Reč ima predstavnik predlagača, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Još jedanput, ne vređamo nikoga. Samo pitam, sve vas iz DOS-a, ko je ubio Momira Gavrilovića, ko je ubio Boška Buhu, ko je ubio Nenada Batočanina, ko je ubio sudiju Simeunovića? Ko je i zašto ubio Milana Pantića? Ko je i zašto ubio Ranka Panića? Po čijem nalogu je čovek, koji je imao preko 60 godina, Dragoljub Milanović brutalno pretučen ispred zgrade RTS-a? To nisu uvrede. To su pitanja. Pitam vas – ko je to uradio? Aleksandar Vučić? Marijan Rističević? Marko Atlagić? Vladimir Orlić? Ja ili vi koji ste tada bili na vlasti?

Mogu da vam navedem čak i pod kojim okolnostima su se desila ta ubistva. Kod Momira Gavrilovića, koji je ubijen 3. avgusta 2001. godine, mediji su navodili da je osnovana pretpostavka da je Gavrilović ubijen zbog iznošenja detalja u sprezi kriminala sa ljudima iz vlasti. Savezni ministar MUP-a je bio Živković. Savezni ministar je, takođe, bio i Boris Tadić.

Boško Buha, jedan od sastavljača bele knjige MUP-a Srbije o organizovanom kriminalu, o čemu je počeo javno da iznosi podatke. Za to ubistvo sudilo se grupi Željka Maksimovića Make koji je nedostupan od juna 2002. godine. Konačni sudski rasplet se nikada nije dogodio. Izgleda da se Maka i dalje nalazi u Južnoj Americi.

Da vam kažem pod kojim okolnostima je ubijen Nenad Batočanin, bivši zamenik načelnika Prve uprave Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, ubijen je u kolima zajedno sa Željko Škrbom. Škrba je trebao da bude jedan od ključnih svedoka u nekom od predstojećih suđenja za organizovani kriminal. Za njihovo ubistvo osuđen je Zemunac, Vladimir Milisavljević, zvani Budala. Za Nebojšu Simeunovića, do dan danas, ne znamo pod kojim okolnostima je ubijen. Aleksandar Vučić je trebao da dođe na vlast, pa da se rasvetli ubistvo Ranka Panića u leto 2008. godine.

Vi koji pričate o 90-im godinama, da vam postavim još jedno pitanje – da li se vi sećate vaših obećanja iz 2000. godine, da ćete vi da pronađete novac koji je završio u kiparskim bankama? Gde je taj novac? Da li ste ga ikad našli? Gde su to odveli tokovi tog novca? U čijim je džepovima taj novac završio?

I na kraju krajeva, da vas pitam nešto otvoreno. Kako to da su nacionalni heroji u noći između 5. i 6. oktobra 2000. godine, bili i Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović i Spasojević i Luković i Čume, a 2003. godine postali državni neprijatelji broj jedan. Kada su okrenuli leđa Slobodanu Miloševiću, bili su vam prijatelji. Išli ste po njihovim žurkama, đuskali zajedno sa njima. Godine 2003. kada se, nažalost, desilo ubistvo Zorana Đinđića, ti ljudi su proglašeni za državne neprijatelje.

