Hvala vam, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo, poslanička grupa SNS podržava predložene zakone i mi ih zaista smatramo vrlo dobrim prilogom svim onim aktivnostima koje se intenzivno sprovode ozbiljno i odgovorno u Republici Srbiji, sa ciljem da se uspostavi moderno društvo, efikasan državni mehanizam koji je zaista najbolji mogući servis građana Republike Srbije. U tom smislu pohvaljujemo sa svoje strane oba sektora o kojima raspravljamo danas i sve predložene zakone.

Detaljnije su o sadržajima ovih zakona govorili i prisutni ministri i kolege ovlašćeni predstavnici parlamentarnih grupa skupštinske većine i ja ne želim da ponovo iznosim sve detalje vezane za sadržaj samih zakona, ali želim ovom prilikom da još jednom podvučem da kada je reč o zakonima o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, odnosno izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, mi zaista sa svoje strane smatramo da će novouspostavljeni mehanizam ili novi metodi uspostavljeni upravo predloženim zakonskim rešenjima uistinu predstavljati pravi način da se državni službenici, kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou nađu u prilici da se dodatno usavrše, da unaprede svoja znanja, prođu specifične obuke koje zahtevaju posebne veštine.

Na taj način stvoriće se uslovi da svoj posao obavljaju kvalitetnije nego što su to činili do sada, nego što čine sada, i to se ne odnosi samo na situacije kada se posao obavlja neadekvatno ili uz nedovoljno iskustvo, već pored tih situacija i onda kada se posao obavlja kvalitetno, da ono što je dobro bude još bolje. Mislim da je tu reč nesporno, jasnom čistom interesu, pre svega građana Republike Srbije.

Takođe, kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o informacionoj bezbednosti, tu je reč o tehničko-organizacionom pitanju da se zaista u funkciji nadležnog CERT-a nađe kancelarija koja ima određene nadležnosti i to pitanje verujem da nije sporno nikome u ovoj sali, ali nešto više pažnje posvećeno je i onom zakonu koji se odnosi na kolokvijalno elektronsko poslovanje, odnosno problematiku elektronskog dokumenta, identifikacije usluga od poverenja.

Dakle, reč je o zaista modernim dobrim rešenjima koja će učiniti da upotreba, ali i poslovanje generalno, bude efikasnije, lakše, ne samo za poslovne sisteme, privredne subjekte, već će i pristup servisima našim građanima biti omogućen na efikasniji, pogodniji način. Takođe, i sama će javna vlast funkcionisati efikasnije i bolje. To su sve listom dobri razlozi da mi sa svoje strane ove predloge podržimo.

I jedan i drugi sektor učinili su zaista dobre napore kada je reč o ovoj modernizaciji o kojoj mi danas govorimo. Zaista su predložena rešenja potpuno u duhu vremena u kome se nalazimo ovoga veka. Čule su se danas i izvesne kritike na temu ovih pitanja.

Dakle, modernost i adekvatan pristup ogledaju se kroz sve ono što smo mi zajednički u ovoj sali radili, baveći se, recimo, Zakonom o opštem upravnom postupku, baveći se različitim rešenjima iz domena tzv. elektronske uprave. Činjenice iz prakse govore da je značajan broj, više od stotinu institucija, upravo zahvaljujući onim rešenjima na kojima smo radili mi u ovoj sali, međusobno povezani, da se u stotinama mere servisi koje naši građani uspešno koriste, i da je svaki put kada smo uz ove ili ovim slične reči pozdravljali rešenja dolazio rezultat u praksi koji je našu podršku i ovakve reči opravdao. Nema apsolutno nikakvog razloga da i ovog puta ne bude upravo tako.

Želim da, kao što to uvek radimo, prokomentarišem i ono što bismo nazvali kritičkim tonovima ili pokušajima da se tako zvuči.

Danas smo se recimo, upoznali sa predlogom ili viđenjima, a pričaćemo verovatno detaljno o tome kada budemo raspravljali u pojedinostima, da predložena Nacionalna akademija ne bude institucija, već, kako je rečeno, program. Dakle, jedan kratak uvid u sadržaj Predloga zakona i ono što ta Nacionalna akademija treba da radi pokazuje crno na belo da je uopšte besmisleno razgovarati na temu da instituciju može da zameni program, kada npr. neko treba da se bavi prikupljanjem podataka, kada neko treba da se bavi obradom tih podataka. Ne može to da radi neki program. Dakle, mora da postoji, fizički postoji, neko ko će se tim pitanjima baviti, da akredituje druge institucije ili pojedince, da se određenim obukama ili usavršavanjima bave. Dakle, jasno je da to ne može da radi nešto što bismo nazvali programom.

