Dame i gospodo narodni poslanici, ja želim da se zahvalim svim poslanicima koji su do sada diskutovali - gospodinu Steviću, gospodinu Mihajloviću, gospođi Vacić, gospođi Ivković, gospođi Gajić, gospodinu Krivokapiću, gospodinu Birmančeviću, gospodinu Božiću, gospodinu Radojičiću, gospodinu Stevanoviću i gospođi Malušić, gospođi Turk, gospođi Vukojičić.
Dakle, svi vi koji ste danas diskutovali, diskutovali ste sa dobrom namerom i željom da unapredite neke od elemenata zakona koji su pred vama, neki da date podršku, neki da uskratite podršku, ali kada se raspravlja sa dobrom namerom i kada se raspravlja sa idejom da je ovo od najvećeg značaja za našu državu, onda možemo da imamo samo dobre rezultate iz ove rasprave. Ja vam se zaista na tome zahvaljujem.
Pokušaću da odgovorim zbirno na ono što se ovde pominjalo.
Što se tiče ovlašćenja BIA, odnosno direktora BIA, još jednom ću ponoviti da mu nije dodato ni jedno jedino ovlašćenje, samo se ovaj put baš zbog transparentnosti to navodi u zakonu. Do sada se to radilo internim aktima i upućivanjem na Zakon o policiji. Sada se to radi Zakonom u BIA.
Dakle, mi možemo da raspravljamo o tome da li je to dobro ili loše, ali ne možemo da kažemo da je doneto novo ovlašćenje. Nije. Znači, vi imate legitimno pravo da kažete da mislite da to ne treba, da to treba da radi skupštinski odbor, nevladin sektor, ko god, to je vaše pravo, ali, istine radi, to nije ništa novo. Tako se radilo i tako se radi i dalje, samo zbog promene Zakona o policiji moralo je da se odnosi ovo ovlašćenje na Zakon o BIA, a ne da bude upućujuća norma na drugi zakon u kome je to regulisano.
Dakle, vaše je pravo da vi kažete – ja mislim drugačije. To je potpuno legitimno i ja to vrlo poštujem, samo moramo razumeti da nije novo. Tako je bilo i sada se rešava na način zakonom, a mislim da je mnogo transparentnije kada nešto uradite zakonom, nego dopustite nekim internim aktima i pozivajući se na nešto drugo da se odnosite prema tome.
Što se tiče poziva, mi zovemo sve šefove poslaničkih grupa i zovemo sve članove nadležnih odbora koji se bave, ali, slažem se, uvek možemo da proširimo taj nivo. Meni je zaista veliko zadovoljstvo kada vidim poslanike i vlasti i opozicije na manifestacijama koje su državnog karaktera, kao što je Dan vojske. Ako nas to ne ujedini, ja ne znam šta može da nas ujedini. To je zaista tako. Hvala vam na tome. Tako ćemo i raditi.
Što se tiče mirovnih operacija, nije brojka od 318 pripadnika naših oružanih snaga koji se nalaze van zemlje nešto što može da ugrozi našu borbenu gotovost. Kada bi tih 318 momaka i devojaka ugrozilo našu borbenu gotovost, onda bismo mi bili u velikom problemu. Razumem vašu zabrinutost, ali to je činjenica.
Dakle, ono što je veoma važno, kada se naši momci i devojke vrate iz međunarodnih operacija, oni su, po pravilu, bolje obučeni, snažniji za jedno iskustvo koje ne mogu ovde da dobiju. Evo, da vam dam banalan primer. Recimo, u Libanu on svaki dan vozi borbeno vozilo i pređe njime hiljade kilometara koje ne bi prešao ovde. Kada se vrati, on će znati da vozi moje borbeno vozilo.
Kao što znate, mi smo zemlja osnivač UN. Nažalost, dosovski režim nas je izbacio iz UN i prihvatio da se učlanimo kao nova država. Postali smo naslednik dugova SFRJ, ali nismo postali naslednik osnivačkih prava SFRJ i to je politička greška koja nas košta i koštaće nas zauvek, ali, dobro, jednostavno je tako i ne možemo se vratiti na to, ali kao zemlja članica UN imamo i obavezu da doprinesemo aktivnim naporima UN kada je u pitanju borba za mir u svetu.
