Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, imamo objedinjenu raspravu o nekoliko tačaka dnevnog reda, radi se o nekoliko predloga odluka. Poslanička grupa SVM-PDD podržaće predložene odluke u vezi izbora predsednika sudova, izbora kandidata za prvi mandat za sudije u redovnim sudovima itd.
Ono o čemu bih ja želeo više da govorim, to je odluka, odnosno lista kandidata za sudije Ustavnog suda Narodne skupštine Republike Srbije, odnosno poslaničkih grupa, sa jedne strane i kandidati predsednika Republike za sudije ispostavnog suda. Od osam kandidata predsednika Republike, Narodna skupština bira četiri kandidata, četiri sudije Ustavnog suda.
Zašto smatram ovo značajnijim pitanjem od svih ostalih o kojima mi raspravljamo unutar ove prve tačke dnevnog reda? Iz dva razloga, a prvi razlog je dužina mandata sudija Ustavnog suda. Želeo bih da vas podsetim da mi sudije Ustavnog suda biramo na devet godina. Prošli put je Narodna skupština izabrala sudije Ustavnog suda krajem 2007. godine. Od tada mi smo imali dva puta izbore za predsednika Republike, imali smo parlamentarne izbore i u 2008, 2012, 2014. i 2016. godini, a možda ćemo imati i sledeće godine.
Ovo sve govorim zbog toga da bi se videlo u kojoj meri je drugačija priroda dužine mandata sudija Ustavnog suda od mandata predsednika Republike ili narodnih poslanika. Drugi razlog zbog kojeg mislim da je izbor sudija Ustavnog suda značajnija tema jeste značaj Ustavnog suda kao organa u Republici Srbiji.
Ustavni sud je decenijama brana Ustava sa jedne strane, odnosno ljudskih i manjinskih prava, znači zaštitnik Ustava, tačnije i zaštitnik ljudskih i manjinskih prava.
U ovoj državi je Ustavni sud formiran 1963. godine i to je značajna činjenica zbog toga što je tadašnja Jugoslavija bila prva među zemljama istočne Evrope u kojoj je formiran Ustavni sud, a Ustavni sud odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih pravnih akata sa Ustavom, saglasnosti podzakonskih pravnih akata sa zakonom i Ustavom, pored toga, Ustavni sud rešava o sukobu nadležnosti, rešava povodom ustavnih žalbi i zabranjuje rad političkih stranaka, udruženja građana, sindikalnih organizacija, itd.
Cilj postojanja Ustavnog suda u onim državama u kojima postoji jeste ograničavanje vlasti legislative, znači parlamenta sa jedne i egzekutive, odnosno Vlade sa druge strane.
Osnovna nadležnost Ustavnog suda je normativna kontrola opštih akata. U nauci se piše o tome da je Ustavni sud negativni zakonodavac, ne u vrednosnom smislu,, naravno, nego u smislu da parlament usvaja zakone, a Ustavni sud ima nadležnost da ukoliko proceni u toku postupka da neki zakon ili deo zakona, odnosno drugog opšteg pravnog akta nije u saglasnosti sa Ustavom, stavi van pravne snage taj opšti pravni akt, odnosno deo zakona ili drugog opšteg pravnog akta. I u tom smislu je Ustavni sud negativni zakonodavac.
Pogrešno se govori često o tome da je Ustavni sud najviša sudska instanca ili pravosudni organ. U tom smislu, naravno, Ustavni sud nije najviša sudska instanca ili nije pravosudni organ, ima ove nadležnosti o kojima sam govorio i njegove odluke su konačne, izvršne i opšte obavezujuće.
Zašto sam sve ovo rekao, bez obzira što nije Ustavni sud tema današnje rasprave, nego je tema današnje rasprave izbor sudija Ustavnog suda? Pa, zbog toga da bi se podvuklo još jedanput da je vrlo važno da ljudi koje izabere Narodna skupština, odnosno koje će imenovati predsednik Republike na predlog Narodne skupštine,, budu ljudi od stručnog integriteta, budu ljudi koji su dostojni da u narednim godinama budu sudije Ustavnog suda.
Ja sam rekao da mandat traje devet godina, to je tako po Ustavu. To eventualno može da bude drugačije ukoliko se donese novi Ustav Republike Srbije i ukoliko će biti propisano ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava da se, recimo, sudije Ustavnog suda biraju, izaberu ponovo, odnosno da im se skrati mandat, a takvih slučajeva je bilo u pravnoj istoriji.
Znači, pošto je Ustavni sud zaštitnik Ustava sa jedne i ljudskih i manjinskih prava sa druge strane, radi se o vrlo značajnom organu i to se vidi i po tome da je Ustav dosta rigorozne kriterijume propisao za kandidate za sudije Ustavnog suda. Kao prvo, kandidat mora da bude istaknuti pravnik. Tu odmah moram da kažem u zagradi da je mana Ustava što, naravno, nigde ne piše ko ceni, na koji način, na osnovu kojih kriterijuma ko je istaknuti pravnik. S druge strane, kandidat mora da ima najmanje 40 godina, a sa treće strane mora, da ima najmanje 15 godina u pravnoj struci.
Sudija Ustavnog suda ne može da vrši drugu javnu ili profesionalnu funkciju niti posao, osim profesure na fakultetima, pravnim fakultetima u Republici Srbiji.
Bitno je i važno je što sadašnji Ustav, sada važeći Ustav propisuje da sudija Ustavnog suda mora da bude pravnik i to ne samo pravnik, nego istaknuti pravnik. Možda se to podrazumeva, ali bih ja želeo da podsetim i narodne poslanike i javnost da je bilo slučajeva ne toliko davno u istoriji ove institucije da su za sudije Ustavnog suda bile birane osobe koje nisu bile pravnici, nego su bili npr. diplomirani ekonomisti.
Sudija Ustavnog suda, naravno, ne može da bude član političke stranke, odnosno razrešava se ako postane član političke stranke. To piše u Zakonu o Ustavnom sudu.
Ono o čemu nije bilo reči u dosadašnjem toku rasprave jeste ustavna odredba po kojoj sa svake od predloženih lista kandidata, znači i sa liste kandidata predsednika Republike i sa liste kandidata Narodne skupštine Republike Srbije najmanje jedan od izabranih kandidata mora da bude sa teritorije autonomnih pokrajina.
Ja želim da primetim, pošto o tome nije bilo reči, bilo je reči o geografskim činjenicama, iz kojih gradova dolaze kandidati, odnosno gde imaju prebivalište, da na obe liste imamo samo po jednog kandidata koji je sa teritorije autonomnih pokrajina i u oba slučaja se radi o kandidatima koji imaju prebivalište na teritoriji AP Vojvodine.