Navikli smo već da, razne čudne ideje mi ovde slušamo, nadugačko i naširoko, objašnjavanje iznova, iznova, kako bi se pričalo. Nažalost, ništa sem puste priče tu i ne može da se očekuje kao bilo kakav doprinos. U skladu sa tim i ocene koje apsolutno nikakve veze nemaju sa kvalitetom predloženih rešenja. Nikakve veze, dame i gospodo, sa ovim sa čim mi pričamo danas nemaju ni pitanja fontana, ni vrtića, ni folk pevača. To je, kada smo već kod folka, deo nečega što se smatra standardnim folklorom.

Za one koji su sami sebi dodelili ničim opravdanu ulogu dežurnih kritičara svega i svačega, smatraju da su sam đavo ili gospod bog, ali uz svu dobru volju i razumevanje da neki tek ukoliko pričaju o folk muzici ili muzici uopšte, samo tako mogu da se kreću u domenu onoga što poznaju kao temu. To se u Narodnoj skupštini ne radi. Ako treba, kada budemo raspravljali u pojedinostima, objasnićemo se oko toga i detaljnije.

Na kraju krajeva, stvari se ovde svede na poznavanje, odnosno nepoznavanje funkcionisanja Narodne skupštine, poznavanje, odnosno nepoznavanje Poslovnika i to će izgleda za neke ovde biti hroničan problem.

Što se tiče pitanja departizacije, a čuli smo to kao izvesnu kritiku bar dva puta danas, dve napomene sa moje strane. Prvo, očigledno je da je pitanje departizacije potpuno deplasirano kada je reč o ovim zakonima o kojima raspravljamo danas. Nigde, apsolutno nigde ne može se pronaći interes da službenik koji treba da služi građanima ne treba da bude bolji u poslu koji obavlja.

Sada pogledajte, možemo da pričamo u domenu ko je kada stupio na određenu dužnost, ko je kada počeo da se bavi određenim poslom, ali nikada to, bilo da je reč o periodu od pre nekoliko godina ili nekoliko decenija, ne utiče na činjenicu da čovek tu gde je ima određeni posao i da ga obavlja u korist nekog građanina koji mu se obraća. Zar nije interes baš tog građanina da svaki čovek koji treba da mu bude na usluzi ili treba da mu pruži određenu uslugu, da mu završi određeni posao, bude u tom poslu maksimalno uspešan? Kako? Tako što će se dodatno usavršavati, jasno kao beli dan.

Sve ostalo su prazne priče. Možda nekome zvuči kao krupne teme, ali potpuno šuplje teme i oni koji budu rešili da se bave samo njima na ovoj sednici ili bilo kojoj drugoj neka slobodno očekuju da će i politički prolaziti kao oni koji su patentirali priču o strašnoj partizaciji. Naravno, oni koji sada čeznu na sve moguće načine da partija postanu i sami, što znači završiće negde na nivou ispod broja nevažećih listića na nekim izborima, koji god bili, kada god bili.

Što se tiče pitanja sredstava, da li su opravdana ili ne, to je neposredno u vezi sa pitanjem i opravdanosti da Nacionalna akademija obavlja i određene komercijalne usluge. To samo po sebi ne može da bude loše. Mogućnost da se stekne prihod na taj način ne može da bude loša ni za tu akademiju, a ni za samu državu, pa na taj način možda i opravda sredstva koja nekome možda deluju velika. Možda ne deluju, možda samo tako kaže. Navikli smo mi da slušamo od ljudi ovde i stvari koje iskreno ne misle.

Mislim da je potpuno realno zamisliti scenario u kom ta akademija pruža usluge ovih obuka i za one koji ne pripadaju izbornom sistemu Republike Srbije, na primer ljudima koji se bave sličnim poslovima u regionu. Jezik razumeju, sistemi funkcionišu na vrlo sličan način, a ono što se smatra dobrom praksom i profesionalnim veštinama, pa to je bar univerzalno.

