Zahvaljujem se predsedavajući.

Znate kako, kada neko veliča svog lidera ili bivšeg lidera, a da se ne drži nekog elementarnog, moralnog korpusa, onda zaista zaslužuje odgovarajuću reakciju.

Hajde da se podsetimo svi ovde i da, ne toliko daleku prošlost, ovekovečimo onako kako ona zaslužuje. Da li je Vojislav Koštunica pobedio na izborima i to prvim parlamentarnim izborima posle famozne petooktobarskih promena? Da li postoji neko ko ima dovoljno savesti da kaže da je Vojislav Koštunica u prvom izbornom krugu odneo pobedu? Da li mu je tada trebalo nekoliko procenata i da li je trebao da se održi drugi izborni krug? Da li je Slobodan Milošević, kome je Vojislav Koštunica pomogao da bude isporučen Hagu, pružajući žestok otpor da Slobodan Milošević ne ode u Hag, da li je tada trebalo održati drugi izborni krug i da li tada proveriti ponovo izbornu volju građana koja je nesumnjiva i koju SPS uvek poštuje?

Kada nemamo taj elementarni moralni korpus, onda kažemo – Vojislav Koštunica je pružao otpor. Kome ili čemu? Da li je pružan otpor onome što podrazumeva devastaciju privrede? Da li je pružan otpor onome što podrazumeva uništenje preduzeća koja su otišla u stečaj? Da li je pružan otpor onome što podrazumeva na stotine hiljada zaposlenih na ulici? Očigledno je da nije. Zbog toga jednostavno reakcija na ovakve stavove i ovakve teze mora da usledi, jer ako nemamo moral onda ćemo istaći činjenice koje ne odgovaraju istini. Istorija će pokazati da je jedini državnik, jedini predsednik države koji je isporučen nekom međunarodnom sudu, Slobodan Milošević. Da je posle toga još jedan državni funkcioner isporučen gotovo na identičan način, a to je Nikola Šainović.

Prema tome, istina je jedna, istini se uvek mora pogledati u oči i istina se ne može iskriviti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Po Poslovniku narodni poslanik Gorica Gajić.

Hvala predsedavajući.

Reklamiram čl. 107. i čl. 108. i povredu dostojanstva i da se o redu stara predsednik Narodne skupštine.

Govoreći danas i otvarajući ovu polemiku, ja sam se osvrnula i na teške uslove, između ostalog, i vremena Slobodana Miloševića. U tom smislu sam najpozitivnije mislila na sve one pritiske, koje je između ostalog trpeo i Slobodan Milošević, kada je u pitanju bila Srbija i sva ona dešavanja, da se ne vraćam, od 90-ih do 2000. godine.

Ali, ako mi ovde, narodni poslanici, dozvoljavamo sebi da svoje bivše predsednike država, predsednike vlada, ministre nazivamo pogrdnim imenima ili ih stavljamo u kontekst nekih događaja ili ih vezujemo za neke domaće životinje, smatram da povređujemo jako dostojanstvo Narodne skupštine. Ne zaboravite samo, ja i vas podsećam iz SNS kojima mi, kažem, želimo sve najbolje, da Srbiji donesete napredak. Podsetite se malo govora od pre 10, 15 godina, kada su u pitanju sadašnji vaši prijatelji, sada su već partneri sa zapada, koji vas ucenjuju i znate kakve pritiske trpite vezano za sva ova dešavanja, opet kažem, oko KiM.

Nemojte da te naše partnere koji su kroz agendu koju smo mi tada pokušali u smislu pristupanja EU da poštujemo jer su se svi zaklinjali, kao što se i vi zaklinjete, da ste potpisali Briselski sporazum jer ste zatekli ono što je tadašnja vlada DS već obećala i već uradila u procesu evrointegracija. Nemojte da zaboravite da smo i mi imali neku obavezu po toj agendi.

U onom momentu kad smo shvatili da ćemo Srbiju uništiti i privredno i vojno i politički i obrazovno mi smo prekinuli evrointegracije i sada se zalažemo da Srbija bude i vojno i politički neutralna država.

(Predsedavajući: Privodite kraju, koleginice Gajić.)

Zato vam ja želim da na putu tom na kome ste sada vi vodite računa o Srbiji i da iste te zapadne diplomate koji sada intenzivno dolaze i komuniciraju sa vama i vašom vlašću vodite računa da li su vam prijatelji i prijatelji Srbije, jer su upravo oni i tražili i insistirali i ucenjivali da sve naše generale, i policijske i vojne, bar mi smo zakon doneli da ih isporučimo Hagu, na žalost i Srbije i srpskog naroda, evo, ja to sada kažem.

