Reč ima ministar, dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Prvo ću vam reći ovo što ste predložili oko granice, 15 i 18 godina. To je regulisano zakonom. Znači, iz tog razloga, jer to po pravu pacijenata ide.
Što se tiče surogat majke, ovo nije nikakva definitivna zabrana. Jednostavno mi smo rekli da u ovom momentu nismo u mogućnosti da to rešimo. Imajte na umu problem koji se sve više javlja, a to je da kada se dete razboli, kada ga je uzela porodica, onda ona vraća dete surogat majci. Znači, apsolutno postoji građanski zakonik koji je u toku, ceo tim je raspoložen. Ako se definišu pravila, ako se preciziraju, ako imamo dovoljno garancija da neće doći do zloupotrebe, nikakav problem nemamo da pristupimo tome. Samo jednostavno hoćemo da se obezbedimo, da ne eksperimentišemo, da ne uđemo u neku fazu, a onda da nam se to obije o glavu. Nikakav problem nije. Izvolite, sve stručnjake koji misle da mogu da učestvuju u tome da pomognu, dajte da pomognu, dajte predloge. Ovaj tim nema nikakav problem sa tim.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Sanda Rašković Ivić.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre, poštovane kolege iz Ministarstva zdravlja, dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo danas ova dva zakona i moram da kažem, kao poslanik jedne opozicione poslaničke grupe, da su oba zakona dobra. To ne znači da mi nemamo neke primedbe koje ću ja sada staviti.

Prvo par reči da kažem o prvom zakonu, zakonu koji tretira biomedicinski potpomognutu oplodnju. Što se tiče ovog prvog zakona biomedicinski potpomognute oplodnje, mislim da je to jako dobar zakon, to je zakon koji predstavlja jedan važan korak u lečenju jedne od najtežih bolesti koja je zahvatila Srbiju, a to je bela kuga.

(Vojislav Šešelj dobacuje.)

Predsedavajući, ja vas molim da obezbedite mir u sali, tako da možemo govoriti o zakonima.

Naravno, mnogo je bilo reči ovde i o surogat majci. Što se tiče surogat majke, naša poslanička grupa se sasvim slaže sa iznetim zakonskim predlogom da surogat majka ne bude dozvoljena, odnosno da bude zabranjena, ne samo što mi kao jedno izrazito siromašno društvo ne možemo da sprečimo mnoge zloupotrebe koje bi sigurno proizašle iz te mogućnosti. Ja lično, kao psihijatar, imam određene ograde i smatram da u tih devet meseci, kada majka nosi bebu u svom stomaku, ona razvije vrlo veliku vezanost i da tu onda može posle da dođe psihološki do vrlo jakih i velikih separacionih problema i zato smatramo da to nije u redu.

Što se tiče uključivanja i privatne prakse, pozdravljamo uključivanje privatne prakse i zaista mislimo da je to način na koji mnogo mladih parova koji ne mogu da…

(Vojislav Šešelj: Hoćeš li vratiti mandat?)

Izvinite, molim vas, hoćete li umiriti gospodina Šešelja? Ja njemu moram ovde odgovoriti na ovo da ja vratim mandat Koštunici.

Koleginice Sanda, ja mogu samo da pokušam, ali mislim da je to nemoguće. Tako da, nastavite vi, ne obazirite se.

Ja sam bila nosilac liste Dveri-Demokratska stranka Srbije. Kome da vratim mandat? Samoj sebi?
(Vojislav Šešelj: Vrati DSS.)
Dakle, da nastavim dalje.
(Vojislav Šešelj dobacuje.)

Kolega Šešelj, molim vas.

