neće biti prevaren i da će zaista, ako ta kompanija bude dobro poslovala na tržištu, u zemlji ili inostranstvu, i on kao akcionar dobiti neku vrednost. Nažalost, u Srbiji to nije slučaj.
Trenutno je na berzi 575 akcija. Od toga samo četiri akcije su na tzv. „prajm listingu“, odnosno to bi trebalo da budu najkvalitetnije akcije od vrednosti i četiri akcije su na standardnom listingu. To je ukupno osam akcija koje su primljene na berzi, znači osam kompanija na berzu, po uslovima koje berza propisuje.
Sve ostale kompanije su došle na berzu nekim drugim kanalima ili preko Zakona o privatizaciji ili preko nekih drugih zakona, a ne zadovoljavaju ni elementarne uslove da posluju na berzi. Elementarni uslovi su da kompanija bude likvidna, da ima tačan popis imovine, da ima tačnu procenu vrednosti imovine, da ima čiste finansijske izveštaje. Nažalost, ogroman broj kompanija u Srbiji to ne zadovoljava, veliki deo pljačkaške privatizacije se u stvari oslanja na to da nikad nismo imali čiste finansijske izveštaje. Ovo ide nazad skroz u devedesete, ne govorim samo od 5. oktobra, na ovamo. To je centralni problem naše privatizacije. Da su tu računi čisti pljačka bi bila jako teško moguća i ova često floskula koja se plasira građanima Srbije, da se kod nas kralo po zakonu, nije tačno. Znači, nije se kralo po zakonu, nego po tome što institucije koje su morale da vode računa o primeni zakona, to nisu radile, pa je onda sve prolazilo. To vam onda dođe kao divlji zapad.
Znači, od osam akcija koje su na berzi imamo na tzv. „open marketu“ još 35 koje ne zadovoljavaju uslove da budu na berzi, ali su izlistane u tom delu i u tzv. trgovinskoj platformi ima još 710 akcija, koje praktično nikakve uslove ne zadovoljavaju. Od njih 710 samo 256 imaju prospekt koji je ažuriran i koji sedi na sajtu berze.
Gde je problem sa tim prospektom i finansijskim izveštajima? Za kompaniju da bi mogli da investirate u nju, prospekti i finansijski izveštaji su ključni i kvartalni godišnji izveštaj, jer u njima vidite kompletno poslovanje kompanije. Ako ti izveštaji nisu čisti, onda ne znate kakve akcije kupujete. To bi vam bilo isto kao da u nekoj bakalnici ili u supermarketu kupujete neku hranu za koju ne znate koji su sastojci, odnosno od čega je ta hrana napravljena. To nije dozvoljeno za hranu, pa ne bi bilo dozvoljeno ni za hartije od vrednosti. Jedini način da neki investitor, akcionar, mali akcionar zna šta se dešava sa kompanijom su finansijski izveštaj i prospekt u kome je izlistana imovina, u kome se diskutuje o celom poslovanju.
Da bi taj prospekt postojao, zadužene su Komisija za hartije od vrednosti, same berze koje bi morale da isključuju kompanije koje nemaju tačne prospekte i nemaju tačan, recimo popis imovine. To je vrlo slično onome što smo pokušali da uradimo sa celim javnim sektorom kada sam bio ministar, to su lične karte. Znači, osnovni podaci o kompanijama.
Pošto ovo stanje postoji, to predstavlja podlogu za krađu. Ono što smo imali u prošlosti, članovi Komisije za hartije od vrednosti se nisu mešali u svoj posao, odnosno nisu se bavili time da proveravaju te kompanije, da zastupaju interese akcionara da vode računa o zakonitosti, da vode računa da ti prospekti postoje i da oni odgovaraju stvarnom stanju svake od tih kompanija.
Zbog toga se pljačka dešavala ne samo u preduzećima kao što je „Luka Beograd“, kao što je „C market“, nego i u mnogo drugih firmi jer većina radnika i malih akcionara znaju da su nakon privatizacije postali mali akcionari, a onda su im budzašto otkupljivane te akcije po cenama koje ne odgovaraju ni na koji način stvarnoj vrednosti imovine.
Veliki deo toga se tiče prava korišćenja na zemljištu. Recimo „Luka Beograd“ je idealan primer za to, veliki deo pljačkaške privatizacije se upravo desio zbog zemljišta koje je u knjigama bilo procenjivano na nula dinara, a onda nakon privatizacije je konvertovana u najvrednije građevinsko zemljište i preko nekih of šor kompanija iznošeno iz zemlje.
Ovde smo na Odboru imali predloge ovih pet kandidata kojima smo postavljali pitanja. To se desilo pre više od mesec dana, ja sam sa svakim od njih razgovarao, postavljao im direktna pitanja na koja su odgovarali, da bi mogli da ocenimo da li imaju i potrebno znanje, iskustvo i ono što traži zakon, da bi uopšte mogli da budu članovi Komisije za hartije od vrednosti.
