Reč ima dr Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

Hvala gospođo predsednice.

Gospodine ministre, poštovani članovi Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, najpre ću nešto reći o Zakonu o visokom obrazovanju. Ovaj zakon je delimično rezultat kompromisa između akademske zajednice i samog Ministarstva, i ljudi koji su i pisali i predlagali ovaj zakon svakako jesu imena koja izazivaju respekt. Međutim, s druge strane imamo jedan veliki deo akademske zajednice koja je jako nezadovoljna ovim zakonom i smatra da ovaj zakon, u stvari, ojačava upravljačka prava Vlade i Ministarstva, a nikako ne radi ni na autonomiji univerziteta, a isto tako na neophodnim reformama.

Prvo bih dala primedbu o autonomiji univerziteta. Naša poslanička grupa misli da je autonomija univerziteta ugrožena ovim zakonom, i to zbog sledećeg. Naime, znamo da je Nacionalni savet jedno od ključnih tela u akademskoj zajednici, u strateškom promišljanju univerzitetskog rada i programa i nju sad bira Vlada. Znači, trebalo bi, mi smo dali i kao grupa amandman, da Nacionalni savet bira Skupština. Ukoliko bira Vlada, naravno da će Vlada birati ljude koji su bliži njenoj političkoj opciji, tako da bi tu moglo da dođe do zloupotreba, odnosno do gubitka autonomije.

S druge strane, uvodi se i Agencija za akreditaciju. Mi imamo već komisiju – akreditacionu komisiju koja radi kako radi. Agencija za akreditaciju ovim postaje još jedan instrument Vlade i dovodi u opasnost autonomiju visokog obrazovanja.

Rekla bih nešto i o članu 93. gde se govori o produženju radnog veka. Dobro je da se ide u penziju sa 65 godina i da mogu profesori, koji su vrlo značajni za svoju sredinu, da produže svoj radni vek za godinu ili maksimalno za dve. Ova mogućnost daljeg igranja produžetaka sve do 70. godine nije dobra. Znam da u Rusiji i u Sjedinjenim državama profesori mogu da rade i preko 70 godina, ali to su sasvim drugačije organizovana društva nego što je naše. Mislim da kod nas uz ovaj odliv mladih ljudi, koji se dešava svake godine, a 2016. godine je nama otišlo iz zemlje 70.000 mladih ljudi, ukoliko mi budemo držali, produžili vek i napravili neku vrstu, dozvolite mi da kažem, gerontokratije, to mogu da kažem jer i ja imam već preko 60 godina, mislim da mladim ljudima treba omogućiti da napreduju, jer neko ne može da bude biran iz asistenta u docenta, ukoliko se ne stvori mesto, ono će se stvoriti ako je docent biran u profesora, a profesor koji drži tu katedru je otišao u penziju. Naravno da treba poštovati veliko iskustvo i rad starijih kolega i na neki drugačiji način, drugi način ih uključiti u rad univerziteta, ali ne na ovakav način.

Pošto sam ja i sama profesor na Visokoj školi strukovnih studija, moram nešto da kažem i o strukovnim specijalistima. Naime, smatramo da je strukovnim specijalistima učinjena nepravda, jer oni su do sada dobijali diplomu drugog stepena, a sada su degradirani na diplomu prvog stepena, što nije dobro, jer nijedna degradacija nije dobra, a sem toga, oni su degradirani i biće degradirani finansijski. Molila bih da se njihov profil, radni profil kod strukovnih specijalista uskladi sa nacionalnim okvirom kvalifikacija, jer to nije sasvim i kod svih struka usklađeno.

Ovo je jako važno da se ovaj problem reši. Dali smo amandman s tim u vezi, jer moram da kažem da 36% od ukupnog broja studenata čine strukovni specijalisti. Znači, to je jedan vrlo veliki broj ljudi.

Ovde bih citirala profesora Kovačevića, bivšeg rektora Beogradskog univerziteta, koji je imao primedbe na model finansiranja i koji kaže da nema odgovora na pitanje – odakle pare i ko će te pare da da? Profesor Ivić, koji nije moj muž, odmah da se razumemo, da ne ispada da ja sad tu nešto, nego je čuveni profesor sa psihologije i, takođe, akademik Teodorović smatraju da ovaj zakon u stvari više radi na upravljanju sistemom, a ne na reformama i da nedostaje jedan jako veliki deo pravih, suštinskih reformi obrazovnog sistema, a naročito visokog obrazovanja. Akademik Teodorović, koji je inače šef Odbora SANU za visoko obrazovanje smatra da će srpski univerziteti ostati organizovani mnogo lošije i potpuno drugačije nego što su to univerziteti u visoko razvijenim zemljama koje bi nama trebalo da budu uzor.

