Hvala lepo.
Reč ima ministar Lončar. Izvolite.

Nisam uspeo na kraju da shvatim da li da povučemo, da li amandmane da raspravljamo, molim vas, odlučite se za koju ste verziju, pa ćemo mi da vidimo, nema nikakvih problema.
Što se tiče zakona, prvo i osnovno da vam kažem, da je prošao sva mišljenja i sva zakonodavstva i da postoje od svih ljudi koji se bave time, koji su povezani sa ovim, da ima pozitivno mišljenje i saglasnost na ove stvari. Sve ovo što ste vi pričali, ovo je suprotno, naravno. Sa ovim zakonom popravljamo sve to o čemu ste vi pričali da postoji da jeste. Ne znam da li niste pročitali ili niste razumeli, ne znam, nije ni bitno, ali upravo na čemu ste vi insistirali ovde da se uradi, upravo je to u ovim zakonima. Meni je drago da ste vi sve to rekli, sve je to unutra i ako vam nije problem još jednom pročitajte.
Što se tiče nacionalnog identiteta, drago mi je da to čujem od vas, da to branimo. Nastavićemo i poslušaćemo vas i nastavićemo to da radimo i dalje.

Hvala lepo.
Reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević.

Poštovana predsednice, poštovani ministre Lončar, državni sekretaru Vekiću, državni sekretaru Mahmutoviću, koleginice iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan važan zakon koji se odnosi na bezbednost lečenja naših građana. Ovo je jedan od zakona po kojem mogu građani da vide dobrobit priključenja zemlje Srbije EU i prihvatanje evropskih standarda u lečenju i tretiranju naših pacijenata.

Ovo kada neko kaže, u parlamentu imamo poslanike koji nisu za priključenje EU. Ovo je jedan zakon koji će pokazati vrednosti zbog čega Srbija želi da se priključi evropskoj porodici evropskih naroda, a to je da ima jedan bezbedan zdravstveni sistem, bezbedan sistem gde ćemo imati kontrolu medicinskih sredstava, kontrolu lekova i sa kojim ćemo imati bezbednije kliničke studije. Ovim zakonom i priključenjem EU, praktično štedimo vreme i koristimo znanja evropskih zakonodavaca pri uključenju u naš zakonodavni sistem.

Mislim da je ovaj predlog zakona dobar za regulisanje kliničkih studija. Kada kažemo kliničke studije, mnogi građani ne znaju o čemu mi to pričamo danas u parlamentu.

Kao profesor Medicinskog fakulteta, lično vodim dve studije, ali ne ispitujem lekove, nego proveravam, istražujemo neke antigene u nekim tumorskim tipovima, a ovo je nešto što dodatno reguliše ovu aktivnost i koja omogućava sigurnost našim građanima.

Kao lekar sam svedok u nekim godinama, pre 20, 30 godina gde smo imali prilike da dobijamo neka medicinska sredstva iz azijskih zemalja za koja lično sam ja bio sumnjičav sa njihovim kvalitetom, a vreme je pokazalo da nisu baš bili adekvatni i da nisu bili dobri, ali smo u tom trenutku imali takvog zakonodavca, takvu republičku Vladu da su nam nametnuli da moramo da dajemo građanima takva medicinska sredstva i takve preparate.

Ovo je nešto što pokazuje da je dobro što idemo ka EU i što prihvatamo njihove standarde.

Ministar je sam rekao, a ja ću ponoviti kolegama poslanicima da je od 96 prijava u sumnju kvaliteta medicinskih sredstva poreklom iz zemalja van EU, bilo prisutno u 70%, da je došlo do povlačenja sa našeg tržišta medicinskih sredstva odmah kada se to prijavilo. Od ukupnog broja povučenih sredstava za koje je utvrđen defekt kvaliteta, 96% su bili poreklom iz zemalja koje nisu članice EU.

Ovo je pokazatelj da je dobro što prihvatamo evropske zakone i evropsko zakonodavstvo, jer takvim načinom štitimo naše građane, a ujedno, pokazujemo i ozbiljnost kao država da želimo da štitimo naše pacijente koji su uključeni u kliničke studije.

