Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvek se neobično obradujem svakom pravu na repliku koje dolazi s one strane sale, zato što daje prostor da malo pošire osvetlimo neke teme i neke ljude.
Moram da počnem sa žaljenjem sa svoje strane što se dogodilo ovo što se upravo dogodilo, što se u raspravi po amandmanu čulo sve ono što se čulo. Veliko žaljenje. Nije bilo apsolutno nikakve potrebe za tim. Moglo je i ovo što je predloženo da se obrazloži. Postoji odgovor od strane Vlade, moglo je o tome i da se prodiskutuje, odgovor je koncizan i ministar je bio sada vrlo precizan, ali nažalost ovo je još jedan od onih amandmana koje smo mi dobili da se priča o nečemu što nije amandman, što je nešto što zanima samo onoga ko te stvari predlaže i ko te stvari u ovoj sali radi, pa da se priča i o predsedniku Vlade i o nekim vrlo maštovitim konstrukcijama.
Šteta je što nije imao hrabrosti onaj čovek koji se juče, pardon, prekjuče i možda dan pre toga, obraćao predsedniku Vlade, čitajući sa dramskim momentima, poprilično izražajno, ali vrlo brzopleto, u očigledno paničnom strahu, neki govor sa papira. Nema šta da se doda na scenu koju smo videli svi mi koji smo sedeli u ovoj sali. Skroz ovamo do naših klupa se videlo koliko su mu drhtale ruke dok je držao taj papir. Mislim da je u jednom trenutku i ugasio sam sebe iz sistema. Šteta je što nije imao hrabrosti da ovo malopre kaže lično, nego je morao za to da angažuje koleginice. Nema pravo da se izjašnjava, taj čovek, ni o NDH, ni o Kosovu i Metohiji, ni o bilo čemu drugom na tu temu. Nema pravo da to govori nama, to može da objasni svojim prijateljima koji su, između ostalog, tvrdili da su se Srbi iz Srpske Krajine proterali sami. Na čast i obraz njemu.
Još jedna napomena, da ne zloupotrebljava svoje koleginice više, jer nije muški. Hvala lepo.