Sa liste predsednika Republike imamo kandidata Miroslava Nikolića, predsednika Privrednog apelacionog suda, koji ima prebivalište na teritoriji grada Pančeva, znači, na području AP Vojvodine, a sa druge liste kandidata sa liste Narodne skupštine Republike Srbije imamo kandidata dr Tomaša Korheca, koji je sa prebivalištem na Paliću, isto na području AP Vojvodine.
Znači, u njihovom slučaju je izbor praktično zagarantovan zbog toga što nemaju konkurenciju u smislu odredbe Ustava koji propisuje da jedan od izabranih kandidata sa obe liste mora da bude sa teritorije autonomnih pokrajina.
Želim da primetim i to da nisu sve poslaničke grupe predložile kandidate za sudije Ustavnog suda. To je jedna činjenica. Svaka poslanička grupa je, naravno, donela odluku da li će i ukoliko hoće, koga će da kandiduje za ovu značajnu funkciju.
Neko od prethodnih govornika je primetio da nema kandidata koji su profesori Ustavnog prava na državnim pravnim fakultetima. To i ja smatram manom. U sadašnjem mandatu Ustavnog suda imali smo prof. Oliveru Vučić, sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i imali smo prof. Dragana Stojanovića, sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Mislim da ima ljudi od stručnog, moralnog integriteta koji bi bili dobri ne samo kandidati, nego i sudije Ustavnog suda sa državnih pravnih fakulteta, koji su profesori Ustavnog prava ili ustavni pravnici, kako se to nekada govorilo, npr. Vladan Petrov, Tanasije Marinković, Irena Pejić ili Slobodan Orlović, ali oni nisu predloženi za sudiju Ustavnog suda.
Imamo i određena dupliranja u smislu da po dva kandidata imamo sa određene institucije. Na primer, imamo dva kandidata sa Kriminalističko-policijske akademije i imamo dva kandidata sa Instituta za uporedno pravo. To, naravno, nije i ne sme da bude problem, jer kako ja shvatam, kandidovanje nekoga za funkciju sudije Ustavnog suda nije gest prema određenoj instituciji ili organizaciji čiji je član ili zaposleni kandidat, nego je to s obzirom na lične sposobnosti, lična svojstva samog kandidata.
Kada govorimo o konkretnim kandidatima, želeo bih da istaknem nekoliko kandidata za koje mislim da su, i u ljudskom i u moralnom smislu, dostojni funkcije sudije Ustavnog suda. To je prof. Milan Škulić sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Neko je već spomenuo da je jedan od kandidata dostavio biografiju na više od 30 stranica, to je kandidat prof. Milan Škulić, koji je objavio više od 200 naučnih radova.
Pored njega, želeo bih da istaknem dr Jovana Ćirića, direktora Instituta za uporedno pravo, isto sa preko 150 naučnih radova. Radi se o čoveku koji je 10-ak godina direktor Instituta za uporedno pravo. Oba kandidata su na listi predsednika Republike za sudije Ustavnog suda. I Miroslav Nikolić, koga sam već spominjao, sa teritorije grada Pančeva, predsednik Privrednog Apelacionog suda. Ukoliko se poštuje Ustav, sigurno će biti izabran za sudiju Ustavnog suda.
Što se tiče druge liste, liste Narodne skupštine Republike Srbije, želim da kažem, pošto to nisu rekli svi, ali mislim da nema potrebe, niti razloga za skrivanjem toga koja poslanička grupa je kog kandidata predložila, naravno ukoliko poslaničke grupe misle da iz određenog razloga neće reći koje kandidate su predložile, to je njihovo legitimno pravo, da je poslanička grupa SVM - Partija za demokratsko delovanje kandidovala prof. dr Tomaša Korheca za sudiju Ustavnog suda. On je sa prebivalištem sa Palića. On je profesor na jednom privatnom pravnom fakultetu. Profesor je ustavnog prava i upravnog prava i jedini je profesor ustavnog prava koji je kandidovan za sudiju Ustavnog suda.
Mislimo da je Tomaš Korec, u profesionalnom smislu, dostojan da bude sudija Ustavnog suda u narednom mandatu suda. Sa druge strane, smatramo da mađarska zajednica u Srbiji zaslužuje da ima sudiju Ustavnog suda pod uslovom, naravno, da ispunjava one profesionalne kriterijume koje treba da ispuni na osnovu Ustava i zakona o Ustavnom sudu. I u prethodnom mandatu je mađarska zajednica imala sudiju Ustavnog suda, a to je bila Agneš Kartag Odri.
Što se tiče Ustavnog suda, ovde se naravno vodi rasprava o kandidatima, a ne o samom Ustavnom sudu, a još manje o radu Ustavnog suda u mandatu koji danas istekao, barem za devetoro sudija od 15. Želeo bih da kažem, u kontekstu očekivanja prema sudijama Ustavnog suda, da je bilo interesantnih odluka u prethodnom mandatu.
Mi nismo poslanička grupa koja komentariše odluke Ustavnog suda, ali svi znamo da je bilo veoma interesantnih odluka i u političkom smislu, npr. Zakon o nadležnostima, o utvrđivanju određenih nadležnosti, pojedinih nadležnosti AP Vojvodine, za statut AP Vojvodine, Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, Briselski sporazum, odnosno određene odluke itd.
Nadam se da će u narednom mandatu Ustavni sud svoje odluke da donosi na način kako je to propisano Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu, kao Poslovnikom o radu Ustavnog suda Srbije i da će biti manje problematičnih odluka u političkom smislu, u smislu da će Ustavni sud svoje odluke donositi isključivo na osnovu Ustava i zakona.
Veoma je interesantno da je Ustavni sud u ovom mandatu, u prethodnom mandatu propustio da ocenjuje saglasnost sa Ustavom, Zakona o ustavnom sudu, izmena i dopuna tog zakona iz decembra 2011. godine, čijim izmenama je pre pet godina, znači za vreme neke prethodne vlade, uvedena mogućnost donošenja odluka u Ustavnom sudu u malim većima i u velikim većima. To je interesantno zbog toga što na osnovu Ustava Ustavni sud sve svoje odluke donosi na način da svaki sudija Ustavnog suda odlučuje u donošenju svake odluke i evidentno se radi o nesaglasnosti sa Ustavom ovog rešenja Zakona o ustavnom sudu.
