Zahvaljujem, gospodine Arsiću.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, povreda Poslovnika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, u toku je još jedna povreda Poslovnika. Reklamiram član 103. vezano za član 107. Član 103. stav 3, čudna je selekcija u pravima, i član 104, na repliku, pa i u pravima na reklamaciju Poslovnika.
Reklamirao sam je na vreme. Mislim da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine, jer kad neko priča u Narodnoj skupštini, u najvišem domu, kad neko priča o štampanju novca bez pokrića, to je za mene povreda dostojanstva Narodne skupštine. To izaziva inflaciju, a u inflaciji jedni gube novac, drugi ga zarađuju. Tako su nastali naši tajkuni. Ukoliko neko želi da podrži i da osveži nove tajkune narodnim novcem, da narod izgubi sve, a da oni steknu sve, za mene je to povreda dostojanstva. U vezi toga, za čačanskog proizvođača ničega, u vezi dostojanstva Narodne skupštine moram da poručim, mi seljaci znamo, novac se ne štampa, novac se zarađuje, pa se onda štampa i deli. Nikad se ne štampa i deli bez proizvodnje. Hvala.

Gospodine Rističeviću, da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? (Ne.)
Zahvaljujem vam se i izvinjavam, jer nisam video da ste ukazali na povredu Poslovnika, a već sam dao kolegi reč.
Reč ima predstavnik predlagača, ministar Aleksandar Antić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, naravno sa nadom da ćemo se u što kraćem vremenu vratiti ovim tačkama dnevnog reda koje su nas okupile ovde, vidite da nas je ispred predlagača zaista ovde reprezentativan broj i tokom dana kolege će dolaziti da učestvuju u ovoj raspravi, da damo jedan argumentovan doprinos sagledavanja ovih značajnih pitanja koje se nalaze pred narodnim poslanicima.
Želim da istaknem nekoliko stvari. Naprosto, imam i ljudsku i, da kažem, funkcionalnu obavezu da prokomentarišem nekoliko pitanja.
Dakle, ova Vlada Republike Srbije u protekle, da kažem, dve, dve i po godine pokušava da vodi jednu veoma odgovornu ekonomsku i fiskalnu politiku. Upravo u toj funkciji su čitavi setovi zakona koji su se nalazili pred ovim parlamentom, a koji su imali, pre svega, za cilj da ozdrave srpske javne finansije koje su, hteo to neko da prihvati ili ne, bile pred kolapsom, bile zaista u jednom katastrofalnom stanju i ovoj državi je pretio ozbiljan problem sa izmirivanjem osnovnih obaveza koje imamo prema građanima Srbije, prema budžetskim kategorijama koje su naprosto takve da mi moramo da iznađemo način kako ćemo da ih održimo.
Jedan od ključnih elemenata toga je bila finansijska stabilnost. Jedan od ključnih elemenata je bilo smanjivanje deficita. Jedan od ključnih elemenata je bilo suzbijanje inflacije. U takvom jednom aranžmanu koji smo mi ponudili građanima Srbije i dva puta dobili podršku na izborima, poverenje građana u takav koncept se dobija, između ostalog, i stabilnošću domaće valute i suzbijanjem inflacije koja je zaista ostavila žestok jedan osećaj kod građana Srbije zbog svih problema koje smo imali u prošlosti usled ratova, sankcija koji su bili praćeni tom i takvom inflacijom.
Dakle, kada je u pitanju investicioni ciklus, određena primarna emisija ne mora nužno biti loša i inflatorna. Ali, u situaciji kada Vlada i država leči svoje javne finansije, ona ne može biti deo tog i takvog paketa. Upravo iz tog razloga mi smo odgovornost prema javnim finansijama, suzbijanje deficita i suzbijanje inflacije stavili u prioritet i verujem da smo u toj borbi položili ispit i zaista ostvarili odlične rezultate.
Moram da prokomentarišem još nekoliko pitanja koji su bili deo ove polemike. Ova Vlada pokušava da napravi jedan širok konsenzus i da u tom konsenzusu svoj doprinos mogu dati zaista ljudi koji imaju energiju, koji su vredni, koji su posvećeni svom poslu i zaista daju jedan ozbiljan doprinos ovim našim aktivnostima i radu. Zaista moram gospodina Kojića da pomenem u tom kontekstu. Apsolutno me ne interesuje, u tom smislu, politička geneza, niti bilo kakvi politički odnosi. To je čovek koji zaista daje jedan ogroman doprinos našem radu i naprosto ne bi bilo korektno, ni ljudski, ni profesionalno da to ne prokomentarišem.
S treće strane, jedan od prioriteta naše politike su dobri odnosi u regionu i zaista mislim da je ova Vlada na čelu sa premijerom Vučićem u proteklom periodu zaista bila lokomotiva regionalnog poverenja. Ma da su drugi dali 10% onoga što smo mi dali, mi bi u regionu imali daleko bolju situaciju, daleko bolju poziciju. Ne komentarišemo lidere nama susednih država. NJih su izabrali građani njihovih država i naše je da sa njima sarađujemo. Upravo u tom smislu je ova Vlada, premijer dao zaista veliki broj signala koji idu u tom pravcu.
Cveće, to je pitanje svakog od nas pojedinačno. Cveće je pitanje da li je neko džentlmen ili nije. Molim vas da to razumete na taj način. Politika je važna, a da li je neko džentlmen ili ne, gospodine Obradoviću, to je pitanje o kome svako od nas treba da razmišlja. Hvala.

Zahvaljujem.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)
Nemate osnova za repliku, gospodine Obradoviću.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ipak ću se vratiti na temu, na 27 tačaka dnevnog reda o kojima danas raspravljamo.
Neki su govorili da se radi o mnogo tačaka, da je teško pročitati, a ja vam odmah moram reći da se radi o izmenama i dopunama zakona, da se radi o izmenama i dopunama, dakle, ne nekim suštinskim promenama, već sa onim malim promenama koje se mogu brzo savladati i shvatiti. Isto tako, radi se i o usaglašavanju sa pravnom regulativom EU.
Ono što je veoma važno reći, nismo ponosni što se rokovi moraju produžavati. Tu ima i objektivnih razloga, ali ima i dosta subjektivnih. Gde su objektivni razlozi? Jedan od zakona, kao što je Zakon o sistemu plata je dosta složen zakon, nije ga lako napraviti, treba usaglasiti mnoge koeficijente, treba razgovarati sa socijalnim partnerima, sa sindikatima. Treba sve te stvari usaglasiti i dobiti takav zakon koji će biti primenjiv i koji će biti dugoročan. Mislim da tu postoji opravdanje.