Ono što želim dodatno da naglasim da je potrebno da ne verujemo ni 100% da dajemo blanko poverenje svim tim preparatima koji dolaze iz evropskih zemalja, ne sa nekom sumnjom da to mora da bude 100%, ali treba da Ministarstvo ima mogućnost da proveri, čak i te preparate i ta medicinska sredstva koja dolaze iz evropskih zemalja.

Svedoci smo da smo u nekim prethodnim mesecima imali prilike da su se građani žalili i da postoji jedna priča, da je istok Evrope mesto gde mogu da se plasiraju manje kvalitetni proizvodi iz zapadnoevropskih zemalja, pa smo imali povlačenje nekih prehrambenih proizvoda i nekih tehničkih proizvoda, što nema veze sa medicinom. To ukazuje da treba kao država da imamo mogućnost da i te proizvode praktično kontrolišemo u cilju bezbednosti naših građana.

Skrenuću malo sa teme, nešto što mi je lično žao kao lekaru, a to je što smo u nekim ranijim sazivima izglasali i preneli ovlašćenja Ministarstvu poljoprivrede da kontroliše brojne proizvode koji ulaze u Srbiju, a samo Ministarstvo zdravlja ostavili da kontroliše vodu, hranu za bebe i dečije igračke, da li su zaražene ili da li imaju neku dozu zračenja ili ne. Sve ostalo se prenelo na Ministarstvo poljoprivrede.

Ne želim da sumnjam da u Ministarstvu poljoprivrede postoje kapaciteti, ali kao lekar i kao profesor Medicinskog fakulteta u Nišu, više verujem našim institutima za javno zdravlje i voleo bih više i bio bih sigurniji kada bi naši instituti i njihove referentne laboratorije vršile i dalje kontrolu na graničnim prelazima, ali to je tema za neka druga plenarna zasedanja. Ja kao poslanik hrabro kažem da je možda bolje da to opet vratimo u sektor Ministarstva zdravlja, jer imamo stručne ljude, referentne laboratorije, možda se neko u tom trenutku u zakonodavstvu poveo nekim primerima iz EU, ali ja i dalje najveće poverenje imam u institute za javno zdravlje i njihove laboratorije.

Konkretnim primerom ću vam reći šta se pravdalo u tim sazivima kada hrana uđe. Hrana ne može biti samo problem Ministarstva poljoprivrede. Hrana, stoka kada postane praktično prerađena, ona je hrana i ona mora da bude kontrolisana od strane samog resornog Ministarstva zdravlja.

U debati smo čuli član 115. ovog zakona, a i čuli smo od koleginice Sande Rašković Ivić i od vas, primedbe na sponzorska predavanja koja neki lekari, a ja ću reći uglavnom direktori ili načelnici klinika zloupotrebljavaju, slobodno da moramo transparentnije imati način kontrolisanja trošenja tih sredstava.

To je tačno da farmaceutske kuće imaju pravo da daju tu dobit kome hoće i da sponzorišu koga hoće. Slažem se sa vama, ali ta dobit dolazi upravo od građana Srbije i građani Srbije moraju da znaju da je u tu cenu, da li leka ili medicinskog aparata uračunata provizija koja se daje za određene lekare da putuju i da imaju ličnu korist.

Ja sa ponosom uvek pričam da sam neke dve godine proveo u Cirihu, radio disertaciju tamo, upoznao se kako se troše farmaceutska sredstva i kako je to regulisano u jednoj od vrlo razvijenih zemalja EU.

Na godišnjem nivou se pravi plan ko će gde od lekara, klinike ili instituta da ide u toku godine na neki kongres. Ne može jedan lekar da ide na sve kongrese. Ja imam podatke da neki lekari ne idu čak samo na kongrese svoje struke specijalnosti, nego idu na neke druge kongrese. NJima je bitna destinacija, a ne kongres koji pohađaju i jako je važno da farmaceutske kuće moraju da objave na sajt svoje firme koga su sponzorisala i sa koliko novca su sponzorisala.