Što se tiče kritike na račun do sada uspostavljenih rešenja kada je reč o maksimalnim, odnosno ograničenim primanjima ili maksimalnom broju zaposlenih u javnom sektoru, kao i kada je reč o funkcionisanju lokalnih samouprava, pa sve to opet, dame i gospodo, nema baš previše veze sa ovim zakonima o kojima raspravljamo. Ali kada se već dotaknemo tih tema, dobro je znati da ta rešenja zaista jesu imala dobre posledice i to govore brojevi. To ne mora da kaže niko od nas zato što smatra da bi nešto trebalo da zvuči na određeni način, bilo pozitivno ili negativno. Ti brojevi kažu da je bez malo 38 hiljada manje zaposlenih u javnoj upravi od kraja 2013. godine do danas upravo zahvaljujući primeni ovih rešenja. Ukupno u javnom sektoru oko 80 hiljada manje zaposlenih.

Dakle, ono što je osnovna intencija to smanjenje broja dalo je rezultat. Sa druge strane, ukupna zaposlenost jeste povećana. Mi smo do pre, možda pola godine, izbrojali oko 130.000, nešto više od toga, novozaposlenih u realnom sektoru. Danas je taj broj veći. Danas se krećemo blizu naredne dekade kada brojimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, istina jeste da ima i konstruktivnih predloga i da se može dodatno unaprediti ono o čemu raspravljamo nakon amandmanskog postupka. Mi se svakoj prilici da rešenje učinimo boljim i kvalitetnijim radujemo unapred. U tom smislu, konstruktivnost s naše strane, apsolutno uvek i na svakom mestu onda kada je zasluženo, a kada se inicira reakcija na način na koji je to činio onaj srpski dubler Ruže Tomašić, i odgovor adekvatan, kako na ovoj tako i na svakoj drugoj temi.

Što se tiče rezultata da se ne brinemo. On će za građane Srbije uvek kada se za njega pita, SNS i parlamentarna većina u Narodnoj skupštini biti na korist, on će uvek biti dobar. Još jedna podrška za zakone.

Hvala, doktore Orliću.
Reč ima ministar Branko Ružić.
Izvolite ministre.