Znam da je Ustavni sud opterećen brojnim aktima. Znam da je celishodno da može da sudi i u većima, ali to jednostavno sada važeći Ustav ne dozvoljava, i to mora da se kaže. Nadam se da rad Ustavnog suda u narednom mandatu neće krasiti, pod znacima navoda, takve odluke. To je bitno zbog toga jer je poznato da onaj ko ima apsolutnu vlast u tumačenju zakona biva pravi zakonodavac, a prema našem Ustavu to je Ustavni sud. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Pastor.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine Arsiću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, atmosfera u Skupštini je čak i prenaglašena mera značaja tačke dnevnog reda koja se nalazi pred nama, i to je ono što je poražavajuće. Od toga bi bilo gore samo jedno, da i mi, kao narodni poslanici, učestvujemo u toj imitaciji stvarnosti u šta bi se zapravo pretvorila ozbiljna diskusija u izboru sudija Ustavnog suda, jer ne možemo razgovarati, nažalost, o Ustavnom sudu, o ulozi i značaju koji ima u našem društvu, a zanemarivati ono što prethodi toj instituciji, a to je sam Ustav Republike Srbije.
Način na koji se mi odnosima prema važećem Ustavu je gori od načina na koji je on usvojen, a usvojen je tako da danas ni jedna ozbiljna stranka u zemlji ne može da oseća ništa drugo osim stida zbog onoga što se dešavalo 2006. godine. Stoga, naravno, ovde u parlamentu izuzimam Ligu socijaldemokrata Vojvodine i LDP, stranke koje su još tada kritikovale način na koji se Ustav menja, promene u Ustavu, ukazujući između ostalog na tu neprihvatljivu i neodrživu ambiciju da se sudska vlast potčini izvršnoj.
Danas smo mi u obavezi da realizujemo procedure koje su utvrđene Ustavom i damo ili uskratimo podršku kandidatima za sudije Ustavnom suda koje predlažu predsednik Republike i Narodna skupština u skladu sa principima koji su utvrđeni Ustavom.
Kada krenemo u analizu značaja jedne institucije, kakva je Ustavni sud, onda ne možemo pobeći i od istine koja zaista tu instituciju opisuje i čini značajnom, jer je Ustavni sud adresa na kojoj svaki građanin ove zemlje, između ostalog, i institucije naše stranke, traži zaštitu ustavnosti i zakonitosti.
Način na koji se Ustavni sud odnosio prema svojoj obavezi u Srbiji, u potpunosti nam daje za pravo da ga mi danas kritikujemo i ignorišemo u meri u kojoj je to očigledno i tokom ove rasprave. Ne postoji nijedno ozbiljno pitanje ovom društvu na kojem je Ustavni sud položio test koji bi opravdao njegov formalni značaj u Srbiji.
Sva velika pitanja, bez obzira na njihov karakter, Ustavni sud je ostavljao po strani. Pomenuću ih nekoliko. Pokretale su i stranke koje nemaju međusobne bliskosti. Godine 2008. je naša stranka od Ustavnog suda tražila da zaštiti Ustav i spreči realizaciju državnog sporazuma Rusija-Srbija, na osnovu koja je izvršena privatizacija Naftne industrije Srbije.
Kada smo to tražili od Ustavnog suda, podrazumevalo se da ćemo prihvatiti njegovu odluku. Verovali ili ne, tako nešto nam nije omogućeno. Ne zbog toga što mi nismo bili spremni da prihvatimo odluku koja je suprotna nekim našim interesima, nego zbog toga što je Ustavni sud odlučio da ništa ne odluči, i to nije bila ekskluzivna situacija, niti nešto što bi ga činilo posebnim. Po pravilu je Ustavni sud, odnosno sudije koji taj Ustavni sud čine, pribegavaju jednog takvog rešenja. Obrazlažući nam u svom odgovoru na našu inicijativu, Ustavni sud je zauzeo stanovište da on nije nadležna da ocenjuje međudržavne sporazume i njihovu eventualnu usklađenost, odnosno neusklađenost sa našim Ustavom.
Da li možete da zamislite, da je na primer, Ustavni sud Savezne Republike Nemačke, pre tri godine, kada su potpisani sporazumi koji su bili preduslov finansijske pomoći Grčkoj, odlučio da kaže kako nije nadležan da donese odluku iz svoje nadležnosti? Da li možete da zamislite, da je Vrhovni sud Amerike, i na takav način reaguje? Da li je moguće da je jedan Ustavni sud bilo u kojoj zemlji u svetu kaže, da ne želi da se izjasni po jednom tako važnom pitanju, kao što je bilo to pitanje koje smo mi pokrenuli?
Nakon toga još ozbiljniji problem. Pomenut je ovde u Skupštini više puta. To je Briselski sporazum, potpisan 2013. godine. Mi smo ga apsolutno podržali. Naša politička konkurencija je tražila da se taj Briselski sporazum oceni pred Ustavnim sudom. Nismo imali ništa protiv toga, baš naprotiv smatrali smo da je tako nešto potrebno. Šta je odlučio Ustavni sud da uradi? Da zastane u proceduri uz uzgredni komentar da je reč o političkom dokumentu o kojem on ne želi da se izjašnjava.
Poslednji primer je, isto tako veoma značajan, potpuno drugačiji od ova dva pomenuta, a reč je o Vladinoj odluci o smanjenju plata i penzija za 10%. Bio bih licemer kada ne bih rekao da smo mi još 2008. godine, pošto je bilo jasno ka kakvoj finansijskoj katastrofi idemo, tražio da se na vreme reaguje. Da se tada smanje plate i penzije, da se zamrznu, na nivou koji je danas nezamisliv i za dobro situirane građane ove zemlje. Prosečna plata od oko 500 evra i penzija iznad 300 evra. Tada nije bilo po političkoj volji i to nije urađeno. Četiri ili pet godina kasnije, to je bilo neminovno, nužno i neizbežno. Odluka je doneta, udruženja građana, stranke, javnost, to su smatrali svojim Ustavom zagarantovanih prava, tražeći od Ustavnog suda da se o tome izjasni. Ni na tu inicijativu nismo dobili odgovor od Ustavnog suda, iako je zakonom veoma jasno definisana procedura urgentnog izjašnjavanja, onda kada to nalažu okolnosti u kojima se zemlja nalazi.