Imate slučaj da neki lekari drže predavanja ili koriste sredstva farmaceutskih kuća, čak i konkurentnih. Ja sam ORL lekar i ja radim sa praktično patologijom, srećem se sa farmaceutskim kućama koje su u ovom domenu.

Alergijski rinitis, postoje brojne firme, šest ili sedam firmi koje prodaju kortiko preparate ili antihistaminike za regulaciju alergijskog rinitisa.

Imam primere kolega koji u toku jednog kongresa saopšte tri predavanja i u ta tri predavanja reklamiraju tri različite konkurentne farmaceutske kuće i u svakom predavanju kažu – ovaj preparat je najbolji. To je po meni zloupotreba položaja i to je nešto što moramo kao država da sprečimo, a da farmaceutske kuće obavežemo da moraju da upoznaju direktora ustanove kome su dali sredstva, da direktor kuće na svom kolegijumu stručnom odredi u toku godine ko će i gde da ide. Ovako, samo lekari koji su na čelnim funkcijama koriste sva sredstva.

Šta je sa mladim lekarima? Šta je sa zemljom Srbijom koja se suočava sa teškim ekonomskim trenucima, kao što se suočava i cela Evropa? Mi smo siromašna zemlja, ali nije sramota biti siromašan.

Sramota je zloupotrebljavati položaj i onemogućavati mlade lekare da napreduju. Ja bih prednost dao mladim kolegama da se usavršavaju u nekoj od evropskih klinika, ja bih dao prednost kupovini nekih aparata ili instrumenata za naše klinike, kada ne može to lokalna samouprava da kupi, upravo iz ove dobiti koje imaju farmaceutske kuće može da se reguliše takva stvar. Šta se reklamira?

To je isto bilo tema, čl. 104, 105. i 106. ovog zakona to reguliše. Nažalost, u Srbiji se reklamira sve i svašta i u svim tim reklamama čujete leči ovo, leči ono. Mislim da dolazi do zloupotrebe brojnih firmi koje koriste nacionalne frekfence nacionalnim operaterima u elektronskim medijima je najvažniji profit.

Ja ne bežim da podržim da je profit nešto što podržavamo svi mi u jednom ekonomskom razvoju, ali mora da se zna šta se reklamira i kakva se poruka šalje sa televizije ili bilbordova, ko to reklamira, jer se pojavljuju brojni preparati koji nemaju medicinski opravdani tretman niti benefit od tog tretmana, sem da neko dobije novčanu profit od svega toga.

Spominjao sam internu kontrolu kvaliteta medicinskih sredstava jako bitna da se kontroliše šta sve to ulazi u Srbiju. I ono što je mene kao poslanika u ranim sazivama interesovalo, čak i u mandatu kada sam bio predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, vi tada niste bili ministar, ja sam postavljao pitanje, postavljam ga i sada. Da li su se u Srbiji ispitivali neki lekovi koji se nisu ispitivali u evropskim zemljama ili SAD? Ja nemam sigurno 100% podatak o tome, ali ovim zakonom se to onemogućava. Ovim zakonom stavljamo tačku na to. Ali jedna sumnja koja je postojala u nekim godinama, 90-tih godina, je mene podstakla da progovorim o tome i da pitam da li je neki lek iz Azije, Afrike, praktično, ili iz nekih evropskih farmaceutskih kuća ili američkih farmaceutskih kuća bio ispitivan u Srbiji, a nije bio ispitivan na građanima Nemačke, Francuske ili samih SAD.

