Kolega Torbica, potpuno je legitimno da svaki narodni poslanik napada kog god hoće ministra, a bitan je način, da li to radi argumentima ili izmišljotinama. Ja to ne mogu da znam.
Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni?
Pravo na repliku? Po Poslovniku, kolega Vesović.

Dakle, povreda Poslovnika i to nekoliko članova 103, 107. i 108. Zaista je tužno ako nemamo nikakav argument, nego da najveću svetinju srpskog roda potežemo u nekoj priči. Dakle, čitava priča o zabranama odlaska na Hilandar, o krađi manastira Hilandar, to je toliko besmisleno da ja evo merim svaku reč, da kada o svetinji govorim, ne kažem nešto što ne treba.

Znači, kolega Vesoviću, moram da vas prekinem, pre nego što nastavite, kako ste krenuli sa vašom diskusijom, povreda Poslovnika, dobro, vi ste upravo kolegu Obradovića proglasili svetinjom, jer niko nije napadao Hilandar, nego Boško Obradović.
(Dragan Vesović: Direktno sam uvređen.)
Molim vas.
(Dragan Vesović: Moja verska osećanja su napadnuta.)
Niko nije napao ni jednu versku ustanovu.
Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika? (Da.)
Pravo na repliku, ministar Vulin. Izvolite.

Hvala.
Kao i uvek, znate, bez argumentacije krenete u ličnu mržnju i to je sve što imate da kažete i ako primetite moj uvaženi predgovornici počnu tiho, mirno, a na kraju počnu da mašu rukama i da se vrlo neprimereno ponašaju, valjda je to uzbuđenje kako vreme prolazi. Pa to zadovoljstvo što su na televiziji, to ih tako uzbudi da to tako bude, ali dobro, šta da radimo.
Znate, stvari su naravno veoma jasne. Da li je položaj u Vojsci dobar? Ne. Da li je mnogo bolji nego što je bio? Da. I to je veoma jednostavno. Da li odlaze ljudi iz Vojske? Da. Da li odlaze manje nego što su odlazili? Da. Da li ih je neko tera iz Vojske? Ne. Baš niko. Ne mogu da vam kažem precizan podatak, ne zato što ga nemam, imam ga, ali postoje stvari koje se ne govore u javnom prenosu, kao što znate, ali to nije važno, vama je važnije da mislite da dobijete neki poenčić, nego da li je to korisno za Vojsku… Ma koga je briga do Vojske?
Što se tiče sindikata, i te kako su radili sa svakim od ovih zakona i bili su upoznati sa svakim od zakona, dali svoje primedbe, redovno se sreću sa njima. Sindikati koji se bave politikom i koji direktno, javno podržavaju određene poslaničke kandidate, ja nisam baš najsigurniji da su baš predmet i primer nepristrasnosti, ali to je njihovo pravo. Naravno da se na to ni na koji način ne ljutim, a nemojte ni vi da se ljutite na mene što imam svoj stav i što drugačije razmišljam.
Samo da vam kažem da je recimo u ranijim godinama, kada se ćutalo o tome, kada nikakvi sindikati ne znam ni da li su postojali, a kamoli govorili, da je recimo 2005. godine za potrebe službe isterano 1.188 vojnika, da je 2006. godine 1.155 vojnika. To su ti ratujući oficiri, ratujuća vojska koja je isterana po nalogu, a tada se izgleda nije nešto mnogo pričalo o tome.
Znate, da li je neko služio ili nije služio vojsku, ja sam, kao što znate ili ne znate, završio najvišu vojnu školu u ovoj zemlji. To su Visoke studije bezbednosti i odbrane. Vama to naravno ništa ne znači ali meni puno znači, kao što i Vojsci znači, a podsetiću vas da u civilnim zemljama, civili su tu da obezbede najveći budžet i sprovođenje politike, ja sam to uradio. Siguran sam da ste zadovoljni zbog toga, hvala. Podsetiću vas da je, recimo, ministar odbrane bio general Veljko Kadijević, pa nisam baš primetio da je to bila velika korist za Vojsku pod njegovom komandom. Hvala.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić.

Zbog pominjanja stranke.