Zašto mi uopšte biramo ove ljudi, ako nam institucija u kojoj oni treba da rade i koji predstavljaju, ima tako marginalni i periferni značaj? Da to nije pitanje stava LDP-a, to govore sva ova prazna mesta u sali. Nema predlagača, u najvećem broju nema predstavnika vladajuće koalicije. Ko je dužan da brani Nikolićeve predloge? Oni čiji je Nikolić bio kandidat za predsednika ili mi koji smo se kandidovali protiv njega. Ko je dužan da brani predloge vladajuće koalicije? Stranke vladajuće koalicije? Stranke vladajuće koalicije koje su kandidovale te ljude ili mi koji smo protiv toga? Ko je dužan ovde da nam da argumente zbog kojih mi treba da podržimo nekoga ko je 2000. godine učestvovao u izbornoj krađi?
Sticajem okolnosti, koje su jasne, koje ovu zemlju opisuju kao nedovršenu, nesposobnu da rešava svoje probleme, uspeo da posle 16 godina dođe do pozicije da sebe vidi u stolici sudije Ustavnog suda. Da li je to preporuka? Da li je to poruka vladajuće koalicije?
Postoji nekoliko neodrživih kriterijuma na osnovu kojih se vrši i zbog kandidata sudije Ustavnog suda. Pominje se starosna dob 40 godina, pominje se rad u pravosuđu, odnosno u oblastima koje se opisuju kao pravna struka, a to vam je široko otprilike kao i sve političke razlike među nama. Postoji još i neka pravna izuzetnost ili istaknuta uloga u nekom javnom i profesionalnom životu. Kakvi su to kriterijumi?
Šta na osnovu njih možemo da zaključimo? Da će sudija Ustanog suda biti onaj koji u tom trenutku predstavlja najefikasniji instrument stranke ili vladajuće koalicije na vlasti. I u tom smislu nema izraženijeg kontinuiteta od onog koji se danas ovde vidi. Koliko god ovde sevale varnice između vlasti i opozicije, ovo je nešto što govori o tom neodrživom kontinuitetu koji postoji i na drugim nivoima. Mnogo više političkim, nego što je izbor sudija Ustavnog suda.
Iza ovog predloga, koleginice i kolege iz vladajuće koalicije, stoji želja da Srbija ima Ustavni sud isti onakav kakav je imala kada su ga pravili Tadić i Koštunica. Tada, pošto ovde nema puno onih koji su kao i ja bili akteri, recimo dogovora oko formiranja oko prvog Ustavnog suda, želim da vam kažem da je održan sastanak kolegijuma i tada sam to govorio, šefova poslaničkih grupa na kojem je lepo podeljena kvota između stranaka vladajuće koalicije, na osnovu kojih se zna koliko će ko predložiti sudija koji će sutra biti izabrani u Ustavni sud. Na tom planu apsolutno ne postoji nikakva razlika.
Ako želimo da imamo Ustavni sud bolji od ovog koji imamo danas, onda ta razlika mora biti jasno uočljiva. NJe nema. Mislim da nije fer da sada počnemo da čitamo imena ljudi koji su kandidati za sudije Ustavnog suda i da ih sada svako ovde tranžira kako mu padne na pamet. Ja to neću da uradim. Svakako neću da uradim zbog toga što treba 20 minuta da govorim o ovoj beživotnoj temi, što je bio jedan od načina da se potroši to vreme. Čitavih 20 minuta treba da pričaš o izboru sudija Ustavnog suda.
Naravno da je potrebno pričati, ne 20 minuta, u normalnim zemljama bi se 20 dana razgovaralo o tome. Postavilo bi se pitanje karaktera kandidata, pretresla bi se njihova profesionalna biografija, analizirali njihovi politički stavovi, da li su liberalni, da li su konzervativni. Ti ljudi se biraju na devet godina. Ko zna gde će danas vladajuća koalicija biti za četiri, pet? Sa kakvim pitanjima će morati da se suoče? Kakav će teret tada pasti na leđa ovih ljudi? O tome se uopšte ne razmišlja.
Šta će nam Ustavni sud? Nema efikasnijeg oslonca za stvaranje države od kredibilnih institucija. Mi moramo da menjamo Ustav. To je prvi posao koji treba da uradimo. Nemoguće ga je uraditi ako ga ne radimo zajedno. Ne može više da se radi kao 2006. godine. To je tada prošlo.
Više smo glasali za Ustav na referendumu nego što se Ustav pisao, zato nam je zemlja ovakva danas kakva je. Znači, nema smisla prolaziti kroz biografije tih ljudi.
Neko je pomenuo da je loše što nema profesora sa državnih univerziteta, to samo govori o karakteru zemlje u kojoj mi živimo. Da li možete to da čujete bilo gde u svetu? Zašto mi imamo privatne pravne fakultete, ako su oni takvi kakvi su, da je sramota kada neko dođe za kandidata sa, recimo, titulom profesora pravnog fakulteta, nego privatnog.
Na ovoj temi se vidi prvo dimenzija slova zemlje u kojoj živimo i iz ove teme proizilaze nove pretnje za našu budućnost. Pošto mi ovde ne možemo jedni sa drugima da se dogovorimo ni oko čega, ko je taj ko će arbitrirati našim međusobnim onda kada se uhvatimo za vratove, izlomimo jedni drugima, koliko god to možemo i ostanemo tako razvaljeni u jednoj izgubljenoj zemlji, ko je taj autoritet koji će to učiniti? Kad se postave tako krupna pitanja zato što ih život nameće a ne mi, jer od toga niko nije pobegao. Niko, bez obzira na temu i karakter. Da li su to duboko etička pitanja, da li su par ekselans politička?
Pogledajte koliko ima otvorenih tema u našem svakodnevnom životu koja traže odgovor. Zamislite da se sastane novi saziv Ustavnog suda i kaže – da jeste, protivustavno je smanjiti plate i penzije, a onda neko ko je tada na vlasti, ja se nadam da ćemo biti mi, kaže – pa znate šta baš me briga za to što vi pričate tamo u Ustavnom sudu, jer ja ovde, u ovom budžetu, novac za to nemam. I ovo društvo treba da se osvesti i shvati u kom svetu živi i šta je ono što je moguće, a šta je ono što nije moguće.
Mi dajemo prava ovim ljudima da donose odluke koje nas obavezuju, a način na koji se odnosimo prema njima, zbog procedure kojom se biraju, atmosfere u kojoj se to radi, unapred govori da nas baš briga za sve to.