Zahvaljujem.
Iskoristio bih priliku da nakon izlaganja svih šefova poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, prosto dam jedan pregled i dam neke odgovore na primedbe koje su iznete. Zahvalio bih se, naravno, svim govornicima, šefovima, ovlašćenim predstavnicima i na primedbama i na konstruktivnim kritikama i na nekim drugim kritikama koje su bile upućene.
Ima nekih, rekao bih, desetak tema koje sam locirao kao značajne, prosto zbog javnosti, zbog naših građana. Važno je da ne uđemo u jedan proces nerazumevanja intencije donošenja ovog zakona. Prihvatam i potrebu nekih predstavnika da, na neki način, ovo i politizuju. Nije to ništa sporno. Sve je to legitimno, ali ovo je ipak jedan zakon koji tretira pitanje koje je od značaja i za njih i za sve nas, pre svega za građana i za uvođenje reda u sistemu.
Pomenuto je da proces stručnog usavršavanja je usmeren na javnu upravu a da nije navodno usmeren ni na javne politike i da bi bilo najbolje da obuke vrše univerzitetski profesori.
Zakon o državnim službenicima predviđa u članu 97b sadržinu odnosno tematske oblasti koje čine opšti program stručnog usavršavanja. Između ostalog, tu se već navode teme strateško planiranje, javne politike, analitičke veštine i druge srodne teme. Tako da taj argument prosto ne stoji.
Što se tiče profesora univerziteta. Oni naravno da mogu da budu predavači kao i svi drugi. Prijaviće se da budu akreditovani ukoliko to žele i ući će u spisak, dakle akreditovanih predavača. Naravno, da neće moći da predaju na akademski način gradivo koje se uče na fakultetu, jer je ovde naglasak upravu na praktičnoj primeni konkretnih znanja i razvoja veština potrebnih državnim službenicima.
Niz dilema je izneto od strane više poslanika u pogledu izbora direktora ili pravne prirode akademije, odnosno organizacionog oblika u kome se ona formira. Ponavljam, a to sam i juče rekao da je Zakon o nacionalnoj akademiji jasno definisao da se ona formira kao organ uprave. Forma koja se uspostavlja je posebna organizacija koja je u skladu sa Zakonom o državnoj upravi.
Rad posebnih organizacija je uređen tim zakonom i mora se razumeti odnos između zakona u pravnom sistemu. Zakon o državnoj upravi je sistemski i opšti zakon, a Zakon o akademiji je organizacioni. Zato nije bilo potrebno ponavljati sve ove odredbe i Zakon o državnoj upravi kojima se definiše rad posebnih organizacija.
Kod Nacionalne akademije radi se o potrebi obavljanja stručnih andragoških poslova, odnosno poslova neformalnog, dakle, neakademskog nego profesionalnog usavršavanja odraslih.
NJome kao posebnom organizacijom rukovodi direktor koji za svoj rad odgovara Vladi. Direktora postavlja Vlada na pet godina, što jasno piše u zakonu, na predlog predsednika Vlada, prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika. Dakle, direktori i svi ostali zaposleni u akademiji su u statusu državnih službenika u skladu sa Zakonom o državnim službenicima. To znači da direktor mora biti postavljen na konkursu, jer taj zakon to i predviđa i oni koji kritikuju način izbora, prosto nisu u pravu. Dakle, mora biti postavljen na konkursu na kome se proveravaju njegovi stručni, rukovodilački kapaciteti i tu zaista nema ni govora o proizvoljnom ili partijskom zapoljšavanju.
Bilo je pitanja u pogledu reči nacionalno, u označavanju ove akademije. Mislim da treba da poznajemo prirodu i materiju da shvatimo da je to prirodna posledica ili logična posledica sistema stručnog usavršavanja u državnoj upravi.
Dakle, Nacionalna akademija sama sprovodi opšti, zajednički program za sve programe stručnog usavršavanja, jasno definisano zakon, a drugi organi uprave mogu da u skladu za zajedničkim metodološkim i stručnim pravilima programiraju i sprovode posebne programe stručnog usavršavanja. Takav sistem nije nov, on već dugo vremena postoji. Neki organi su formirali svoje organizacione oblike koji sprovode te posebne programe, poput npr. Diplomatske akademije ili Pravosudne akademije i odrednica nacionalna prosto nije bilo čija ili bilo kakva pretenzija nego prosto izražava njen položaj kao centralne nacionalne institucije u skladu sa Strategijom reforme javne uprave.
Takođe, bilo je rezervi i pitanja u pogledu sedišta akademije, troškova putovanja polaznika, obuke iz jedinice lokalne samouprave i potrebi da i zaposleni u jedinicama lokalne samouprave budu predavači na akademiji. Naravno, legitimna pitanja, a ono što mogu dati kao odgovor jeste da će sedište akademije biti u Beogradu. Radi se o republičkom organu uprave i kao i svaki organ uprave i kod poslova uprave koje obavlja akademija, oni se mogu realizovati i van sedišta. To je slučaj sa nizom poslova uprave kao npr. kod inspekcijskog nadzora koja se vrši preko upravnih okruga. Isto važi i za stručno usavršavanje koje može da se izvodi van sedišta i tako će biti uvek kada je to racionalno, smisleno i ekonomično.
