Kolega Kostiću, nisam primetio da je bilo ko dobacivao, jer sam pre svega, bio skoncentrisan i fokusiran na izlaganje gospodina Obradovića u kojem sam shvatio da je više puta spomenuo gospodina ministra, pa gospodin ministar svakako ima osnov za repliku i za dodatna dva minuta.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović.

Nažalost, ovde se radi o dubokom nerazumevanju, kako savremeno poslovanje funkcioniše. To ću dati kroz vrlo konkretne primere.
Na primer „Železara“. Ona ima 5.000 radnika i niko nije smetao godinama bilo kom domaćem privredniku da dođe i investira, da uzme „Železaru“, da pokrene tu proizvodnju i da mu damo sve moguće subvencije, jer naprosto, to niko nije želeo, prosto se nije javio ni jedan. Iako je godinama za evro prodavan, za jedan evro, nije mu čak trebao ni naročit novac za to, da preuzme obavezu i da brine o 5.000 radnika, ali nažalost, toga nije bilo i onda se pojavio strani investitor, koji da nije kupio „Železaru“, danas bi se realizovali oni scenariji koji su nam mnogi „stručnjaci“ nudili da se tamo gaje pečurke.
Mi danas imamo „Železaru“ u kojoj je povećana plata, jedna od prvih mera investitora je bila da poveća platu radnika.
Drugi primer „MeiTa“ u Obrenovcu, gde je prosečna plata 55.000 dinara, gde se radi novi pogon „MeiTe“ i da nema te „MeiTe“, ja ne znam ko bi zaposlio one ljude iz Obrenovca, pošto valjda neko treba da ode kod tih ljudi i da im objasni da je to sve fatamorgana i da je mnogo bolje da ukinemo proizvodnju turbo punjača za BMW i „Mercedese“, jer valjda bi neka naša fabrika to mnogo bilje proizvodila, kao što je i do sada proizvodila, pa bi turbo punjači za BMW i „Mercedes“ mogli da se prave u Bugarskoj i Makedoniji, a kod nas ne bi bilo ništa, apsolutno ništa.
Mnogo važna stvar, postoji nešto što se zove tržište. Vi za robu koju proizvedete u vašoj zemlji, morate negde i da prodate. Ako imate veliko unutrašnje tržište, kao što je to Nemačka, Poljska, Francuska, vi možete drugačije da poslujete. Kada ste mala zemlja, vi zavisite od toga gde plasirate robu u inostranstvu i pod kakvim konkurentskim uslovima.
Kod nas postoji Zakon o ulaganjima i tako se zove i taj Zakon u potpunosti izjednačava domaćeg i stranog proizvođača ali to su ozbiljni argumenti, ne priče koje služe za zabavu narodu. Domaći investitor ima jednaka prava na subvenciju, olakšice, omogućava im se da komunalije plate u ratama, omogućavaju im se poreske olakšice, omogućava im se novac.
Dakle, na najozbiljniji način je izjednačeno i omogućeno da svi oni koji hoće da investiraju u ovoj zemlji, imaju jednake šanse. Hvala.

Zahvaljujem.
Kolega Martinoviću, po Poslovniku?
Povreda Poslovnika, najpre Vjerica Radeta.

Gospodine predsedavajući. Možda će biti neuobičajena moja intervencija po Poslovniku, ali mi je drago da ste vi danas fleksibilni i da dozvoljavate ministru da govori duže od dva minuta i imate našu podršku što se toga tiče, ali uz uslov da primenjujete član 116. i da i svaki narodni poslanik kada govori o povredi Poslovnika ili kada ima repliku, da može da govori dok ne zaokruži celinu i ne kaže ono što je želeo da kaže.

Molim vas da se u buduće ponašate u skladu sa članom 116. ali da ne bude na štetu narodnih poslanika, a u korist ministra, nego da bude onako kako je ovaj član predvideo. Hvala.

Zahvaljujem koleginice Radeta. Ne znam da li ste primetili, u malopređašnjem izlaganju, i kolegi Šaroviću sam dozvolio da prekorači više od dva minuta.

Pa ja sam te pohvalila.

Ne mislim da sam time povredio Poslovnik. Ja sam samo dozvolio i ministru i poslanicima da završe misao.
Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? (Ne)
Zahvaljujem.
Kolega Šaroviću, želite povredu Poslovnika? Izvolite.