Postoje razlozi koji su subjektivne prirode. Najčešće mi olako prihvatamo rokove, olako ih dajemo, često donosimo zakon sa nekim rokom svesni činjenice da ga nećemo sigurno ispoštovati. No, to je pitanje i našeg mentaliteta. Nismo samo takvi u zakonima, često smo i u mnogim drugim stvarima, kod završetaka gradnje zgrada i svega toga. No, nadam se da ćemo radom naš mentalitet menjati i da ćemo tim promenama dobiti jednu drugačiju Srbiju.
Upravo zbog toga se Socijaldemokratska partija Srbije zalaže za evropske perspektive, za EU. Bez obzira kada ćemo ući u nju, nama trebaju standardi EU. Zbog toga se u ovim zakonima na njih pozivamo, zato usaglašavamo ove zakone, jer će građanima Srbije biti bolje, što će živeti kvalitetnije i zato što je to potrebno ovoj Srbiji, ovakva kakva jeste.
Da budem odmah jasan, mi se ne udvaramo građanima Srbije, mi smo došli ovde i dobili smo poverenje građana da uradimo određene poslove. Zatekli smo, što smo zatekli. Neću govoriti za neke vlasti do 1990, 2000. i 2012. godine. Ne, govoriću da su nam građani dali poverenje u ovom vremenu i mi se trudimo da sve probleme koje imamo rešimo na najbolji mogući način. Građani će na najpošteniji način, izborima, reći šta misle o nama, da li smo dobro radili ili loše radili.
E, to je ono što želim da naglasim. Dakle, mi se ne udvaramo, nećemo se ni udvarati, ali ćemo raditi. E, to je ono što je naš osnovni motiv i motiv koji mi imamo u radu u ovoj većini koju imamo i ovo poverenje koje su nam građani dali.
Još nešto, želim da kažem prvo o ovim zakonima o javnim medijskim servisima. Tačno je, traži se prolongiranje još za godinu dana. Vrlo je jasno, radi se o taksi na brojila od 150 dinara i radi se o 4 milijarde koje su planirane u budžetu, koji smo mi usvojili pre nekoliko dana. Svesni smo mi činjenice da Javni medijski servis, to pre svega mislim na RTS i RTV, se moraju finansirati iz takse.
Međutim, mi znamo i zakonska ograničenja, da ona ne može biti veća od 500 dinara, ali se postavlja pitanje, da li građani u ovoj Srbiji mogu izdvojiti ta sredstva i zbog toga smatramo da je sasvim opravdano da ova dva zakona menjamo, da prolongiramo za godinu dana, a da u tom vremenu nađemo neka prihvatljivija rešenja. Zašto? Pa, vidite mi smo prošle godine doneli ove zakone i građani Srbije se nisu bunili. Pa, znate, 150 dinara, to je manje od kutije cigareta, a imamo ipak kvalitetan Javni servis i Radio televiziju Srbije, i posebno naglašavam Radio televiziju Vojvodine. Dakle, to su servisi koji su nama potrebni i neophodni. Zbog toga želim da naglasim da ćemo to podržati.
Ovde ima mnogo zakona. Neću govoriti o svim zakonima, osim o nekima, jer bilo je dosta već govora u toku ove rasprave, to je izmena i dopuna Zakona o javnoj svojini. Zaista je potrebno uvođenje reda u ovoj oblasti. Tragično je, dugi niz godina ova država ne zna gde je vlasnik, koje stanove poseduje, koje poslovne prostore i koje poljoprivredno zemljište. Ovde je ministar poljoprivrede, i sam se iznenadio, da ne znamo koliko imamo državnog poljoprivrednog zemljišta. Naravno, to koriste pojedinci, bogate se na račun države. Šta je to loše, što hoćemo da uvedemo red u ovoj državi?
Priznajemo ide teško, ide veoma teško, ali moramo činiti nešto, moramo menjati iz prostog razloga, jer mora ova država znati šta ima, a od te imovine i zarađivati. Mora se puniti budžet, a to upravo, činićemo ovim zakonom, a ne samo zakonom, mnogo toga je potrebno učiniti iz prostog razloga jer smo takvi kakvi jesmo, imamo neko nasleđe koje kaže da je država „Alaj-begova slama“ i onda može od nje da uzima šta ko hoće. Moje je mišljenje, da bi imali dobru državu, bogatu državu, pa čak i oni koji govore o Švajcarskoj i drugim državama, bogami državi moramo dati da bismo od države i dobili. Naravno, u skladu sa zakonima i ono što zakoni to kažu oko svega toga.
Menjaju se i zakoni o tržištu kapitala, o malim akcionarima, o svemu onome što sam rekao i kapitala. Ono što želim da naglasim, to je Zakon o akcizama. Ovde ću biti vrlo pošten. Naravno, ovo nije dobra vest za one koji su pušači. Akciza će se povećavati. To je jasno, to vrlo otvoreno i iskreno kažemo. Zašto kažemo? Pa, zato što prihvatamo evropske standarde, zato što se zna da opterećenje akcizama na 1.000 komada cigareta, najminimalnije u Evropi je 90 evra, a u Srbiji je 54 evra. Naravno, odmah ćete reći – imovne mogućnosti u Srbiji nisu velike i samim tim ne možemo te ljude, koji su pušači, dovesti u situaciju da ne koriste neki svoj užitak, neko će reći porok, a neko će reći užitak. Lično mislim da ovo postepeno usklađivanje na svakih šest meseci, to usklađivanje na osnovu akciznog kalendara od 2017-2020. godine daće nam mogućnost da se prilagodimo, pre svega, zemljama u okruženju gde su cigarete skuplje, a naravno i zemljama u Evropskoj uniji.
Često mi ova trka između akciza i cene cigareta liči na onu poznatu trku između Ahila i kornjače. Sasvim je jasno ko tu pobeđuje, a sasvim je jasno ko igra kakvu ulogu. No, to je usud ovih ljudi koji su pušači i nadam se da će, i zbog svog zdravlja, učiniti nešto, bar da smanje to svoje uživanje. Isto tako, ovde ima i govora o kafi, kako će Zakon o dodatnoj vrednosti biti korišćen, ali to je poboljšanje svega onoga što imamo.
Naravno, u javnosti su dosta pažnje izazvale izmene i dopune Zakona o porezu na dodatnu vrednosti. Mislim da je danas bilo dosta govora, i da je javnosti Srbije obrazloženo šta je urađeno, šta se dobija, šta je to bolje. Kao socijaldemokrata, uvek se zalažem da treba pomoći onima koji nemaju, koji su u situaciji socijalne potrebe, a oni koji imaju da moraju plaćati punu vrednost. Zašto bismo mi nekome ko je bogat, a u Srbiji ima bogatih ljudi, i dobro je što ima bogatih, treba da snose punu cenu i obdaništa, i zdravstvenih usluga i svega ostalog. Ko to ne može njemu država treba pomoći, a posebno ovoj osetljivoj oblasti kao što je rađanje dece, a to je ono što mi moramo zaista da poštujemo.