Danas raspravljamo samo u zakonu o akademiji i Zakonu o državnim službenicima, ali u narednom periodu biće dopunjene odredbe iz zakona koji uređuju položaj zaposlenih, odnosno službenika u jedinicama lokalne samouprave i AP. Tada će se i njihovo stručno usavršavanje uključiti u sistem u kome će akademija imati centralno mesto.
Međutim, već po ovom zakonu koji ćemo doneti u danu za glasanje, zaposleni u jedinicama lokalne samouprave i AP ravnopravno sa zaposlenima u državnoj upravi na republičkom nivou mogu da se akredituju i da budu predavači.
Bilo je pitanja u pogledu potrebe da akademija radi na moderan način, da objavljuje stručnu literaturu, a ne samo da organizuju predavanja. U samom zakonu o nacionalnoj akademiji, u članu 4. jasno se navodi koje sve poslove akademija treba da obavlja. Između ostalih, navodi se da akademija izdaje publikacije, obavlja izdavačku delatnost, kao i da organizuje biblioteku i da čuva i informacionu građu i vodi mediateku. Dakle, ovo je način da se kaže da se programi stručnog usavršavanja realizuju i na elektronski način i putem onlajn učenja, što je već sada praksa kod Službe za upravljanje kadrovima. Tako da bez obzira na kritike, ne bih rekao da bilo mene, Vladu ili nas ili ovaj zakon, danas je pregazilo vreme, mislim da smo baš u korak sa vremenom.
Pitanja vezana za programski savet, stručna tela, sastav i mandat, kao i ta priča o politizaciji preko ovih tela i direktora i kako da se tome suprotstavimo, ako ga uopšte ima i kako da se to sve iskontroliše, ovde se prosto nije razumela priroda ili se nije želela razumeti priroda ovih tela.
Dakle, radi se o telima koje bi rukovodilac organa uprave mogao da formira za obavljanje nekih poslova iz delokruga organa uprave. Ova tela se upravo pominju u zakonu radi transparentnosti, jer ja ne vidim razlog da se bilo šta krije. Programski savet ne čine politički predstavnici koji bi imali politički mandat, nego stručnjaci same uprave koji već rade u ministarstvima i drugim organima na poslovima stručnog usavršavanja ili rade van uprave na ovim poslovima i koji mogu u stručnom smislu, i u smislu svog iskustva, da pomognu pripremi stručnim metodologijama, odnosno načinu rada na stručnom usavršavanju. Isto važi, naravno, i za druga stručna tela. Ona se, na primer, obrazuju po oblastima. Na primer, ako imate zakonodavni proces, logično je da se u stručnom telu koji priprema taj deo obuke sede službenici iz Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, ili generalnog sekretarijata uprave, pa i iz stručnih službi Narodne skupštine.
Direktor Akademije je odgovoran za rad Akademije, kao što je svaki rukovodilac svakog organa uprave odgovoran za rad organa, a organi su samostalni u radu. To sve piše u zakonu. Zato, direktor i treba da organizuje rad Akademije i ovih stručnih tela i da za taj rad odgovora.
Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, kao što piše sasvim jasno u zakonu, vrši nadzor preko jednog od svojih sedam sektora. To je sektor za stručno usavršavanje, i preko najstručnijih ljudi koji sede u njemu.
Takođe, i preko Vlade Republike Srbije svi organi su podložni i kontroli ovog doma, dakle Narodne skupštine.
Pomenuto je da je neki problem sa troškovima, nesrazmernim troškovima za rad zaposlenih u odnosu na troškove same obuke. Dakle, mislim da se radi ponovo o nerazumevanju sistema državne uprave, poverenih poslova državne uprave, sistema stručnog usavršavanja i odnosa između opšteg i posebnih programa stručnog usavršavanja.
Dakle, ovde su planirana neophodna sredstva za Akademiju i njen rad i za rad oko tridesetak zaposlenih koliko se planira da ona ima. Takođe, Akademija ima sredstva u planiranom iznosu samo za opšti program obuke. To takođe piše jasno u zakonu. Svaki organ uprave, u skladu sa svojim potrebama, će planirati sredstva za posebne programe u svom budžetu, kao što će svaka jedinica lokalne samouprave, ili AP, planirati svoja posebna sredstva za svoje posebne programe obuke.
Dakle, iz ovoga se vidi, a vidi se iz samih odredbi zakona, da je Akademija krajnje racionalno organizovana, da ima mali broj zaposlenih i da se predavači ne zapošljavaju za stalno nego se akredituju i angažuju samo kada treba da sprovedu konkretni program obuke, što je najracionalniji način upotrebe tih resursa.