Eto, takva je bila politika DOS-a – dođi na vlast po svaku cenu, pa čak i po cenu ljudskih glava. Mi takvu cenu ne želimo da platimo. Ako narod želi da SNS vlada ovom državom, ona će da vlada, ako ne želi neka nas pošalje u opoziciju, ali nam ne pada napamet da na vlasti opstajemo zahvaljujući pljačkama, zahvaljujući sprezi sa organizovanim kriminalom, ne pada nam napamet da iza nas ostaju krvavi tragovi i mrtve glave raznih Buha, Gavri, Simeunovića, Pantića i svih ostalih koji su ubijeni u vreme DOS-a.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Dragan Vesović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, reklamiram povredu Poslovnika, član 106, govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Meni je lično, kao osobi koja je od skorijih dana u politici, vrlo interesantno da slušam šta su ovi bivši radili. Zahvalan sam kolegama koje to pitanje pokreću, ali zaista danas nije mesto i vreme, hajde da se pozabavimo ovim što treba, jer već vreme ide, a treba da se privodi i lista govornika. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Vesoviću.
Vidite, drago mi je da ste vi ukazali.
Ne želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika.
Moja namera nije bila da sprečim demokratsko sučeljavanje mišljenja i demokratsku raspravu i podjednako sam uvažavao i stavove pozicije i opozicije kroz pravo na repliku.
Drago mi je da ste vi, kao neko iz redova opozicije, ukazali da treba da se vratimo na ono što jeste suština, a to je dnevni red. Shodno vašem zahtevu, shodno članu 112. napraviću pauzu od pet minuta da bi se nakon toga nastavilo sa redosledom narodnih poslanika prema prijavama za reč. Zahvaljujem.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Po redosledu narodnih poslanika, prema prijavama za reč, reč ima narodni poslanik Branislav Blažić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvođenjem ministarstva za zaštitu životne sredine i ministarstva za evropske integracije, Srbija pokazuje jasnu opredeljenost da sledi evropske vrednosti, i pokazuje jasnu opredeljenost da prihvati prednosti i koristi koje članstvo u EU daje, ali takođe da prihvati i obavezu i odgovornost za to članstvo u tu veliku porodicu naroda Evrope.

Uvođenjem ministarstva za životnu sredinu danas su se obradovali mnogi ljudi koji, kao pojedinci ili članovi određenih organizacija i udruženja, svakodnevno sa puno entuzijazma i ljubavi se bore za lepšu, zdraviju i čistiju životnu sredinu.

Sa uvođenjem ministarstva za životnu sredinu dobili smo taj politički i stručni autoritet koji treba da unese novu snagu, novu energiju u funkcionisanje čitavog sistema zaštite životne sredine.

Dočekali smo to ministarstvo kad smo se najmanje nadali, možda i nije mogao drukčije, valjda i svest sazreva. Pravimo ga sa svešću da će ono sutra da gradi nas, da nas gradi kao ljude i da gradi naš odnos prema životnoj sredini. Svi smo mi, kao kako deo, tako i delo prirode. Mera svih stvari u životu je čovek i njegov odnos kako prema drugim ljudima, tako i prema životnoj sredini.

Dok čovek svojim mentalnim zdravljem određuje to stanje u svojoj životnoj sredini dotle životna sredina svojim uticajem na njega utiče i na njegovo mentalno, ali i na fizičko zdravlje. Stanje naše životne sredine je takvo da bi moglo biti bolje. Glavni zadatak ministarstva biće svakako otvaranje Poglavlja 27, izuzetno velikog, zahtevnog i teškog poglavlja. Propisi EU u toj oblasti su obimni, čak jedna trećina zakona iz oblasti životne sredine je koliko od ukupnih zakona koliko EU ima.

Prenošenje propisa na naš nacionalni pravni sistem je prvi korak u procesu prilagođavanja standardima EU, a ti standardi i njihovo rešavanje za krajnji rezultat imaju čistu vodu, čist vazduh, čisto zemljište, očišćene deponije.

Svakako tu moramo da definišemo dva ključna problema koja imamo. Jedno su finansije, a drugo su administrativni kapaciteti. Te probleme ne možemo rešiti bez pomoći Evrope. Za to postoje dva moguća pravca – jedan je kroz privatno-javno partnerstvo obezbediti sredstva, doneti znanje, iskustvo drugih, ali to država mora da uradi centralizovano i mora da uradi tako da isključi svaku mogućnost nerazumevanja od strane lokalnih samouprava. Druga mogućnost, možda i efikasnija, o kojoj ja sad neću baš previše govoriti, nešto ću o tome pričati kad budemo govorili o Vladi, a to je da vas uzme jedna zemlja kao mentor, zemlja koja je prošla ovaj proces i koja bi svojim kapitalom, znanjem i iskustvom mogla pre svega da nam obezbedi da iz predpristupnih fondova obezbedimo sva sredstva. Ovako, sa našim kapacitetima, teško da ćemo moći i 10% od sredstava predpristupnih fondova da uzmemo.

