Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, afirmacija stečenih kvalifikacija je potrebna da bismo to gledali kao resurs za dovođenje stranih investicija i upošljavanje što većeg broja ljudi iz čega proizilazi stabilizacija budžeta.
Ono što smo svi svakako već čuli i primetili i što je za mene jako radosna vest, a o tome je govorio i kolega Marijan, jeste da je indijski „Tafe“ došao u IMT, da će se opet proizvoditi sličan traktor onom čuvenom „533“ koji je na sebi mogao da nosi 80 priključaka i koji je najpopularniji kod naših poljoprivrednih proizvođača.
Govorimo često danas o poljoprivredi, o poljoprivrednim školama. Ja znam neke koje su vrlo kvalitetne i koje su na nivou određenih instituta gde može da se gotovo sve o poljoprivredi nauči, čuli smo i za neke druge, evo, danas sam čuo da postoji tako kvalitetna škola u Futogu, pomenuo bih ovu iz Svilajnca koju svi znamo, u Smederevu ima nešto manjeg kvaliteta, ali ono što bih vam rekao, gospodine ministre, i što bih vas zamolio da o tome razmislite jeste da Smederevska Palanka ima više od 50.000 stanovnika, 30.000 stanovnika živi u selu, mi nemamo ni jedno odeljenje poljoprivredne škole. Često se pominje samo grad iz koga poslanik dolazi, meni to nije cilj. Hajde da tretiramo sve gradove te veličine i da razmislimo da u njima postoje poljoprivredne škole. Zašto? Zato što ćemo te ljude da obrazujemo i da odmah možemo da ih uposlimo, na koji način? Tako što ćemo da ih na imanjima svojih dedova i očeva ostavimo i pomognemo, kao što sada pomažemo po radnom mestu stranog investitora koji dolazi u Srbiju. Apsolutno je to interesantno i to bi obradovalo ljude koji nemaju način da svoje najmlađe zaustave tu gde su oni rođeni i gde žive.
Ono što je pandan ovim kvalitetnim poljoprivrednim školama, a sami ste se uverili nedavno, jeste škola „Goša“ u Smederevskoj Palanci. To je škola koja je obrazovala kadrove metalske struke, zanate i mašinske tehničare za 7.500 holding korporaciju koja je nekada samo toliko zaposlenih ljudi imala u Palanci, 12.000 u bivšoj Jugoslaviji. Podsetiću vas u par rečenica samo. Do raspada Jugoslavije proizvodili smo vagone tipa „cet“, ja sam radio u železnici u toj fabrici 12 godina, za brzine od 220 km, dobro ste me čuli, ništa u ovoj zemlji nije napravljeno što ide brže. A gde se to vozilo? Nije moglo ovde, normalno, u Nemačkoj i Austriji su rađene probe, a izvoženo je u LJubljanu, Zagreb, Beograd, Irak, Iran, Sovjetski Savez.
Za Sovjetski savez napravili smo kompoziciju vagona koja je od nerđajućeg čelika za temperature eksploatacije minus 70, plus 60, nek gori ovo sve. To je bila „Goša“. To hoćemo opet da bude.
Inženjeri koji su vaše i moje generacije i koji još postoje u Palanci imaju projekat elektromotornog voza koji nije ustupljen ovom stranom investitoru koji je od vagona, koji ima 20 hiljada pozicija putničkog vagona počeo da proizvodi vagone sa tri hiljade pozicija, to su teretni i posle dve godine potpuno bankrotirao i sad imamo firmu u stečaju.
Znači, ono što nije u stečaju i još je u „Goši“, i to samo da vam kažem i skrenuće sigurno vašu pažnju, jeste da mi imamo firmu metalne opreme i konstrukcija.
Do 2000. godine sve čelične konstrukcije mostova su napravili ove što Beograđani ovde prelaze. I ono što još hoću da vam kažem, poslušajte me molim vas ministre.
Znači, u toj firmi se proizvode mašine tzv. izgurivači „Koksa“, oni se tu proizvode, sklapaju i ponovo rasklope i ponovo izvoze u Sovjetski savez, rade u ekstremnim uslovima visokih temperatura a samohodne su.
Kad se rasklopi mašina, transportuje se u 26 vagona jedna mašina. Jedna mašina se transportuje 26 vagona.
