Hvala.

Član 26. predloženog zakona o dualnom obrazovanju reguliše posledice raskida ugovora koji može nastati i iz razloga što poslodavac ne ispunjava svoje obaveze iz ugovora o učenju kroz rad. Na stranu što nismo precizno čuli koje su to obaveze poslodavca, ostaje i pitanje kako će se postarati kroz pravni sistem ove zemlje da te obaveze koje poslodavac nije ispunio, pa je zbog njih došlo do raskida ugovora, taj poslodavac na koncu ipak ispuni? Sada dolazimo do toga da će se to možda raditi na nekom sudu i dolazimo do problematike pravosuđa. To je sada jedan od razloga zašto se protivimo donošenju ovog zakona u vreme, u trenutku i u situaciji u kojoj se naš pravni sistem trenutno nalazi.

Zato mislim da je bitno ovo prilikom reći – mi težimo EU i pozivamo se na dobre evropske primere i dobre evropske prakse, između ostalog i kada je dualno obrazovanje u pitanju, ali izbegavamo da uporedimo evropsko pravosuđe i srpsko pravosuđe. U srpskom pravosuđu Društvo sudija i Udruženje tužilaca je napustilo radnu grupu koja pregovara, koja raspravlja o Poglavlju 23, jer je zabrinuta zbog predloga koji Vlada Republike Srbije planira da implementira u ustavne promene i zabrinuta je za narušavanje nezavisnosti pravosuđa. Ovo je vrlo važna stvar.

Poslodavci u ovoj zemlji radna mesta otvaraju u bliskom kontaktu sa političkim predstavnicima, sa vlašću, jer su to subvencionisana radna mesta. Već zbog toga uticaj na pravosuđe je veoma velik i nemojmo biti naivni i očekivati da će deca svoja prava na takvim sudovima ostvariti. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Sonja Pavlović. Izvolite.

Hvala.

Na stranu svi razlozi za koje smo već izneli zbog kojih nismo za donošenje ovog zakona, postoji nešto u ovom članu 26. i uopšte u celom zakonu, naročito ovde što nas poslanike iz Kluba samostalnih poslanika buni.

Ovaj zakon kao da uopšte nije rađen za naše gradove, naše lokalne zajednice, uopšte neprimenljiv na terenu. Ponašamo se kao da svi živimo u nekim industrijskim zonama, gde za neku delatnost postoji dva, tri, pet, deset poslodavaca, pa ako se raskine ugovor sa jednim poslodavcem, ništa lakše, otrčaćemo kod drugog poslodavca i učenik će uspeti da završi svoje školovanje i da se osposobi za neku delatnost. To uopšte nije tačno. Mi zapravo, ako pogledamo po celoj teritoriji Srbije, ne znam da li u bilo kojoj lokalnoj zajednici manjoj imamo dva poslodavca koja se banje uspešno istom delatnošću i koja mogu ove uslove da ispune.

Šta se zapravo dešava zaista sa učenikom koji mora da prekine svoje školovanje jer je poslodavac prekršio ugovor jednim od načina iz člana 25? Da li taj učenik treba iznova i iznova da se doškolovava, da menja svoju delatnost, da uči nešto novo i gde je kraj tome? Znači, ovaj zakon nije primenljiv za teritoriju Srbije, jer naša privreda je slaba, da ne kažem izuzetno loša, bez obzira na sve priče i bajke.

Ja vas molim, gospodine ministre, ako možete da mi odgovorite na to pitanje, šta se dešava, evo tu je i kolega iz Svrljiga, u nekom Svrljigu gde, recimo, prestanu uslovi za obavljanje dualnog obrazovanja nekog učenika, poslodavac je prekršio i sada koliko ima, recimo, poslodavaca u svakoj delatnosti za koju se vrši obuka učenika?

Zahvaljujem.
Na član 26. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Marko Atlagić i Marijan Rističević.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, već u prethodnom članu 25. rečeno je kada se ugovor raskida, međutim, u ovom članu 25. se kaže šta je škola dužna da učeniku obezbedi ako dođe do toga. U prvom redu da traži drugog poslodavca sa kojim je škola sklopila ugovor.

Pošto ovaj zakon o dualnom obrazovanju se nadopunjuje sa zakonom koji smo nedavno ovde doneli, zapravo proizilazi iz njega, o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, smatram da su i jedan i drugi zakon zaista polazna osnova za reformu vaspitanja i obrazovanja koju su prethodnici trebali sprovesti a nisu, koji čini sastavni deo modernizacije Srbije koju SNS sprovodi danas. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom članu škola je obavezna da organizuje učeniku, da tako kažem, drugu priliku. S tim u vezi, da kažem da lice koje je navršilo 15 godina života koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti koju će srednju školu pohađati, čisto zbog ovih koji galame. Dakle, ta druga prilika je, recimo, ako imate kuvara koji uči pečenje mesa, pečenje kolača itd, iz nekog razloga bude raskinut ugovor, on ima pravo na drugu priliku. To je veoma dragoceno za našu zemlju.