Meni se čini da je cela grupa privatnih univerziteta nekako ostala van ovog sistema, pa me interesuje kakvi su vaši stavovi oko toga.

Osvrnula bih se još i na član 138. koji tretira Prištinski univerzitet, odnosno teritoriju Kosova i Metohije. Volela bih da ministar objasni, odnosno da mi odgovori o čemu se ovde radi, jer ovde se govori da će se postupati u skladu sa Rezolucijom 1244, ne pominje se Ustav Srbije i, naravno, postoji podozrenje da je ovo jedna priprema da se albanske diplome lakše priznaju, a na šta se Srbija već obavezala, ali isto tako jedna priprema da se lakše država oprosti, da tako kažem, odnosno pod Prištinu stavi Prištinski univerzitet koji je izmešten sada u Kosovsku Mitrovicu.

Na kraju, pomenula bih da ovde nema ni reči o rangiranju naših univerziteta. Mi rangiramo studente kada se upisuju na fakultet, rangiramo ih onda kada polažu ispite. Vrlo nam je stalo do toga kakav će biti, kakav je rang Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi i ponosimo se što smo univerzitet u regionu koji je na 300 mestu Šangajske rang liste na koju nije lako doći.

Međutim, kada bi me neko pitao od stranaca ili kada bi me neko pitao od naše dece koja se ovde upisuju – koji je bolji univerzitet, Novosadski ili Niški, ja ne bih umela da kažem, a da za to zaista postoji supstancijalno nešto što će to i kvantitativno da pokaže, koji je bolji od ta dva univerziteta zato što mi nismo sproveli rangiranje naših univerziteta. Mislim da to rangiranje i zakonski mora da bude obuhvaćeno.

Što se tiče ovog drugog zakona, odnosno Nacrta zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, za razliku od ovog Zakona o visokom obrazovanju, koje je, kao što sam već rekla, negde plod jednog delimičnog dogovora između ministarstva i akademske zajednice, neka vrsta kompromisa, ovde izgleda po onome što sam čula i od profesora Lipkovskog, ali i od drugih predstavnika akademske zajednice, nije bilo suštinskog kompromisa. Praktično, većina ljudi koje sam konsultovala čitajući ovaj zakon, a i čitajući ga sama negde, imala sam utisak jedne strahovite centralizacije koju sprovodi ministarstvo.

Sve je sada u rukama ministarstva, tačnije u rukama ministra i moram da napravim jednu digresiju. Ovaj Zakon o BIA koji se najavljuje takođe daje jako velike ingerencije direktoru BIA. Znači, glavi kako ministarstva, tako i BIA, odnosno takvih organizacija daju se čini mi se prevelike ingerencije, što svakako ne može spadati ni u odbranu, niti u iskazivanje demokratije i demokratske volje.

Pre svega, kada pogledamo šta se dešava sa Nacionalnim prosvetnim savetom, on je praktično rekla bih demontiran od svojih ovlašćenjaa. Naime, da za naše gledaoce kažem da je Nacionalni prosvetni savet institucija koja postoji u srpskom društvu 150 godina i nju su činili i ministar i najsjajniji profesori tog vremena i Prosvetni savet je davao saglasnost na nacrte zakona i on je usaglašavao i nastavne programe. Međutim, danas on više ne daje saglasnost na nacrte zakona, ne usaglašava nastavne programe, on danas daje samo mišljenje, a znamo da mišljenje nije obavezujuće.