Dakle, prvo da vidimo da li smo mi kao narod, kao društvo sposobni uopšte da živimo u skladu sa nekim normama, sa bilo kojim? Sa prirodnim pravom, sa bilo kakvom normom, da li postoji nešto što smo mi u stanju? To Poslovnik nije. U našim međusobnim odnosima Poslovnik nije norma koja se uvažava i poštuje. Dobar je ako možemo nešto u skladu sa njim da uradimo što bi odgovaralo našim interesima. Uopšte nam ne odgovara kada se poslanik kazni, isključi na 20 dana, jer kada smo ga pisali nismo mislili da će i nas kažnjavati.
Godine 2008. sam to kritikovao ovde kada je menjan Poslovnik, ali oni koji su ga tada menjali, sebe nisu videli u toj poziciji. Kritikovali smo izmene Zakona o izboru odbornika u lokalnim skupštinama, opštinama, pa izbor poslanika u Skupštini u parlamentu, govorili o besmislicama. Građanin mora da zna ko je onaj koga bira, da stranke posle izbora ne znam šta rade sa mandatima, pa sad samo pravo stranke da posle izbora pravi listu, pomerili na početak i pravo stranke da to radi pre izbora, a onda, onda smo otvorili prostor za berzu, za kupovinu. Ili ono što se zove harmonizacija sa republičkim nivoom, pa smo 2012. godine harmonizovali lokalnu samoupravu tako da smo dobili lokalnu vlast koja ni po čemu ne liči na onu za koju su građani glasali 2012. godine. Sve je to, da uporedim ovu atmosferu koja danas ovde dolazi do izražaja.
Ima ovde nešto što je paradoksalno, a to je stav predlagača, to su parlamenti predsednik Republike. Nisu važna imena. Uopšte ne govorim ni o SNS-u, ni o DS, ni o LDP, to su dve institucije. Znači parlament i predsednik Republike. Mi se ponašamo kao da je sve normalno. Ovde apsolutno ne postoji osećaj za činjenicu da je to imitacija stvarnosti. Nismo čuli za pet godina Nikolićevog mandata ni jednu njegovu poruku o onome što je valjda deo njegovih predsedničkih nadležnosti, npr. da kaže, znate šta, došao sam na mesto predsednika Republike tako kako sam došao, izgubio sam prvi krug, tresao sam one džakove, niko u mene nije verovao, u taj drugi krug, na kraju sam uspeo. Za mene su glasali oni koji me danas opisuju kao đavola. Evo, kolega iz DJB je podržavao Nikolića 2012. godine. Prosto takva je bila situacija, ali kaže, u redu tu sam gde sam, dajte makar jednu stvar da uradim za ovu zemlju. Zato kažem ovo ne valja, ovo je loše kada se ovako radi.
Kako predsednik Republike dolazi do kandidata? Neću da govorim o nepotizmu, neću nikakva imena da pominjem. Nije dostojno to ove rasprave. Na nekim drugim mestima da. Setite se kada je Obama predložio sudiju Vrhovnog suda, prvog hispoamerikanca, prevrnuli su i do trećeg kolena su ga analizirali. Apsolutno sve. To se ovde ne radi, ali samo da kažem na kakav način predsednik Republike dolazi do svojih kandidata. Na kakav način su došle stranke, mi smo dobili pismo, neko je rekao nisu sve poslaničke grupe predložile kandidate, pa kako da ih predložimo? Na koji način možemo da dođemo do dobrog kandidata za sudiju USS? Jel to lično poznanstvo? Jel to ja tebi, ti meni? Jel to uobičajena buvlja pijaca politička? Kako to da uradimo?
Predsednik Republike nema svest o tome. Makar da kaže, znate šta, pokrećem raspravu o izmeni Ustava, ne mora da priča o preambuli, on neće nikada to reći, ali makar o ovome, dajte ovo da upristojimo, da budemo normalna zemlja. Parlament isto tako. Imamo odbor koji se bavi Ustavom, jel je moglo da ide uz ovo neko prateće mišljenje i da se kaže - znate šta, ovo nikome nije potrebno.
Imajući u vidu probleme koji su pred nama ne postoji zainteresovanija strana od trenutno vladajuće koalicije za kredibilno funkcionisanje USS, a vi sa ovim predlozima i načinom na koji se odnosite prema …
Makar da ste napravili pozorište, da je puna sala, da se o tome priča u javnosti, na konferenciji za novinare Skupštini to je poslednje pitanje, sva vas pre toga pitaju, ali onako uzgred na kraju, ovaj Ustavni sud, šta ćemo sa njim? Ni njih to ne interesuje, ni u izveštaj ne ulaze.
Zbog toga apelujem na sve vas ovde u Skupštini… Mi smo bili najveća prepreka. Kada kažem mi, ne mislim lično, mislim da su političke snage u zemlji bile najveća prepreka za izgradnju demokratskih institucija koje su potrebne Srbiji i one su uništene, ostale su u prahu, institucije koje su generacije pre nas stvarale, neke od njih su bile kredibilne. Makar sa stanovišta struke. Neuporedive su kandidature u profesionalnom smislu, ljudi koji su nekada sedeli u USS i ovog što imamo danas pred sobom, u profesionalnom smislu i uloga koju su nekada imale te institucije sa onom koju imaju danas. Naravno mi ćemo uskratiti podršku ovim predlozima, ne zato što je ovo nešto lično protiv tih ljudi, to je najmanje i bilo bi licemerno da kažem u ovom trenutku, nego pre svega sa integracijom odbijamo bilo kakvu mogućnost učestvovanja u procedurama koje su toliko kontraproduktivne kao što je izbor VSS.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji pratite ovaj direktan prenos našeg skupštinskog zasedanja, kamera sigurno beleži odsustvo poslanika vladajuće većine koji nisu prisutni u sali kada se raspravlja o jednoj od najvažnijih državnih institucija kakav je USS i to govori o odnosu vlasti prema izboru najviših sudijskih funkcija u državi.
Očito je da oni znaju nešto što mi možda ne znamo ili što nije javno rečeno, da su sve ove sudijske funkcije već dogovorene i da su sve ovo kandidati SNS i da u najvećem broju slučajeva se radi o stranačkim poslušnicima koji dolaze na mesto sudija USS, da bi u USS ostalo sve isto kao što je sada, a to znači da se tamo ne bi donosila ni jedna odluka o ključnim temama koje danas muče Srbiju.
Ustavni sud Srbije je ćutao kada je ova vlast SNS donosila briselske sporazume koji su antiustavni. Ko drugi da se oglasi u Srbiji ako USS ćuti o antiustavnim briselskim sporazumima kojima je SNS i Vlada Republike Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem direktno predala institucije države Srbije na KiM šiptarskim teroristima, direktno ukinula institucije države Srbije i direktno radila protiv Ustava države Srbije. Ustani sud ćutao.