Zakon o poreskom postupku. Vi sami znate da volimo da taj zakon ne poštujemo, da volimo da izbegavamo neke obaveze, a isto tako moramo naglasiti da smo bar u 2016. godini postigli dobre rezultate. Stodeset milijardi prihoda je bilo više u budžetu za 2016. godinu. To je i odgovor zašto imamo i rezultate u borbi protiv crnog tržišta, zašto imamo rezultate u provođenju poreskih zakona. Tu ima još dosta problema. Problema koji se moraju rešavati i problema koji se će se sigurno rešiti pooštravanjem kaznenih odredbi, širim obuhvatom, širenjem lepeze poreskih obveznika i to je nešto što moramo da popravimo.
Kao socijaldemokrata, SDPS, nešto ću reći o HIP „Petrohemiji“. Ovde stoji da izdvajamo za njihove dugove 105 miliona evra. Odmah da naglasim, tih 105 miliona evra koje izdvajamo za smanjivanje dugova „Petrohemije“, to su sredstva koja su ušteđena u 2016. godini. To su sredstva koja smo dobrim radom, dobrom ekonomskom politikom uštedeli, i pomažemo ovoj firmi gde ima mnošto zaposlenih i firmi koje imaju perspektivu.
Mogu da kažem i sledeće, najlakše je sve firme zatvoriti. Najlakše je zatvoriti sva radna mesta. Šta će onda, šta ćemo sa tim ljudima? Od čega će živeti? Jedna od firmi koja ima perspektivu kojoj treba pomoći, kojoj treba dati mogućnost da stane na zelenu granu i koju treba privatizovati. To ima svoju cenu, tu cenu plaćamo, tu cenu plaćaju svi građani Srbije. Isto tako bilo je mnogo kritika i oko „Železare“ u Smederevu, a sada vidimo šta nam „Železara“ Smederevo donosi. Jedna od takvih firmi, po mom dubokom uverenju, je i „Petrohemija“ i ona zaista zaslužuje svu ovu pažnju da ona bude ono što jeste i što treba da bude.
Ono što imamo dalje, a to je oko koridora. Mi imamo ovde govora oko dva koridora, Koridor 10, koji treba da završimo. Znate, završetak Koridora 10 i puta E-763, su jedan od najvažnijih poslova ove Vlade.
Ako će se istorijski ova Vlada pamtiti po nečemu, a to je da će završiti ove koridore, neću da spominjem kada su započeti, neću da spominjem koliko su koštali, neću da spominjem koliko je tu bilo promašaja, ali Koridori će se zaista završiti.
U prethodne tri i po godine je otvoreno 110 prontera autoputa, isto tako u ovoj godini otvorili smo 40,4 kilometra autoputa i sva sredstva koja se uzimaju, naravno, uz racionalnu potrošnju će se iskoristiti za završavanje koridora.
Ima nešto novo, a da se na vratim na budžet Republike Srbije za 2017. godinu, mi u budžetu imamo jasno naznačeno projektno finansiranje. Svaki građanin Srbije će videti gde će ići ta sredstva, kako će se ta sredstva iskoristiti, a sigurno će videti kad ti autoputevi budu otvoreni.
Zato sam se uvek zalagao i uvek insistiram da završimo koridore, pa makar ništa ne uradili dalje, koridori su nešto što će ostati budućim generacijama, naravno, uz racionalnu potrošnju i sve ono što imamo.
Na kraju,neću više pričati, ima dosta zakona o proceniteljima koji znače poboljšavanje i znate i sami da smo i tu majstori da kad treba da platimo porez kad nešto prodajemo bitno smanjimo cene onog što prodajemo da bismo državi platili manje. Sad ćemo imati licencirane procenitelje, imaćemo jasnu strukturu šta vredi, u kom delu grada, u kom delu sela, u kom delu naše zemlje. To je dobro. Svi zakoni koje radimo i ono što nas prisiljava i ono što mi hoćemo kao budući članovi EU znači da idemo na poboljšanje zakona. Poboljšanje je na taj način da građanima Srbije bude bolje, da koriste standarde EU i naravno da sve završimo što smo započeli.
I nije potrebno da naglašavam da će Socijaldemokratska partija u danu za glasanje glasati za sve ove zakone. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Mijatoviću.
Obzirom da u sistemu nema prijavljenih, još jednom pitam da li želi reč neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničke grupe?
(Nemanja Šarović, s mesta: Ja.)
Gospodine Šaroviću, vi jeste zamenik šefa poslaničke grupe, ali ovlašćen za ovu tačku ispred poslaničkog kluba SRS je gospodin Zoran Krasić.
(Nemanja Šarović, s mesta: Ne, greška.)Dok ne proverimo da li je greška ja ću reč dati Neđi Jovanoviću.
Izvolite, gospodine Jovanoviću.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Pred nama je gospodo poslanici i građani Srbije značajan korpus ili set zakonskih akata o kojima raspravljamo. Ono što je u svakom slučaju u fokusu pažnje, barem javnosti Republike Srbije, jeste u najvećoj meri Zakon o proceniteljima, odnosno precizno Zakon o proceniteljima vrednosti i nepokretnosti.
Zaista se radi o jednom zakonskom aktu kojim se pokušava konačno uvesti red u postupke gde su procene nepokretnosti obavezne. Ne, zbog toga što bih ukazivao na to da je to sada bio nekakav, pežurativno rečeno nered ili anarhija, naprotiv, već zbog toga što se prvi put sistemski rešava jedno jako značajno pitanje.
Zbog toga smatram, gospodo ministri i predstavnici Vlade Republike Srbije da je Vlada Republike Srbije ovim zakonskim projektom učinila jedan značajan iskorak napred kako bi se brojni postupci, gde su nepokretnosti predmet postupaka tretirale, prvo na pravilan način, drugo na način koji zavređuje objektivnost, nepristrasnost i profesionalnost, a to je upravo zahtev da se procene vrše na taj način.
Međutim, i pored izuzetno dobrih i značajnih kvalitetnih rešenja u ovom zakonu moram ukazati, vama gospodo predstavnici Vlade na neke delove zakona za koje smatram da bi po kvalitetu morali da budu poboljšani, da u svakom slučaju zavređuju pažnju, naročito prilikom praktične primene ovog zakona imajući u vidu da ćemo u praktičnoj primeni ovog zakona verovatno doći i na određene probleme, jer se stvaraju vakum prostori. Zašto?
U članu 3. Zakona navedene su mogućnosti ili okolnosti kada se ovaj zakon primenjuje i kaže se da se primenjuje kod zaključenja ugovora o kreditu, kod utvrđenja vrednosti nepokretnosti u postupku stečaja i prodaje nepokretnosti u postupku van sudskog namirenja.