Takođe, kada je u pitanju i EU, mi idemo u neborbene misije, ne ratujemo mi ni sa kim, ne stvaramo mi nikakve neprijatelje, ali stvaramo puno prijatelja.
Znate, mirovne operacije uvek imaju, osim ovog očiglednog dejstva koje sam vam rekao, jedan politički i ekonomski značaj. To su, po pravilu, zemlje koje su uništene, zemlje u koje će pre ili kasnije neko početi ozbiljno da ulaže. Dobro je biti tu, jer kada dođe vreme da neka privreda dođe da te zemlje vraća u život, dobro je biti tu, dobro je pozvati se na zasluge, dobro je stvoriti veze koje će nam trebati.
Nemojmo zaboraviti, nismo prodavali Egiptu sve što smo prodavali a da nije bilo onda one mirovne misije u Sinaju, najveće u istoriji u SFRJ i Jugoslavije kao takve. Dođe vreme kada se to naplati. Kao što znate, mi se nalazimo na Kipru. Kipar nije član NATO pakta i veoma cene našu ulogu i veoma se ceni to što smo tu tolike godine.
Ja razumem, sve ima svoje za i protiv, ali strateško opredeljenje ove države i jeste da budemo u što više mirovnih operacija. Mi možemo da razmišljamo… Recimo, imate primer nekih zemalja koje nemaju ovako velike kontigente kao što mi imamo, nego imaju po jednog, dva, tri štabska oficira, pa imaju desetine mirovnih operacija. Znate, neki kažu važno je staviti zastavicu na onu mapu. O tome može da se raspravlja. Možemo da razgovaramo o takvim stvarima, da li treba da imamo mirovne operacije u kojima angažujemo manji broj lica, a veći broj mirovnih operacija, ali to je stvar i za skupštinsku raspravu i posebno za raspravu nadležnog odbora.
Upravo zbog toga, mi smo izašli u javnu raspravu sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane. Ona počinje od 7. i svi ste dobrodošli, a već se nalazi, tekst se već nalazi, na sajtu Ministarstva odbrane. Dakle, može se ući u to i ja očekujem od svih vas dragocen doprinos.
Kada usvojimo ove dve strategije, onda ćemo usvajati strategiju opremanja. Kada definišemo šta su nam to pretnje, onda će stručnjaci da kažu, za ove pretnje potreban nam je takav i takav alat. Dakle, to jednostavno ide jedno sa drugim.
Što se tiče samih zakona, još jednom da ponovim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, javna rasprava je održana 2017. godine od 3. do 23. novembra, sve u skladu sa zakonom. Da li je neko smatrao da treba da bude više ili manje obavešten ne znam, ali onaj ko se bavi ovom tematikom on je morao da zna da se to dešava i, uostalom, siguran sam da nije moglo proći a da to ne zna. Takođe, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, od 3. do 23. novembra 2017. godine.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u mirovnim operacijama van granica Republike Srbije, nadležni odbor je još septembra 2016. i opet ponovio 2017, nije potrebno sprovoditi javnu raspravu jer su minimalne izmene. Dakle, opet nije do nas.
Ne vidim ništa loše u tome, evo, vidite, pričam o tome, uostalom, sada se nalazimo i ovde.
Dajte, moramo, hajde da i to jednom razbijemo, u državi Srbiji po Ustavu postoje tri grane vlasti: izvršna, sudska i zakonodavna. Četvrta grana vlasti još nije uvedena. Postoje teoretičari koji smatraju da treba da bude uvedena, postoje teoretičari koji smatraju da tzv. civilni sektor treba da bude izjednačen sa svim ovim elementima vlasti, ali u državi Srbiji to još nije urađeno.
Ako se ja budem pitao i neće biti urađeno, jer, još uvek verujem u to da oni za koje je neko glasao imaju veći legitimitet od onih koji ne moraju da idu po poverenje birača.
Sa velikim poštovanjem, posebno stručni deo civilnog sektora pratim i pazim šta govore, vodim računa o njihovim sugestijama, želim da naši zakoni budu upodobljeni sa onim što oni misle i u šta veruju, ali odmah da vam kažem, ovo je krajnje merilo svega. Vas 250 ovde su za mene sve. Svakom poštovanje, ali vlast se nalazi ovde. Moj posao je da informišem ovih 250 ljudi, svi ostali su naravno dobrodošli i ja se zaista radujem svakoj od njihovih primedbi.