Takođe, pomenuto je, neko od kolega je rekao da je problem prelazni režim i važenje trenutno akreditovanih predavača u periodu od naredne tri godine. Prelazni režim obezbeđuje da ne dođe do zastoja u stručnom usavršavanju službenika. Novi sistem će zahtevati da se prvo donesu podzakonski akti, za šta je predviđeno šest meseci, što takođe, jasno stoji u zakonu. Neki od amandmana opozicije predlažu da taj rok bude duži, devet meseci, što ćemo razmotriti, naravno kao jedan od konstruktivnih predloga, ali svakako moramo shvatiti da je potrebno vreme da se uredi sistem do kraja i prelazni režim obezbeđuje nesmetanu promenu. Lako je omeđiti ili oročiti neke stvari ako ne možete da sprovedete to u delo. Opet, predlažemo nešto vrlo transparentno, poznajući kakvo je stanje i na polju usavršavanja i kakvo je stanje u našoj upravi.
Bilo je pitanja koja se ne tiču Akademije ili stručnog usavršavanja, poput izveštaja akcionog plana i, ono što je takođe važno, moramo znati da se izveštaj, naravno, nalazi na sajtu Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i pokriva period od 2015. do juna 2017. godine. Vrlo je strogo data ocena dosadašnjeg sprovođenja reforme.
Dakle, mi sami kao Ministarstvo dajemo ocenu onoga što je sprovedeno i mislim da ova kritika koja je upućena, iz tog razloga, prosto ne stoji, jer mislim da je važno da znamo dokle smo stigli, šta je preostalo da se uradi, šta je delimično odrađeno i u svakom slučaju to je put i način kako da na transparentan način javnosti, građanima i građankama, onima koji su zainteresovani, privredi, prosto pokažemo šta je urađeno na polju reforme.
Bilo je i ovih interesantnih tema, to sam i juče pomenuo jer sam očekivao da će se to dogoditi, oko jezika i oko terminologije i termina kouč. Mislim da oni koji su to pominjali ili spominjali treba da, prosto bio bi red da znaju da taj termin potiče iz 15. veka. Radi se, ne o engleskoj reči, nego o mađarskoj reči, koja je ušla u sve velike i male evropske jezike. Dakle, od engleskog, francuskog, nemačkog, preko ruskog, pa i do srpskog jezika. Dakle, nema selektivnog pristupa, i na istoku i na zapadu, ovaj termin se koristi.
Ako hoćete mogu da u minut vremena i objasnim šta je to bilo tada u 15. veku, prosto da shvatite genezu čitavog problema. Ne, ja baš insistiram ako nije problem. Dakle, bilo je jedno malo mađarsko selo koje je počelo da proizvodu novu vrstu vozila, prosto zbog javnosti i zbog onih koji možda iz neznanja takvu stvar kritikuju, to vozilo se zvalo „koči“, po nazivu tog sela. Naravno, upravljač vozila po srpskom se zove kočijaš, a kod nas se zove kočija. Ovo vozilo koje je tada naravno bilo potrebno zbog tehnološkog napretka je postalo veoma traženo, popularno i u 18. veku termin je našao i svoje mesto u obrazovanju. Tako da, prošao je totalnu tranziciju od tog 15. veka i tog sela, do jednog termina koji označava one koji efikasno, a to bi pre svega profesori i doktori nauka trebali da znaju, vode svoje studente na primer do krajnjeg cilja ili do nekog uspeha.
Što se tiče sportske terminologije, a vezano za identičan termin. On je ušao tek u 19. veku, u sportsku terminologiju. Tako da, što se tiče stručne literature, u Srbiji je odomaćen, prisutan je u stručnim i naučnim radovima. Na beogradskom univerzitetu koristi se bez prevoda, ukoliko nekome treba prevod ja nemam ništa protiv. Čuo sam i neki predlog kako da ga prevedemo.
Tako da, mislim da ta argumentacija prosto ne stoji. Imate i jedinstvena metodološka pravila za pisanje propisa koji upućuju u članovima 32. i 33, to možete da pročitate, dakle da je to sasvim realistično i moguće. Tako da bih rekao, što se jezika tiče, sasvim je dobar, precizan, stručan. Nisam pravnik, ali mislim da je i sa aspekta pravne terminologije sasvim jasno pisan zakon.
Još jednom bih zaista želeo da se zahvalim sada u ovoj fazi, pa ćemo videti posle, naravno imaćemo i dan kada ćemo razmatrati ovaj zakon u pojedinostima, ali da se zahvalim zaista svim šefovima poslaničkih grupa, pa i onima koji su ovo koristili sa jednom dozom populizma za kritiku ovog zakona. To naravno jeste prirodno u jednom demokratskom društvu, nemam ništa protiv toga, ali sam želeo zbog javnosti da i na taj populizam ili na neke, rekao bih, neutemeljene argumentacije i kritike odgovorim, kako bih pojasnio šta je u stvari suština i reforme i zakona o Nacionalnoj akademiji. Zahvaljujem se.