Drage kolege narodni poslanici i uvaženi predstavnici ministarstva, da li smatrate da je ovo dovoljno kada je u pitanja angažovanje procenitelja i vršenje procene nepokretnosti u samo ovim situacijama? Ja sam uveren, a i moja poslanička grupa SPS da mi zbog toga što bi ove procene morale da budu zastupljene i u sudskim postupcima, parničnom, vanparničnom, krivičnom i izvršnom.
Činjenica je da imamo sudske veštake koji to rade, ali ovaj zakon u svojim prelaznim i završnim odredbama kaže da će primena ovog zakona započeti pet meseci od dana njegovog usvajanja.
Sa druge strane, sudski veštaci imaju rok od 18 meseci da polože ispit za licencu i da krenu u postupak procene. Pojavljuje se jedan vremenski period koji je na neki način prazan prostor, ko ga popunjava? Veštaci. Da li će stići u tom trenutku da odrade posao koji treba da odrade procenitelji. Sa druge strane, procenitelje tek treba da formiramo. Tek treba da trasiramo put kojim će oni ići do konačnog cilja, a cilj je dobijanje licence.
Prema tome, ovde se pojavljuje pitanje sa jedne strane, ko će u ovom vremenskom periodu uspeti da pokrije ovu proceduru i ove poslove, sa druge strane u kojim okolnostima?
Drugo, predlagač ovog zakona je zaboravio da su procenitelji, možemo slobodno reći izuzetno značajni u postupcima gde se primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima? Tamo gde se vrši procena vrednosti kapitala jednog privrednog društva, jednog privrednog subjekta, tamo gde dolazi do spajanja privrednih društava, tamo gde dolazi do unosa kapitala prilikom uvođenja novog člana u privredno društvo, Neđo Jovanović ili gospodin Mijatović su ortaci jednog društva i moguće je da gospođa Jasmina želi da se uključi u to društvo kao član. Unosi svoj ulog, ko će taj ulog da proceni ako se on odnosi na nepokretnost? Naravno, da će da vrši procenu ovlašćeni procenitelj.
Pod kojim uslovima, pod uslovima koji su sadržani u odredbama ovog zakona. Naravno ovo sam metaforički predočio kako bi građanima bilo jasno šta je ono što ovom zakonu očigledno nedostaje, a mogli bi da dopunimo amandmanima, na kraju i amandmanima resornog odbora.
Dalje, u istom zakonu je navedeno da se od strane procenitelja angažovanje očekuje tek nakon dobijanja licence, a licenca je propisana, odnosno postupak dobijanja licence je propisan. Međutim, ovde postoji jedan stav koji može da bude zbunjujući i u praktičnoj primeni da dovede do problema, pa se kaže da se licenca izdaje licu koje ima najmanje tri godine radnog iskustva na poslovima vršenja procena.
Sada se postavlja pitanje, odakle njemu tri godine iskustva ukoliko sada ulazi u postupak dobijanja licence? On je mogao to iskustvo da stekne kao licencirani procenitelj. Na sreću, mi ih imamo negde u pravnom i ekonomskom sistemu Srbije, ali ne pod ovim uslovima i na ovaj način. Znači, on bi mogao tri godine da radi ili kao pomoćnik procenitelja, ili kao saradnik procenitelja ili na neki treći način, ali tri godine može da stekne samo pod propisanim uslovima i to uslovima sadržanim u ovom zakonu.
Dolazimo u jednu vrstu paradoksa, treba nam tri godine, nemamo, ne znamo kako da ih steknemo ali su oni uslov za dobijanje licence. Mislim da i u tom delu treba poraditi da bi se zakon učinio u praktičnom smislu reči što primenjiviji.
Dalje, sporno je kada se kaže da se licenca ne može izdati ukoliko je lice koje pretenduje na dobijanje licence pravosnažno osuđivano za određena krivična dela koja su ovde sistematizovana, ali se postavlja pitanje – zašto pored ovih krivičnih dela koja su tu navedena nisu uvedena neka druga krivična dela koja se direktno vezuju za dostojnost procenitelja da bi vršio tu funkciju.
Konkretno, zašto nije uvedeno krivično delo prevare? Zašto nije uvedeno krivično delo krađe, razbojničke krađe, razbojništva? Ovde se kaže – finansiranje terorizma predstavlja protivpravnu radnju koja diskvalifikuje lice koje pretenduje da bude procenitelj da može da dobije tu licencu. Ako je finansiranje terorizma takav stepen društvene opasnosti i protivpravnosti, onda bi mogla da budu i sva druga krivična dela sa istim stepenom protivpravnosti društvene opasnosti. Ovde ih nema. Prema tome, i u tom delu zaista mislim da bi trebalo definisati upravo ovu normu na način koji podrazumeva postizanje konačnog cilja, a to je da dostojnost bude sadržana u punom kapacitetu, da dostojnost zaista bude vrednovana na pravi način.
Dalje, ono što načelno u ovom zakonu na neki način nije definisano, jeste taj takozvani sukob interesa, koji ovde nigde ne postoji. Da li procenitelj može vršiti procene nepokretnosti ako je u pitanju njegov krvni srodnik u pravoj liniji bilo kog stepena srodstva, ili u pobočnoj liniji recimo do drugog stepena srodstva? Da li može procenitelj da vrši nepokretnosti ukoliko su one u vlasništvu ili sa nekim drugim pravom lica koje je u tazbinskom srodstvu sa proceniteljem, ili na bilo koji drugi način je povezano lice sa proceniteljem? Moja poslanička grupa i ja lično smo stanovišta i mislimo da je to nedopustivo i jeste nedopustivo sa odredaba stanovišta Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali to nije sadržano u odredbama Zakona.
Dalje, takođe u ovom zakonu stoji odredba koja se vezuje za činjenicu kako će se voditi disciplinski postupak protiv procenitelja, u kojim situacijama i sa kakvim sankcijama. Tačno je da je to sistematizovano i tačno je da je to propisano. Međutim, ono što nedostaje, nedostaje onaj sam način definisanja procedure, definisanja postupka, davanja mogućnosti da se odbrana onoga protiv koga se vodi postupak sistematizuje na pravni način, da se omogući da se pritužba, ukoliko je neuredna, nejasna ili nepotpuna, uredi, da se ostavi rok za uređenje. To svaki procesni zakon definiše, ali nažalost ovde nije to definisano.
U svakom slučaju, sve ostale odredbe ovog zakona ukazuju na to da procenitelji sada imaju jednu obavezu, obavezu prevashodno edukacije, obavezu stručnog usavršavanja, obavezu kontinuiranog stručnog osposobljavanja i to sve dok obavljaju funkciju procenitelja, obavezu da se osiguraju za štetne radnje kojim bi se uzrokovala šteta i štetne posledice trećim licima. Mislim da je to jedan dobar put.
