Gospodine Arsiću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, atmosfera u Skupštini je čak i prenaglašena mera značaja tačke dnevnog reda koja se nalazi pred nama, i to je ono što je poražavajuće. Od toga bi bilo gore samo jedno, da i mi, kao narodni poslanici, učestvujemo u toj imitaciji stvarnosti u šta bi se zapravo pretvorila ozbiljna diskusija u izboru sudija Ustavnog suda, jer ne možemo razgovarati, nažalost, o Ustavnom sudu, o ulozi i značaju koji ima u našem društvu, a zanemarivati ono što prethodi toj instituciji, a to je sam Ustav Republike Srbije.
Način na koji se mi odnosima prema važećem Ustavu je gori od načina na koji je on usvojen, a usvojen je tako da danas ni jedna ozbiljna stranka u zemlji ne može da oseća ništa drugo osim stida zbog onoga što se dešavalo 2006. godine. Stoga, naravno, ovde u parlamentu izuzimam Ligu socijaldemokrata Vojvodine i LDP, stranke koje su još tada kritikovale način na koji se Ustav menja, promene u Ustavu, ukazujući između ostalog na tu neprihvatljivu i neodrživu ambiciju da se sudska vlast potčini izvršnoj.
Danas smo mi u obavezi da realizujemo procedure koje su utvrđene Ustavom i damo ili uskratimo podršku kandidatima za sudije Ustavnom suda koje predlažu predsednik Republike i Narodna skupština u skladu sa principima koji su utvrđeni Ustavom.
Kada krenemo u analizu značaja jedne institucije, kakva je Ustavni sud, onda ne možemo pobeći i od istine koja zaista tu instituciju opisuje i čini značajnom, jer je Ustavni sud adresa na kojoj svaki građanin ove zemlje, između ostalog, i institucije naše stranke, traži zaštitu ustavnosti i zakonitosti.
Način na koji se Ustavni sud odnosio prema svojoj obavezi u Srbiji, u potpunosti nam daje za pravo da ga mi danas kritikujemo i ignorišemo u meri u kojoj je to očigledno i tokom ove rasprave. Ne postoji nijedno ozbiljno pitanje ovom društvu na kojem je Ustavni sud položio test koji bi opravdao njegov formalni značaj u Srbiji.
Sva velika pitanja, bez obzira na njihov karakter, Ustavni sud je ostavljao po strani. Pomenuću ih nekoliko. Pokretale su i stranke koje nemaju međusobne bliskosti. Godine 2008. je naša stranka od Ustavnog suda tražila da zaštiti Ustav i spreči realizaciju državnog sporazuma Rusija-Srbija, na osnovu koja je izvršena privatizacija Naftne industrije Srbije.
Kada smo to tražili od Ustavnog suda, podrazumevalo se da ćemo prihvatiti njegovu odluku. Verovali ili ne, tako nešto nam nije omogućeno. Ne zbog toga što mi nismo bili spremni da prihvatimo odluku koja je suprotna nekim našim interesima, nego zbog toga što je Ustavni sud odlučio da ništa ne odluči, i to nije bila ekskluzivna situacija, niti nešto što bi ga činilo posebnim. Po pravilu je Ustavni sud, odnosno sudije koji taj Ustavni sud čine, pribegavaju jednog takvog rešenja. Obrazlažući nam u svom odgovoru na našu inicijativu, Ustavni sud je zauzeo stanovište da on nije nadležna da ocenjuje međudržavne sporazume i njihovu eventualnu usklađenost, odnosno neusklađenost sa našim Ustavom.
Da li možete da zamislite, da je na primer, Ustavni sud Savezne Republike Nemačke, pre tri godine, kada su potpisani sporazumi koji su bili preduslov finansijske pomoći Grčkoj, odlučio da kaže kako nije nadležan da donese odluku iz svoje nadležnosti? Da li možete da zamislite, da je Vrhovni sud Amerike, i na takav način reaguje? Da li je moguće da je jedan Ustavni sud bilo u kojoj zemlji u svetu kaže, da ne želi da se izjasni po jednom tako važnom pitanju, kao što je bilo to pitanje koje smo mi pokrenuli?
Nakon toga još ozbiljniji problem. Pomenut je ovde u Skupštini više puta. To je Briselski sporazum, potpisan 2013. godine. Mi smo ga apsolutno podržali. Naša politička konkurencija je tražila da se taj Briselski sporazum oceni pred Ustavnim sudom. Nismo imali ništa protiv toga, baš naprotiv smatrali smo da je tako nešto potrebno. Šta je odlučio Ustavni sud da uradi? Da zastane u proceduri uz uzgredni komentar da je reč o političkom dokumentu o kojem on ne želi da se izjašnjava.