Kada se trebalo oglasiti o Zakonu o privremenom načinu isplate penzija, kojim se oduzimaju penzije kao stečeno pravo građana Srbije, kojim se pljačkaju penzioneri, Ustavni sud Srbije je ćutao. Kada su se donosili leks specijalisi o „Beogradu na vodi“, kada se pravio puč izgradnje jednog, ne znam već kakvog poslovnog poduhvata, za koji nije imalo nikakvih zakonskih ni bilo kakvih drugih osnova da se na taj način radi, Ustavni sud je, naravno, opet ćutao.
Dakle, mi sada biramo nove članove Ustavnog suda. Da li biramo ljude koji će i dalje ćutati? Da li je Srpska napredna stranka tako dobro probrala one koji će još bolje da ćute od ovih koji su trenutno u Ustavnom sudu Srbije? Čast izuzecima, jer u ovom sastavu Ustavnog suda Srbije bilo je i ima ljudi koji su imali hrabrosti da izdvoje mišljenje od sramnih odluka koje su obeležile rad Ustavnog suda Srbije u prethodnom periodu po pitanju briselskih sporazuma, pljačke penzionera ili izgradnje „Beograda na vodi“.
Dakle, mi ovde, u ime Poslaničke grupe Srpskog pokreta Dveri, postavljamo ključno pitanje - da li je ovo još jedan partijski izbor sudija? Da li iznova Srpska napredna stranka postavlja sebi podobne sudije na sudijske funkcije? Da li se nastavlja takvo kadriranje u Ustavnom sudu Srbije koje će dovesti do daljeg ćutanja Ustavnog suda Srbije po svim ključnim pitanjima koja muče danas državu Srbiju?
Naravno da mi imamo i konkretne primedbe sa kojima želim da vas upoznam. Pre svega, Dveri žele da ukažu na važnost položaja i uloge Ustavnog suda u ustavno-pravnom sistemu Srbije. U tom smislu, ne treba zaboraviti da je Ustavni sud čuvar ustava i da je Ustavni sud poslednji arbitar ustavnosti i zakonitosti iznad i izvan svake politike i političke stranke. Ovo ne potvrđuje samo ustavna materija, već i potreba da država i građani budu zaštićeni od neustavnih akata i radnji onih koji vrše vlast. Zato je ovaj vaš odnos, odnos ovog režima prema Ustavnom sudu, zapravo slika vašeg odnosa prema Ustavu. Vi kršite Ustav države Srbije. Kršite ga antiustavnim brisleskim sporazumima, izdajom Kosova i Metohije, kršite ga pljačkom penzionera, kršite ga izgradnjom „Beograda na vodi“, kršite ga na niz drugih mesta i načina. Dakle, to je vaš odnos prema Ustavu Republike Srbije.
U ovom trenutku Srbija funkcioniše sa paketom briselskih sporazuma. U pravnom saobraćaju veliki je broj propisa čija je ustavnost i zakonitost upitna i sporna, a imamo i rđav manir vladajućeg režima da u svojim rukama skoncentriše bukvalno svu vlast, a da je njegova personifikacija Aleksandar Vučić koji je zaveo lični režim. Dakle, za Aleksandara Vučića i SNS Ustav i Ustavni sud Srbije ne postoje. Oni ih ne priznaju, oni su ih zablokirali, oni su ih ućutkali. Gde su, dakle, tu ustavnost i zakonitost i prava i slobode građana? Ko će nas zaštititi o samovolje kršenja Ustava na dnevnom nivou?
U Srbiji je u toku sveopšta banalizacija Ustava, njegove pravne snage i domašaja svih njegovih normi, uključujući i preambulu. Nisu retki slučajevi da pojedini političari iz vladajućeg režima daju izjave tipa – ko još poštuje Ustav, koga Ustav obavezuje? Šta je sa akcionim timom za promenu političkog sistema, kojim je na mala vrata najavljena ustavna revizija u prošlom mandatu Narodne skupštine? Nekada su se ustavi menjali na ozbiljan način, sa ustavotvornim skupštinama, a vi ste želeli da menjate Ustav sa Zoranom Babićem, koji je bio na čelu nekakve vaše komisije za promenu političkog sistema.
Dakle, Dveri povodom ove tačke dnevnog reda žele da vaspostave sistem državotvornosti i vere u ustavni poredak koji je devastiran tretmanom vladajućeg režima SNS. Pod SNS Ustav je zgažen, Ustavni sud Srbije je zgažen. Ponižene su, dakle, najvažnije državne institucije od kada je SNS na vlasti. Vi ne želite da imate bilo kakvu kontrolu. Vi ste onemogućili bilo koga da vas kontroliše. Vi biste ukinuli i Narodnu skupštinu i Ustavni sud Srbije, da biste vi mogli da radite šta vi hoćete.
S toga je za nas prvorazredno pitanje poštovanje ustavnosti i zakonitosti, te garancija slobode ljudskih prava, a da bismo to obezbedili bitno je ko su buduće sudije Ustavnog suda. Da li su to ljudi koji su se potvrdili svojim znanjem, poštovanjem prava i pravne doktrine, a naročito ustavnog prava? Da li su to ljudi koji su se potvrdili u borbi za ustavnost i zakonitost, bez dodvoravanja vladajućoj hijerarhiji, ili su to ljudi čija je glavna osobina partijska pripadnost i bliskost vladajućem režimu? Jeste li birali ove kandidate koliko su bliski SNS? Jel vam to bio kriterijum za kandidovanje novih sudija Ustavnog suda?
Bez stranačke ostrašćenosti potrebno je ozbiljno pristupiti kandidovanju izboru novih sudija, jer upravo njihovo znanje, lični integritet i poštovanje Ustava treba u narednom periodu da bude do punog izražaja.
Meni je drago, poštovani građani Srbije, što, evo, poslanici SNS priznaju da su birali ove kandidate po bliskosti i poslušnosti SNS. Hvala vam, gospodine Martinoviću, što ste to priznali građanima Srbije.
I na posletku, buduće sudije Ustavnog suda, na osnovu dosadašnjeg rada, moraju nam pružiti garanciju da su upravo oni ti koji zaslužuju ovo visoko priznanje i da će imati hrabrosti i dostojanstva u zaštiti Ustava, pa ako je potrebno i da se suprotstave vladajućem režimu. Da se suprotstave vladajućem režimu! Kada Aleksandar Vučić okrene nekog sudiju Ustavnog suda, kao što je okrenuo, recimo, predsednika RIK-a u svoje vreme, mučenog Đurđevića, da pokrade izbore, da li će sudija Ustavnog suda tada da sudi u strahu od cara Aleksandra Vučića ili će da sudi bez straha od cara Aleksandra Vučića?