Naravno, sve ovo što sam izneo podrazumeva jednu samo dobronamernu sugestiju da se zakon poboljša po kvalitetu, jer za to nesumnjivo ima mesta. Ja sam uveren u to da će ova Skupština i svi narodni poslanici dati doprinos da se zaista taj cilj i ostvari, jer je naš prevashodni zadatak donošenje zakona koji podrazumevaju zakone sa najvećim stepenom kvaliteta, kako bi omogućili da u njihovoj praktičnoj primeni eliminišemo sve moguće probleme i kako bi oni na koje se zakon, pa i ovaj zakon odnosi, doživeli taj zakon kao pravnu sigurnost.
Što se tiče ostalih delova iz seta zakona o kojima raspravljamo, počeću od Zakona o platama u javnom sektoru. U ovom zakonskom aktu je predviđeno da će se od strane ove Vlade uskoro pristupiti donošenju najpre nacrta, a potom i predloga zakona kojim će se urediti kako radno pravni status, tako i plate zaposlenih u javnom sektoru. To je nešto što je s jedne strane obaveza Vlade, a s druge strane nešto što će građani doživeti kao najbolji način servisiranja potrebe i zadovoljenja njihovih potreba, a prevashodno njihovo osnovno ustavno pravo i potreba jeste pravo na zaradu, egzistenciju i pristojan život.
Međutim, ja bih resornom ministarstvu ovde ukazao na jedan set problema koji se provlači od donošenja Zakona o budžetskom sistemu, preko Uredbe o ograničavanju zapošljavanja, pa do današnjeg dana. Mi sada na nivou lokalnih samouprava imamo jednu poprilično konfuznu situaciju, da imamo zakone koji su nam nametnuli obavezu angažovanja određenog broja izvršilaca u javnom sektoru, a da tu obavezu ne možemo ispoštovati upravo po odredbama zakona koji su aktuelni zakoni.
Navešću samo jedan primer. Po odredbama Zakona o sportu, svaka opština, svaki grad treba da ima sportskog inspektora. Govorim samo kao primer. Taj sportski inspektor kao izvršilac može da dođe u situaciju da prekoračuje onih 10% kao dozvoljeni broj za radno angažovanje po odredbama Zakona o budžetskom sistemu, odnosno Uredbi o ograničavanju zapošljavanja. Kako onda angažovati sportskog inspektora? Kako angažovati lice na nekim drugim inspekcijskim poslovima ukoliko dolazimo u tu situaciju?
Lokalne samouprave imaju taj problem i taj problem treba da se rešava. I rešava se, na sreću, zato što Vlada Republike Srbije na neki način pokušava da iznađe rešenja preko Komisije koja dozvoljava određeni broj radnog angažovanja, odnosno sticanja radno pravnog statusa kroz odgovarajuće ili adekvatne ugovorne odnose, ali mislim da ovo rešenje mora što pre da dođe do konačnog cilja, odnosno da ima svoj epilog i to u pozitivnom smislu reči, upravo zbog problema koji trpe lokalne samouprave, pa i moja lokalna samouprava iz koje ja dolazim.
Što se tiče Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnoj svojini, gospodo predstavnici Vlade Republike Srbije, ja kao predstavnik građana, a prevashodno građana koji su me birali iz moje lokalne samouprave grada Užica, moram da skrenem pažnju na jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju. Ni jedna lokalna samouprava, hajde da ne preteram, vrlo mali broj lokalnih samouprava, izuzetno mali broj, među kojima nije moj grad, nije ispoštovao zakonsku obavezu. Ta zakonska obaveza podrazumeva prijavu i upis prava javne svojine na lokalnu samoupravu, odnosno na grad ili na opštinu.
Umesto sankcija prema lokalnoj samoupravi, koja nažalost nije ni propisana, mi dajemo novi benefit i pravimo daleko veći stepen tolerancije nego što je to do sada i ostavljamo novi rok, pa kao da molimo – hajte, molim vas, gradovi, počev od Novog Sada, Kragujevca, Niša, Užica, Sremske Mitrovice itd, itd, hajde upišite javnu svojinu, konačno upišite javnu svojinu. Pa, mi imamo apsolutno nesređen katastar nepokretnosti, iz razloga što se ne poštuju zakonske obaveze i zbog toga što lokalne samouprave ne čine ono što moraju da čine, a to je da se jasno definiše u evidenciji Službe za katastar nepokretnosti šta je i ko je titular prava javne svojine, a ko nije, u konkretnom slučaju, nažalost, ko nije jedinica lokalne samouprave.
Što se tiče odredaba Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, gde ću zajedno to komentarisati i sa odredbama Zakona o izmenama i dopunama carinskog zakona, dobro je što se konačno jedan postupak rešava na pravilan način, gde se po žalbama na rešenja prvostepenog organa ne odlučuje od istog organa, već se odlučuje od faktički organa koji bi trebao da bude nezavistan, a to je u konkretnom slučaju Ministarstvo finansija.
Međutim, mi u poslaničkoj grupi SPS imamo jedan stav koji nemojte doživljavati kao kritičan, ali je u svakom slučaju pragmatičan, a to je da ne smatramo da će se ostvariti apsolutna nezavisnost ako se drugostepeni postupak, odnosno postupak odlučivanja po žalbi prenese na Ministarstvo. Pa, Ministarstvo finansija je deo poreskog sistema. Ministarstvo finansija je, na kraju krajeva, krov onoga što podrazumeva poreski sistem, jer poreska uprava je pod patronatom Ministarstva finansija.
Ne možemo onda govoriti o tome da je apsolutno nezavistan organ, organ koji odlučuje po žalbi. Nije. Funkcionalno nije, ali želimo da verujemo da će biti. Zašto? Zbog toga što su oni koji su odlučivali do sada u drugom stepenu, nažalost odlučivali onako kako to ni u kom slučaju nije u duhu načela pravičnosti, niti u duhu načela zadovoljenja pravde i pravne sigurnosti za stranke u poreskom postupku, pa i u postupku koji se odnosi na carinski postupak, gde se shodno primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Zašto? Zato što se na prvostepeno rešenje odlučivalo tako što je drugostepeni organ bio centar poreske uprave, a ne Ministarstvo finansija.
Sada treba očekivati da će se to u svakom slučaju promeniti i mi želimo da verujemo da će se to zaista i promeniti.
Ono što je za svaku pohvalu i ono što treba da se izdigne na pijedestal jeste s jedne strane doprinos pravosuđa u rešavanju jednog problema, a s druge strane ogroman napor i odluka Vlade Republike Srbije da se jedan problem reši. To je problem duga Privrednog društva „Hip-Petrohemija“ iz Pančeva prema AD NIS. Ovde imamo jednu klasičnu vrstu subrogacije ili zakonske subrogacije gde država preuzima dug koji ima Petrohemija prema NIS i shodno odredbama zakona o kome mi raspravljamo taj dug izmiruje.