Na putu otvaranja Poglavlja 27, već smo dosta toga uradili. Bilateralni skrining, odnosno analitički pregled stanja usklađenosti sa propisima Evropske unije je bio uspešan i Evropska komisija je napravila jedan presedan kada je Srbija u pitanju. Naime, dozvolila nam je da se napravi postskrining dokument, praktično, da možemo da otvorimo Poglavlje 27, bez uslovljavanja i bez tzv. merila.

Šta očekujem od ministarstva za zaštitu životne sredine? Očekujem da cilj ministarstva bude da promoviše održivi razvoj i očuva životnu sredinu, kako za sadašnje generacije, tako i za buduće; da ima čvrstu i stabilnu ekološku politiku koja će se zasnivati na načelima preventivnog delovanja, pre nego što se šteta odnosno zagađenje dogodi i na načelu – zagađivač plaća, kad god je to moguće, da troškove zaštite životne sredine treba da snosi pravno ili fizičko lice koje ugrožava životnu sredinu, a ne društvo u celini; da ima jasnu strategiju i akcione planove u svim oblastima; da bude stručni i politički autoritet koji će biti krov ispod kojeg će se skupljati misli, ideje i planovi.

Ministarstvo mora da obezbedi kontinuitet dobrih ideja i predloga za rešavanje problema, kako nam se ne bi dešavalo da gubimo korak i da sve padne u zaborav i da se ponovo vraćamo na neke nove početke.

Očekujem da ministarstvo ne bude taoc pojedinaca, interesnih grupa koje zarad ličnog interesa predstavljaju kočnicu razvoja sistema zaštite životne sredine i da životnu sredinu više degradiraju nego što je čuvaju i oplemenjuju.

Očekujem da se reše sve deponije u svim sredinama i da se broj divljih deponija svede na minimum, ili da ih uopšte nema; da se reši sistem sakupljanja sekundarnih sirovina, da prestanemo da gledamo kako Romi tumaraju po kontejnerima i na takav način obezbeđuju sekundarne sirovine za reciklažu. To su nevidljivi ljudi koji nisu u našem društvenom sistemu i koji nemaju ni zdravstvenu zaštitu.

Mogli bi to da uradimo po primeru drugih, pre svega, recimo, na primeru Brazila, koji je imao sličnu situaciju kao i mi, a kroz socijalno preduzetništvo te ljude je ubacio u sistem, skinuo ih sa socijalne pomoći, ali im dao platu i garantovao mogućnosti, a da ne govorim koliko se više sekundarnih sirovina skupilo i koliko se povećao procenat reciklaže u Brazilu.

Očekujem da otpad bude izvor prihoda, a ne da bude izvor problema; da se udare temelji zelene ekonomije; da se poboljša informisanje i sticanje novih znanja i zainteresovane javnosti; da svo stanovništvo Srbije u narednom periodu dobije vodu odgovarajućeg kvaliteta i količina; da se više pažnje posveti zaštiti od voda zbog poplava, erozija, bujica.

Očekujem da urađena strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije 2016-2034. godine predstavlja početni dokument za reformu sektora voda. Očekujem da će novo ministarstvo adekvatno odgovoriti na najveće obaveze, da stanovništvo ima zdravu pijaću vodu i izgrađena postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Očekujem da sačuvamo zemljište od zagađenja i proizvodimo zdravu hranu, itd, itd. Ima toga mnogo. Očekivanja su velika. Nadam se da će mnogo toga i biti urađeno i da ćemo znati da sačuvamo ovu predivnu zemlju i sve njene resurse. Hvala.

Zahvaljujem kolega Blažiću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Kolega Vukadinoviću, vreme koje pripada vašem poslaničku klubu je sedam minuta i 28 sekundi. Molim vas da se prijavite.