Ono što sam dalje primetio, što bi trebalo ministarstvo i inspekcija Ministarstva zdravlja da obrate pažnju, to je sve veća prodaja medicinskih lekova i medicinskih sredstava na pijacama i na buvljacima. Znači, u mnogim sredinama, pa čak i u mom Nišu sam primetio da se sve više prodaju i to falsifikovani lekovi, i to lekovi kojima je istekao lek. Znači, imate neke ljude koji prodaju kao bombone prodaju lekove na buvljacima i na pijaca gde bez problema naši građani dolaze u komunikaciju sa sedativima, sa antibioticima koji ne mogu biti propisani niti dati bez indikacije lekara i bez kontrole farmaceuta. Znači mora da se povede računa i da se spreči mogućnost dalja za zloupotrebom pojedinaca, u želji da steknu ličnu korist, a na uštrb samih naših pacijenata.

Kada pričamo o bezbednosti medicinskih sredstava i bezbednosti proizvoda. Jedna tema koja zaokupira našu javnost, a to je tema imunizacije. U nekoliko mandata, i u prošlom sazivu smo jednoglasno izglasali zakon koji podržava obaveznu imunizaciju. Kao lekar i kao profesor ne mogu da ne ponovim da je imunizacija spasila više ljudskih života nego bilo koja druga medicinska metoda, bilo koji lek, bilo koja hirurška intervencija. Imunizacija i čista pijuća voda su podigle praktično kvalitet naših života i to je civilizacijsko dobro.

Pričati u 21. veku da je to strašno, da to neko želi namerno da vam razboli dete je alarmantno za sve nas. Najveći, po meni, možda i problem koji bi trebali da zajedno sagledamo kada se radi o imunizacije. Protivnici imunizacije vešto koriste sve, praktično rupe u našem zakonodavstvu, kako bi se pozvali na sve mogućnosti da nas uplaše, i da roditelje uplaše da ne vakcinišu svoje dete je kada mora da lekar potpiše sigurnost da je vakcina ispravna. Ja to znam, ali hoću da se to čuje. Mislim da ne bi bilo loše da i ministarstvo kaže.

Država i poslanici kada propišu zakon, kada se kaže da je imunizacija obavezna, država stoji i država je garant bezbednosti tog procesa. Antivakcinalni lobi vešto koristi sve ovo i građani Srbije treba da znaju da kada država uveze lek, da država garantuje za bezbednost toga leka, da nema razloga da se roditelji brinu. Roditelji se opravdano plaše kada u broju šarlatanskih izjava preko društvenih mreža, preko tabloida dobiju podatak da je neka vakcina opasna za ovo i ono. Znači, ovim postupkom bi država poslala jasnu poruku.

Ne znam u parlamentu da neko deli suprotno mišljenje, što se tiče same imunizacije. U poslaničkom klubu smo pričali o tome, pošto sam ja javno istupao, znači poslanički klub DS podržava proces imunizacije i protivi se šarlatanskim izjavama i sve većim, praktično jednim nerazumnim ponašanjem pojedinaca koji vrše, seju strah i prave štetu našoj deci i zdravlju nacije.

Na Odboru za zdravlje i porodicu sam u prošlom mandatu rekao da postoji nekoliko vrsta državnih udara. Da postoji vojni, ali postoji i ovaj vid udara na bezbednost, tj. na zdravlje naše dece i našu naciju. I ovde moramo da budemo jednoglasni i jedinstveni, jer je opasnost od šarlatana koji se sve više pojavljuju na medijima ozbiljna, i ovo traži jedan ozbiljan i jasan odgovor naše države.

Kada smo spominjali u drugom predlogu zakona, dopunu Zakona o medicinskoj dokumentaciji reći ću o programu IZIS da sve što je novo u Srbiji u početku ima otpor, i to ima otpor uglavnom od lekara i zdravstvenih radnika, ali ovaj program je nešto što je dobro, i što opet nas usaglašava sa zemljama EU. U svim evropskim zemljama postoji takav zdravstveni informacioni sistem koji olakšava i građanima, a i samim zdravstvenim radnicima rad. Kao lekar sa više od 25-26 kliničke prakse želim da vam kažem da postoje anomalije malo u ovom programu i da on mora da se abdejtuje i da se još usavršava.