Molim vas da obezbedite uslove za rad, gospodine Arsiću.
Dakle, ono što bih želela, takođe, da kažem jeste da ovaj Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, ovakav kakav jeste, naravno, mogao bi se još malo doterati, ali on je dobar jer predstavlja značajan korak u lečenju te najteže bolesti, rekla bih, bele kuge.
Nešto više ću govoriti o ovom drugom zakonu koji se tiče same transfuzijske službe. Meni je potpuno jasno da je ovaj zakon usvojen, odnosno da će biti usvojen, jer verovatno će biti usvojen, i zato što smo mi primljeni u Evrotransplant, pa je onda to jedan od uslova da bi taj Evrotransplant mogao da zaživi, da imamo i ovaj zakon o transfuzijskoj medicini.
Naravno, bilo bi dobro da smo mi imali paralelno sa ovim i zakon o transplantaciji, pa da smo mogli i o tome da govorimo. Svakako da ćemo kada dobijemo taj zakon imati određene primedbe na taj zakon, tako da ja o tome sada ne bih govorila, ali moram da kažem da moramo dobro da razmislimo upravo o donorima, jer mnoga deca u Srbiji čekaju godinama, mladi ljudi u Srbiji čekaju godinama na transplantaciju Srca, a jedan Rokfeler je, mislim, šest ili sedam puta bio na transplantaciji srca i doživeo103 godine.
Da se vratimo ovoj temi, a to je ovaj zakon. Tu imam nekoliko primedbi. U prvom redu, to je organizacija same službe. Koliko ja znam, imamo nešto oko 77 ili 74 banke krvi i 44 službe za transplantaciju. Sada imamo i četiri ovlašćene ustanove, odnosno Kragujevac se tek sada formira. Međutim, ceo posao oko obrade i prikupljanja krvi biće prebačen na te četiri referentne ustanove.
Prosto pitam – kako mislite da rešite problem tih malih transfuzijskih centara, jer kod mnogih ljudi postoji bojazan da će ostati bez posla, jer će ti mali transfuzijski centri biti u stvari svedeni samo na nekoga ko kuka i traži krv iz nekog većeg centra, a neće ništa moći da urade sami?
Takođe, oko organizacije bih htela da skrenem pažnju na jednu stvar, a to je da se govori o komponentama krvi, o krvi i komponentama krvi, a da u zakon nisu uključeni proizvodi, odnosno produkti od krvi.
Da objasnim malo, ne naravno vama, nego ljudima koji nas slušaju preko TV ekrana, komponente krvi se dobijaju centrifugiranjem krvi, znači fizičkim metodama, a dok fizičkim i hemijskim metodama dobijamo, recimo, albumine, globuline i neke skupe krvne produkte, koji se upotrebljavaju svakodnevno i mi ih onda, kao jako skupe, uvozimo iz inostranstva.
Znam da Zavod za transfuziju je ovde proizvodio, pre jako puno toga, sada malo proizvodi, malo ne proizvodi, pa smatram zaista da bi trebalo uključiti i proizvodnju plazme, odnosno šteta je da se plazma baca i da ostane neiskorišćena. Još je veća šteta, naravno, da mi moramo da trošimo kao država velika sredstva za uvoz proizvoda od krvi.
U ovom smislu, već kada će doći do reorganizacije službe, a stalo nam je da otvaramo i nova radna mesta, mislim da bi možda neki, da ih tako nazovemo, pogoni, laboratorije, koje bi se ekskluzivno bavile tom proizvodnjom produkata od krvi, bi pomogle i zapošljavanju mladih, i ne tako mladih, ljudi u transfuziji.
Dalje imamo problem koji se postavlja, to je problem distribucije odnosno transporta. On je malo vezan i sa ovim što sam rekla. Znači, ako imamo samo četiri ta centra, ako imamo drumove ovakve kakve imamo, kako ćemo organizovati tu efikasnu i dobru distribuciju odnosno transport. To je vezano uz informacioni sistem za koji je predviđeno da budu sve ustanove medicinske sto posto pokrivene. Međutim, moramo reći da mi još uvek nemamo do kraja završenu mrežu zdravstvenih ustanova i da negde, čini mi se, dobila sam podatak, da 20% medicinskih ustanova nije u potpunosti uključeno u informatički sistem, pa onda imamo tu taj problem i tu bi trebalo da se to popravi.