Zašto sam rekao ogroman doprinos pravosuđa? Iz jednostavnog razloga što je upravo deo sistema i to elitnog sistema pravosuđa, privrednog pravosuđa, uspelo da Petrohemiju vrati u život. Zarad istine i pravilnog obaveštenja građana iz ovog doma i kako bi otišla pravilna poruka prema građanima, treba reći sledeće, ta ista Petrohemija je pre dve godine trebalo da ide u stečaj. Ta ista Petrohemija je pre dve godine bila pred UPPR ili pred unapred pripremljenim planom reorganizacije. Ta ista Petrohemija je mogla da ostane sada na nekom bukvalno privrednom groblju, sahranjena. Nije, a nije iz razloga što je upravo u sistemu pravosuđa i od strane prvostepenog suda i od Privrednog apelacionog suda doneta odluka da se to preduzeće sačuva.
Vlada Republike Srbije je tu odluku prihvatila kao nešto što je u domenu pravne sigurnosti i nastavila postupak dalje, a taj postupak jeste oživljavanje Petrohemije, preuzimanje dugova, vraćanje tih dugova prema poveriocu, ovde je poverilac NIS i mogućnost da Petrohemija konačno stane na zdrave noge isključivo iz razloga što već sada iskazuje profit. Zato, ne samo od poslaničke grupe SPS već i od celog ovog doma ova odluka i ovaj zakon treba da uživa podršku.
Na kraju, pošto će moj uvaženi kolega Karić da prokomentariše nešto što je jako značajno, jako dobro, to je ono što se vezuje za koridore, odnosno našu putnu infrastrukturu koja je već u velikoj meri dala rezultat. Deo autoputa od Preljina do LJiga je značajno skratio vreme putovanja iz gradova zapadne Srbije, odnosno Zlatiborskog okruga prema Beogradu. Uvereni smo da će ovom odlukom Vlade Republike Srbije i zakona koji ćemo sigurno usvojiti i nova deonica od Surčina do Obrenovca zaživeti i ugledati svetlost dana i dobiti pozitivan epilog.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, dosta toga je rečeno o načinu na koji je sazvana ova sednica. Naravno, da ovo nije presedan, ovo je pravilo rada ovde u parlamentu koje traje mnogo duže od mandata vas kao ministara, ali je to pravilo loše i treba ga menjati. Neću se žaliti na tako obilan dnevni red ali ću pokušati da svoju raspravu fokusiram na ono što smatram da je za nas najvažnije.
Počeo bih sa izmenama Zakona o javnoj svojini. O čemu se zapravo tu radi? O hroničnoj nesposobnosti države, pokrajine, lokalnih samouprava, javnih preduzeća da se upišu kao vlasnici. To traje pet godina. To ima svoju veliku cenu. Šta je ono što nam ovde nedostaje? Jasan plan Vlade i način na koji će se ovaj plan rešiti. Dosta politikanstva, pokrajina nije u stanju da upiše, popiše svoju svojinu poslednjih pet godina. Koleginica mi sada kaže da je završila, ali mi sada ovim zakonom tvrdimo nešto drugo. Opštine isto tako, javna preduzeća. Kada će to biti urađeno? Na koji način?
Najlakše je reći da je problem u katastru. Problem je u zloupotrebama nekih procedura. U činjenici, da se recimo, drugostepena rešenja čekaju po nekoliko godina ne zbog toga što to neko ne želi da uradi nego zbog toga što je taj sektor u ministarstvu zatrpan zahtevima. Mislim, da ih ima u ovom trenutku preko 50.000. O činjenici da su postupci koji regulišu taj segment našeg svakodnevnog života često toliko zloupotrebljavan da ne mogu više, da sistem ne može više to da izdrži.
Reći ću vam jedan primer. Zamislite, javno preduzeće koje ima spor sa, recimo, stečajnim upravnikom preduzeća koje je u međuvremenu preuzeo slučaj, pa se sada sve vraća na radnički savet od pre 40 godina. Stečajni upravnik blokira u katastru ulaže žalbe, zbog toga javno preduzeće ne može da se upiše kao vlasnik. U prvom stepenu katastar postupa po toj žalbi, to odbija i to odlazi u drugi stepen, u ministarstvo. U ministarstvu staje u red od 50.000 sličnih postupaka. Dok se to pitanje ne reši zabeležno stoji u katastru, nemoguće je upisati javno preduzeće kao vlasnik. Sticajem okolnosti zbog toga što je predmet važan, zbog toga što javno preduzeće ima mogućnost da taj problem reši preko reda se donosi rešenje. Onog trenutka kada se rešenje donese stečajni upravnik ulaže novi prigovor i novu žalbu, jer samo plaća taksu od nekoliko hiljada dinara. To tako traje u nedogled. I, evo nas, menjamo Zakon o javnoj svojini tako što produžavamo u šestu godinu posao koji država ne može da uradi i koji ostaje bez jasnog plana u ovom trenutku.
Kako ćemo to pitanje rešiti? To nije samo pitanje vlasništva u kome se računa na neku korist koju u ovom trenutku država nema. Zamislite kolika je šteta zbog toga što neko ko nije vlasnik prema toj imovini ne postupa onako kako bi postupao kao vlasnik. Dajte neki plan kako ćemo da izađemo iz tog živog blata. Plana nema. Veoma važan zakon. Vi ste govorili, gospodine iz SPS, o proceniteljima. Mi moramo da budemo fer jedni prema drugima. To je jedna od profesija u Srbiji koji je politika uništila u poslednjih nekoliko godina. Umešala se u nešto u šta politika nije smela da se meša. To nas je dovelo do paradoksa da danas procenitelji kada procenjuju imovinu između ostalog vode i računa o reakciji javnosti ili političara, s obzirom, da se po pravilu pretpostavlja da ta imovina je mnogo vrednija nego što to smatra procenitelj. Reći ću vam kako se to danas radi.
Često se pominju stečajevi. Zamislite, kako se procenjuje imovina preduzeća u stečaju. Kombinuju se DT metoda i likvidaciona metoda. Na takav način se danas procenjuje imovina preduzeća u stečaju. Do čega to dovodi? To dovodi, to ubija tržište. To je neodrživa poslovna logika. Da ne ulazimo sada u privatne interese. Evo, reći ću vam primer „Minela“, na tome je počivao naš energetski sistem, na „Minelu“, na transformatorima i trafoima koje je proizvodio „Minel“ poslednjih 60 godina i bio je sjajan u tome, izvanredan. Apsolutno konkurentan „Simensu“ po ceni koja je bila mnogo konkurentnija od cene „Končara“ iz Zagreba, šest miliona evra transformator koji pravi „Simens“, „Rade Končar“ Zagreb, dva miliona „Minel“. Fantastičan i vi to znate. Mi danas nemamo više tu industriju, „Minel“ više ne postoji, otišao je u stečaj.
