Poštovani kolega, dosta toga ste u pravu. Ovo što ste opisali je bilo godinama, a i sada je. Upravo se to menja. Doneli smo ovde u parlament sistemski Zakon o obrazovanju i posebne zakone, da podsetimo, o osnovnoj, srednjoj školi, predškolskom gde se sada menjaju ovi odnosi.

Znači, neće moći neko da se sada igra da bi uzeo pare i da izmišlja predmete, upravo ste sve rekli što je trenutno prisutno, mi sada idemo na definisanje ishoda. Znači, imate kompetencije, sami ste rekli, za koju je oblast taj čovek, da li je to bilo u tih pet predmeta, znači, proverom tih njihovih znanja i ishoda više se ne mora tražiti da polaže, to će se i desiti.

Naravno da se rade podzakonska akta u tom smislu, jer to je logično. Sve ste rekli što i treba da bude logično u tom smeru jer, recimo, bilo je i obrnutih slučajeva, da u vreme devedesetih mašinski inženjer nemajući tada posla, sad su traženi, radi u osnovnoj školi kao nastavnik tehničkog obrazovanja. Naravno da se mora položiti i pedagogija i pedagoška psihologija, znate i sami, metodika nastave i sve drugo. Tako da sada nešto od svega ovoga potpuno se priprema drugačije i upravo traženje ishoda, znači, kompetencije koje se sada procenjuju dovode do povoljnijeg stava svakog kandidata koji ih ima. Hvala vam.

Hvala, ministre.
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč?
Reč ima Vjerica Radeta. Izvolite.

Danas smo više sati slušali obrazlaganja amandmana poslanika vlasti, nekako nisu imali baš mnogo veze ni sa predlogom zakona, ni sa onim što je cilj zakona, pa zbog javnosti, da se podsetimo, radi se o Nacrtu zakona o Nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije.

Danas su neki poslanici ceo dan ponavljali NOKS, NOKS, NOKS, pa s obzirom na obrazloženje, moglo se pomisliti da neki misle na salon keramike, pločica i opreme za kupatilo u Cara Dušana u Zemunu ili na Ibarskoj magistrali kod Metroa, tako se zove.

Amandman koji smo mi podneli na član 3, zapravo podneli smo više amandmana. Najpre smo predložili da brišete ovaj član. Niste hteli jer to suštinski zadire u zakon. Moj predlog je u amandmanu koji sam podnela zapravo da se dodaju ovde… Vi ste rekli da su ciljevi, između ostalog, razvoj standarda kvalifikacija zasnovanih na potrebama tržišta rada i društva u celini, a mi kažemo: „tržišta rada, naučne javnosti i društva u celini“. Zaista ne vidimo šta je sporno da se ovaj amandman prihvati.

Kažete vi da ne možete da prihvatite amandman jer on nije suštinski, već se predlaže drugačija jezička formulacija. Ne radi se samo o drugačijoj jezičkoj formulaciji. Znate, dodavanje izraza „naučna javnost“ nije samo drugačija jezička formulacija. Interesantno je to što kažete da ovaj amandman ne prihvatate zato što nije suštinski, a onaj koji je suštinski ne prihvatate zato što nije u skladu sa konceptom zakona.

Dakle, lepše je da kažete – nećemo prihvatiti nijedan amandman poslanika SRS. Naravno, nas ni to neće sprečiti da i ubuduće podnosimo amandmane, da i ubuduće obrazlažemo svoje amandmane. Ono u šta ne ubedimo ministra i vladajuću većinu, ubedićemo svakako građane Srbije. Hvala.

Hvala, koleginice Radeta.

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković, Marinika Tepić, Jovan Jovanović, Sonja Pavlović i Aleksandra Čabraja.Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.

Da li neko želi reč?

Reč ima Nataša Jovanović. Izvolite.

Došli smo do 3. člana i ciljeva, što kaže gospođa Radeta, NOKS, ponavlja se, ali Nacionalnog okvira kvalifikacija. Sada treba da kažemo šta je suština ovog zakona, a to je da se usklađuju zanimanja sa potrebama tržišta rada, naravno, zanimanja koja su proistekla posle uvođenja bolonjskog sistema u našoj zemlji, je li tako gospodine Marinkoviću, pošto ste vi onaj klasičan i student i đak i doktorant…

(Vjerica Radeta: Nije, sumnjiv mu je doktorat.)

… dobro, da li je sumnjiv, o tom potom, ja to nisam rekla, ovde dobacuju.