Što se tiče Zakona o, koji do sada nije postojao, odnosno koji je postojao ali vreme je da se menja i radi se na drugačiji način, sada u ovom trenutku ni jedna fabrika koja posluje u ovome što zovemo odbrambena industrija Srbije nije zaštićena. Sad između pekare i fabrike oružja u „Zastavi“ nema razlike, možete da dođete i kupite. Samo politička volja Aleksandra Vučića je sprečavala da se to desi i njegova želja da se odbrambena industrija Srbije razvija. Inače, mogli ste da prodate juče, prekjuče bilo kome, bez ikakve zaštite, Ministarstvo odbrane se ništa ne bi pitalo, pita se na kraju, to je Ministarstvo privrede, ono sprovodi tu, da li je to zemljoradnička zadruga, da li je to odbrambena industrija Srbije, nema nikakve veze, u zakonu nema veze. Plus, kao što znate, plus Zakonom o ulaganju su izjednačeni strani i domaći ulagači, tako da je mogao da je kupi i stranac i domaći, potpuno nebitno.
Sada, po prvi put, kažemo – prvo, ne može ispod 51%. Odmah da vam kažem prihvatio sam amandman sindikata, sa kojima sam razgovarao, koji su tražili eksplicitno da se napiše da država Srbija ne može ispod 51%, potpuno su u pravu, slažem se sa tim, taj amandman će proći i to je sigurna garancija.
Odmah da vam kažem 2012. godine, u odnosu na 2012. sada imamo zaposlenih preko 3.000 radnika više u obrambenoj industriji Srbije i više posla u obrambenoj industriji Srbije.
Dakle, država će sačuvati apsolutnu kontrolu nad tom industrijom. Evo, kad smo pričali malo o „Crvenoj Zastavi“, „Crvena Zastava“ je sada sa kamatama dužna 15 milijardi dinara. Petnaest milijardi dinara, njena pasiva je prevazišla njenu aktivu. Više vrede dugovi, odnosno viši su dugovi nego što je vrednost fabrike.
Mi ćemo sada ovim zakonom izbrisati kamate. Mi ćemo sada ovim zakonom rasteretiti to preduzeće i stvarno mu omogućiti da diše, omogućiti mu da radi. Nema otpuštanja, nema promene, nema vlasničke transformacije u tom smislu.
Ima potrebe da dobijemo neki novac, ima potrebe da dobijemo tehnologiju, što je čak važnije od novca u ovom trenutku, ima potrebe da nam se otvore neka tržišta ako mogu da se otvore tržišta.
Na osnovu svih ovih elemenata i, naravno, videli ste u ovom zakonu, vrlo se eksplicitno kaže da je moguće sve to uraditi ukoliko to ne ugrožava odbrambene interese Srbije itd, itd. dakle, imate vrlo širok prostor da procenite da li može ili ne može da se to desi.
Dakle, mi sad u prvoj fazi šta moramo da uradimo i zašto nema sada pravnog lica koje je za odbrambenu industriju Srbije? Prvo, moramo da prepoznamo da ta preduzeća postoje, da su po nečemu posebna, da su po nečemu važna, onda ih zaštitimo, rasteretimo ih od dugovanja, očistimo ih.
Kada to uradimo, onda u sledećem koraku možemo, nećemo da pravimo jedan veliki multikoncept, ali ćemo da pravimo u skladu sa onim što proizvode, pa, imate municijaše, imate proizvođače naoružanja i vozila, proizvođače vazduhoplovnih komponenti, elektronike itd.
Dakle, po tome možete da ih gradirate i u tom, ali prvo i pre svega da ih zaštitite, da ih očistite od dugova koji su nepotrebni, da obezbedite i tek onda možete da ulazite u proces da li će neko biti zainteresovan za njih ili neće, a kad bude bio zainteresovan, polazim od te pretpostavke da je neko zainteresovan, prvo, ne može da ima jedan vlasnik više od 15%, znači, ne može, mora da ih bude više, ne može jedan i to nam je važno.