„Minel“ je bila dobra kompanija, privatizovana je. Svaka privatizovana kompanija može da propadne, može da uspe, može da propadne. Vrlo je teško funkcionisati na tržištu sa kompanijom koja ima takav profil poslova kao što ima „Minel“, najveći kupac vam je država, ne možete da kažete ne, morate da imate lagere. Lageri su skupi, berzanska roba, itd. Uglavnom, kompanija je propala.
Šta se nakon toga dešava? Nakon toga se rade procene. Procene su rađene na takav način da je kvadratni metar upravne zgrade u Ripnju, zbog političkih pritisaka i atmosfere koja je stvorena, procenjen na 800 evra, a iz 1939. godine. Ta kompanija je prodata, čitava je prodata šest ili sedam miliona 2006. godine. Procenama koje su naknadno pravljene, pa i danas imate stečajne upravnike svega toga. Samo upravna zgrada je procenjena više nego kompanija koja je prodata onda kada je radila i imala svoj proizvodni program, svoje tržište, svoje kupce, sve svoje.
U bombardovanju je „Minel“ funkcionisao, poslovao sa nemačkom tako što je slao svoje proizvode na granicu, Nemci to na granici preuzimali, u bombardovanju. Mi smo ga izgubili. Nismo ga vratili u život, zbog toga što je politika uništila procenitelja.
Jako je važan ovaj zakon koji se donosi, ali on mora biti praćen i stavom nas poslanika kao ljudi koji se bave jednim poslom, da nećemo gurati svoje prste tamo gde im nije mesto. Bez toga nema procenitelja. Što bi neko to radio? Zašto bi se time bavio? Kakve su štete?
Pogledajte koliko preduzeća, neka okvirna procena, uslovno prihvatite tu činjenicu, jer kao što ne znamo kako ćemo popisati svoju svojinu, ne možemo da procenimo ni vrednost svega onoga što je u stečaju, ali se procenjuje da je najmanje dve milijarde evra.
Godinama su firme u stečaju. Iz stečaja ne izlaze zbog toga što stečajni upravnici, zajedno sa proceniteljima, odborom poverilaca, sudovima, ne mogu da reše ta pitanja u strahu od političkog revanša koji će tako nešto pratiti.
Mi moramo u zakone kao što je ovaj zakon, koji je veoma važan, javno reći da je to bilo loše i povući se iz takvog ponašanja. Nikada više političari ne smeju komentarisati postupke procenitelja. To je nemoguće. To često čujemo ovde u raspravi – vi to donosite zbog nekog MMF, pa zbog Svetske banke, pa zbog nekih stranaca. Ako se tako budemo ponašali, i najbolji zakoni će biti besmisleni.
Pomenuli ste neki, tu ste apsolutno u pravu, neke kontradiktornosti. Ako je potrebno tri godine iskustva za nekoga da bi mogao da bude procenitelj, pa to znači da mi naredne tri godine nećemo imati nijednog novog procenitelja.
Ako postoji razlika u rokovima u kojima se postaje procenitelj i u sudskim veštacima, opet ćemo napraviti sebi probleme. Molim vas da o tome povedete računa. Ono što je naša obaveza da kažemo, da bi procenitelj bio procenitelj, nije dovoljno dobar zakon. Potrebna je i elementarna politička pamet. Naš stav da ćemo politiku povući iz onih segmenata u kojima njoj nije mesto, nikad više političari ne mogu da komentarišu cenu koju utvrde procenitelji. Ako se tako budemo ponašali, razorićemo sve.
Na primeru „Minela“ to treba da naučimo, a mogu da vam navedem još desetine. Šta to onda znači? Onda onaj ko je zainteresovan da nešto kupi, on čeka drugu, treću, četvrtu ruku prodaje. To traži neko vreme. Onda kada se treći ili četvrti put ne pojavi niko kao kupac, onda svi stanu i kažu – ne možemo sada to da prodamo za 10% onoga što je procenjeno. Prodaćeš za onoliko koliko je neko spreman da plati. Procenitelj o tome treba da vodi računa, a ne da kombinuju dva metoda samo zbog toga što na takav način sa sebe skidaju svaku odgovornost u nekom eventualnom budućem preispitivanju šta je i kako urađeno.
Ne možete vi da prodajete firmu i onda uzmete njenu najbolju godinu, istorijski najbolju godinu od pre 25 ili 30 godina i kažete – ovo je referentna tačka sa koje mi ulazimo u posao. A, to je ono što se dešava, samo zbog politike.
Dobar zakon, ali dajte da on bude praćen jasnom porukom nas političara, više u to ne ulazimo i onda ljudima to treba reći. To treba jasno reći ljudima. Jako je lepo govoriti – štampaćemo pare. Šta je pokriće za to? To mogu da urade Amerikanci. Oni imaju pokriće za to. Može da uradi i Evropska centralna banka, može Mario Dragi svakog meseca 60 milijardi. Oni to zovu kvantitativno popuštanje. Ali, to ima svoje pokriće u realnoj vrednosti. Mi, neodgovorno je da se tako ponašamo.
Veoma važno pitanje, o tome se takođe ovde govorilo, to su ti platni razredi. Dajte, shvatite da je to nemoguće. Imamo Uredbu o zabrani zapošljavanja. Nekada mora urgentno da se reaguje. Ta uredba je danas loša. Ona jeste proizvela svoj efekat. Smanjila je pritisak na te javne finansije. Prvi rezultati se vide, počeo je da nam pada dug. Ali, zamislite cenu koja se pri tome plaća. Mi kažnjavamo mlade ljude, sposobne, školovane, samo zbog toga što nismo u stanju da raščistimo sa svima onima koji primaju novac od ove države. Nismo u stanju da vidimo ko tu radi svoj posao, ko ne radi svoj posao, da ustanovimo elementarne kriterijume. Okej je doći u parlament, pa ne postaviti pitanje – izvini, koliko imaš godina, iskustva u politici, koliko puta si bio poslanik, kako ti je obrazovanje, ali odrasli smo u zemlji u kojoj su se neke stvari poštovale. Bio je neki red, znalo se ko može da bude direktor preduzeća, kakvo je radno iskustvo potrebno za nešto tako. Znalo se ko može da bude direktor banke. Niste mogli da budete direktor banke bez deset godina iskustva.
