Svi ovi naši amandmani od člana 9. pa nadalje pre svega imaju za cilj da vas podsetimo da naše zakone o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu oni koji su pisali, pisali su po sistemu – imam 126 glasova, pa mogu da ubacim šta god hoću u ta dva zakona. Zato ti zakoni ovako izgledaju.
Ali, da vam samo skrenem pažnju, nije to najveći problem. Mi imamo i stavku, kaže – prihod od smanjenja zarada u javnom sektoru. To je ona Mlađina dijalektika. Kaže da povećamo potrošnju, a šta ćemo da trošimo, trošićemo ono što nemamo. Onda ga zamene oni drugi, pa kažu – mi treba da idemo na štednju. Pa, šta ćemo da štedimo, od čega da štedimo? Da štedimo od onoga što nemamo. Poruka je ništa. Imamo stvarno budžetsku stavku, kaže – prihod od smanjenja zarada u javnom sektoru. To bi normalan čovek pomislio, odavde se uzme, pa se prebaci ovde. Međutim, nema šta da se uzme. To je ta priča, to je ta matematička škola i pogled na ekonomiju.
Ali, ovde ima još interesanitnih stvari. Vidite, za državne službenike mi plaćamo porez na lična primanja. Država sama sebi plaća porez. Interesantna stvar. Mi za državne službenike plaćamo i obaveze doprinose, a država je garant. Znači, država sama sebi plaća. Zašto? Da bi se izjednačili sa realnim sektorom, sa privatnim sektorom kojima se uzima. Još tako nekih interesantnih stvari ima.
Onda imamo interesantnu stvar, sindikati i privreda razgovaraju o najnižoj ceni rada po satu koliko to košta, ali kada dođete kod državnih funkcionera, onda nema te cene, nego je kaže osnovica za obračun, pa je kod njih osnovica za obračun 26.000, a kod ovih jadnika po radnom času 102 dinara, koliko beše radni čas. Ja mislim da je u skladu sa standardima Svetske banke da se donese propis, pa da se kaže – radni čas je toliko i toliko, za puno radno vreme to iznosi toliko i toliko, za sve ove koji rade malo složenije poslove povećavamo samo koeficijente i svake godine samo menjamo osnovicu za obračun po jednom radnom času. Ali, neće oni to, nego baš žele nešto drugo, da se zamuva, da se zakukulji, da se ne vidi.
Kada bi ovaj sistem radio, onda mi ne bismo menjali naše propise sledećih 20 godina pošto donesemo, a ovde ne. Kako 126, e, ubacićemo u budžet. Kako 126, ubacićemo u budžetski sistem. I kada krenete sa nekom normalnom diskusijom, kako bi to trebalo, odmah istrči matematičar i objašnjava i na kraju se preigraju pa nam kažu da je 100 mnogo veće nego 120. E, to je taj problem ovih naših propisa.