Gospodine Milićeviću, ja cenim to što ste vi jedan od ljudi koji možda i ponajbolje razume parlamentarnu demokratiju i ja zaista mislim da vi možda i najkorektnije predsedavate sednicama, ali, ne može se isti aršin primenjivati za poslanike i za ministre. Poslanici su predstavnici građana koji su ovde u svojoj kući i u svom domu, a ministri su u gostima, da se tako izrazim. I zato ne može ministar biti taj koji će ohrabrivati narodne poslanike da se uključe u diskusiju, već samo mogu narodni poslanici da ohrabruju ministra. To je suština.

Druga stvar – član 158. stav 7. kaže: „Predlagač zakona, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača zakona, ima pravo da o svakom amandmanu govori do dva minuta“. Gospodin Stefanović je govorio dva puta po dva i po minuta.

Ja bih vas zamolio, gospodine Milićeviću, da tog gospodina pored sebe malo utišate, pre svega što smeta meni, a druga stvar, verujem da vi dovoljno dobro poznajete Poslovnik da nema potrebe da vam on govori šta ćete odgovoriti, pogotovo ne na ovaj način.

Ovo je posebna odredba koja ograničava pravo ministra. Ministri su više nego dovoljno privilegovani time što u načelnoj raspravi kao predlagači mogu govoriti neograničeno. Mi kao poslanici imamo veoma ograničeno vreme. Ministri mogu govoriti koliko im je volja, i pet i 10 i 20 i 100 puta duže od nas. Malo jednakosti je predviđeno kada su amandmani u pitanju – dva minuta poslanik, do dva minuta ministar. To je više nego dovoljno, ponavljam, pogotovo što i sama Vlada kaže da predloženi amandman nema veze sa materijom koju reguliše zakon. Nemojte baš toliko da ih privilegujete.

Zahvaljujem, gospodine Šaroviću.
Više puta smo, tokom prethodnog zasedanja…
(Nemanja Šarović: Da li si ti…)
Ne, nemojte, to nije moj manir, gospodine Šaroviću i to vi veoma dobro znate.
Dakle, više puta smo tokom prethodnih zasedanja govorili na ovu temu i mislim da se shodna primena Poslovnika, vi to jako dobro znate, odnosi na sve učesnike u raspravi.
Što se tiče vremena koje je prevazišlo tih dva minuta, koliko je dozvoljeno, treba da imate na umu da se sve to na jedan način skida od onog kumulativnog vremena od 180 minuta, koliko ima ministar. Dakle, smatram da nisam učinio povredu Poslovnika.
Na vama je da odgovorite da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? (Ne)
Zahvaljujem gospodine Šaroviću.
Po amandmanu reč ima narodni poslanik Marko Parezanović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Nadam sam se da će moj čačanski kolega ove prethodne mesece iskoristiti da nešto pročita, da se edukuje malo, ali vidimo da to nije slučaj.

Čuli smo dosta neistina o tome da država ne pomaže domaće investitore. Osloniću se na tu tezu i na osnovu onoga što je kolega Orlić već rekao, ja to mogu i da potvrdim, jer su upravo neki od tih domaćih investitora iz Čačka. Dakle, „Čipsi vej“ iz Čačka, koji je dobio značajnu subvenciju od Vlade Republike Srbije, i ne samo oni. Lokalna samouprava podstiče domaće investitore, domaće privrednike, kroz veliki broj subvencija.

Krajem prošle godine Vlada Republike Srbije je gradu Čačku iz budžetskih rezervi opredelila 60 miliona dinara, od čega je najveći deo tog novca otišao za postojeću industrijsku zonu u kojoj se nalaze isključivo domaći investitori. Dakle, to su sve primeri kako država Srbija pomaže domaće privrednike.

I onda vam dođe neki poslanik iz Čačka, koji sve to nije primetio, sve to nije video, i kaže kako država Srbija ne pomaže domaće privrednike. To je upravo razlog zašto taj poslanik sigurno ne može da zakuca na vrata nijednog ozbiljnog domaćeg privrednika, jer svi znaju da je diletant. A zašto je diletant? Evo zašto.

Moj čačanski kolega je na prethodnim izborima bio u koaliciji sa strankom „Dosta je bilo“ Saše Radulovića.