Dame i gospodo nekih interesantnih zamerki, da li neko sme nešto da radi ali po mišljenju određenih visoko cenjenih i uvaženih ovde se u to razume ili je za to stručan. Ako bismo takav kriterijum uvodili po nekom mom skromnom sudu, neki ovde ne bi imali pravo da se bave ničim u životu. Toliko smatram da su visoko stručni i sposobni za bilo šta.

Nego, na temu da li je nešto pojelo jezik. Ako pričamo na tom nivou, ja ne mogu a da se ne osvrnem na slučaj koji je na mene ostavio onako najupečatljiviji trag upravo u tom smislu. Na situaciju kad nekom nešto izgleda sveže ili pojede jezik.

Kad god sam ja izvesnog vrsnog autora nekakvih kolumni, natpisa, čega već, literalnih sastava u ljotićevskom časopisu „Nova Iskra“, kad god sam ga u lice pitao da se izjasne o tim svojim pisanijama, znate šta je bio odgovor? Muk. Svezan jezik. Nešto je tada izgleda pojelo jezik. Dok ja ne čujem bilo kakav odgovor – da, pisao sam, ali se kajem ili – da, pisao sam, ali ne kajem se i dalje to mislim, ja ću i dalje da taj slučaj držim za najbolji mogući primer svezanog jezika ili jezika koji je nešto pojelo.

Kad smo kod jezika koje je nešto pojelo, gledam ovde novinski članak je od 27. aprila 2016. godine, kaže – spremni smo za saradnju sa SNS-om u Čačku. I pogađate čija slika? Da nije slično od onoga koji tvrdi da je SNS sve najgore na svetu, da ne može da je smisli nikako, a izgleda ovde želi nekakvu saradnju i spremanje za nju, ali kao što rekosmo, ne tako davno, ima tome možda deset minuta plafon, neće ga ti kojima se nudi, neće ljude koji nemaju šta da ponude, neće ljude koji su samo štetočine, neće ljude kojima je lični interes jedini motiv za bavljenje politikom.

Dok ne čujemo da li je to tako, da li su se nešto predomislili, pa i ovo će biti jako dobar primer svezanog jezika. Uostalom, kao i oni silni primeri finansiranja od strane bivšeg režima, da se ne zaboravi. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bežimo, kako kaže profesor srpskog jezika, nećemo bežiti. Moram da vas podsetim na 2005. i 2006. godinu, zato što je govornik u žaru ovde govorio razne nepravilnosti.

Postojala je tamo neka „Kolubara“ koja je davala 50 hiljada evra nekoj pravoslavnoj, humanitarnoj nazovite kako hoćete organizaciji, po meni prikrivenim političkim aktivistima Velimira Ilića i Vojislava Koštunice.

U to vreme, svi se sećate, Erosa A i Erosa B, tada je moj kolega pobegao u biblioteku jer je video martovski progrom, malo je izvirio, spalili dve džamije tek da pokažu da smo gori nego oni tamo što su spalili ne znam koliko stotina crkvi i onda pobegao u Čačansku biblioteku, dobio 50 hiljada evra i nije postavljao pitanje Satelita.

Pazite, sastali se Marović, Tadić i čini mi se Đukanović, tri Crnogorca, odlučili da kupe Satelit, ali da potpiše Davinić i da se to plati iz budžeta Srbije, predsednik Vlade je bio Koštunica i ćutao. Milovao mačka Dražu. Ovaj miluje mačka Dražu, ovaj je pobegao u Čačansku biblioteku, a afera vredna 45 miliona evra, čini mi se da smo je platili 37 miliona. To vam je kao 1.400 stanova za našu Vojsku. Da li vama, gospodo vojnici, nedostaje tih 1.400 vojnika koje su ovi popili, propili i od „Kolubare“ naplatili da bi ćutali? To je jedna afera.