Dakle, primedbe koje ćemo izneti imaju za cilj da od predloženih kandidata dođemo do onih najboljih, oko kojih ćemo se svi složiti, bez obzira od koga će dobiti podršku Narodne skupštine, jer će buduće sudije biti zaštitnici ustavnosti i zakonitosti svih nas građana Srbije.
Prvo što primećujemo, na listi kandidata nema ni jednog redovnog profesora ustavnog prava sa državnog univerziteta. Ništa mi nemamo protiv privatnog univerziteta, ali da li je moguće da ni jedan jedini profesor ustavnog prava sa jednog jedinog fakulteta državnog univerziteta u Srbiji nije kandidat za sudiju Ustavnog suda, iako naša ustavno pravna materija kaže jasno da predloženi kandidat za sudiju Ustavnog suda treba da bude istaknuti pravnik?
Hajde da vidimo, o kakvim se to istaknutim pravnicima radi ako su u pitanju sudski izvršitelji, gradski pravobranioci, zamenici tužioca i ako nema jednog jedinog profesora pravnog fakulteta? Evo, ima, nije tačno, tu je dr Tamaš Korhec, koji je predavač na Fakultetu za pravne i poslovne studije „Lazar Vrkotić“, poznatom fakultetu u Srbiji. Dakle, o čemu pričamo? Pričamo, dakle, o partijskim postavljenima i dogovorima i kombinaciju u kojoj se, recimo, doktoru Tamašu Korhecu, koji vas se odrekao, i Mađarski pokret, čiji je potpredsednik, zbog saradnje sa Srpskom naprednom strankom, da je ovo zbog dilova sa SVM, pa im se poklanja jedno mesto sudije Ustavnog suda.
Dakle, umesto da se među kandidatima za Ustavni sud Srbije nađu imana nekih od trenutno najpoznatijih srpskih profesora ustavnog prava, među predloženim kandidatima nema ni jednog profesora ustavnog prava. Ali, ima, recimo, profesora policijske akademije, jer pretpostavljam da su važniji profesori policijske akademije od profesora pravnog fakulteta. Upravo je ustavna materija ostavila mogućnost da jedino profesori pravnog fakulteta mogu da imaju i drugu funkciju ako su sudije Ustavnog suda. Zbog čega? Pa, zato što je najvažnije da upravo profesori pravnog fakulteta, kao najstručniji, budu sudije Ustavnog suda. Ali, vi imate neke druge, stručnije, koji su očito bliskiji ili, da tak kažem, bolje slušaju SNS.
Ima ovde puno kandidata koji se bave krivičnim pravom. Da li to znači da aktuelni predsednik Republike misli da profesori ustavnog prava ne treba da se bave ustavnom sudovanjem i da to od njih mnogo bolje rade oni kandidati koji se pretežno bave krivično-pravnom teorijom i praksom? Iz biografije predloženih kandidata nije vidljivo koliki je njihov dosadašnji doprinos razvoju ustavnosti, tako da nam nisu jasni kriterijumi kojima se rukovodio predsednik Republike. Iz biografije nekih od predloženih kandidata proizilazi da se ni na postojećim radnim mestima nisu afirmisali kao izuzetni stručnjaci, a sada ih predlažete za sudije Ustavnog suda.
Imajući u vidu kriterijume i uslove koji se zahtevaju za sudije Ustavnog suda, ja bih čak mogao da zaključim da je teže postati sudija Ustavnog suda nego sudija osnovnog suda, odnosno suprotno. Znači, vi ste u ovoj vašoj kandidaturi tako olakšali izbor za sudiju Ustavnog suda, da je mnogo lakše postati sudija osnovnog suda.
Imajući u vidu, dakle, ono što se tiče liste sudija Ustavnog suda koje predsednik Republike imenuje, a ovde imamo i ono što ste vi kao vladajuća većina imenovali kroz kandidaturu predsednika Skupštine, situacija je tek zanimljiva. Većina vaših kandidata ne poseduje kredibilitet da budu imenovani za sudiju Ustavnog suda. Prilikom predlaganja ovih kandidata prednost su imali oni koji su istaknuti vojnici Srpske napredne stranke i koji su od momenta učlanjenja u SNS zabeležili meteorske uspehe u svojoj karijeri. Tako se opravdano postavlja pitanje kako će oni sutra štiti Ustav kad im je u dosadašnjem radu kao zvezda vodilja bio jedino partijski interes?
Stiče se utisak da su pojedinci nagrađeni za svoj nerad jer su rezultati koje su postigli na dosadašnjim mestima i dužnostima bili negativni. Primer je borba protiv korupcije. Kandidujete sudije koje nemaju nikakve rezultate u borbi protiv korupcije. Kakva je, dakle, garancija da će uspešno obavljati funkciju sudije Ustavnog suda?
Imate vi kandidate koji su se do sada afirmisali i potvrdili kao stručnjaci u nezakonitom pribavljanju dokaza protiv građana Srbije optuženih pred Haškim tribunalom i koji su postupali protiv interesa haških zatočenika, zbog čega je tek njihova kandidatura, pretpostavljam, nagrada za sve što su radili protiv interesa građana Srbije. Evo, takav jedan je gospodin Dragan Ignjatović, koji, recimo, 30. avgusta 2011. godine, kao direktor Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa Haškim tribunalom, izjavljuje sledeće – da treba da se sarađuje sa tim sudom dok god on postoji. Hapšenjem svih begunaca okončali smo jedan aspekt saradnje, ali nam sad ostaje tehnički deo koji, između ostalog, obuhvata svedočenja. Saradnja se mora nastaviti sve dok postoji Haški tribunal. Da li je moguće da će direktor Kancelarije Vlade Srbije svojevremeno za saradnju sa Haškim tribunalom Dušan Ignjatović sada da bude i sudija Ustavnog suda Srbije? Ima tu i zanimljivih slučajeva partijskih aktivista Srpske napredne stranke koji se sada predlažu za sudije Ustavnog suda, čak i onih koji su se u svom dosadašnjem radu sa problematikom ustavnosti prvi put i poslednji put susreli kada su taj predmet polagali na pravnom fakultetu.