Klinički centri kao tercijarne ustanove su zatrpane nekim, možda i lenjim ili neodgovornim kolegama iz primarne zdravstvene zaštite, kojima je lakše da proslede pacijenta ka tercijarnoj zdravstvenoj ustanovi. I evo kao profesor sam zatrpan nekim pregledima koje bi trebao da radi lekar opšte prakse. Da li nekog svrbi uvo ili nos ili ga malo boli uvo, to je problem lekara opšte prakse. U tercirajnu zdravstvenu ustanovu mora da se pošalje pacijent kome ne može biti postavljena dijagnoza u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, i koji treba da ide na sofisticiraniju dijagnostiku u klinički centar, ili da bude operisan u kliničkim centrima.

Ovo je jedna mala primedba, u stvari ne primedba, nego predlog da se jedan način komunikacije sa pacijentima još usavrši i da se onemogući, kada imate jedinstven taj program da se sada prave modifikacije od strane samih lekara iz primarne zdravstvene zaštite, da kada nemate termin kod određenog lekara, onda vam on da prioritetni uput u roku od 24 sata, da vam da uput bez termina u roku od 30 dana, da vam iz hitne medicinske pomoći daju zeleni uput sa kojim zakonski morate da primite pacijenta. Lično, zdravstveni radnici nikada neće odbiti bilo koga i bez uputa. Moram da kažem da sam imao situacije da sam imao pacijente koji su bili teško povređeni ili bolesni i nikada nikoga nisam vratio iz ambulante, i mislim da tako sve ostale kolege razmišljaju i reaguju. Ali je potrebno da im olakšamo posao i da tercirajnim zdravstvenim ustanovama omogućimo više vremena da se bave onim poslom za koji su plaćeni.

Na samom kraju, spominjana je transplantacija i neke sumnje na samu transplantaciju od koleginice Sande Rašković Ivić, ja opet reagujem kao narodni poslanik, ali prvenstveno kao lekar. Transplantacije su, takođe, jedna metoda koja spašava ljudske živote i nešto što je dobro i što kao država imamo razloga da budemo pozitivni, pošto je dosta urađeno, ali treba još da se radi na usavršavanju naših lekara, ali i na zakonskoj regulativi.

Biću slobodan da ovde javno kažem da sam u poslaničkom klubu Demokratske stranke zagovarao ideju da Srbija uđe u promenu zakona o ovoj problematici i da svi građani Srbije budu potencijalni donori. To je nešto što je teško za mnoge političare da kažu, zato što se svi plaše negativnog rejtinga. Ovde mora da znamo da se transplantacijom spašavaju ljudski životi, da imamo malo donora i da bi promenom zakona postali rame uz rame sa evropskim zemljama, kao što su zemlje članice Eurotransplanta gde bi lakše naši građani dolazili do željenog organa i gde bi njihov život bio produžen i gde bi njihove porodice bile srećne.

Želim da živim u Srbiji 21. veka, a ne u Srbiji straha, ne u Srbiji tabua, ne u Srbiji nekih tračeva, nego u avangardnoj, progresivnoj i dobroj poštenoj Srbiji. Tako da o ovome smo razgovarali, ukoliko bih takav predlog zakona došao, bio bi podržan od jedne opozicione stranke. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima ministar Zlatibor Lončar. Izvolite.

