Hvala.
Koristiću i onih pet minuta.
Ovo je jedan od 60 amandmana koji je prihvaćen i ja bih trebao da budem zadovoljan zbog toga. Mogu da kažem, da, naravno, ta vekovna borba moja za čistotu srpskog jezika je ovde prihvaćena i meni je drago da, ako ne u prvom koraku, onda u drugom koraku Vlada ima razumevanja za razumevanje srpskog jezika. Ali, moram opet da vam kažem da ste napravili grešku. U ovom mišljenju koje je poslala Vlada piše – Vlada predlaže Narodnoj skupštini da prihvati amandmane narodnih poslanika, a onda posle ima samo jedan. Znači, da se ispravi to, sledeći put da napišete – da prihvati amandman narodnog poslanika Zorana Živkovića, a ne da trošite samo ovaj templejt koji trošite. To je jedan, da kažem, šaljivi deo priče.
Naravno da nisam zadovoljan. Nisam podneo puno amandmana na ovaj zakon. Uz sve poštovanje kolega iz DS koji su upotrebili jedan moj manir da se obriše ceo zakon ako mislim da ne valja, ja mislim da je to potpuno korektno. To je način da jedna politička opcija, jedna poslanička grupa kaže da se ne slaže sa tim zakonom, a da u restriktivnom Poslovniku nađe i vremena da objasni zašto se ne slaže sa tim. To je potpuno normalno i to je vid parlamentarizma.
Ja sam podneo malo amandmana, dva samo, a jedan je prihvaćen, u ubeđenju da je koncesija dobra stvar uopšte gledano. Privatizacija je dobra stvar i koncesija je dobra stvar, ako se uradi dobro. Ima samo to „ako“. Mi imamo masu demagoških rasprava od početka privatizacije do dana današnjeg, od negde tamo 2001. godine do dana današnjeg, o tome da je to pljačka, da je to kriminal, da je to uništilo materijalnu osnovu države, građana, da su svi opljačkani, da je puno više ovoga, manje onoga, što je dobro. To je tačno, ali ne zbog privatizacije kao takve, zbog pojma privatizacije i neophodnosti, a time i koncesije, da se ona desila, nego zato što ima puno primera kriminalizovanja tih dobrih stvari.
Zato sam ja pustio Vladu Srbije da ovaj zakon prođe. Imao sam primedbe bez tog amandmana. Naravno, da će on biti izglasan od strane onih preko puta, što reče kolega, ali u vreme kad ste vi preko puta bili vlast prvi put, na toj raskrsnici su leteli NATO avioni i bombardovali Srbiju, koja je pre toga bila 10 godina pod sankcijama, da ne zaboravite i to, ali to nije tema danas.
Tema je da ako, neka ide zakon, imam ja primedbe na to da je prenormiran, komplikovan, da je kolaž ili mozaik nekih drugih zakona. Sve te primedbe imaju osnova, ali razumem i potrebu da se donese jedan zakon koji bi posebno definisao ovu oblast.
U načelnoj raspravi sam pitao ministarku – da li znate ko će uzeti koncesije? Nisu nam rekli još. Vi ste bili zamenica direktora, ako se ne varam, ili predsednica upravnog odbora, ili savetnik na aerodromu, tako da je nesumnjivo da vi znate tu oblast. Ako se još uvek ne zna, biće jako interesantno i u tom oglasu, tenderu, kako će se to već zvati, pozivu koncesionarima, bilo bi dobro da se definišu mnoge stvari koje u ovom zakonu, bez obzira što je on prevelik, nisu na pravi način rešene. Ja mislim da je bolje da se da koncesija, ali prava na pravi način, nego da aerodrom ostane u državnoj svojini. Mnogo je demagoški prihvatljivije i korisnije sada da kažete – ne damo ništa, sve su pokrali, stranci, domaći tajkuni. Nije tačno ne postoji javno preduzeće koje radi sa profitom. Ne postoji. To su knjigovodstvene igrarije. Ne postoji ni velika uspešnost beogradskog aerodroma. On bi bio mnogo uspešniji da je u privatnim rukama, a naravno da država treba da ima svoju nadoknadu za to što je nekome dala pravo da ostvaruje profit. To može da se uradi, a da država bude zaštićena, ne tako što će neko da da unapred 200, 300 miliona ili koliko već za 20, 30 godina koncesije, nego da se napravi ugovor u koncesiji gde država uzima 50% od profita, koji je utvrdiv svake godine i onda nemamo nikakav problem sa tim.
Sigurno je da će privatni vlasnik, bilo aerodroma, bilo čega što može da se privatizuje biti poslovniji nego što to radi država. U svakom javnom preduzeću mi imamo od 10 do 50% viška zaposlenih i to nije bila socijalna uloga tih javnih preduzeća da zaposli siromašne ljude. Ne, to je bilo uterivanje partijskih kadrova, od onih što su nekada lepili plakate, oni se sad zovu botovi, pošto su plakati drugačiji mali, ali to naravno nije počela ova vlast, da isto bude jasno. Ali nije ni uradila ništa da to promeni nabolje. Naprotiv, to je dignuto na još gori nivo i imamo svaki dan primere za to.
Kod privatnika ako je najveći deo privrede privatizovan na pravi način, ne od kriminalaca nego od firmi sa renomeom, koje imaju svoj rejting, status u Evropi, regionu, na svetu to ne može da se desi. Neće niko kao privatnik da zaposli nesposobnog rođaka a kamoli nesposobnog partijskog saradnika. Ne, možda mu da neku pomoć, socijalnu, možda mu da pare na pozajmicu da on počne neki biznis ali da ga stavi kod sebe, da mu on bude na grbači, neće sigurno. Drugo, kad je privatno vlasništvo, onda država ima samo jedan jedini posao, da juri porez, a ne da gleda ko je čiji rođak, ko je kome namestio posao, ko je koga zaposlio, ko je koga doveo, da prati koje su porodične linije po javnim preduzećima, do onog vica da u javnim preduzećima nema erotike uopšte, jer bi bio incest, svi su u nekom rodu. Ima dve, tri porodice u tim firmama od po 10, 15.000 ljudi.
Znači, treba da se uradi dobra koncesija. Treba da se uradi dobra privatizacija. Uslov za to je da vlast bude poštena, a nikakav zakon, pa ni ovaj, neće sprečiti da u zatvor budu poslati oni koji se igraju sa državnom, narodnom imovinom.