U vreme kada smo jedva brojali 30 hiljada vojnika, kada smo prodali sve što se moglo prodati, istopili sve što se moglo istopiti, rešili ljudi da kupe 30 hiljada uniformi. Toliko smo imali vojnika. Onda na 30 hiljada uniformi kupili su, napravili ugovor, 69 hiljada šlemova i 69 hiljada pancira. Za svakog vojnika po dva šlema, za svakog vojnika po dva pancira i gle čuda, onaj je tamo ćutao. Mačak je lepo preo. Ovaj je dobio 50 hiljada evra od „Kolubare“. Svi zadovoljni. Opet Srbija plaća, Crnogorci potpisuju, telefonske sednice, koliko se sećam, su odlučivale o tome.

Sada da vam kažem, tih 300 miliona evra za nabavku tih silnih šlemova za vojnike koje nismo imali, 69 hiljada pancira za vojnike koje nismo imali, hajde, 30 hiljada uniformi može, to je vredelo 300 miliona evra. Preračunato na stanove, to je 14 hiljada stanova za naše vojnike. Da li bi vi, gospodo iz Vojske, bili zadovoljni sa 14 hiljada vojnika? Da li bi makar bili zadovoljni da ovaj ko je voleo mačka Dražu pa ga pomazi kada dođe kod Koštunice, da bude bolja apanaža iz onih nekih nevladinih, ono za dijasporu itd. šta beše, još nekih apanaža, ja verujem da bi vi bili zadovoljni.

Zato nemojte da se čudite kada neki čovek tamo da zakletvu na Trojeručicu, prekrši i posle ga svi nazovu sveti Boškić levoručica. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Maja Gojković.

Hvala.

Nekako bi da se vratimo na podneseni i uloženi amandman na član 1. kojim se traži da se zameni redosled reči – ciljevi i načela i načela i ciljevi.

Htela bih svoju diskusiju od pre sat vremena da upotpunim sa podacima oko sindikalnog organizovanja koje naravno nema veze sa ovim amandmanom, ali u današnjoj diskusiji nismo ni mogli da čujemo bilo šta što bi opravdalo predlog da se ove dve reči rotiraju, zamene.

Sindikalno organizovanje je gle čuda nastalo u Vojsci Srbije upravo na jesen 2012. godine kada je promenjena konačno vlast u Republici Srbiji voljom građana.

To je jedan podatak onako meni kao običnoj građanki ove države vrlo interesantan. Vrlo je interesantno da se onda dosetio neko da organizuje sindikat u Vojsci Srbije kao da sindikalnih problema i položaja ovakvog ili onakvog nije bilo problematičnog u neku ruku i pre toga. Izgleda da je onda sindikalno organizovanje bilo nepotrebno ili zabranjeno.

Možemo malo da idemo u istorijat pa da vidimo. Mislim da je neko malo potpomogao da se neko doseti da ima problema u Vojsci na jesen 2012. godine, kada se videlo da neće doći skoro jesen neke tamo godine, kada će ponovo pripadnici DOS voditi Vojsku Srbije, ne daj Bože.

Pošto ne znate podatke gde sve nije dozvoljeno, odnosno strogo zakonskom normom zabranjeno sindikalno organizovanje u vojskama, evo ja ću vam reći koje su to države članice EU, i one druge, sa kojima vi deklarativno, kako kažete, podržavate saradnju sa njima. Dakle, u Francuskoj Republici - zabranjeno, u Velikoj Britaniji - zabranjeno, u Islandu - zabranjeno, u Letoniji - zabranjeno, u Estoniji - zabranjeno, u Beolorusiji, Ruskoj Federaciji, Italiji, Rumuniji, BiH, u Nemačkoj ih nema. Ne postoji sindikat u Vojsci Srbije itd.

Da ste još tu raspravljali, našla bih ja još država u kojima je zabranjeno sindikalno organizovanje i to nije u sistemu vojske tek tako zabranjeno. Nije to baletska škola. To je jedna organizacija u kojoj ne treba da bude takvih organizacija iz vrlo jasnih razloga zašto to države zabranjuju.

