Amandman je na član čiji je rubrum donošenje nacionalnog programa, a član glasi: „Radi obezbeđivanja uslova za dugoročni razvoj i unapređenje aerodroma u Republici Srbiji donosi se nacionalni program razvoja u Republici Srbiji, u daljem tekstu – nacionalni program.“ Taj nacionalni program donosi se na period od pet godina, u drugom stavu, i nacionalni program donosi Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja.
Drugi član je onaj koji razrađuje sprovođenje nacionalnog programa. Ono što je moje pitanje je – šta ste smislili da napišete u nacionalni program? Da li je to dokument gde ćete nam govoriti o planu koncesije?
Malo pre kažete – sve će biti javno. Ovaj nacionalni program neće biti u Skupštini, on je dokument Vlade, kao i neke druge strategije i ja nisam protiv. Ja mislim da jedan broj strategija i programa i treba da bude u nadležnosti Vlade, a da Skupština samo izveštava. I kakav je to dugoročni razvoj od pet godina? Šta vam je onda kratkoročni razvoj? Srednjoročni? Mesec i po? Godinu dana?
Sad ste kazali – Ugovor o koncesiji imaće uvid u Skupštini. Ovde u zakonu ne piše. Ako je vaša tvrdnja da će Skupština da ima raspravu o ugovoru o koncesiji, to je meni potpuno nov podatak. Ili ja nisam vas dobro razumela u odgovoru za bilo koji budući ugovor o koncesiji?
Ali, ova tri stava kratka vam pokazuju zašto je ovo „kič leks specijalis“ u odnosu na pravi „leks specijalis“ koji smo imali za „Beograd na vodi“. Dakle, samo da kažete da se dugoročni razvoj i unapređenje donosi na pet godina, šta vam je onda kratkoročno?

Ministar ima reč.

Kada se ovde kaže da važi pet godina, ne misli se da će se nacionalni program napraviti samo za period od pet godina, nego je normalno i ako napravite strateški, prvo, taj nacionalni program treba da sadrži sve o svim aerodromima koje mi imamo, dakle, viziju kako oni treba da se razvijaju, znači, mi očekujemo 10 ili 15 godina.
Normalno je i može da se desi da u tih pet godina eventualno postoji određena promena, dešava se nešto u regionu, svuda gde mi moramo da promenimo nacionalni program. U tom smislu mi ga menjamo i imamo pravo da ga proverimo svaki put, da ga iskontrolišemo još jednom na pet godina.
Ono što ste rekli da strategije nisu javne, to nije tačno. Svaka strategija koju smo donosili mi sada pripremamo. Mi smo u programu za strategiju razvoja saobraćaja. Dakle, potpuno je javno. Imaćemo i rasprave oko toga i ovaj nacionalni program će biti javan i moći ćete i da ga čitate i da ga gledate i, na kraju krajeva, kada budemo napravili javnu raspravu svakako da ćete moći da date svoj doprinos i svoje viđenje toga, tako da se ne slažem. Izvinjavam se, niste u pravu.

Reč ima Gordana Čomić. Izvolite.

Razumem da vi imate zamisao o ovom zakonu, ali vaša zamisao ne piše u stavovima ovog zakona. ovde piše drugi stav – nacionalni program donosi se za period od pet godina. Tačka. Da li razumete da ja ne mogu da komuniciram sa vašim idejama, koje ja podržavam? Dakle, to vi sve što predstavljate kao sliku, to dobro izgleda, ali to ne piše ovde. Ovde piše u prvom stavu – dugoročni, a onda piše da se donosi za period od pet godina. Ta dva ne mogu u istom članu, osim ako se ne dogovorimo da je dugoročno pet godina, a mi se slažemo da nije.
Kada sam govorila o javnosti, rekla sam da ja smatram da strategije treba da budu u izvršnoj vlasti. Jedan dobar njih ne smatra da strategija razvoja obrazovanja treba da bude u Vladi i ostala sam tu u manjini, ali smatram da dugoročni nacionalni program razvoja treba da bude na Vladi, ali nemojte da onda pišete, kao što piše u ovim članovima, da je to pet godina. Niko ni jednu vladu, ni jednog ministra ne sprečava da menja strategija kad ko hoće. U vašim je rukama, kao što je u vašim rukama, narodnih poslanika, zakon. Koji god hoćemo možemo da promenimo kad mi hoćemo.
(Zoran Krasić, s mesta: Ako imaš većinu.)
Ako imaš većinu, dopunjavaju poslanici, s pravom. Podrazumeva se da imaš većinu. Ne možeš da menjaš ako nemaš većinu.
Taj problem će biti zajednički, neće biti vaš, neće se on rešiti da ja dođem, pa da onda kao deca govorimo jesam vam kazala, jesam vam kazala. Nije u tome stvar, stvar je u tome da svi mi znamo šta ovde piše i da ja imam obavezu da pitam, zašto je kod vas dugoročni razvoj, nacionalni program razvoja radimo na pet godina? Ništa više. Ne zahtevam odgovor.

Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gorica Gajić, Milan Lapčević i Dejan Šulkić.
Da li neko želi reč? Ne.
Na naziv iznad člana i član 17. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Demokratska stranka.
Da li neko želi reč po ovom amandmanu? Ne.
Na član 17. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su zajedno podneli narodni poslanici Gorica Gajić, Milan Lapčević i Dejan Šulkić i zajedno Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Goran Bogdanović, Nenad Konstantinović i Zdravko Stanković.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Hvala.
Pa, i ovaj član 17. i ova dva stava koja smo mi predložili da se obrišu, su očigledno tu da bi, kažemo upotpunili ovaj zakon da izgleda bogato i da sad se tu svašta nešto navodi i tako se u ovom stavu 2. govori da operativne poslove u postupku sprovođenja, ovog čuvenog nacionalnog programa, obavlja privredno društvo „Aerodromi Srbije“ d.o.o. Beograd.
To onako deluje, dalje se razrađuje šta i koje to mere treba da preuzme, mogućnost promene i akta o osnivanju preduzeća „Aerodromi Srbije“ d.o.o, ali fakat je da je to preduzeće, čini mi se, osnovano tek prošle godine, ili ove godine, vrlo skoro je osnovano i čini mi se ima dva zaposlenog. Znači, u ovom zakonu se za jedan veliki posao, sprovođenja nečega, što zovemo nacionalni program prebacujemo da operativno sprovodi preduzeće koji ima dva zaposlena. Mislim da to govori o tome da se unapred zna šta će se i kako će se raditi, da se ovde pravi maska, da sada treba da postoji ovo preduzeće. Možda će ono onda dobiti neke dodatne zaposlene, sasvim sigurno svi će biti iz SNS, pa će neki možda raditi na sprovođenju nacionalnog plana, a najveći deo neće, nego će primati plate i raditi ove botovske poslove.
Zato smatramo da je potrebno obrisati ova dva stava, zato što smatramo da se zakonom ne mogu dodeljivati nadležnosti privrednom društvu koje je osnovano za druge namene i da ne može primena zakona da zavisi od procene osnivača da li će se menjati osnivački akt, ili ne. Znači, mnogo otvorenih pitanja se ostavlja ovako definisani stavovima 2. i 3. člana 17.

Na glavu VII, naziv iznad člana i član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Demokratska stranka.
Da li želite reč?
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić.

Da, ovde se radi o članu koji definiše šta je predmet koncesije, po Predlogu ovog zakona.
Ponoviću stav koji sam izneo i na početku, a to je stav poslaničkog kluba Demokratske stranke, vezan za uopšte stanje u javnim preduzećima i načinu na koji bi se rešavao taj problem, pre svega infrastrukture i operacija. Predlog je i suština ideje je razdvajanje infrastrukture i operacije.
Sa jedne strane je infrastruktura, u kojoj država, po nama, mora da ima kontrolni paket akcija, dakle ne manje od 51%. Moguće je i poželjno je naravno naći investitora koji bi bili spremni i imali poverenja u državu da investiraju i u tom delu infrastrukture, ali mislim da je to važno pre svega zbog podsticaja i tržišne utakmice i boljih uslova, pre svega za građane Srbije i to jeste odgovornost države.
Sa druge strane, predmet koncesije svakako da ugostiteljski objekti, bezbednost i mnogi drugi segmenti koji su pomenuti u ovom članu i naravno da protiv toga nismo, da tržišna ekonomija i privlačenje investitora koji bi u tom delu investirali, ali sa jasnim stavom da država zaista mora da ima kontrolni paket akcija nad ključnom infrastrukturom kada se radi o pisti, kada se radi o prugama, kada se radi o elektromreži, jer na takav način štitimo korisnike, a to su građani Srbije.
Dakle, ukoliko dođe koncesionar koji će imati apsolutnu kontrolu nad čitavom infrastrukturom naravno da će usmeravati u skladu sa svojim interesima i davati najpovoljnije uslove, možda jednom avio prevozniku, što znači da će on imati monopol nad ovim tržištom, što znači da će omogućiti podizanje cena karata i lošiji kvalitet usluga. Zbog toga smo na ovakvom stanovištu.

Na naslov Glave VII i član 17. amandman su zajedno podneli poslanici Gorica Gajić, Milan Lapčević i Dejan Šulkić.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 18. amandman su zajedno podneli poslanici Zoran Krasić, Milorad Mirčić.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.