Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Jovica Jevtić.
Da li neko želi reč?
Kolega Jevtiću, izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, gospodo oficiri, na Predlog zakona o vojnom obrazovanju koji je podnela Vlada Republike Srbije podnosim amandman na član 1. predloženog zakona u smislu dodavanja stava 3. koji precizira predmet koji se uređuje ovim zakonom u smislu uticaja vojnog obrazovanja na ravnomerni razvoj Republike Srbije.

Analizom postojećeg stanja u oblasti vojnog obrazovanja dolazimo do zaključka da postojeće zakonsko rešenje, koje uređuje pomenutu oblast, nije u skladu sa propisima koji uređuju sistem obrazovanja u Republici Srbiji. Osnovna svrha predloženog zakonskog rešenja je upravo sinhronizacija i usklađivanje organizacije i rada vojnoškolskih ustanova sa propisima koji uređuju obrazovanje u Republici Srbiji, zatim doprinos pravnoj sigurnosti i izvesnosti i rešavanje pitanja koja su ostala sporna, a vezana su za rad, status i organizaciju vojnoškolskih ustanova.

Ne moramo ići mnogo unazad u istoriju da bi izvukli zaključak da je vojno obrazovanje i sam sistem vojnoškolskih ustanova duboko usađen u svest naroda, kao jedan nadasve tradicionalno pravičan sistem koji je pružao istu šansu svima bez obzira na kategoriju društvenog staleža iz kojeg su poticali polaznici, bez obzira na naciju i veroispovest, što je u suštini omogućavalo da se temelji tog sistema podjednako razvijaju u svim delovima čitave zemlje.

Zaista, ako realno sagledamo sve činjenice koje definišu prošlo vreme moramo najiskrenije reći da je sistem vojnog obrazovanja možda jedini sistem koji je omogućio ravnomerni razvoj čitave zemlje. To je sistem koji je omogućio iste šanse i obrazovanje i napredak svima. Tradicionalno, u našem narodu zauzima visoko mesto u smislu pravičnosti, discipline, rada i poštenja.

Može se reći da je sistem vojnog obrazovanja uvek i do kraja bio kompatibilan sa realnim životom naroda, da je sa njim proživljavao i doživljavao sve pore društvenog života i uspevao da iz tog stanja izvuče ono najbolje i da na tome gradi napredak čitave zemlje u svim sferama društvenog života.

Ravnomerni razvoj čitave zemlje je svakako ideal kome težimo, bez obzira na oblast društvenog života o kojoj debatujemo. Zbog svega unapred rečenog i vezanog o značaju vojnog obrazovanja za građenje sistema koji će to omogućiti, mislim da je predloženi amandman jedan vid doprinosa toj ideji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Veljković.
Da li neko želi reč?
Kolega Veljkoviću, izvolite.

Hvala predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, odredbom člana 1. predloženog Zakona o vojnom obrazovanju utvrđen je predmet zakona kojim se uređuju ciljevi vojnog obrazovanja, uzimajući u obzir specifičnosti i prirodu vojnog obrazovanja u odnosu na obrazovni sistem Republike Srbije, školovanje, usavršavanje i stručno osposobljavanje za potrebe i odbrane vojske, kao i mnoga druga pitanja sa fundamentalnim ciljem da se u ličnosti pripadnika Vojske Republike Srbije integriše odgovornost, znanje, vojnička čast i kreativnost modernog vojnika čvrsto oslonjenog na našu istoriju i vojničku tradiciju.

Predloženim amandmanom dodaje se stav 3, kojim se dodatno definiše predmet zakona i odnosi se na sveukupni razvoj Republike Srbije sa posebnim osvrtom na prava raseljenih lica.

Poštovane kolege, raseljena lica su najranjivija kategorija stanovništva u Republici Srbiji koji danas, nakon proteka skoro dve decenije od okončanja sukoba, ne uživaju zagarantovana prava predviđena međunarodnim dokumentima, pre svega Konvencijom o ljudskim pravima, a to je pre svega pravo raseljenih lica da se vrate svojim domovima i da im se vrati imovina oduzeta tokom razdoblja raseljenja ili da budu obeštećeni za imovinu koja im ne može biti vraćena.