Prvo, jedan od razloga zbog kojih se donosi ovaj zakon je ono što je svima počelo da bode oči, a to je pojava lekova na pijaci, na raznim improvizovanim pijacama i ostalo. Ovaj zakon je jedna vrsta garanta da do takvih stvari ne može da dođe, jer, jednostavno, procedure su takve, moraju da se ispoštuju. Tada će svim građanima Srbije biti jasno da jedino lek mogu da kupe u apoteci, i to apoteci koja ispunjava sve uslove da radi.
Još jednom apelujem na sve ljude koji to primete, vide, da istog sekunda obaveste Ministarstvo zdravlja i mi ćemo u istom momentu reagovati. Jer, to je problem koji mora da se rešava brzo. Jer, kad ljudi uzmu te lekove, mi stvarno ne znamo šta sutra možemo da očekujemo, niti možemo lako da uspostavimo dijagnozu, jer mi nemamo predstavu šta su oni pili. Oni mogu da kažu šta su uzimali od lekova, ali ne kažu gde su kupovali te lekove. To je jedan od ozbiljnih razloga zašto se ovaj zakon usklađuje sa zakonima Evropske unije, upravo da ne bi dolazilo do tih stvari.
Što se tiče primedbe, koja apsolutno stoji, ovo je jedna nova stvar, vezano za zakazivanje preko centrale, da dobijete svoj termin, postoje opstrukcije. Teško se ljudi navikavaju na nove stvari. Ne daje se dovoljno termina ni od lekara, ni od opšte prakse, a ni od lekara specijalista. Ali, to polako ulazi. Nemoguće je preko noći nešto promeniti što nije bilo, koliko god da je to dobro i koliko god da to pomaže svima. Reći ću vam samo da se u 30% zakazanih pregleda ljudi ne pojave, zakažu a nema ih. LJudi, to je ozbiljan problem, vi zakažete a ne dođete. Vi proveravate da li to funkcioniše. Dobijete termin a ne pojavite se na tom terminu, a neko zbog toga što ste se vi igrali ne dobije zakazani termin, a znači mu. Apelujem na sve.
Razmišljali smo kako to možemo da sankcionišemo, da nešto uradimo, ali, ne postoji način. Nije način da kažemo – e, vi ste to zloupotrebili, sledeći put ne možete kod lekara. Ne može tako, to su ljudska prava. Jedino što možemo da uradimo je da apelujemo na sve da ne rade to. Imajte na umu da to nekome spašava život, da taj neko dolazi do lekara i da rešava svoj problem, zato što se vi igrate, da vidite da li to funkcioniše i da li ćete vi dobiti termin u roku od nedelju ili dve dana, a u stvari vama to i ne treba uopšte. Neko zove zato što mu to stvarno treba.
Druga stvar koja će mnogo pomoći su ovi e-recepti, kada ćemo za 50-60% rasteretiti lekare doma zdravlja, jer više pacijenti koji su hronični pacijenti neće morati svaki mesec da idu kod lekara, da dobijaju termin, da plaćaju participaciju i da tek onda idu u apoteku, nego će moći dva puta godišnje samo da odu, a sve ostalo vreme, svakog meseca odlaze u apoteku i uzimaju lek. Tako ostavljamo vreme lekarima u domu zdravlja da imaju manje za birokratiju a više za one pacijente kojima je stvarno to potrebno, da procene gde treba i šta treba.
Jednostavno, to je činjenica. Napredovala je medicina. Medicina nije kao što je nekad bila. Imali ste lekare u ambulanti, na selu ili bilo gde i kad odvedete dete, nije moralo dete dalje da ide odatle, ni kod ORL specijaliste, ni kod drugog, trećeg, specijaliste, to su bili ljudi sa iskustvom koji su mogli da reše te probleme. A sada nemamo takvih ljudi, jer, jednostavno, medicina se podelila na te grane, svako se bavi svojom granom i retki su ljudi sa iskustvom koji mogu da prepoznaju, da urade i da stanu iza toga što ordiniraju terapiju a da ne kažu da se ide dalje. Ali, moramo da se prilagodimo tome da je to tako i da uspostavimo sistem koji će da funkcioniše.
Što se tiče transplantacije, ogroman napor je uložen. Zamislite samo situaciju kada imate pacijenta u bolnici i znate da mu je jedini lek transplantacija. Imate njega, imate njegovu porodicu, da li je transplantacija srca, da li je transplantacija pluća, da li je transplantacija jetre, bubrega, pankreasa ili bilo čega drugog. Imate tog pacijenta, imate njegovu rodbinu i svi vi i oni znate da jedini lek da on može da živi, da može normalno da funkcioniše je ako dobije organ, ako mu se uradi transplantacija.
Samo dva izbora postoje – ili da se radi na tome da imamo donora da taj pacijent dobije organ, da nastavi da živi, da porodica i dalje ima svog člana i koji valja društvu, koji se uključuje najnormalnije posle toga u društveni život. Ili, drugi način, šta da radite? Da pustite da taj čovek umre, šta? Ili da kažemo – znate, mi imamo neke sumnje, mi sumnjamo da će to neko nekada zloupotrebiti i iz tog razloga nećemo da radimo ništa, pustićemo, eto, to je to.
Danas vi i kad imate novac, ne možete da odete u inostranstvo da uradite transplantaciju. Nema dovoljno organa. Možete da imate šta god hoćete, koliko god hoćete. Jednostavno, napravljen je tako sistem da ne možete da uđete na tu listu.
Prema tome, drago mi je da podržavate, drago mi je da postoji jedna stvar koja nema veze sa politikom. LJudi, hajde da spašavamo ljudske živote. Znate, trenutno ima oko hiljadu takvih ljudi u Srbiji koji čekaju, koji zavise da li će dobiti organ, da li će preživeti. Imamo uspeh, povećano je. Došli smo do 32, 33 donora. Nama treba 35 na godinu dana da bi ispunili minimum standarda. Evo, ja vam kažem, juče smo došli do 32. donora. Mislim da ćemo stići do 35 u toku godine. Desetine i desetine ljudi, spasili smo im živote. Da ne kažem koliko to košta. Svaka transplantacija u inostranstvu minimum je 120 hiljada evra.
Imamo 90, 100 transplantacija. Sada izračunajte koliko je to. I kad bi imali novac to da platimo, ali ne bi našli organ. Nemojte da se igramo sa tim stvarima. Nije to stvar za prepucavanje. Nije to stvar za dnevno-političku stvar. Samo ta dva izbora postoje, da podržimo to ili, ne daj bože, da pustimo da ljudi umiru. Trećeg izbora nema. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani gospodine ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama imamo tri važna zakona. Ono što mi je odmah u prvom trenutku zapalo za oči jeste da se nastavlja praksa ove Skupštine da se važni zakoni usvajaju po hitnom postupku, što je meni nejasno i ne znam zbog čega je to tako. To se odnosi i na skupštinske službe i na Vladu.