Navešću primer. U najteže zimske dane, u najteže vreme za državu Srbiju, mi nismo imali dovoljno kuvara koji su bili vešti da ispeku vola, pa sam ja na Jahorini, gde sam bio iz patriotskih razloga, gledao rukovodstvo stranke bivšeg režima koje to sada negira, ne ovo, nego ono koje je bilo patriotski opredeljeno, ovo sada negira tu ulogu, da zbog nedostatka dobrog kuvara koji ume da ispeče vola su morali da idu na Jahorinu, i to pred samo bombardovanje, u akciji čekajući NATO, čekajući da pojedu pečenog vola na Palama, sve zbog nedostatka dobrog kuvara, oni su bili u obavezi, a to može da potvrdi, recimo, gospodin Mićović, koji je daleko mlađi, Mile Korićanac koji je bio tamo istaknuti je pokojni, ali ima ljudi iz Kraljeva koji to znaju. Dakle, nisu iz stranke bivšeg režima svi bili tako nepatrioti, a bogami bili su zainteresovani za dobre kuvare i otuda im je Radovan Karadžić priredio, kao dobar kuvar, dobar domaćin, pečenog srpskog vola. Hvala.

Reč ima ministar gospodin Šarčević. Izvolite.
Vaše pitanje je bilo zanimljivo. Verovali ili ne, u Srbiji već ima 14 industrijskih zona. Kada se radilo biranje profila i vrsta spreme i gradova i kompanija, vodilo se o tome računa.

Daću vam nekoliko primera. Kada je u pitanju zanimanje trgovac, recimo, u Čačku imamo osam kompanija, mogu da vam čitam, kako hoćete, ali dugo bi trajalo, modni krojač u Čačku – tri kompanije, operater za izradu nameštaja u Kraljevu – šest kompanija. Znači, gde god se javljaju trgovački i operateri nameštaja i pomenuti profili tekstila su svugde zastupljeni više. Bečej – tri kompanije za zanimanje trgovac. Isto tako je i u Novom Sadu. U Valjevu za trgovca su tri kompanije. Modni krojač su vam u Odžacima dve kompanije. Za trgovca su u Somboru četiri kompanije. Operater za proizvodnju nameštaja u Sremskoj Mitrovici je devet kompanija, u Užicu 12 kompanija. Tako da već imamo određeni izbor. Ako zanemarimo činjenicu da ćemo ga postepeno uvoditi, da nije cilj da ono preraste odjednom u neku formu koju mi nemamo, cilj je bio da se napravi red u nečemu što već postoji i što je započeto 2013. godine, sa iščekivanjem da će se ova priča dešavati u nekom drugom smeru. Hvala.

(Sonja Pavlović: Replika.)

Nemate prava na repliku.
Na naziv glave IV, naziv iznad člana 27. i član 27, amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov, Goran Ćirić, Balša Božović, Gordana Čomić, Dragoljub Mićunović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović, Dejan Nikolić, Maja Videnović, Radoslav Milojičić, Goran Ješić, Tomislav Žigmanov, Dušan Petrović, Veroljub Stevanović i Dušan Milisavljević.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Privredna komora je preuzela obrazovnu politiku da vodi u Srbiji i mi mislimo da je to veoma loše, zato što je Privredna komora sačinjena od privatnih preduzeća kojima je cilj profit. Ministarstvu prosvete ne može cilj da bude profit privatnih firmi i privatnih kompanija. Ministarstvu prosvete mora cilj da bude kako će društvo da izgleda u narednih 30, odnosno 40 godina.

Dakle, jedna od retkih stvari koja je bila dobra kada je Napoleon krenuo u osvajanje Evrope jeste Code civil, građanski zakonik koji je posle prepisivan u nacionalnim državama, koji je jemčio prava najmlađih da imaju dostojno obrazovanje za sebe, za svoje godine, za svoju budućnost.

Dakle, danas u 21. veku Srbija se apsolutno odriče građanskih prava kada su u pitanju najmlađi i cilj je da kompanije steknu veći profit. Dakle, to je ono u čemu se Srbija našla u vladi Aleksandra Vučića, na kraju krajeva, i to je ono što je pogubno i porazno po našu budućnost, po svu decu koja dolaze iz raznih krajeva Srbije, čiji roditelji nemaju novca da im plaćaju školovanje. Oni će na kraju živeti u sredinama koje su danas siromašne, a u narednom periodu će biti još siromašnije. Dispariteti u razvoju Srbije će biti još veći nego što su to danas. One siromašne opštine biće još siromašnije, a one bogate opštine i gradovi biće još bogatije. Takva Srbija nema teoretsku šansu da opstane u budućnosti. Zahvaljujem.