Mislim da ste mogli videti u prethodnih pola sata ili sat zapravo kakav je manir i kakav je način funkcionisanja i ovde u Skupštini vladajuće većine. Ja sam se pitao da li je to samo tolerancija predsedavajućeg, uzrok toga što je stvar došla do, zapravo serija replika koja je dopuštena ili im to zapravo odgovara?

Ja sam mislio da je možda samo do bolećivosti ili mekog srca našeg predsedavajućeg, ali zapravo, mislim da je ova serija replika sa gospođom Čomić zbog toga što ih je ona sa jedne strane, kolege iz vladajuće većine stalno podsećala na jednu bolnu istinu ili činjenicu, bar iz njenog ugla, da su oni, ili da ste vi ostvarili ili preuzeli najveći deo tih ideja DOS-a, s tim što ona to gleda optimistički. Ja ne baš tako optimistički, zato sam skloniji onome što je rekao kolega Marko Đurišić.

Vi ste naravno odgovarali, niste hteli ili smeli direktno da je oponirate i meni čitava ta priča, polemika je malo nalik na crnogorsku priču, situaciju gde ste imali Mila Đukanovića koji je preuzeo na neki način i pobedio i sproveo politiku crnogorskih liberala. Na kraju krajeva i uradio to što je uradio sa Crnom Gorom. Govorim a analogiji, ne mislim da je stvar potpuno ista.

Bilo kako bilo, imam utisak da vi obožavate ili kolege iz vladajuće većine da polemišu sa predstavnicima DS, jer onda vade nekada stvarne, nekada malo izmišljene grehe i onda vam oni uzvraćaju. Kažu vam da ste vi zapravo preuzeli njihovu politiku, što je u velikoj meri tačno. S tim, što bih pravde radi rekao da ste vi više preuzeli politiku, što sam rekao i danas pre podne, gospodina Čedomira Jovanovića i zato nije ni čudo što on na neki način podržava ili pokušava da uđe u poziciju da podržava vašu Vladu i vašu većinu.

Bilo kako bilo, Čedomiru Jovanoviću se može mnogo toga zameriti i ja mu zameram, ali ne može se poreći da on ima neki kontinuitet i neku doslednost kao i gospođa Čomić. Plašim se da te doslednosti nema u stavovima vladajuće većine. Ali vi mnogo rađe polemišete sa njima pre svega, a za nevolju i sa nama, sa ovog drugog, uslovno rečeno, nacionalnog dela opozicije da bi ste izbegli zapravo suočavanje sa neprijatno činjenicom, a to je ono što je tema današnjeg dnevnog reda i ono što nas čeka sledeće nedelje, a to je da je vladajuća većina, pre svega SNS dovedena u poziciju da izglasa zakon kojim se uvodi ministarstvo za evrointegracije, i isto tako da sledeće nedelje izabere prvog LGBT ili gej premijera, predsednika Vlade Srbije.

Nemojte se zgražavati nad tom konstatacijom jer je pitanje polnog identiteta i polnog opredeljenja pomenuo i uveo u raspravu upravo gospodin Aleksandar Vučić kada je predstavljao svoju Vladu i kada je predstavljao mandatarku, gospođu Anu Brnabić. Niti sam znao, niti me zanima bilo čije seksualno opredeljenje. Ali je premijer našao shodno da ga lansira. Tada su mnoge od kolega iz vladajuće većine negodovale zbog toga, rekle da im teško pada, da će teško progutati, ali će prihvatiti zbog toga što to predlaže mandatar za predsednika Vlade, gospodin Vučić.