Polazeći od aktuelne konstalacije prilika na KiM, koja se ogleda u lošim bezbednosnim uslovima, ne funkcionisanju pravosudnih i drugih privrednih institucija, komplikovanom pravnom sistemu, raseljena lica samostalno teško mogu realizovati svoja osnovna ljudska prava. Upravo u tom kontekstu, Kancelarija za KiM u saradnji sa EU i drugim međunarodnim organizacijama u kontinuitetu nastavlja da pruža besplatnu pravnu pomoć koja se odvija kroz aktivnosti projekta, promocija i zaštite imovinskih prava interno raseljenih lica, izbeglica i povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji.

Realizacijom projekta predviđeno je ostvarivanje sledećih rezultata: pružena besplatna pravna pomoć interno raseljenim licima, izbeglicama i povratnicima na način kojim se obezbeđuje puno ostvarivanje njihovih ljudskih prava; unapređeno praćenje, izveštavanje o stanju ljudskih prava i zakonodavnih promena i drugim temama koje utiču na izbeglice i interno raseljena lica; povećana dostupnost informacija koje su neophodne za ostvarivanje prava izbeglica, raseljenih lica i povratnika.

Planirani rezultati ostvaruju se kroz aktivnosti pružanja pravne pomoći raseljenim licima za stupanje pred sudovima i drugim relevantnim institucijama na KiM, a izbeglica izrada pravnih dokumenata, podnesaka, pisanja izveštaja o temama koje se tiču ostvarivanja prava, pružanja pomoći prilikom prikupljanja dokumenata.

S obzirom da se najveći broj nerešenih pravnih slučajeva odnosi na imovinu, pravnici angažovani na projektu najviše se bave slučajevima povrata imovine i naknade štete, drugim imovinskim pitanjima, kao što su nelegalno zaposedanje imovine, prerane transakcije i otuđenje imovine, nelegalna eksproprijacija, kao i pitanje privatizacije.

Treba istaći da je podneto 40 hiljada zahteva za povraćaj imovine i preko 20 hiljada tužbi za naknadu štete za oštećenu i uništenu imovinu pred sudovima na KiM, koji se, nažalost, ne procesuiraju.

Pored prava na imovinu, projekat je posebno usmeren na ekonomska i socijalna prava, kao i zabranu diskriminacije raseljenih lica. Jedno od osnovnih sredstava pravne zaštite kojim se koristi tim pravnih stručnjaka jeste direktno zastupanje pred sudovima i institucijama na KiM.

Projekat pored neposrednog rada sa klijentima radi i na identifikaciji institucionalnih i zakonodavnih nedostataka i problematične prakse koja ima negativan uticaj na ostvarivanje prava raseljenih. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Duško Tarbuk.
Da li neko želi reč?
Kolega Tarbuk, izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvaženi oficiri Vojske Srbije, želeo bih da predložim amandman u članu 1. Predloga zakona o vojnom obrazovanju i da dodam stav 3. koji glasi: „Vojnim obrazovanjem obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije sa posebnim osvrtom na efikasnost lokalne samouprave“.

Predloženim amandmanom utvrđuje se jedinstvo vođenja politike razvoja vojnog obrazovanja i obrazovanja za potrebe odbrane, koji se stvaraju delom preko organa lokalne samouprave, regionalnih centara u nadležnosti Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Stvara školovan, obučen, osposobljen kadar sposoban za poslove odbrane i bezbednosti, kako na nivou lokalne samouprave, tako i na celoj teritoriji Republike Srbije. Smatram da adekvatno obrazovana i obučena lica mogu dosta toga da daju svojim lokalnim samoupravama.