S druge strane, obrazloženje za ova tri zakonska predloga je u najmanju ruku običan politički pamflet. Ja sam očekivao od ministra da malo plastičnije i ozbiljnije objasni, a ne da pročita samo obrazloženje koje smo već dobili, vezano za ova tri zakonska predloga.

Dakle, ovi zakoni, zapravo dva od ovih zakona, treba da predstavljaju usaglašavanje naše domaće zakonske regulative sa regulativom EU i to tako na prvi pogled izgleda i zapravo ne bi trebalo da tu postoji nikakav problem.

Međutim, kad se malo dublje to pogleda, izanalizira, vidite zapravo da pod kapom toga da se naši propisi usaglašavaju sa evropskom regulativom, vi imate tendenciju i želju predlagača zakona da što više stvari ostane nepromenjeno. Dakle, menjamo nešto da ne bismo zapravo promenili.

Ono što je ključno pitanje ovde – šta će se promeniti u zdravstvenom sistemu Srbije kada usvojite ova tri zakona koja su na dnevnom redu? Hoće li pacijentima u Srbiji biti bolje? Hoće li oni imati dostupniju zdravstvenu zaštitu? Hoće li jednostavnije moći da se leče kod svojih lekara? Hoće li imati bolje usluge? Hoće li bolje uslove rada imati zdravstveni radnici u smislu zarada, plata, broja pregleda koje imaju? Zapravo, to neće uticati na to stanje.

Hoću da vam kažem da ovi zakoni suštinski neće promeniti ono što je ozbiljan problem u Srbiji, a to je jako loš zdravstveni sistem, koji se u poslednjih pet godina, evo, već šestu godinu ste na vlasti, nažalost, nije promenio na bolje, iako smo slušali različite najave kako će se stvari promeniti.