Dakle, ovde se postavlja jedno veoma jednostavno pitanje – hoćemo li sada da biramo, kako reče dr Aleksandar Martinović, sudije koje bira Srpska napredna stranka i koje postavlja Srpska napredna stranka i koji su poslušnici Srpske napredne stranke i koji su bliski Srpskoj naprednoj stranci i da li je to taj kriterijum kojim se rukovodio predsednik Srbije Tomislav Nikolić i predsednik Skupštine Maja Gojković? Zašto danas nema ovde Tomislava Nikolića i Maje Gojković da brane svoje kandidate? Jel se vi to naprednjaci stidite svojih kandidata za sudije Ustavnog suda? Šta ćemo sad? Nešto ste pobegli da ih branite pred građanima Srbije. Nismo čuli ni jednu reč pozitivnu o kandidatima koje ste ovde kandidovali. Što ne dođe predsednik Nikolić, što ne dođe Maja Gojković, što ne ustade Martinović, pa da kaže – ovaj kandidat Srpske napredne stranke je sjajan stručnjak, jeste bio privatni izvršitelj ili je bio sudskih izvršitelj ili je bio zamenik tužioca, ali je sjajan stručnjak, mnogo je bolji od svih profesora ustavnog prava u Srbiji? Ne čusmo to ni od Martinovića ni od Nikolića ni od Gojkovićke. Svi junaci nikom ponikoše. Niko da brani sopstvene kandidate. Niko od vas da kaže jednu lepu reč o vašim kandidatima. Nema deset narodnih poslanika Srpske napredne stranke u sali. Svi ste pobegli. Svi ste se razbežali i niko da brani vaše kandidate. A šta je razlog? Veoma jednostavan. Pa, to su partijski poslušnici.
Srpska napredna stranka hoće da instalira partijske poslušnike u Ustavni sud Srbije, kako bi Ustavni sud Srbije nastavio da ćuti o ključnim pitanjima, kako bi Vučić mogao da potpisuje dalje briselske sporazume, kako bi Vučić mogao dalje da pljačka penzionere, kako bi Srpska napredna stranka mogla dalje da gradi „Beograd na vodi“, protiv svih zakona i protiv svih pravila struke i protiv svakog Ustava i svake ustavne materije.
Dakle, to je ono što je poenta izbora sudija Ustavnog suda. Da li ćemo ponovo dobiti partijske poslušnike Srpske napredne stranke, koji će ćutati uvek kada Ustavni sud treba da reaguje i da kontroliše izvršnu vlast, odnosno Aleksandra Vučića, što bi trebalo da mu bude jedan od najvažnijih zadataka ili će ponovo biti izabrane sudije koje će se plašiti da donesu bilo koju presudu protiv ove vlasti, protiv interesa ove vlasti, protiv onoga što je interes i što nameće ova vlast kao ono što mora u Srbiji da se desi?
Dakle, ovde se sada postavlja pitanje – hoćemo li odbraniti Ustavni sud Srbije od Srpske napredne stranke, hoćemo li dozvoliti da Srpska napredna stranka okupira i Ustavni sud Srbije i preuzme kompletnu vlast u Srbiji, jer je ponizila i Narodnu skupštinu i predsednika Srbije, koji je običan sluga Aleksandra Vučića, a sada hoće da ponizi Ustavni sud Srbije, birajući u Ustavni sud Srbije poslušnike Srpske napredne stranke?
Srpski pokret Dveri ne može da podrži kandidate koji su poslušnici Srpske napredne stranke i brani smisao Ustavnog suda Srbije koji će suditi po pravu i pravdi i po Ustavu, a ne po naređenjima iz centralnog komiteta SNS. Hvala.

Reč ima predlagač Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada čujete ovakvu bujicu neistina, laži i gluposti, onda je jako teško dati neki smisleni odgovor.
Voleo bih da nam gospodin Boško Obradović evo sada pred svim građanima Srbije kaže kada je i gde on polagao ustavno pravo, pošto ga to očigledno kvalifikuje da on ocenjuje stručnost ljudi koji su kandidovani za sudije Ustavnog suda.
Gospodine Arsiću, ja bih prestao, samo da nam gospodin Boško Obradović kaže gde i kod kog profesora je polagao ustavno pravo i koju je ocenu dobio, pa kad dobijem odgovor ja ću dalje nastaviti svoje izlaganje, pošto moje izlaganje u velikoj meri zavisi od odgovora na ovo krucijalno pitanje kada biramo sudije Ustavnog suda.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Boško Obradović.

Veliko hvala kolegi Aleksandru Martinoviću što me je podsetio da još uvek nije odgovorio na pitanje šta je sa njegovim plagijatorskim radovima koje je plagirao kopirajući isti rad sa drugim naslovima širom svoje univerzitetske karijere. Takođe, nije odgovorio na ono čuveno pitanje Dveri, koje ćemo uvek i neprestano ponavljati – kada ćete nam pokazati 650 ispisnica sudija koji su se učlanili u SNS nakon reizbora a onda došli ponovo na sudijsku funkciju, a i dalje su članovi SNS?
Razumem želju SNS da mi onemogući da govorim, da na svaki način zabrani glas opozicije. Sada svi treba da budemo profesori pravnog fakulteta da bi smeli da govorimo o Ustavnom sudu Srbije. Ne. Običan građanin Srbije, bez dana na pravnom fakultetu, vidi da ste uzurpirali Ustavni sud Srbije, vidi da pretite sudijama, vidi da im ne dozvoljavate da donesu bilo koju sudsku presudu, vidi da sudije zbog vas, u strahu od vas, ne smeju da donesu nijednu presudu, da ćute o briselskim sporazumima, da ćute o kršenju Ustava, da ćute o pljački penzionera, da ćute o Beogradu na vodi.
Dakle, ne treba biti, gospodine Martinoviću, stručnjak za ustavno pravo da se vidi kako ste zablokirali rad Ustavnog suda Srbije, da se vidi kako kontrolišete sudije u Srbiji, da se vidi kako postavljate vaše partijske aparačike na sudijske funkcije, da se vidi kako ste uzurpirali svu vlast u Srbiji. Znači, ne treba biti profesor ustavnog prava za to. To vidi svaki običan građanin Srbije. Ja ovde govorim u ime običnih građana Srbije, koji neće više da trpe torturu SNS, neće da trpe vašu bahatost, vaš bezobrazluk, vaše maltretiranje i ponižavanje građana Srbije, vašu pljačku, vaše otimanje plata i penzija. Postoje ljudi koji to više neće da trpe i ja sam njihov glas u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Srđan Nogo, po Poslovniku.