Hvala, gospodine predsedavajući.
Osvrnula bih se na amandman mog kolege Tarbuka, pošto se ovde apostrofira neka saradnja sa lokalnim samoupravama.
Poštovani gospodine ministre, poštovana gospodo oficiri, s obzirom na ovako predložene amandmane, ja mislim da je vas ovde malo. Ovde bi trebalo, s obzirom na lepezu delatnosti koje su ovde kroz amandmane pominju, od poljoprivrede, preko digitalizacije, pa sve do infrastrukture, trebalo bi da sedi cela Vlada, ne bismo li svi raspravljali o ovim predloženim amandmanima od strane vladajuće stranke i ne bismo li se svi ubedili da sutradan glasamo za ovakve predloge amandmana i da, naravno, sve ovo bude ugrađeno u Predlog zakona o obrazovanju u Vojsci.
Vi, gospodo oficiri, vrlo dobro znate koliko košta školovanje jednog oficira i znate koliko košta državu njegovo usavršavanje, kao i što znate, i vi i mi, koliko je mladih oficira posle završene škole i vojne akademije, a imamo prilike da ih svake jeseni promovišemo ovde ispred doma Narodne skupštine, koliko mladih oficira odlazi iz Vojske Srbije. Ja neću ovde kao pojedini poslanici koji su sa vama polemisali koliko je ljudi odnosno mladih oficira otišlo iz Vojske Srbije, vi to najbolje znate. Ali, znam ja, recimo, samo da je u mom Svilajncu tri mlada oficira unazad godinu dana otišlo iz Vojske Srbije. Jedan od njih je čak pozivan i da radi pri Generalštabu, ali s obzirom na njegovu platu od 60 ili 70 hiljada dinara, ponižavajuće je da on sa tim novcem može da izdržava svoju porodicu i da plaća stan, jer nema rešeno stambeno pitanje.
Mnogo smo o tome govorili ovde kada su u pitanju uopšte status i problem našeg oficirskog kadra. Pa valjda i otuda što su nas napustili mladi i školovani oficiri, u jednom od zakona u ovom vojnom setu se predviđa da možemo, u neko formacijsko mesto koje predviđa oficirski kadar, da popunimo i civilima koji su zaposleni pri Vojsci Srbije. To je dato da bi se popunila upražnjena mesta, ali to sigurno ne može da bude dobro rešenje za Vojsku Srbije. Nemojte da se ponavljaju slučajevi kao što je Vojna ustanova „Dedinje“, koja umesto da na čelu ima pukovnika, ima doskorašnjeg šefa sale te ustanove. To nije dobro za Vojsku Srbije.
Što se tiče saradnje, odnosno odnosa ovog zakona o obrazovanju u Vojsci i lokalnih samouprava, gradova i opština, možda bi tu trebalo da se fokusiramo na nerešena pitanja napuštenih kasarna i domova Vojske Srbije. U mnogim gradovima, pa i u mom Svilajncu, ta kasarna i domovi Vojske Srbije propadaju. Niko se ne obazire, ta imovina stoji. Da li možemo, ja sam pokušavala svojevremeno kao lokalni funkcioner, da sa Vojskom Srbije rešimo neke svojinske odnose, jer svojevremeno opštine su davale zemljište na kojima su se podizale kasarne. Ovog momenta ni lokalne samouprave, ni Vojska Srbije, apsolutno nikakvu korist nemaju od tih ustanova i od tih objekata. To bi trebalo da bude predmet odnosa između Vojske Srbije i lokalnih samouprava.
Na kraju, gospodo oficiri, vojno obrazovanje – da, oficirski kadar – da, ali pitam vas da li mislite da mladi muški naraštaj u našoj Srbiji treba da ima, ako ne vojno obrazovanje, neku vojnu obuku? Kao majka sina, a verujem i mnoge ovde poslanice, ne mogu da se pomirim sa činjenicom da naša muška deca ne znaju da rasklope ili sklope najobičniju pušku. I mi, nekadašnji gimnazijalci od pre 20 i 30 godina, imali smo vojnu obuku, imali smo gađanje, pa smo i mi devojke tada znale da rukujemo oružjem. Danas momci koji nisu profesionalni vojnici, čast profesionalnoj vojsci, ostaju vojno potpuno neobučeni. Smatram da je to nedopustivo. Dajte da iznađemo modus kako da te mlade momke, makar onu najosnovniju vojnu obuku prođu ne bi li, za ne daj bože, bili na korist svojoj otadžbini. Hvala.