Poslednji primer je, isto tako veoma značajan, potpuno drugačiji od ova dva pomenuta, a reč je o Vladinoj odluci o smanjenju plata i penzija za 10%. Bio bih licemer kada ne bih rekao da smo mi još 2008. godine, pošto je bilo jasno ka kakvoj finansijskoj katastrofi idemo, tražio da se na vreme reaguje. Da se tada smanje plate i penzije, da se zamrznu, na nivou koji je danas nezamisliv i za dobro situirane građane ove zemlje. Prosečna plata od oko 500 evra i penzija iznad 300 evra. Tada nije bilo po političkoj volji i to nije urađeno. Četiri ili pet godina kasnije, to je bilo neminovno, nužno i neizbežno. Odluka je doneta, udruženja građana, stranke, javnost, to su smatrali svojim Ustavom zagarantovanih prava, tražeći od Ustavnog suda da se o tome izjasni. Ni na tu inicijativu nismo dobili odgovor od Ustavnog suda, iako je zakonom veoma jasno definisana procedura urgentnog izjašnjavanja, onda kada to nalažu okolnosti u kojima se zemlja nalazi.
Zašto mi uopšte biramo ove ljudi, ako nam institucija u kojoj oni treba da rade i koji predstavljaju, ima tako marginalni i periferni značaj? Da to nije pitanje stava LDP-a, to govore sva ova prazna mesta u sali. Nema predlagača, u najvećem broju nema predstavnika vladajuće koalicije. Ko je dužan da brani Nikolićeve predloge? Oni čiji je Nikolić bio kandidat za predsednika ili mi koji smo se kandidovali protiv njega. Ko je dužan da brani predloge vladajuće koalicije? Stranke vladajuće koalicije? Stranke vladajuće koalicije koje su kandidovale te ljude ili mi koji smo protiv toga? Ko je dužan ovde da nam da argumente zbog kojih mi treba da podržimo nekoga ko je 2000. godine učestvovao u izbornoj krađi?
Sticajem okolnosti, koje su jasne, koje ovu zemlju opisuju kao nedovršenu, nesposobnu da rešava svoje probleme, uspeo da posle 16 godina dođe do pozicije da sebe vidi u stolici sudije Ustavnog suda. Da li je to preporuka? Da li je to poruka vladajuće koalicije?
Postoji nekoliko neodrživih kriterijuma na osnovu kojih se vrši i zbog kandidata sudije Ustavnog suda. Pominje se starosna dob 40 godina, pominje se rad u pravosuđu, odnosno u oblastima koje se opisuju kao pravna struka, a to vam je široko otprilike kao i sve političke razlike među nama. Postoji još i neka pravna izuzetnost ili istaknuta uloga u nekom javnom i profesionalnom životu. Kakvi su to kriterijumi?
Šta na osnovu njih možemo da zaključimo? Da će sudija Ustanog suda biti onaj koji u tom trenutku predstavlja najefikasniji instrument stranke ili vladajuće koalicije na vlasti. I u tom smislu nema izraženijeg kontinuiteta od onog koji se danas ovde vidi. Koliko god ovde sevale varnice između vlasti i opozicije, ovo je nešto što govori o tom neodrživom kontinuitetu koji postoji i na drugim nivoima. Mnogo više političkim, nego što je izbor sudija Ustavnog suda.
Iza ovog predloga, koleginice i kolege iz vladajuće koalicije, stoji želja da Srbija ima Ustavni sud isti onakav kakav je imala kada su ga pravili Tadić i Koštunica. Tada, pošto ovde nema puno onih koji su kao i ja bili akteri, recimo dogovora oko formiranja oko prvog Ustavnog suda, želim da vam kažem da je održan sastanak kolegijuma i tada sam to govorio, šefova poslaničkih grupa na kojem je lepo podeljena kvota između stranaka vladajuće koalicije, na osnovu kojih se zna koliko će ko predložiti sudija koji će sutra biti izabrani u Ustavni sud. Na tom planu apsolutno ne postoji nikakva razlika.
Ako želimo da imamo Ustavni sud bolji od ovog koji imamo danas, onda ta razlika mora biti jasno uočljiva. NJe nema. Mislim da nije fer da sada počnemo da čitamo imena ljudi koji su kandidati za sudije Ustavnog suda i da ih sada svako ovde tranžira kako mu padne na pamet. Ja to neću da uradim. Svakako neću da uradim zbog toga što treba 20 minuta da govorim o ovoj beživotnoj temi, što je bio jedan od načina da se potroši to vreme. Čitavih 20 minuta treba da pričaš o izboru sudija Ustavnog suda.