Ali, što se tiče sveukupne situacije, sad dolazimo do ključnog pitanja, gospodine ministre, koje je bitno za naciju. Zaista nije usko političko stranačko – da li je moguće da mi treba da gledamo u budućnost tako i u budućnost sve ove dece koja stasavaju, i one koja sada imaju određena zvanja i znanja, da se pojedinci školuju i da se ta individualizacija vrši za određenu struku? Da li je moguće da ono što su osnovne društvene vrednosti, obrazovanje, zvanje, što treba da bude društveni progres, kako je bilo od kad je uvedena prva osnovna naučna institucija u našoj zemlji, da sada sve to treba da se podredi samo zbog toga što neko kaže, a ovde smo čuli iz SNS spisak lepih želja, od Bujanovca do Horgoša, preko LJubovije do Negotina, u ova dva dana, to je lepo što oni sve to žele i kažu, ali to je nemoguće da se ostvari tek tako što je neka opština ili neka vlada, ova Vlada sada Ane Brnabić, neka prethodna, napravila neka master plan i sada kažu – Evropa 2025. godine. To tako lepo zvuči kada se napiše, a da li su to ta obrazovanja koja će biti potrebna u Srbiji? Da li je isto kod mene u Kragujevcu i kod Nenada u Bujanovcu ili kod Krste u Priboju? Naravno da nije isto.

Ono što je potrebno jednom gradu apsolutno nema potreba da postoji u nekom drugom. Vi da ste, gospodine Šarčeviću, kada ste se opredeljivali šta ćete da studirate tako razmišljali, a u to vreme su rekli možda – znaš šta, Mladene, dobro je da se ti baciš na pravne nauke, imaćeš siguran posao, recimo, u pošti. Evo, gospođa Radeta je prvo svoje radno mesto imala u pošti i došla je do izvrsnog pravnika, kao i kasnije zamenik ministra pravde. Vi ne biste to uradili, rekli biste – pa ja neću da budem pravnik. Je li tako? Mi ne možemo, dakle, sve da stavljamo u te okvire, a da ne razmišljamo o onome što je strateški važno za naciju i za buduće generacije. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite, ministre.

Draga gospođo Jovanović, ja sam u šestom razredu osnovne škole odlučio šta ću da radim. Hteo sam da budem putopisac, ne nastavnik, kao onaj Milan Kovačević koji je radio one emisije, ali nije imao ko da me gurne, pa sam otišao da radim u školi i svidelo mi se. Zaista se trudim na napravimo što je bolji mogući obrazovni sistem za decu Srbije, poštujući pre svega domaću pamet. Hvala.

Hvala, ministre.

Reč ima Nataša Jovanović. Izvolite.

Verujem da je i dobro što ste ostvarili vašu želju, međutim, to ne mogu sva deca. Neka koja su čak i odlučila da studiraju ono što žele, nisu se usaglasila sa potrebama tržišta rada.

Ovu repliku ću da ilustrujem primerom 3.500 agroinženjera u Srbiji koji su prošle godine u Nacionalnoj službi za zapošljavanje širom cele Srbije bez posla, 3.500 u Srbiji koja može da doživi procvat razvojem poljoprivrede, ali ne na ovakav način kako uvoznički lobi uništava srpsku poljoprivredu, napravljeni su određeni pomaci, već kroz strateško partnerstvo ekonomsko, evo, govorimo o domenu poljoprivrede, sa Ruskom Federacijom. Sve što proizvedemo možemo da izvezemo na široko rusko tržište. Neko misli to je tek tako priča. Evo, mi imamo saradnika i moram da pomenem njegovo ime, to je gospodin Miloje Stanković, on je spletom okolnosti odbornik i predsednik opštinskog odbora naše stranke u Topoli, on i pre ugovora o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, pošto je ugledan privrednik i voćar, izvozi iz topolskog kraja najlepše srpske, šumadijske jabuke na široko rusko tržište. Večeras može da ga zove još ne znam koliko hiljada Rusa, ali on više jabuka nema. Ali, imali bismo jabuke kada bismo zaposlili ove inženjere, kada bismo umesto raznim nevladinim organizacijama i na svakojake gluposti taj novac usmerili u poljoprivredu i tako bismo zaposlili ove ljude i oni bi bili sigurni da je njihovo obrazovanje usklađeno sa tržištem rada.

Hvala.
Reč ima ministar rada Mladen Šarčević. Izvolite.