Dobro razmislite iz kojih razloga vi to sada podržavate, tako da bi ustajali i pričali o tome kako je samo Srbiji potreban sindikat u Vojsci. Samo Srbiji, samo naša država da bude eksperiment, a ove sve druge države izgleda još nisu saznale za tu mogućnost kako će poboljšati položaj članova, odnosno pripadnika njihovih vojska. Samo za Srbiju opet važi neko pravilo i opet mi treba da budemo predvodnici avangarde rasturanja Vojske Srbije tako što ćemo stati svi i podržati, ako je jedan sindikat, sutra drugi, treći, peti, deseti. To nema mesta u Vojsci Srbije. Ja kažem, lično, imenom i prezimenom, ne kao član neke stranke, ne prihvatam da ja tu iznosim stavove stranke, i u policiji mesta nema, iako ih sada ima, i opet smo mi jedini u Evropi koji imamo kolektivni ugovor za radnike policije i to je potpisao ministar Dačić. Jedini u Evropi. Znači, mi smo neki genijalci koji stvarno u vojsci i policiji, jedini u Evropi sagledavamo da nama baš trebaju sindikati i najbolje će nama sindikati poboljšati stanje u vojsci i policiji.

Pitam se onda zašto mi tu našu inovaciju ne izvozimo, prosto, državama članicama EU, Beolorusiji, Ruskoj Federaciji i drugim državama koje striktno zabranjuju zakonskom normom ovakvo organizovanje? Kad smo mi tako genijalni, zašto mi sada to ne ponudimo da to znanje i umeće, prosto, ne prodajemo?

Molila bih ministra odbrane da ovaj moj predlog ozbiljno razmotrite na nekom kolegijumu u Vladi Republike Srbije. Možda mi to da prodajemo? Ispada da smo jedna od retkih zemalja koja eto tako blagonaklono gleda na sindikalno organizovanje i da mi nekako uputimo Italiju, Francusku, Veliku Britaniju i Island kako bi bilo bolje za njih, i Belorusiju i Rusku Federaciju, da oni naš pozitivan primer usvoje ili da oni nama objasne zašto to nije dobro za jednu državu.

Eto, to bi bio neki moj mali predlog i ja se slažem da idemo i u jednom i u drugom pravcu ako nas te države ubede, ili mi njih, u pozitivan primer prakse kakav imamo mi ili kakav imaju oni. Zašto oni to zabranjuju i niko od tih zemalja ovde u Srbiji koji imaju ambasadore to u razgovorima sa poslanicima opozicije ne objasne, nego objašnjavaju da bi bilo dobro da opozicija podrži te sindikate u vojsci, na primer, već kada smo u policiji dozvolili čak da ih bude i nekoliko, koji ne mogu ni da se slože međusobno.

Mislim da zamenom ove dve reči nećemo uspeti da poboljšamo položaj pripadnika Vojske Srbije nikako, a samom ministru odbrane se zahvaljujem što dobro vodi ovaj resor koji mu je poverila Vlada Republike Srbije.

Ministre, bili ste dobar ministar i u drugom resoru. Tako se to radi u svim demokratskim državama. Žak Lang je jedno vreme bio ministar kulture. Nije svirao klavir, on je bio dobar političar. Posle toga je bio ministar obrazovanja. Isto nije bio učiteljica ni u jednoj školi u Francuskoj. Dobro je vodio taj resor. Tako se radi u demokratskim državama.

Dobri političari koji znaju da sprovode politiku Vlade vode određene resore, a ostali mogu da se organizuju, neke nevladine organizacije, stručnjaci iz tih oblasti. Nekada su to bili pripadnici nekih strukovnih udruženja, u privrednim komorama. To se zove civilni sektor sad po najnovijem rečniku i onda mogu da se koriste njihovi saveti, ali i ne moraju, tako da mali je ovo bio politički čas kolegama koji sami sebe već unapred diskvalifikuju za neku budućnost u narednom veku, kada će oni preuzeti Vladu Republiku Srbije.

Znači, neko ko je bibliotekar treba da se otvori resor bibliotekarstva u Vladi Republike Srbije, po tezi koju ovaj ponavlja uporno ovde iz sednice u sednicu. Srećom da sam pravnik, pa mogu širi spektar tih resora da obuhvati ako bi tražili strukovna udruženja. Protivnik sam toga. Više sam zagovornik nemačkog modela, da samo član stranke pojedine može da bude član Vlade, ali to su sad neke druge tendencije i svoje mišljenje u okviru partije zadržavam. Hvala.