Naravno da je potrebno pričati, ne 20 minuta, u normalnim zemljama bi se 20 dana razgovaralo o tome. Postavilo bi se pitanje karaktera kandidata, pretresla bi se njihova profesionalna biografija, analizirali njihovi politički stavovi, da li su liberalni, da li su konzervativni. Ti ljudi se biraju na devet godina. Ko zna gde će danas vladajuća koalicija biti za četiri, pet? Sa kakvim pitanjima će morati da se suoče? Kakav će teret tada pasti na leđa ovih ljudi? O tome se uopšte ne razmišlja.
Šta će nam Ustavni sud? Nema efikasnijeg oslonca za stvaranje države od kredibilnih institucija. Mi moramo da menjamo Ustav. To je prvi posao koji treba da uradimo. Nemoguće ga je uraditi ako ga ne radimo zajedno. Ne može više da se radi kao 2006. godine. To je tada prošlo.
Više smo glasali za Ustav na referendumu nego što se Ustav pisao, zato nam je zemlja ovakva danas kakva je. Znači, nema smisla prolaziti kroz biografije tih ljudi.
Neko je pomenuo da je loše što nema profesora sa državnih univerziteta, to samo govori o karakteru zemlje u kojoj mi živimo. Da li možete to da čujete bilo gde u svetu? Zašto mi imamo privatne pravne fakultete, ako su oni takvi kakvi su, da je sramota kada neko dođe za kandidata sa, recimo, titulom profesora pravnog fakulteta, nego privatnog.
Na ovoj temi se vidi prvo dimenzija slova zemlje u kojoj živimo i iz ove teme proizilaze nove pretnje za našu budućnost. Pošto mi ovde ne možemo jedni sa drugima da se dogovorimo ni oko čega, ko je taj ko će arbitrirati našim međusobnim onda kada se uhvatimo za vratove, izlomimo jedni drugima, koliko god to možemo i ostanemo tako razvaljeni u jednoj izgubljenoj zemlji, ko je taj autoritet koji će to učiniti? Kad se postave tako krupna pitanja zato što ih život nameće a ne mi, jer od toga niko nije pobegao. Niko, bez obzira na temu i karakter. Da li su to duboko etička pitanja, da li su par ekselans politička?
Pogledajte koliko ima otvorenih tema u našem svakodnevnom životu koja traže odgovor. Zamislite da se sastane novi saziv Ustavnog suda i kaže – da jeste, protivustavno je smanjiti plate i penzije, a onda neko ko je tada na vlasti, ja se nadam da ćemo biti mi, kaže – pa znate šta baš me briga za to što vi pričate tamo u Ustavnom sudu, jer ja ovde, u ovom budžetu, novac za to nemam. I ovo društvo treba da se osvesti i shvati u kom svetu živi i šta je ono što je moguće, a šta je ono što nije moguće.
Mi dajemo prava ovim ljudima da donose odluke koje nas obavezuju, a način na koji se odnosimo prema njima, zbog procedure kojom se biraju, atmosfere u kojoj se to radi, unapred govori da nas baš briga za sve to.
Dakle, prvo da vidimo da li smo mi kao narod, kao društvo sposobni uopšte da živimo u skladu sa nekim normama, sa bilo kojim? Sa prirodnim pravom, sa bilo kakvom normom, da li postoji nešto što smo mi u stanju? To Poslovnik nije. U našim međusobnim odnosima Poslovnik nije norma koja se uvažava i poštuje. Dobar je ako možemo nešto u skladu sa njim da uradimo što bi odgovaralo našim interesima. Uopšte nam ne odgovara kada se poslanik kazni, isključi na 20 dana, jer kada smo ga pisali nismo mislili da će i nas kažnjavati.
Godine 2008. sam to kritikovao ovde kada je menjan Poslovnik, ali oni koji su ga tada menjali, sebe nisu videli u toj poziciji. Kritikovali smo izmene Zakona o izboru odbornika u lokalnim skupštinama, opštinama, pa izbor poslanika u Skupštini u parlamentu, govorili o besmislicama. Građanin mora da zna ko je onaj koga bira, da stranke posle izbora ne znam šta rade sa mandatima, pa sad samo pravo stranke da posle izbora pravi listu, pomerili na početak i pravo stranke da to radi pre izbora, a onda, onda smo otvorili prostor za berzu, za kupovinu. Ili ono što se zove harmonizacija sa republičkim nivoom, pa smo 2012. godine harmonizovali lokalnu samoupravu tako da smo dobili lokalnu vlast koja ni po čemu ne liči na onu za koju su građani glasali 2012. godine. Sve je to, da uporedim ovu atmosferu koja danas ovde dolazi do izražaja.