Drugo, mora da prođe rigorozne bezbednosne provere, do toga da firma ne sme da mu bude blokirana, preko toga da to preduzeće nikada nije smelo da napravi nikakav prekršaj, idete do toga čime se bavi, šta radi, ko je vlasnik. Vlasnik mora da bude transparentan, ne može da bude neki koncem koji se tako nešto pojavljuje. Tek kada prođe sve te rigorozne provere, kada prođe, da se upodobi da li je to u skladu sa interesima države, da li će to unaprediti poslovanje fabrike, tek onda Ministarstvo odbrane izlazi pred Vladu Republike Srbije koja donosi konačnu odluku, a Ministarstvo privrede onda sprovodi dalje u skladu sa odgovarajućim zakonima.
Dakle, ne da nam nije u interesu da to prodamo na doboš i bud zašto, nego kao što vidite, postavili smo čitav niz grana i filtera kako da se ne napravi ni najmanja greška po tom pitanju i na ovaj način se to radi.
Zamislite samo da smo recimo tu „Crvenu zastavu“ izašli na tržište 2012. godine sa njom, dužnom 15 milijardi, mala proizvodnja, radnici razjureni, posla nema, prodali bi je, molili bi, ti isti radnici koji su sada zabrinuti, molili bi Boga samo da dođe neko ko će da isplaćuje plate i ništa drugo. Samo bi to bilo bitno. Isplatite plate, baš nas briga koje vlasnik, šta radi, ko ide. Tako bi bilo.
Sada kada imate već respektibilno preduzeće, možemo da se brinemo i razgovaramo, ali moralo je neko to da uradi. Prodajete kada nešto vredi, a ne kada nešto ne vredi ništa.
Mi smo i aerodrom mogli da prodamo za 50 miliona, koliko je vredeo 2012. godine. Pogledajte koliko vredi sad i još da ga zadržimo na kraju u naše trajno vlasništvo.
Dakle, ja razumem zabrinutost i to je normalno i uvek se sindikati, kao i svuda na svetu, nije to ništa neobično. Ja još nisam čuo sindikat koji kaže – Ma da, odlična privatizacija; ali ovo nije privatizacija, ovo je dokapitalizacija. Država ostaje vlasnik, većinski vlasnik, ona odlučuje o tome da li će na bilo koji način neko ući kod nje i nema, ono što je najvažnije, kao što je bilo i sa aerodromom, nema otpuštanja. Onaj ko uloži, on hoće više da proizvodi, neće manje. Neće da dođe tu da bi rekao da gasimo proizvodnju. Nisu ovo vremena privatizacije iz 2007, 2008. godine kada se privatizovalo da bi se ugasilo. Uzmete kredit, ugasite, isplaćujete već sledeći kredit. Ne, ovo je, onaj ko dođe, on hoće fabriku, njemu su potrebni radnici. On ima tržište koje ne može da zadovolji i zato mu treba nova linija, zato mu treba nova proizvodnja.
Opet da ponovim i to, menjaju se vremena. Najveća naša zarada je sad kako ovi stručnjaci kažu, municijaška zarada, ali se menjaju vremena. Mi moramo da odgovorimo ratovima koji će se voditi u budućnosti, koji će biti sve tehnički složeniji.
U ovom trenutku, mi ne bi mogli da odgovorimo na potrebe takvog ratovanja. Jednostavno ne bi mogli da odgovorimo. Mi možemo da prodamo granatu, možemo da prodamo, pravimo rakete, možemo da prodamo, ali ne možemo da prodamo još uvek, ne možemo da prodamo bespilotnu letelicu. Mi ne možemo, a u sajber ratovima da ne pričamo šta ne možemo. Ni sami nismo sigurni šta se tu zapravo dešava.
Kako ćemo to izvesti? Tako što će država Srbija odnekud izvući tri-četiri-pet milijardi dolara i uplatiti? Neće. Ne, jednostavno nema. A i da imate taj novac, morate da imate znanje. Gde ćete da nađete to znanje? Treba ga privući.
U ovom zakonu, dakle, on ne može da promeni vlasničku strukturu, to je najvažnije, ali o njemu ćete suditi u onoj meri u kojoj u narednom periodu naša industrija u tehnološkom smislu bude napredovala. Pošto ne može da se proda, ne može da se ugasi, merićete ga po tome koliko smo tehnološki napredovali, to je smisao ovog zakona. Hvala.