Državni organi na koje su građani direktno upućeni, pripadnici Vojske Srbije, kao organ u koji građani Srbije imaju veliko poverenje, superioran u edukaciji, primeni organa lokalne samouprave za niz nepredvidljivih, vanrednih okolnosti u kojima mogu biti izloženi. Lokalna samouprava mora biti profesionalna, efikasna, a to se može postići jedino istim takvim obrazovanjem.

Moram da se prisetim, kada govorim o vojsci i kada vidim uniforme u našem parlamentu, mog služenja vojnog roka. Ono je bilo 1990/91. godine. Sećam se i dana kada sam skinuo uniformu, četvrti septembar, tada sam prvi put video razliku između momka koji je otišao u vojsku i čoveka koji je izašao iz nje. Vojska je jedna ozbiljna učiteljica života i žalim za vremenima kada je vojni rok bio obavezan.

U svakom slučaju, želim da u danu za glasanje moje kolege podrže ovaj zakon i, naravno, ako budu imali snage i vremena, moj amandman. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Gorica Gajić, po amandmanu.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Osvrnula bih se na amandman mog kolege Tarbuka, pošto se ovde apostrofira neka saradnja sa lokalnim samoupravama.

Poštovani gospodine ministre, poštovana gospodo oficiri, s obzirom na ovako predložene amandmane, ja mislim da je vas ovde malo. Ovde bi trebalo, s obzirom na lepezu delatnosti koje su ovde kroz amandmane pominju, od poljoprivrede, preko digitalizacije, pa sve do infrastrukture, trebalo bi da sedi cela Vlada, ne bismo li svi raspravljali o ovim predloženim amandmanima od strane vladajuće stranke i ne bismo li se svi ubedili da sutradan glasamo za ovakve predloge amandmana i da, naravno, sve ovo bude ugrađeno u Predlog zakona o obrazovanju u Vojsci.

Vi, gospodo oficiri, vrlo dobro znate koliko košta školovanje jednog oficira i znate koliko košta državu njegovo usavršavanje, kao i što znate, i vi i mi, koliko je mladih oficira posle završene škole i vojne akademije, a imamo prilike da ih svake jeseni promovišemo ovde ispred doma Narodne skupštine, koliko mladih oficira odlazi iz Vojske Srbije. Ja neću ovde kao pojedini poslanici koji su sa vama polemisali koliko je ljudi odnosno mladih oficira otišlo iz Vojske Srbije, vi to najbolje znate. Ali, znam ja, recimo, samo da je u mom Svilajncu tri mlada oficira unazad godinu dana otišlo iz Vojske Srbije. Jedan od njih je čak pozivan i da radi pri Generalštabu, ali s obzirom na njegovu platu od 60 ili 70 hiljada dinara, ponižavajuće je da on sa tim novcem može da izdržava svoju porodicu i da plaća stan, jer nema rešeno stambeno pitanje.

Mnogo smo o tome govorili ovde kada su u pitanju uopšte status i problem našeg oficirskog kadra. Pa valjda i otuda što su nas napustili mladi i školovani oficiri, u jednom od zakona u ovom vojnom setu se predviđa da možemo, u neko formacijsko mesto koje predviđa oficirski kadar, da popunimo i civilima koji su zaposleni pri Vojsci Srbije. To je dato da bi se popunila upražnjena mesta, ali to sigurno ne može da bude dobro rešenje za Vojsku Srbije. Nemojte da se ponavljaju slučajevi kao što je Vojna ustanova „Dedinje“, koja umesto da na čelu ima pukovnika, ima doskorašnjeg šefa sale te ustanove. To nije dobro za Vojsku Srbije.