Ima ovde nešto što je paradoksalno, a to je stav predlagača, to su parlamenti predsednik Republike. Nisu važna imena. Uopšte ne govorim ni o SNS-u, ni o DS, ni o LDP, to su dve institucije. Znači parlament i predsednik Republike. Mi se ponašamo kao da je sve normalno. Ovde apsolutno ne postoji osećaj za činjenicu da je to imitacija stvarnosti. Nismo čuli za pet godina Nikolićevog mandata ni jednu njegovu poruku o onome što je valjda deo njegovih predsedničkih nadležnosti, npr. da kaže, znate šta, došao sam na mesto predsednika Republike tako kako sam došao, izgubio sam prvi krug, tresao sam one džakove, niko u mene nije verovao, u taj drugi krug, na kraju sam uspeo. Za mene su glasali oni koji me danas opisuju kao đavola. Evo, kolega iz DJB je podržavao Nikolića 2012. godine. Prosto takva je bila situacija, ali kaže, u redu tu sam gde sam, dajte makar jednu stvar da uradim za ovu zemlju. Zato kažem ovo ne valja, ovo je loše kada se ovako radi.
Kako predsednik Republike dolazi do kandidata? Neću da govorim o nepotizmu, neću nikakva imena da pominjem. Nije dostojno to ove rasprave. Na nekim drugim mestima da. Setite se kada je Obama predložio sudiju Vrhovnog suda, prvog hispoamerikanca, prevrnuli su i do trećeg kolena su ga analizirali. Apsolutno sve. To se ovde ne radi, ali samo da kažem na kakav način predsednik Republike dolazi do svojih kandidata. Na kakav način su došle stranke, mi smo dobili pismo, neko je rekao nisu sve poslaničke grupe predložile kandidate, pa kako da ih predložimo? Na koji način možemo da dođemo do dobrog kandidata za sudiju USS? Jel to lično poznanstvo? Jel to ja tebi, ti meni? Jel to uobičajena buvlja pijaca politička? Kako to da uradimo?
Predsednik Republike nema svest o tome. Makar da kaže, znate šta, pokrećem raspravu o izmeni Ustava, ne mora da priča o preambuli, on neće nikada to reći, ali makar o ovome, dajte ovo da upristojimo, da budemo normalna zemlja. Parlament isto tako. Imamo odbor koji se bavi Ustavom, jel je moglo da ide uz ovo neko prateće mišljenje i da se kaže - znate šta, ovo nikome nije potrebno.
Imajući u vidu probleme koji su pred nama ne postoji zainteresovanija strana od trenutno vladajuće koalicije za kredibilno funkcionisanje USS, a vi sa ovim predlozima i načinom na koji se odnosite prema …
Makar da ste napravili pozorište, da je puna sala, da se o tome priča u javnosti, na konferenciji za novinare Skupštini to je poslednje pitanje, sva vas pre toga pitaju, ali onako uzgred na kraju, ovaj Ustavni sud, šta ćemo sa njim? Ni njih to ne interesuje, ni u izveštaj ne ulaze.
Zbog toga apelujem na sve vas ovde u Skupštini… Mi smo bili najveća prepreka. Kada kažem mi, ne mislim lično, mislim da su političke snage u zemlji bile najveća prepreka za izgradnju demokratskih institucija koje su potrebne Srbiji i one su uništene, ostale su u prahu, institucije koje su generacije pre nas stvarale, neke od njih su bile kredibilne. Makar sa stanovišta struke. Neuporedive su kandidature u profesionalnom smislu, ljudi koji su nekada sedeli u USS i ovog što imamo danas pred sobom, u profesionalnom smislu i uloga koju su nekada imale te institucije sa onom koju imaju danas. Naravno mi ćemo uskratiti podršku ovim predlozima, ne zato što je ovo nešto lično protiv tih ljudi, to je najmanje i bilo bi licemerno da kažem u ovom trenutku, nego pre svega sa integracijom odbijamo bilo kakvu mogućnost učestvovanja u procedurama koje su toliko kontraproduktivne kao što je izbor VSS.