Zahvaljujem, koleginice.
Pozvali ste se na član 107. i 108. Moram da vam odgovorim nešto. Slažem se da kolege poslanici znaju neki put u svojim diskusijama da preteraju, da kažu dosta toga ružnog i o jednima i o drugima, zna to da bude i neprijatno, ali zbog toga nijedan život nije uništen, nijedna porodica nije upropašćena. Ja ne mogu da znam šta će koji poslanik u nekom trenutku da kaže, a u ovoj diskusiji i polemici koju ste imali sa kolegom Martinovićem ja to nisam primetio. Voleo bih da mogu i ja da učestvujem u ovoj diskusiji.
Prvo povreda Poslovnika, narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 103, vezano za članove 106, 107, 108. Kao neko ko je učestvovao 5. oktobra, delimično, moram da kažem da je Vojislav Koštunica dobio između 48,5 i 49,3% glasova. Pobedio je tako što su odbijeni svi glasovi sa Kosova i Metohije, zato što su biračka mesta bila zatvorena u tri sata, a propozicije kažu da su morala da budu otvorena do 19 ili 20 časova. Zahvaljujući odbijanju svih glasova sa Kosova i Metohije, zapamtite, svih glasova sa Kosova i Metohije, Vojislav Koštunica je postao predsednik 5. oktobra, dakle, posle priznanja čak i samog Miloševića da je Vojislav Koštunica dobio najviše glasova. Realno bi bilo ponoviti te izbore za nedelju dana na biračkim mestima koja su ranije bila zatvorena. Takve su bile propozicije i to je tvrdila i predsednica Savezne izborne komisije, Arežina, koliko se ja sećam.

Među nama je bilo ljudi koji su hteli da idu u drugi krug. Ono što će vas iznenaditi, Zoran Đinđić je, a to sam čuo svojim ušima, tražio da ga dotučemo u drugom krugu. Ali, Vojislav Koštunica je bio protiv. Odbio je sve glasove Srba sa Kosova i Metohije da bi postao predsednik Republike Srbije. Zato nemoj da se oni pozivaju na lažni patriotizam, na moral, oni su postali moralni 2008. godine kada su oslobodili sve šiptarske teroriste 2.108, braću Mazreku, Đakovičku i Dreničku grupu, kada su izručili sve što se moglo izručiti i kada su parafirali SSP i doveli ga gotovo do kraja. Kad više nije imalo šta da se izruči, onda su oni kao bajagi vratili mandat narodu i to je surova istina koju treba da znate. Hvala.

Pošto vidim kuda ovo ide, u skladu sa članom 112. Poslovnika, sada određujem pauzu u trajanju od tri minuta. Zahvaljujem.
(Posle pauze.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo dalje sa radom.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Slaviša Bulatović.

(Vjerica Radeta: Poslovnik.)

Koleginice Radeta, nisam mogao da prekršim Poslovnik samo što sam pročitao ime i prezime. Hajde sačekajte makar da kolega završi, pa da ima bar neki osnov. Znači, primena člana 112. podrazumeva da se anulira sve što se dešavalo u prethodnom delu sednice. Znam o čemu biste da govorite, svi znamo…

(Vjerica Radeta: E, ne znate.)

Dobro, reći ćete mi drugom prilikom. Sada vas molim da nastavimo sednicu.

Reč ima narodni poslanik Slaviša Bulatović.

Zahvaljujem predsedavajući.

Uvaženi ministre, gospodo oficiri, predstavnici BIA, poštovane kolege poslanici, na Predlog zakona o vojnom obrazovanju podneo sam amandman u smislu da se u članu 1. posle stava 2. dodaje stav 3. koji glasi – vojnim obrazovanjem obezbeđuje sveukupni razvoj Republike Srbije s posebnim osvrtom na vladavinu prava.

Činjenica je da je Srbija kao retko koja zemlja u okruženju može pohvaliti dugom i bogatom tradicijom vojnog školstva. Obrazovanjem vlastitog oficirskog kadra, potreba koja je bila prepoznata već u prvim decenijama 19. veka rezultirala je u krajnjoj liniji i današnjim sistemom vojnog obrazovanja. Razvoj vojnog školstva bio je tesno povezan sa razvojem srpske Vojske koja je bila oslonac i zaštita nacionalne ideje o stvaranju moderne srpske države u 19. veku.

Počev od navedenog perioda vojne škole u Srbiji iznedrile su čitavu plejadu intelektualaca i stručnjaka u vojnim oblastima, iskusnih vojnih stratega, nepokolebljivih u svojoj službi i svojoj otadžbini. Mnogi među njima bili su i uspešni naučnici, teoretičari, akademici i visoki državni činovnici.

Ovim predlogom zakona usklađuje i harmonizuje vojno i civilno obrazovanje u državi, a takođe se i promoviše institucionalni okvir koji će zaokružiti proces obrazovanja i naučne delatnosti u oblasti odbrane i bezbednosti Republike Srbije kao razvijene i moderne države. Ako su Vojska i oficirski kor u prošlosti bili nosioci nacionalne ideje i promoteri srpske državnosti onda je danas Vojska Srbije najpozvanija da tu državnost i njen identitet sačuva u skladu sa zadacima i misijama za koje je projektovana.