Hvala, ministre.
Sada nastavljamo po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 1, 2, 3. i 4. dnevnog reda.
Prvi na redu je Muamer Zukorlić. Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
Izvolite, kolega Živkoviću.

Hvala lepo.

Mi smo podneli kao poslanički klub puno amandmana na ove zakone, posebno na Zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, ali sam sada na ivici želje da promenim taj stav, da povučemo sve te amandmane i da podržimo zakone zbog ovog objašnjenja koji nam je dao sada ministar o kouču. To je stvarno jedna genijalna stvar i da smo ranije znali, stvarno ne bismo ušli u dilemu oko ovog zakona i uopšte oko potrebe da se on donese.

Sad mi je jasna i ova odredba o razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku, kaže – predlaže se donošenje zakona po hitnom postupku budući da bi njegovo nedonošenje po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacija u sistemu javne uprave. Naravno, što hitnije, jer već od 15. veka postoji izraz kouč. Iz mađarskog jezika, preko koučijašenja po svim jezicima, došao je i do nas i sada će da nam reši pitanje uprave.

Uvek se uplašim i pipnem za novčanik kad neko iz SPS, ili iz ovih što su zajedno sa njima držali vlast u devedesetima, pomene nacionalno. Tu znam da je ili neka prevara ili neka krađa. Uvek kad je bilo nacionalno, a da su ga osnivali u devedesetim godinama SPS-ovci i njihovi tadašnji-sadašnji partneri, to je bila neka prevara građana. Tamo gde su štitili Srbe, više ih nema. Tamo gde su bile institucije, pa su postale nacionalne, nestale su. Sa tim oprezom sam ušao i u analizu ovog Predloga zakona. Naravno, već na prvi pogled je očigledno da je ovo još jedna farsica koja bi trebalo da bude moderni izraz kao kouč za ono što se u Srbiji odavno zove večernja škola za partijske kadrove, nižeg i srednjeg nivoa.

Kaže – Nacionalna akademija je centralna institucija sistema stručnog usavršavanja sa statusom javno priznatog organizatora aktivnosti neformalnog obrazovanja odraslih. Znači, to vam je nešto između feng šui varijante i obuke za makrame i druge ručne radove, a ovoga puta bi to trebalo da bude na korist javne uprave i to da bi, kaže ministar koji to predlaže, službenici postali ljubazni i da bi se dovelo do toga da postoji razvoj veština službenika. Koje su to veštine koje službenici inače nisu mogli da nauče u srednjim školama i na fakultetima u ovoj državi Srbiji? Šta je to što se uči i što je potrebno za javnu upravu, a ne uči se na pravnom fakultetu, na ekonomskom fakultetu ili nekoj stručnoj školi? Šta je to, koje su to veštine, šibicarenje, uzimanje mita, organizovanje po partijskom principu?

Ovaj Predlog zakona je šamar obrazovanju u Srbiji, šamar i osnovnom i srednjem i posebno visokom obrazovanju, gde se sada pojavljuje mambo-džambo kouč varijanta nauke, gde se sve to što inače može da se nauči na tim fakultetima stavlja u fioku i sada će da se napravi jedna ekipa koja će da to sve promeni i biće nam bolje, efikasnije, korisnije i ne znam kako. To su besmislice.

Naravno da je potrebno stalno obrazovanje zaposlenih svuda, posebno u javnoj upravi, tu nema nikakve sumnje, ali naravno da to obrazovanje može da bude sprovođeno na način tako da to ostane u sistemu obrazovanja, a ne da se prave večernje škole. Bila je jedna u Kumrovcu, jedna je bila u Požarevcu, ne znam gde će biti ova, da li na severnoj tribini nekog stadiona među delijama ili će biti na Novom Beogradu, ili će biti u Krunskoj ili će biti, ne znam gde stanuje ministar? To je neozbiljno, to je farsa.

Kažu neki da neće biti te partijske piramide, neće biti ničega što liči na to. Pa, hajde da vidimo da li će biti ili neće biti. Evo, recimo, ovde je ministar državne uprave. Koliko se sećam, on je i potpredsednik SPS. Da li se dobro sećam, jel jeste? Mislim da jeste. Na kraju klupe gde on sedi, sedi mladi čovek koji je predsednik omladine SPS. To nema nikakve veze sa stranačkim organizovanjem. To nema nikakve veze ni sa čim što ima veze sa partokratijom, nego eto, slučajno se desilo da od petoro ljudi koji ovde sede, tu je jedan potpredsednik SPS, a drugi je predsednik omladine. Pa, ja sam bio nešto malo u vlasti, jedno desetak godina, pa nikad predsednik omladine moje stranke nije bio nigde u državnoj upravi. To je lako proverljivo. Ne sumnjam u stručne kvalitete, ne sumnjam u lične kvalitete, u ljudske kvalitete, ali naprosto to ne može da se desi.

Prema tome, molim vas da povučete ovaj zakon, da dobre službenike nagradite i postavite ih kao primer lošim službenicima koji su većina. U svakom ministarstvu imate 30% ljudi koji ništa ne rade, 30% ljudi koji bolje da ništa ne rade i 30% ljudi koji rade. Da zakon ne valja, tome svedoči i bojkot poslaničke grupe SPS, koja je prisutna sa 10% od ukupnog broja poslanika u trenutku kada njihov ministar brani zakon. Prema tome, povucite zakon iz procedure.