Sada imaju teži problem, još veći zalogaj, da progutaju da tu istu osobu, odnosno gospođu Brnabić izglasaju sutra ili sledeće nedelje za predsednika Vlade. Moji problemi nisu te vrste. Moji problemi su njena biografija i to što smatram da će ona biti, kao što su rekli i mnoge kolege iz javnosti, da će biti neka vrsta marionete i transmisije samo i na kraju krajeva, da njena dosadašnja karijera, politička, odnosno profesionalna, ne ukazuje na taj politički kapacitet da bi mogla da bude predsednik Vlade. Mislim da u to veruje i dobar deo vas. Negde duboko u sebi to mislite. Zato je na kraju krajeva gospodin Vučić imao sastanke sa vašim poslaničkim klubom, da objasni zašto je to dobro i zašto treba tako da bude.

Sada, pošto ne možete da se ljutite na sebe ili neke kolege, gospodin Martinović pogotovo, pošto ne smete da se ljutite ni na svog predsednika, gospodina Vučića, zahvaljujući kojem ste tu gde jeste i koji je nesporivo dobio najviše glasova na predsedničkim izborima, sporim samo kvalitet pobede. Dobio je najviše glasova, ubedljivo i zašto je ta razlika takva kolika jeste, to je pitanje i za moje kolege iz opozicije, zašto su išli u toliko kolona.

Sve je to lepo i krasno, ali iz te činjenice ne proističe da je neko u pravu više, a neko manje. Može i onaj sa 2% da bude u pravu koliko i onaj sa 20% ili onaj sa 50% ili 60%. Problem je doslednosti političke i kontinuiteta. Zato je mnogo lakše ili napadati DOS i grditi neki fantom DOS, ili pak ove izdajnike, kako ih nazivate i kako ih kvalifikujete, ove koji se druže i zajedno nastupaju na mitinzima i ovde u Skupštini sa tim zloglasnim DOS-om. Mislim tu na mene i na moje kolege iz poslaničke grupe i kolege iz Dveri.

Dakle, da smo najgori, nismo mi sada tema. Prosto mi nedostaje sada kolega Rističević sa onim njegovim fotografijama, ugovorima, podacima, itd, ali mislim da je ipak vladajuća većina toliko sazrela da je zaključila da možda nije najprimerenije da im bude promoter i glavni frontmen u trenucima kada izglasavaju ministarstvo za evropske integracije. Ja imam politički problem, nemam personalni problem sa bilo kime ovde, politički problem sa uvođenjem ministarstva za evrointegracije u trenutku kada ste vi, drage kolege, iz vladajuće većine rekli najmanje tri ili četiri puta sada popodne da mi tu idemo bez obzira da li ćemo ući u EU ili nećemo. Mi idemo tim putem, a da li ćemo ući, pa videćemo da li će da nas prime. Pa, šta će nam onda ministarstvo za evropske integracije? Šta će nam onda to ministarstvo? Kažem – a ne pravite ministarstvo za Kosovo i Metohiju.

Na stranu što mi gospodin Martinović, pravde radi, duguje neko izvinjenje za onu prepodnevnu repliku, jer je ono sve što ste govorili i pominjali neke stanove, decu koja studiraju u inostranstvu, penthause po Beču itd, vi ste to govorili neposredno nakon mene, pa bi možda javnost mogla steći utisak da se odnosi na mene, a vi, Bog i ja znamo da nemam nikakve veze sa time. Moja deca su studirala ovde, rade ovde, žive ovde, odlični su i bolji su od mene. Nikakvu imovinu u inostranstvu nemam, tako da ne morate ići u Evropu i EU zbog toga da biste pravnu sigurnost za naše opozicione nekretnine na taj način obezbedili. To je bilo rečeno verovatno u žaru političke borbe, ali kažem, rečeno je posle mene i deluje kao da se odnosi na moj račun, a znate da to nije tačno i nema veze sa istinom.

Bilo kako bilo, što se tiče ministarstva za ekologiju, odnosno za zaštitu životne sredine, podržavam, bez obzira što to povećava broj ministarstava, mislim da to nije loše. Što se tiče ministarstva za evrointegracije, mislim da nema ni političke, ni logičke, ni ljudskog opravdanja, pogotovo s obzirom na to kako i na koji način i vi sami, kako vidimo, ne verujete previše u tu ideju. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Vukadinoviću.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.