Pročitaću vam jednu izjavu, citiraću, koja kaže: „Imamo dobre lekare, i to jako dobre lekare, a verovatno čak i dovoljno bolnica, ali organizacija sistema je zastarela, štetna i ne zadovoljava potrebe usluge u modernoj ekonomiji 21. veka. Reagovanje našeg zdravstvenog sistema je neadekvatno. LJudi mesecima čekaju pre nego što doktor može da ih primi. Obični ljudi u našoj zemlji koji nemaju veze ili novac bivaju zanemareni i nemaju mogućnost da odmah budu pregledani.“

Znate ko je ovo izjavio? Izjavio je vaš predsednik Aleksandar Vučić, tadašnji premijer 2014. godine. I sve ovo što je rekao 2014. godine verovatno bi mogao da ponovi i danas, a da se ništa nije promenilo. Isto to je bilo i u 2012. godini, kada ste došli na vlast. Dakle, 2014. godine je rekao nije loše i danas na kraju 2017. godine možemo konstatovati da se ništa bitnije nije promenilo.

Ono što govori u prilog tome da zdravstveni sistem u Srbiji ne funkcioniše adekvatno, zapravo, jeste ono što vidite u svim bolnicama ili domovima zdravlja kada krenete po Srbiji. Pozivam vas, gospodine ministre, da ne odete u kampanju obilaska zdravstvenih centara kada im dodeljujete bilo kakvu opremu, uređaje, sanitetska vozila, nego vas pozivam da se kao običan građanin jednoga dana obučete i uđete u čekaonice i čujete šta misle pacijenti u Srbiji koji imaju potrebu da se u ovoj zemlji leče, da obiđete odeljenje u bolnici u Kruševcu, u Somboru, u bilo kojoj drugoj i da čujete od običnih građana šta je to što njima predstavlja problem i zašto ne mogu da dođu do adekvatne zdravstvene zaštite i zašto ona njima nije dostupna na adekvatan način.

Isto tako, da popričate i sa lekarima, ali ne politički, ne u cilju kampanje i promocije SNS, nego, upravo kao što ste malo čas rekli – da postoje neke stvari koje su iznad politike, a to svakako mora da bude zdravstvo, kao što su obrazovanje i još neke stvari koje predstavljaju temelj društva.

Investicije u zdravstvo nisu trošak, nisu trošak, već je investiranje u budućnost i zdravlje jedne nacije. Vi danas, takođe imate situaciju u Srbiji da su zdravstveni centri, a naročito domovi zdravlja, apsolutno pod potpunom nezavisnošću od politike. Imate direktore domova zdravlja koji se postavljaju politički, postavljali su se i ranije, ali ja hoću da kažem da se ništa nije promenilo na bolje. Dakle, imate radnike, medicinske radnike i lekare i tehničko osoblje koji se drže na ugovorima o delu, a u zavisnosti od promena političkih stranaka, tako se menjaju i oni.

Reći ću vam primer iz mog Trstenika, gde je novi direktor doma zdravlja raskinuo ugovore prošle godine svima koji su po sedam, osam godina radili kao tehničari na ugovorima na određeno vreme i doveo je nove bez radnog iskustva zato što su politički podobni. Znači, sa zdravljem se ne smemo igrati. Ako neko sedam, osam godina nije neke ljude menjao jer su dobro i profesionalno obavljali svoj posao, da li to znači da kada se promeni i dođe neka druga stranka na vlast da te ljude treba da oteramo, a da dođu neki drugi da se time bave?

Rezultat toga nekompetentnog vođenja zdravstvenih ustanova jesu i blokirane zdravstvene ustanove…

Gospodine Aleksiću, hoćete li konačno o temi dnevnog reda? Šesti minut vas puštam. Vi ne pričate o zakonima.

Gospodine Arsiću, zaista ne znam, zapravo vi kao da želite samo mene da opominjete u ovoj sali. Upravo pričam o zakonu.