Dalje, što se tiče te centralizacije, imamo opet ulogu ministra gde ministar de fakto i de jure bira direktore 2.500 škola u Srbiji, naravno na temelju dokumentacije koju dobije. Možda, gospodine ministre, ne znam da li ćete stići bilo koji drugi posao da radite, osim da čitate tu dokumentaciju i da određujete ko će biti direktor škole. Naravno, podozrevamo da ovakva vrsta centralizacije i praktično poslednju reč koju daje ministar i mogućnost da on potpuno promeni odluku školskog odbora i bilo kog drugog odbora ili tela ne vodi u izboru najboljih kadrova, nego vodi u izbor najpodobnijih i najposlušnijih kadrova, što naravno nije dobro i uvodi jednu veliku političku dimenziju u obrazovanje, a mislim da politička dimenzija mora da bude odsutna iz obrazovanja, kao što treba da bude odsutna i iz medicine, iz kulture itd.

Imamo sada primer ove zemunske škole u kojoj roditelji štrajkuju i vi ste tu sa dosta tvrdim stavom i može se lako desiti da od ovih 2.500 škola recimo 10% roditelja ili zaposlenih bude jako nezadovoljno i onda ćete imati, imaćemo svi mi zajedno problem da se u 250, 300 ili možda 500 škola štrajkuje, jer ljudi nisu zadovoljni sa izborom direktora.

Mi u srpskom društvu imamo tri značajne institucije – to je Nacionalni prosvetni savet, to je Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja, koji takođe gube svoju snagu i tu je ministar mnogo iznad njih i sve odluke koje oni donesu ministar može da obori i da imenuje svoju komisiju i da još, po ovome što sam videla, naplati za rad te komisije iz budžeta ovih dotičnih zavoda, što naravno nije dobro i što stvarno, rekla bih, da se malo našalimo, spada u jednu pravu centralističku bajku.

Što se tiče samih veza visokog obrazovanja i srednjeg i osnovnog obrazovanja, tu kao da su te veze prekinute. Naime, nisam videla u zakonu da ljudi sa recimo sa Matematičkog fakulteta ili Katedre za istoriju imaju mogućnost da utiču na programe, imaju uvid u programe koje će deca učiti u osnovnoj školi ili u srednjoj školi, a oni su ipak te perjanice dotičnih nauka, dozvolićete mi da je to ipak univerzitet, a ne profesori, odnosno nastavnici u srednjoj i osnovnoj školi. Znači, mi ostajemo tu sa jednom centralizacijom i sa nedostatkom stručne kontrole, što je takođe loše.

Mislim da treba povesti više računa o izuzetno nadarenoj deci i više povesti računa o školama od izuzetnog značaja, kao što su Filološka gimnazija, Matematička gimnazija, gimnazija sa dvojezičnim odeljenjima i Sportska gimnazija takođe i to nekako više negovati.

Ono što bih na kraju želela da kažem jeste da bi bilo dobro, a mi smo to amandmanski i tražili, da se nađe način da se Aleksin zakon inkorporira u sam zakon tako da, samo da izađe Šešelj, pošto je on navikao valjda da bude na farmi i u psihijatrijskog bolnici, pa se tako ponaša i ovde pravi to isto.

Smatramo da zaista treba na jedan način ispoštovati ne samo smrt tog deteta, jer smrt tog deteta treba da nam posluži kao prevencija svake druge smrti, dečije smrti koja bi zbog vršnjačkog nasilja, koje nije pomenuto kao termin na 160 strana ovog zakona, trebalo bi da se nađe mesto i za to. Hvala vam na pažnji.

Samo trenutak.
Povreda Poslovnika, moraću da obrišem listu.
Izvolite, narodni poslanik Branka Stamenković.

Hvala.

Povreda Poslovnika član 106. i 107. Kolega Šešelj je malopre izlazeći iz sale grubo uvredio i sasvim neprimereno uvredio poslanicu Rašković Ivić. Mene je sramota da ponovim šta je on rekao. Ne znam da li su stenografkinje, bio je dosta glasan, da li su stenografkinje to uspele da čuju ili ne, ali molim vas da reagujete, ima nas ovde nekoliko koji smo čuli, da ga opomenete. Hvala.

Koleginice Stamenković, ne mogu da reagujem ako nešto ne čujem i ne vidim. Nastavljamo dalje sa radom.

Prvo da pitam poslanicu Stamenković, da li želite da se glasa o povredi Poslovnika? Dobro, ovako ne.
Izvolite, povreda Poslovnika.
Puna je lista, moram da izbrišem.
Samo polako, nemojte da vodite svi sednicu umesto predsedavajućeg i predsednika.
Izbrisaću listu i daću vam reč.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Teško je reći da je i predsedavajući se nekako ogrešio o Poslovnik, ali jednostavno nema drugog načina da se interveniše, pa ću ja koristiti član 27.