Što se tiče saradnje, odnosno odnosa ovog zakona o obrazovanju u Vojsci i lokalnih samouprava, gradova i opština, možda bi tu trebalo da se fokusiramo na nerešena pitanja napuštenih kasarna i domova Vojske Srbije. U mnogim gradovima, pa i u mom Svilajncu, ta kasarna i domovi Vojske Srbije propadaju. Niko se ne obazire, ta imovina stoji. Da li možemo, ja sam pokušavala svojevremeno kao lokalni funkcioner, da sa Vojskom Srbije rešimo neke svojinske odnose, jer svojevremeno opštine su davale zemljište na kojima su se podizale kasarne. Ovog momenta ni lokalne samouprave, ni Vojska Srbije, apsolutno nikakvu korist nemaju od tih ustanova i od tih objekata. To bi trebalo da bude predmet odnosa između Vojske Srbije i lokalnih samouprava.

Na kraju, gospodo oficiri, vojno obrazovanje – da, oficirski kadar – da, ali pitam vas da li mislite da mladi muški naraštaj u našoj Srbiji treba da ima, ako ne vojno obrazovanje, neku vojnu obuku? Kao majka sina, a verujem i mnoge ovde poslanice, ne mogu da se pomirim sa činjenicom da naša muška deca ne znaju da rasklope ili sklope najobičniju pušku. I mi, nekadašnji gimnazijalci od pre 20 i 30 godina, imali smo vojnu obuku, imali smo gađanje, pa smo i mi devojke tada znale da rukujemo oružjem. Danas momci koji nisu profesionalni vojnici, čast profesionalnoj vojsci, ostaju vojno potpuno neobučeni. Smatram da je to nedopustivo. Dajte da iznađemo modus kako da te mlade momke, makar onu najosnovniju vojnu obuku prođu ne bi li, za ne daj bože, bili na korist svojoj otadžbini. Hvala.

Pravo na repliku, ministar, gospodin Vulin.

Zahvaljujem se.
Civili će moći da zamenjuju vojnike kao što će i vojnici moći da zamenjuju civile na tačno određenim i specifičnim dužnostima, kada jednostavno ne možete da nađete, evo, na primer, informatičara, pravnika, što je mnogo češće. Jednostavno, ne možete da nađete pravnika s položenim pravosudnim ispitom i da bude pukovnik. Vrlo često ne možete to da nađete. Dakle, u tim specifičnim stvarima će dolaziti civili.
Ali, isto tako smo otvorili prostor za oficire da mogu da zauzimaju civilna mesta tamo gde smatramo da je to dobro i da je to korisno. Mislim da je to dobra stvar. Ne treba vezivati sebi ruke, nego dati mogućnost vojsci da funkcioniše.
Po pitanju vojne obuke, važno pitanje koje ste pokrenuli, ili nečega što možemo nazvati vojnom obukom, sektor civilne odbrane je bio ukinut. Znači, ukinut je sektor koji se bavio time. Uveli ste profesionalnu vojsku, a ukinuli ste ono što vam priprema rezervu. To ste uradili namerno. Mi smo to sada vratili i u saradnji sa Ministarstvom prosvete i to ne može da se reguliše ovim zakonom. U saradnji sa Ministarstvom prosvete upravo radimo na modalitetima kako da kroz školstvo, kako da kroz celokupan sistem dođemo do određenih znanja i veština koje su nam neophodne, kao i vojna obuka, ali, isto tako, kao i delovanje civilne zaštite, u slučaju elementarnih nepogoda, sve one stvari koje su nam korisne u svakodnevnom životu i naravno da treba da nađemo određeni modus, vodeći računa o zakonu, pravilima, šta mogu maloletnici, šta mogu punoletni, itd.
U svakom slučaju, na tome se radi i to upravo sa Ministarstvom prosvete i vratili smo, kažem, ovaj sektor, prvenstveno sa tim ciljem, da obezbedimo mogućnost da se što veći broj naših građana, u skladu sa svojim mogućnostima, upozna sa načinima kako da pomogne odbrani zemlje.
Mi imamo strategiju koja se zove, oduvek i nikad nije bila promenjena, koja se zove - Totalna odbrana. To znači da svi učestvujemo na način na koji možemo, ali ne pripremamo nikoga za totalnu odbranu. E, to će se prekinuti i promeniti. Hvala.