Dalje, dolazimo do davalaštva. Davalaštvo je do sada i od sada, naravno, biće stvar koja je vezana za dobrovoljnost i to je u redu, o tome se brine i Crveni krst, ali do sada su ljudi koji su bili davaoci, bili davaoci zato što su bili motivisani ili vezani za neku bolnicu, recimo za Zemunsku bolnicu ili za Dragišu Mišovića, ili za nekog transfuziologa. Međutim, sada to više neće biti tako, nego će biti organizovane akcije koje daju jednu vrstu obezličenja celoj stvari, jer ljudi se vežu za ustanovu i za doktora i onda vole da daju krv tom i tom doktoru ili doktorki, ili toj i toj ustanovi, tako da su i čak neka iskustva u zemljama iz okruženja nam govore da je došlo do jednog pada davalaštva kada se krenulo u ovakvu akciju, a s druge strane, mi imamo kao poslanička grupa i primedbe oko samog tretmana dobrovoljnih davalaca krvi.
Naime, to možda nije konkretno za vas, ministre Lončar, pitanje, više je za ministra Vulina oko slobodnih dana koji su predviđeni zakonom, dva slobodna dana nakon što čovek, odnosno žena daju krv. Tu imamo da većina privatnika to ne sprovodi, zakona se ne drži, ljudi moraju da se pojave na poslu već istog dana kada su krv dali, a s druge strane nemamo nikakve privilegije koje su ti ljudi imali ranije, a to je da imaju određene prednosti kod nekih medicinskih zahvata, pretraga itd.
Mi moramo malo da ponegujemo, da tako kažem, te ljude kada već je to na dobrovoljnoj bazi i kada im se već ništa ne plaća, da im se to kompenzuje na jedan drugi način i moramo da vidimo, takođe oko davalaštva, kako će biti rešeno tzv. porodično davalaštvo, jer znamo da je porodično davalaštvo dosta dobrog, gde ljudi za nekog svog da li im je član porodice ili im je možda prijatelj iz zgrade, drug iz ulice, dvorište, iz škole, oni onda dolaze da daju krv, kako će se to regulisati, to bismo isto voleli da saznamo.
Što se tiče dalje same opreme i cene svih tih vrlo značajne i skupe aparature, ne znam da li će biti dovoljno ovih 600 miliona dinara koji su za funkcionisanje transfuzije, jer je transfuzija jako važna, ona je vrlo skupa i to nije samo rezus faktor i četiri krvne grupe, nego ima toga još mnogo, da sada ne gnjavim sa ovim naše gledaoce i slušaoce ovog skupštinskog prenosa, ali u svakom slučaju ne znam da li će novac koji je odvojen tu biti dovoljan.
Takođe, želela bih da se osvrnem i na sam pojam inspektora. Mislim da posebne inspektore uvoditi u transfuziju, nisam dobro razumela zašto je to, jer transfuziolozi su lekari, kao što su psihijatri, kao što su hirurzi. Da li to znači, da sutra treba da i psihijatri imaju svoje posebne inspektore, ili hirurzi svoje posebne inspektore ili, ne znam, hematolozi, kardiolozi, itd. Mislim da jedan dobro obrazovan transfuziolog može da odlično radi svoj posao i da bude najbolja korekcija samom sebi.
Upravo su se kolege transfuziolozi žalili i izrazili sumnju da bi moglo i tu upravo u okviru te inspektorske službe da dođe do određenih zloupotreba i do određenog partijskog zapošljavanja, jer imam neku informaciju da je kolega koji je u Fondu zadužen za transfuziologiju, čovek koji je imao problema da položi specijalizaciju, i ne znam da li je položio ili nije, svakako kažu da je imao problema i čovek koji nije dovoljno dobro potkovan za to šta se može raditi, a šta se ne može raditi. U toj svojoj želji da uštedi on, recimo, daje za operaciju jednog čoveka od 70 kila četiri doze krioprecipitata, a znamo da je jedna doza dovoljna za 10 kilograma težine.
Znači, tu takođe može da dođe do partijskog zapošljavanja i to je nešto što onako, i mojoj poslaničkoj grupi, a i kolegama sa kojima sa razgovarala, transfuziolozima, ostaje malo pod znakom pitanja. To ne bi bilo ništa neobično, pošto znamo da je recimo u kragujevačkoj apoteci sada umesto lekara specijaliste majstor za klimatizaciju predsednik Upravnog odbora. Ne bih dalje da dužim, ostavićemo to.
Gospodine Šešelj, molim vas da zavežete.