Neverovatno je da narodni poslanici koji očigledno pokazuju već mesecima unazad da ne znaju ni šta je narodni poslanik, ni šta je Narodna skupština, pokušavaju svoje frustracije da leče tako što ničim izazvanim napadaju predsednika Srpske radikalne stranke doktora Vojislava Šešelja i ne samo u parlamentu nego u medijima.

Bilo bi lepo, da kada bi oni imali znanja, kada bi imali hrabrosti, da ukrste s njim argumente u nekoj raspravi. Gde je gospođa, koja je navodno univerzitetski profesor, malo pre da raspravlja, da učestvuje u raspravi sa ministrom kako je to radio profesor doktor Vojislav Šešelj?

Znate, imaju oni problem kompleksa Vojislava Šešelja, mnogi i pokušavaju na sve moguće načine da omalovaže i njegovo delo i njegov lik, ali ono što je Vojislav Šešelj uradio u dosadašnjem svom životu, oni ne mogu ni da sanjaju. Čak i ako svojim nekim akademskim titulama i nekakvim svojim znanjem prikače i ono čime se kite na osnovu delovanja oca njihovog.

Naravno, neću da govorim namerno imena da ne bih dalje izazivala repliku, ali svakako je svima jasno na šta se odnosi i neka se gospoda poslanici…

Hvala, hvala.
Prošlo je vreme.
Član 27. je zaista suviše opšte prirode da bi mogao da se uklopi u ovu povredu Poslovnika, koja je učinjena kako?
Znači predsedavajući nije učinio ništa.
Izvolite vi, povreda Poslovnika.

Zahvaljujem predsednice.

Mislim da u skladu sa članom 103. je trebalo da reagujete na izlaganje koleginice Radete koja je na najgrublji mogući način zloupotrebila svoje pravo da vama ukaže na nekakvu grešku u postupanju, tako što je polovinu svog vremena iskoristila za to da vređa narodne poslanike, a drugu polovinu da veliča lik i delo Vojislava Šešelja.

Mislim da ste čuli vrlo dobro šta je koleginica Radeta govorila. Upozorili ste je na vreme na kraju njenog izlaganja, ali čini mi se da je vreme najmanji problem bio u njenom izlaganju. Ona, niti je ukazala vama na to da ste prekršili Poslovnik, niti je obrazložila u čemu se po njenom mišljenju povreda sastoji, ona je nastavila ono što njena stranka jedino valjda i da radi, da vređa, ponižava i omalovažava druge.

Vi ste iz nekog razloga dopustili koleginici Radeti da radi, molim vas da sada ispravite grešku. Sami ste uveli ovaj institut nekakve zakasnele reakcije, kada se uverite u stenogram, šta je zapravo rečeno. Ako pogledate šta je koleginica Radeta rekla, videćete da je ona zloupotrebila svoje pravo da vama ukaže na povredu u postupanju. Molim vas da reagujete i da izreknete kaznu koja je za tako nešto i predviđena.

Hvala.
Član 103. o kome ste govorili takođe govori o određenim, konkretnim povredama Poslovnika koje je moguće da predsedavajući uradi, ali u članu 103. u svim stavovima, deset, nijedan se ne slaže sa onim što ste vi izneli, osim što ste izneli ocenu izlaganja poslanice koja je takođe iskoristila pravo po članu 27.
Prema tome, ne vidim…
(Aleksandra Jerkov: Ne vidite?)
Ne, ne vidim.
(Aleksandra Jerkov: Dobro.)
Svakako dobro, jer nekako je uloga predsednika parlamenta da ocenjuje da li je bilo ili nije bilo povrede Poslovnika, a vi ćete naravno to izreći, odnosno većina poslanika svojim glasanjem, „tertium non datur“. Znači, trećeg nema u političkom poretku i parlamentarnom poretku.
Reč ima narodna poslanica Marija Janjušević.
(Vojislav Šešelj: Imam li pravo na repliku?)
Ne, ne. Vjerica Radeta je u vaše ime.
(Vojislav Šešelj: Pomenut sam. Ja sam došao zato što sam pomenut.)
Nemojte izmišljati. Vjerica Radeta je rekla.
Marija Janjušević, izvolite.