Reč ima ministar Branko Ružić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Zaista ne želim da ulazim u polemiku, niti mi je to manir.
Šarmantno je gospodin Živković objasnio njegov stav o nečemu što je želeo da kaže. Nisam razumeo šta je govorio o zakonu, jer ništa konkretno i suštinski nije ni rekao, niti kritikovao, niti ukazao na neke ozbiljne nepravilnosti. Kada je počeo, ja sam se zaista ponadao da ozbiljno misli da će da povuče amandmane, ali, ukoliko su amandmani u skladu sa onim što je on rekao, mislim da će biti veoma teško, ne da ih uzmemo u razmatranje, naravno da ćemo kao ozbiljni ljudi to uzeti u razmatranje, ali da će biti teško da budu prihvaćeni.
Što se tiče kadrovskih rešenja, ja ne razumem šta je tu problem, ako bilo ko ko ispunjava zakonom propisane uslove, a pripada nekoj političkoj organizaciji, zauzima neko mesto u kabinetu bilo kog ministra? Ja ne znam šta je kod vas bio slučaj, kakav je bio vaš kabinet dok ste vodili odbranu ove zemlje, a znamo kako je tada prošla i naša odbrana i Savezna Republika Jugoslavija.
Kažete da vas SPS i SNS podseća na prevare, krađe, itd. Ja samo kad se setim reči „privatizacija“, onda mi se nekako pojavite u vidokrugu, a da ne pričam kada se setim neke reči koja se, na primer, zove – vinogradi, itd. Tako da, gospodine Živkoviću, ja bih vas zamolio, s obzirom da jutros niste bili prisutni u prepodnevnoj sesiji, kada su zaista i opozicioni poslanici vrlo argumentovano govorili o ovom zakonu, zaista se više neću javljati za reč, niti ću polemisati sa bilo kim, ali, prosto, ovo želim da iskoristim kao primer za ovu popodnevnu raspravu, da upodobite vašu i terminologiju i verbalizaciju sa onim što je tačka dnevnog reda. Šta ćete govoriti o SPS-u, ja ni ne očekujem da vi hvalite SPS, to je prirodno, niti očekujem da će SPS vas hvaliti, ali ovaj zakon je zaista od suštinske važnosti za čitavu upravu, za državu Srbiju, za privredu Srbije, za građanke Srbije, za građane Srbije, i to ne sme imati političku boju.
Ja sam pokušao i uvek ću pokušavati da na ozbiljan način objasnim i odgovorim na kritike koje su utemeljene. Odgovorio sam i na one koje nisu utemeljene, ali se više zaista neću javljati ovim povodom. Vama se zahvaljujem na lepim rečima i apelujem da raspravu ne vodimo u ovom maniru, jer to ne pomaže onima koji su za sve nas glasali, a to su građani Srbije kao nosioci suvereniteta. Hvala vam.

Hvala ministre.
Replika, Neđo Jovanović ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Mi u Poslaničkoj grupi Socijalistička partija Srbije nismo iznenađeni kad se neko javi nešto da kaže, a ne kaže ništa. A ono što kaže, nema veze sa temom, odnosno sa tačkom o kojom raspravljamo. Tako da u tom pravcu iznenađenje ne postoji.

Ali, postoji nešto na šta mora da se odgovori, a to su neistine. Ako govorimo o samom zakonu, da počnemo od toga, govornik reče da se urušava sistem prosvete odnosno osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Kakve to veze ima sa Nacionalnom akademijom za javnu upravu? Apsolutno nikakve.

S druge strane, govorimo o nekoj krađi, pa bih podsetio onog ko ukazuje na tu krađu – šta je to bilo posle 2000. godine, kroz pljačkaške privatizacije, kad se krađa ne može meriti novcem, kada je opustošena privreda po zakonu koju su gospoda doneli, Zakon o privatizaciji, a kad govorimo o nepotizmu i o zapošljavanju, onda moram da ukažem na nešto što bi možda moglo da podseti gospodina Živkovića.

Gospodine Živkoviću, da li je vaša supruga bila zaposlena u Sekretarijatu za zakonodavstvo…

Molim vas, meni se obraćajte, kolega Jovanoviću.