Pa da pođemo redom.
Prvi kandidat Žarko Milićević je bio predsednik Komisije za hartije od vrednosti. Kada je postao predsednik Komisije za hartije od vrednosti nije ispunjavao zakonske uslove da postane predsednik Komisije za hartije od vrednosti.
Znači, on je od 2011. godine u Komisiji za hartije od vrednosti radio u kabinetu predsednika Komisije, pa je zatim radio u sektoru za nadzor, da bi postao predsednik 2015. godine. Ako je 2011. ušao, do 2015. nije prošlo četiri godine, a i diskutabilno je da li u Komisiju mogu da budu stavljeni ljudi koji su pre toga radili u samoj komisiji. Ja mislim da ta praksa ne bi trebala da bude takva, nego da imamo profesionalne ljude koji rade u Komisiji i one članove koje bira Narodna skupština, koji bi trebali da budu ljudi sa velikim integritetom, sa velikim znanjem u toj oblasti, sa velikim iskustvom, koji će onda moći da donose ključne odluke, a ove stručne službe u stvari da pripremaju to što rade.
Biografije su bile inače nepotpune. Morali smo recimo na tim sednicama Odbora da pitamo kandidate - koji prosek su imali. Recimo gospodin Milićević je imao prosek 7,62. Studirao je 10 godina, od 1995. do 2006. godine, itd. Znači, ovo su podaci iz njihovih biografija, koje smo onda posle dodavali da bi dobili punu sliku. On je inače diplomirani pravnik.
Nakon toga, sledeći kandidat je Vladislav Stanković koji je takođe radio u Komisiji za hartije od vrednosti, koji takođe ne zadovoljava uslove za imenovanje u komisiju. Praktično i on je pravnik koji je, ako pročitate biografiju piše - 18 godina radnog iskustva stečenog u Komisiji, u pravosuđu, u okružnom sudu, trgovinskom sudu, kad smo ga ispitivali na samom Odboru, onda je ispalo da baš nije 18 godina nego mnogo manje. Bila je velika pauza u karijeri, a onda je posle nekako došlo do Komisije za hartije od vrednosti.
Zatim, treći član, pre nego što odem dalje, Ivošević Mirjana, o kojoj je danas govoreno više puta, je 1959. godište i od obrazovanja kaže da je završila Visoku Beogradsku poslovnu školu, od 1995. do 1999. godine, nakon toga, da je završila Fakultet za bankarstvo, osiguranje i finansije - Beogradska Bankarska Akademija, rekla je 2005. i 2006. godine, mada u samoj biografiji to ne piše, a zatim da je postala „profešnal mester“ kako to piše ovde na Visokoj školi strukovnih studija u Beogradu 2011/2012. godine. Kada pogledamo njeno radno iskustvo, ona je radila i u Komisiji za hartije od vrednosti na nekim drugim mestima, međutim, nema potrebnih pet godina. Izabrana je u Komisiju za hartiju od vrednosti, a da ne zadovoljava osnovne uslove da uopšte bude član te komisije.
Inače, Odbor za finansije je od malih akcionara, od njihovih zastupnika, od berzanskih zastupnika, dobijao informacije o problemima u vezi sa postupanjem ova tri člana Komisije za hartije od vrednosti kao i celog prethodnog sastava za Komisiju za hartije od vrednosti. Ja u njih neću ulaziti pošto mi nismo sud niti smo komisija, ovo je Narodna skupština. Međutim, ovo je nešto o čemu se nije vodilo računa kada su ovi kandidati uopšte ušli u Narodnu skupštinu i kada je o njima počela diskusija.
Glavni problemi su u tome da ne poštuju javnost rada, da ne dostavljaju izveštaje, da idu suprotno ovim rešenjima Poverenika za informacije od javnog značaja, da postoje krivične prijave koje su podnete. Dobili smo informaciju od zaposlenih u samoj komisiji koji kažu da tamo vlada potpun haos, da ima nepotizma, da jednostavno ne funkcioniše, da postoje ljudi u toj komisiji koji su zaista stručni, koji se zaista trude da od te komisije naprave to nezavisno telo. Međutim, nije moguće od političkih kadrova koji se postavljaju u samu komisiju.
Zatim, imamo predsednika komisije, kandidata pardon, za predsednika, hvala gospodine Krasiću, prof. dr Dedejića, za koga je jasno iz njegove biografije da nema potrebno iskustvo. On je profesor, on se bavi poslovnim pravom, završio je Pravni fakultet, doktor je pravnih nauka, sve je to u redu. Međutim, to sa tržištem za hartije od vrednosti nema apsolutno nikakve veze. Svi ovi kandidati koje sam pobrojao nemaju nikakvo iskustvo sa hartijama od vrednosti.
Onda imamo petog kandidata, jedini koji zaista ima iskustvo sa hartijama od vrednosti, Milan Janković. Kolega Krasić je čitao neke delove njegove biografije. Međutim, mimo toga, on je zaista radio na berzi, zaista radio i u investicionim fondovima, zaista radio u brokerskim društvima, tako da poznaje problematiku i ima direktna iskustva sa tim što se tamo dešava.