Koleginice Sanda, izvinjavam vam se, gospodin Šešelj gaji posebna osećanja prema vama, ali ne treba to da pokazuje u Skupštini.
(Vojislav Šešelj: Ovo su ružne reči.)
Reč ima ministar dr Zlatibor Lončar.

Samo da razjasnimo te stvari koje ste vi rekli.
Prvo, niko od tih koji rade u bolnicama i u transfuziji neće ostati bez posla. Šta mi pokušavamo ovim da uradimo? Pokušavamo to da ti ljudi koji rade u bolnicama da konačno rade svoj posao, da prate primenu krvi i krvnih derivata i da edukuju one kojima predaju, tu konkretno mislim na anesteziologe, tu krv. Znači, vraćamo im, odnosno dajemo im ono što oni stvarno treba da rade i za ono šta su se školovali, ne samo da provere brojeve nego i da isprate ceo tok koji ide.
Druga stvar, ovo se radi iz razloga jer je svaka ta bolnica bila jedna celina za sebe i ono što smo imali, na primer, do sada, to je da mnogo krvi, derivata krvi je ostalo neiskorišćeno. Oni su čuvali, a nisu znali da je nekom drugom tamo trebalo, i onda nismo imali jedinstven informacioni sistem gde biste vi mogli da vidite gde i u kojoj bolnici imate krv, gde imate viška, gde imate manjka, a znate i sami da su to ograničenog roka trajanja i zbog toga mnogo toga nismo iskoristili.
Sada ne samo da ćemo iskoristiti, nego ćemo stvoriti uslove za ono što ste pitali – zašto mi ne pravimo albumine, e, sad će se konačno stvoriti uslovi, jer ćete imati jedinstven informacioni sistem za sve te banke u kojima se nalazi krv i krvni derivati, znaćete koliko imaju, kolike su im potrebe. Svako će podneti zahtev, šta mu je planirano, šta mu treba, zavisno od toga šta će raditi, operaciju ili šta već planira da radi, jer, svi ti ljudi imaju toliko iskustva da orijentaciono znaju šta će im trebati u narednih dan, dva, tri, pet i onda nećete doći do toga da to propada i da se to baca. Imaćete tu veću količinu i moći ćete da iskoristite na mnogo bolji način.
Da ne unosite zabunu, neće moći, recimo, da daje krv u bolnici „Dragiša Mišović“, a navikao je tu, ne, daje krv na svim tim mestima, samo što će se ta krv nositi na jedno mesto, zbog uštede, da se uradi kontrola i svi oni testovi koji treba da se urade. Jer, kad radite na više mesta, vi otvorite te reagense, uradite jednu količnu, ostali reagensi propadaju. Ovako će doći ljudi i uzeti to. Vi dajete na istom mestu, ali, postojaće procedura koja će važiti za sve, otići će na to mesto, uradiće se i nećemo imati, ako ste pratili, ono da imamo nešto sumnjivo, da su nam se pojavila antitela, pa zovemo tog davaoca, pa on pretrne od straha i ide da vidi da li je to lažno pozitivno ili lažno negativno. Znači, te stvari se neće dešavati. To je jedan od razloga.
Što se tiče inspekcije, stvarno nema nikakvog razloga, inspekcija je samo zbog tehnologije, jer ta tehnologija se menja, ne zbog transfuziologa nego zbog tehnologije, da bi imali što manje lošijih rezultata, odnosno mora da se iskontroliše da reagensi budu u tim rokovima koji trebaju i proces rada da se ispoštuje, da se maksimalno iskoristi. To je jedini razlog, a ne da bi neko kontrolisao stručnost rada transfuziologa. Mi stvarno imamo odlične transfuziologe koji su se dokazali i pokazali, sa uslovima u kojima su radili i kako su radili, a ne sad kad pokušavamo da to standardizujemo, da sve te transfuziološke službe imaju iste uslove i da ono što hoćemo da imamo svako prijavi ono što ima, da znamo s čim računamo i da nam ostane da možemo opet da pravimo te albumine i derivate krvi, a ne da ih kupujemo, nego da ih imamo tu. To je jedini razlog i jedini smisao svega ovoga.
Što ste pomenuli 600 miliona dinara, to je samo za ove testove, to nema veze ni sa čim drugim, to je samo odvojeno za to. Znači, za tehnologiju i ništa drugo. Zato je to od 1. 1. 2019. godine, da bi uspeli sve te stvari da povežemo i da uradimo. Jer, znamo da ne mogu stvari da se urade preko noći, nego da se svi pripreme za to i da ih mi edukujemo i da im damo sve ono što je neophodno.