Opredeljenje Republike Srbije i njene Vojske da razvija partnerske odnose sa evropskim i svetskim međunarodnim bezbednosnim strukturama manifestuje se između ostalog i saradnjom u oblasti vojnog školstva. Stoga je zalaganje za stvaranje kvalitetnog stručnog kadra i svrsishodne tehničke i materijalne podrške jedan od prioritetnih zadataka Vojske ali i ulaganje u budućnost srpskog naroda. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Po amandmanu narodni poslanik Neđo Jovanović.

Zahvaljujem se predsedavajući.

U slučaju da prekoračim vreme poslaničke grupe koristiću vreme ovlašćenog predstavnika, a želeo bih samo da ukažem zarad građana, barem određeni broj koji prate zasedanja i naše diskusije i parlamentarni dijalog koji vodimo u ovom domu, a zbog čega? Zbog toga što nas često osuđuju, barem nas u koaliciji da se podnose besmisleni amandmani na onaj deo zakona kako bi se navodno potrošilo vreme. Da bi se to činjenično demantovalo upravo je prilika, nekoliko zadnjih amandmana kolega iz SNS. Zato vas molim gospodine ministre da zajedno sa vašim saradnicima obratite pažnju na nešto što će SPS nesumnjivo da podrži, a istovremeno da da određeni doprinos sa krajnje dobronamernim predlozima u pogledu poboljšanja ovih zakona o kojima danas raspravljamo, čak i kada budu usvojeni.

O čemu se radi? Kolege iz SNS su predložile da se u sistem obrazovanja uključe i jedinice lokalnih samouprava, što uopšte nije sporno i krajnje je korektno i u praktičnom smislu reči vrlo kvalitetan predlog. Mi u poslaničkoj grupi SPS bi taj predlog malo i dopunili i afirmisali još više, a to je da se u sistem obrazovanja uključe i oni kapaciteti i resursi sa kojima država raspolaže, odnosno gde Vojska inače upravlja, a to su segmenti namenske proizvodnje, proizvodnje oružja, proizvodnje municije itd. Upravo u tom tehničkom delu, u tim tehnološkim procesima koji zahtevaju poseban sistem stručnosti i specifičnu struku potrebno je uključiti sve one koji će pomoći sistemu vojnog obrazovanja da se na tim segmentima dobiju što kvalitetniji kadrovi.

Zaista, u tom smislu bih pomenuo ono što u Užicu postoji, a što reprezentuje celu Srbiju. To je Fabrika oružja i municije „Prvi Partizan“ i novootvorena fabrika u Požegi odnosno u Ševaricama. Zašto ovo govorim? Zbog toga što se radi o resursima koji imaju izuzetno kvalitetnu opremu i izuzetno visoko sofisticirane tehnološke procese, procese proizvodnje koji su respektabilni i gde, kao što je opšte poznata činjenica se municija izvozi i gde je proizvodnja 90% orijentisana ka izvozu.

Vi ministre i te kako dobro znate da je upravo u „Prvom Partizanu“ zahvaljujući izvanrednom menadžmentu podignut još više nivo proizvodnje u izvoznom smislu reči da su osvojena brojna tržišta poput američkog i nemačkog i gde se naši proizvodi visoko cene. Ako je to činjenica koja se ne može dovoditi u sumnju, a zaista ne može, onda je potrebno razmisliti da se upravo takvi kapaciteti, a „Prvi Partizan“ je samo jedan primer, ima ih mnogo i u Trsteniku i u Valjevu, uključiti u sistem obrazovanja. Vi ste malopre pomenuli način gde se civilni sektor uključuje tako što će zauzeti određene pozicije kada je u pitanju Vojska ili suprotno.

Postoji još jedan način kako treba razmišljati, a to je matricu ili obrazac dualnog obrazovanja, gde smo mi skoro usvojili zakon koji se odnosi na dualno obrazovanje, pokušati kroz određene transformacije primeniti i u sistemu vojnog obrazovanja, bez obzira da li se radi o srednje vojnom obrazovanju ili visoko vojnom obrazovanju.

Ovo što sam pomenuo, pomenuo sam iz jednostavnog razloga što Srbija i te kako raspolaže sa potencijalima, i te kako raspolaže sa resursima gde se upravo tehnološki procesi mogu pojaviti kao osnov za još bolje, za još kvalitetnije vojno obrazovanje tamo gde su tehničke nauke u pitanju.

Kada sam govorio o „Prvom Partizanu“ nisam želeo da ga afirmišem u smislu reklame za „Prvi Partizan“ jer reklama „Prvom Partizanu“ nije potrebna jer je to preduzeće koje sjajno posluje. Reklama ni jednoj vojnoj fabrici nema razloga da se daje imajući u vidu kapacitete i kvalitete koje te fabrike nose, ali zaista ih treba uključiti tamo gde se može uključiti ono što podrazumeva poboljšanje kvaliteta kadra, poboljšanje kvaliteta struke, a upravo je ovaj način primene vojnog obrazovanja u sinergiji sa tehnologijom i tehnološkim procesima u namenskoj proizvodnji jedan od mogućnosti, jedan od načina za to. Zahvaljujem se.