Mi smo tog kandidata podržali. Međutim, kasnije smo saznali, ovo je sada pitanje i za predsednicu Odbora za finansije, da izgleda njegov otac je u Upravnom odboru Agencije za osiguranje depozita, pa hoću da pitam – da li je to tačno? Ovde sada ulazimo zaista u jednu čudnu mrežu nepotizma koju ne bi sigurno mogli da podržimo. Bez obzira na stručnost kandidata ove dve stvari su jako povezane. Agencija za osiguranje depozita, podsetiću građane, ima veliki broj akcija u svom portfoliju, ima veliki broj imovine. Radi se o bankama koje su u stečaju, koje su takođe akcionarska društva i ovde imamo jedan značajan sukob interesa. Ovo je nešto za šta nismo znali kada se diskutovalo.
Gde je problem sa tom Komisijom za hartije od vrednosti? Razgovarali smo na odboru i postavili smo jedno važno pitanje, a ovo i da građani shvate koliko je bitna njegova uloga. „Telekom Srbije“ je kompanija gde su podeljene besplatne akcije. Gotovo svi građani Srbije imaju te besplatne akcije i to je kompanija koja je trebala da izađe na berzu.
Izlazak kompanije na berzu sprečava prvo rukovodstvo „Telekoma“ zato što ne radi, odnosno ne podnosi prospekt i ne izlazi na berzu, a onaj ko bi trebalo da ih natera da to urade jeste Komisija za hartije od vrednosti. Nijedan od kandidata nije hteo da se izjasni o tome da li „Telekom Srbija“ po Zakonu o tržištu kapitala bi morala da izađe na berzu, a odgovor je – da i nije htela ništa da kaže o tome, navodi na to da verovatno i ne radi nezavisno, odnosno rade ovo po nečijem diktatu. Jer, uopšte ne ući u diskusiju je nešto što ne mogu da razumem. Ovo mora da bude nezavisna institucija sistema koja nikome ne odgovara osim Narodnoj skupštini i treba o svim pitanjima koja su u njenoj nadležnosti da sama diskutuje.
Zbog toga što rukovodstvo „Telekoma“ više ne želi da podnese prospekt i izađe na berzu i zbog toga što Komisija za hartije od vrednosti već pet godina ne radi svoj posao i ne tera „Telekom“ da preduzme ovaj korak, građani Srbije ne mogu da dođu do svojih akcija, nego slušamo od Vlade da razmišlja o tome kako će prodati većinske pakete ako dobije dovoljnu cenu itd.
To je po našem mišljenju katastrofalno pogrešno. „Telekom Srbija“ bi trebalo izvesti na berzu, kao što to rade uspešne zemlje na svetu, kao što je to uradila recimo Nemačka, Norveška i ne samo Beogradska berza nego treba da izađe na jednu od važnih evropskih berzi, recimo Londonsku berzu ili Poljsku berzu, a sekundarnu u Beogradu ne bi li građani Srbije, domaći investicioni fondove, domaća investiciona javnost mogla da investira u tu profitabilnu kompaniju koja bi odlično poslovala da nema partijski parazitski teret na svojim leđima.
Znači, kada bi taj teret od strane, kada bi zaista ona radila profesionalno, to bi bila jedna izuzetna kompanija sa ozbiljnim šansama za rast ne samo u Srbiji nego i u celom regionu. To se nažalost ne dešava. Ovo vam govori koliko su važne ove nezavisne institucije sistema, koliko je važna Komisija za hartije od vrednosti da osigura zakonitost rada na tržištu.
Znači, ponoviću, ovi kandidati nisu imali ništa da kažu o ovim centralnim pitanjima zašto naše tržište kapitala ne radi, o centralnim pitanjima kako se pljačka desila, kako su pljačkani mali akcionari i, na dalje, ne odgovara malim akcionarima koji pokušavaju da zaštite svoja prava tako što se obraćaju Agenciji, pa se obraćaju tužilaštvu, obraćaju se svim institucijama i svi su gluvi na ono što govore.
Ovo nije tako teška stvar, sa akcijama se trguje preko sto godina u svetu. Topla voda je poznata, zna se kako se primenjuje. Potrebna je politička volja da se ovo uradi u Srbiji i da se zaštite prava malih akcionara, bilo da se radi o Telekomu Srbije, bilo da se radi o svim onim drugim preduzećima koja su preko privatizacije završila na berzi, a nakon toga praktično nestala sa opljačkanom imovinom.
Zbog svega ovoga, zbog načina na koji su izabrani kandidati, pokret Dosta je bilo neće glasati za ove kandidate. Očekujemo samo odgovor na pitanje za Milana Jankovića – da li je istina da je njegov otac u Upravnom odboru Agencije za osiguranje depozita? Hvala.