To moramo da počnemo da stavljamo u fokus svoje politike. Ne mogu da funkcionišu platni razredi. Oni nisu pravedni. Zašto bi mi na isti način plaćali lekara koji dobro radi svoj posao i onog koji ne radi svoj posao? Drugo, iluzija je verovati da platni razredi vode uštedi. Ne vode, jer je po pravilu mnogo veći broj onih koji primaju manju platu od onih koji primaju neku veliku. Mi se često hvatamo za te izvađene primere, ali to u suštini nije tako.
Zato treba menjati uredbu o zapošljavanju, omogućiti mladim, sposobnim ljudima da rade ovde, ako to već žele. Nemojte da gubimo dobre lekare, nemojte da gubimo kadrove u koje smo mnogo uložili, koji su sami tako veliku cenu platili školujući se ovde samo zbog toga što nismo u stanju da raščistimo to. Dajte da vidimo, ne postavljamo pitanja ko je iz koje stranke. Baš me briga ako dobro radi svoj posao. Ali, dajte da razdvojimo rad od nerada.
To mora da prati ovakve izmene zakona, ideja o tome, razgovor o tome, stav da to mora da se uradi. Drugačije ne može, nigde nećemo stići. Ta iluzija o platnim razredima, o ideji da s obzirom da radimo isti posao, isto treba da budemo plaćeni, ona je pogrešna. Izvinite, bitan je kvalitet. Nemojte da plaćamo lekara koji nas leči i onog koji nas ne leči na isti način. Žao mi je što koristim lekare kao primer, ili bilo koju drugu profesiju. Dajte da kvantifikujemo rezultat, uspeh, znanje i da to plaćamo, da ka tome težimo.
Veoma važno, pomenuta je „Petrohemija“. Naravno da ne možemo da dozvolimo da tako važan sistem propadne i tu država krvari i društvo krvari i plaćamo visoku cenu za sve to. Ali, osnovni problem „Petrohemije“, ona ima svoju istoriju. To je deo jednog sistema, ona je bila integrisana, povezana, zna se, „Petrohemija“, „Rafinerija“, NIS. Čekajte, vi ste digli ruke 2008. godine za međudržavni sporazum Rusija - Srbija, koji je Rusima dao tako velike privilegije
kakve oni sami nemaju u svojoj zemlji. Znači, „Gasporom“ je od Srbije dobio ono što ne dobija od Rusije, došao ovde, uzeo NIS, uzeo nalazišta gasa u Srbiji, naftu u Srbiji, nekontrolisano podigao eksploataciju svega toga i rekao – baš me briga za „Rafineriju“, baš me briga za „Petrohemiju“, pa je onda oko toga krenuo neki pregovor, „Rafinerija“ se kako – tako drži, ali šta je sa „Petrohemijom“? Ona nikome ne treba. Sad mi treba da budemo zahvalni zbog toga što treba da dobijemo po nekoj ceni gas od NIS, ali je jasno da je tu osnovni problem u činjenici da je raskinut taj integrisani sistem i da ona jako teško može nezavisno da funkcioniše, da zavisi od trendova na tržištu. Ti trendovi su takvi da nekada radi u plusu i ne može da stigne da proizvede onoliko koliko je poterbno. Međutim, nekada je potrebna podrška koju nema, pošto je sama.
Želeo bih da vi to što pre rešite. Neće biti uopšte lako, ali „Petrohemiju“ ne treba ispustiti iz ruku, i to niko nije radio, nisu radile ni vlade pre ove, ali veoma dobro i iskreno se mora reći šta je ono što je problem.
To je industrija koja je preskupa za ovako organizovanu državu i jedan onako dosta neodgovoran odnos prema onome što je i na drugim primerima došlo do izražaja, a to su strateška razmišljanja i opredeljenja koja ne mogu da budu žrtva zbog nečijeg interesa u predsedničkoj kampanji ili u realizaciji neke trenutne politike. Te stvari sam želeo da vam kažem.
Ovo sve drugo, što se tiče tih carina i usklađivanja sa propisima i standardima EU, naravno da to treba da se uradi.
Što se tiče predloga Komisije za hartije od vrednosti, u principu da. S tim što opet ne možemo da govorimo o Komisiji za hartije od vrednosti, a da zanemarimo to tržište kapitala koje je u potpunom haosu zbog načina na koji se u ovoj zemlji godinama vodila politika i činjenice da smo praktično sami sebe zaustavili u razvoju koji je bio dinamičan i od kog smo mogli da imamo mnogo više koristi da nismo period tog hiper razvoja sveta iskoristili na pogrešan način posle 2000, a sve do 2008. godine. Od tada je Komisija u problemu, kao i to tržište, naša berza i sve ono što se manje ili više uređuje ovim zakonima.
Treba regulisati način na koji se preuzimaju privredna društva. Nemam ništa protiv toga, postupanje, obavezno preuzimanje nakon 75% vlasništva, itd. To su neka pitanja na kojima nema puno prostora za polemiku, ali ostaje javna svojina, katastrofalna greška, izostanak plana koji će jednom staviti tačku na sve ovo.
Što se tiče sudova, tu treba da budete fer i da kažete šta hoćete. Znači, pravosudna uprava, poslovnik. Zakonom je bilo propisano da se to prenese krajem godine sa Ministarstva na Savet sudstva. Kada pogledate taj zakon, reći ću vam koliko puta je on menjan. Znači, samo pogledajte datume: menjan je 29. decembra 2010. godine iz istog razloga; pa je menjan 30.12.2011. godine; 19. oktobra 2011. godine, isti razlog; 20. novembar 2013. godine; pa 21. decembar 2015. godine i evo sada ga stalno pomeramo. Pomeramo te rokove i odbijamo da prenesemo sa Ministarstva pravosuđa na Visoki savet sudstva neka prava koja smo prethodno utvrdili zakonom, onda promenite sam zakon i recite – nećemo da prenesemo.
Šef poslaničke grupe SNS podneo je ustavnu žalbu i on tako nešto traži, traži da ostane u okviru Ministarstva finansija i sada se zbog svega toga čeka odluka Ustavnog suda. Znate kakva će biti odluka i kada će stići. Dajte onda da makar stavimo tačku na to i kažemo – u redu, Ministarstvo će raditi to, kao što je radilo i do sada, da izmenimo taj zakon, a ne da ovako svakog decembra, jer je očigledno da svaka vlast odbija da uradi. To nije bilo moguće ni 2009, to nije moguće ni danas, sedam ili osam godina posle toga, da znamo o čemu se zapravo radi. Ministarstvo finansija želi da vrši nadzor nad sudovima, da kontroliše njihov rad i da ne želi prepusti sudstvu da, recimo, Poslovnikom sami uređuju svoj delokrug rada, nego da Ministarstvo iz nekog razloga smatra da sudstvo još za to nije sposobno ili da takvo pravo ne treba da dobije zbog interesa države.