Ne uzimam ja nikome ništa.
Zahvaljujem.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Nastavljamo sa radom.
Prelazimo na jedinstveni pretres o 21. tački dnevnog reda – PREDLOG ODLUKE O OBRAZOVANJU KOMISIJE ZA ISTRAGU POSLEDICA NATO BOMBARDOVANJA 1999. GODINE PO ZDRAVLJE GRAĐANA SRBIJE, KAO I UTICAJ NA ŽIVOTNU SREDINU, SA POSEBNIM OSVRTOM NA POSLEDICE KOJE JE OSTAVILA UPOTREBA PROJEKTILA SA OSIROMAŠENIM URANIJUMOM.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke o obrazovanju Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana Srbije, kao i uticaj na životnu sredinu, sa posebnim osvrtom na posledice koje je ustavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom.
Da li predlagač – narodni poslanik Maja Gojković, odnosno predstavnik predlagača – narodni poslanik Darko Laketić, želi reč?
Kolega Laketić, izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici pre svega želeo bih da vas upoznam sa ovim današnjim predlogom, ali ću napraviti jedan kratak uvod.
Naime, NATO bombardovanje SRJ trajalo je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Podsetiću vas da je NATO agresija izvršena bez prethodne saglasnosti Saveta bezbednosti. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana besomučno su gađani ciljevi poput privrednih objekata, dakle infrastrukturnih objekata, bolnica, škola, crkvi, kulturnih objekata. Ono što je naročito značajno jeste da šteta koju je SRJ imala, procenjuje se i to nikada neće biti do kraja otkriveno kolika je, ali se procenjuje da je između 60 i 100 milijardi dolara. Konačan broj žrtava takođe nije u potpunosti poznat, ali se ta cifra kreće između 1.200 do 3.000 žrtava, uz to bilo je i preko 7.000 ranjenih.
Tokom dejstava i agresije NATO snaga na teritoriju suverene države SRJ korišćeni su avioni A10. Zašto je to bitno? Zato što su upravo ti avioni nosili topove koji su koristili projektile, municiju koja je pravljena od osiromašenog uranijuma. Ta municija je bila od 30 mm i svaki projektil je nosio 273 grama osiromašenog uranijuma. Ono što se zna, a što ćemo svakako proveriti prilikom formiranja komisije jeste da postoji jedna informacija da je 112 tačka na teritoriji KiM gađano tim projektilima i da postoji i devet tačaka na teritoriji centralni Srbije, tačnije opštine Bujanovac, Preševo i Vranje gde su takođe ovi projektili bačeni.
Kažem još jednom, to će biti možda jedan od prvih zadataka komisije, da tačno utvrdi lokalitete gde je osiromašeni uranijum zaista dospeo do naše zemlje. Vratimo se na zdravstveni aspekt ove teme i krenuću upravo od tog osiromašenog uranijuma.
Osiromašeni uranijum predstavlja jednu supstancu koja nastaje prilikom obogaćivanja prirodnog uranijuma za upotrebu u nuklearnim reaktorima. Ono što je karakteristično za ovu supstancu jeste da je izuzetno jeftina, jer predstavlja nus produkt u ovim hemijskim reakcijama. Upravo zato što je jako jeftina, a zato što je skupo, izuzetno skupo njeno skladištenje i zato, to je treći razlog, što ima veliku gustinu, neke zemlje na žalost upotrebljavaju ovaj materijal za izradu municije, pogotovo municije koja služi za probijanje snažnih čeličnih oklopa.
Opet, zašto je ovo bitno? Zato što prilikom prodiranje takve supstance, takvog projektila kroz čelični oklop se razvija temperatura od preko 3.000 stepeni celzijusa i probija se oklop, ali se stvara i karakteristična uranijumska prašina. Sam osiromašeni uranijum je nestabilan. On je piroforan, on sagoreva brzo i oksidira i vrlo brzo, neposredno nakon tog delovanja on formira uranijum soli, uranijalna jedinjenja, to su izuzetno toksična, izuzetno opasna hemijska jedinjenja. Ono što bih želeo naglasiti, a vezano za budući rad komisije jeste da se nećemo samo osvrnuti na radiološki efekat osiromašenog uranijuma, već ćemo govoriti i istraživati i hemijske efekte osiromašenog uranijuma zato što njegovi toksični i hemijski efekti prevazilaze radiološke i ne samo zbog toga. Postoji čist osiromašeni uranijum, postoji prljav osiromašen uranijum. Čist je ovaj koji sam pomenuo, prljav je u stvari istrošeno nuklearno gorivo.
Na našu žalost, u agresiji na našu zemlju korišćeni su i jedan i drugi. Ovaj drugi je još gori zato što pored osiromašenog uranijuma u sebi poseduje ostatke, tragove nekih još toksičnijih elemenata poput plutonijuma i sličnih, te su i toksični efekti na taj način multiprilicarni.
Dugotrajni efekti osiromašenog uranijuma na populaciju, na živi svet su naučno evidentirani. Izjave nekih zvaničnika da postoje studije gde uranijum, osiromašeni uranijum nema negativne efekte na zdravlje, su studije koje takođe postoje, ali u manjem broju. Iskren da budem, diskutabilno je njihovo poreklo.
Pročitaću vam pre svega dokazane naučne efekte. Govorim o činjenicama koje ću potkrepiti naučnim referencama. Izlaganje osiromašenom uranijumu može izazvati oštećenje bubrega kod ljudi. Osiromašeni uranijum je pokazao citotoksično, genotoksično i kancerogeno delovanje u studijama na životinjama. Citotoksično razara ćelije, genotoksično razara taj genetski potencijal, hromozome i genom i kancerogeno izaziva stvaranje raka, tu tzv. medicinski malignu alteraciju. To je sve dokazano u IDIVIVO studijama na životinjama.
Epidemiološki dokazi pokazuju da uranijum izaziva reproduktivni poremećaj kod ljudi. Zatim, dokazano je da kod glodara i žaba uranijumove soli o kojima sam pričao, sada govorim o hemijskim toksinima, koji su rastvorljivi u vodi, imaju teratogena svojstva.
I ovo moram reći, da su dokazi o zdravstvenim efektima koji ima osiromašeni uranijum na ljude, najvećim delom nepotpuni, delom zbog činjenice da je kod svega nekoliko desetina ljudi utvrđeno da su bili izloženi neposredno visokim dozama osiromašenog uranijuma. Takođe, dokazano je, nakon što je municija sa osiromašenim uranijumom korišćena tokom oružanog sukoba, prisustvo osiromašenog uranijuma i uranovih spojeva u zemlji i vodi ili na opremi u zgradama može zavisiti od velikog broja faktora, ali predstavlja i kratkotrajnu i dugotrajnu opasnost za zdravlje lokalne populacije. Ovo je naučno dokazano i za sve ovo postoje naučne reference.
Ono što je takođe posebno bitno, što je mnoštvo autora dokazalo i potvrdilo u svojim naučnim studijama, jeste da opasnost od kontaminacije osiromašenim uranijumom se teško kontroliše, baš zato što sam rekao da nakon sagorevanja osiromašenog uranijuma, formira se uranijumska prašina, gde struje vetrova mogu odneti taj materijal na zaista mnoga udaljena mesta.
Šta su naučnici, veliki broj referentnih naučnika rekli o tome? Neki autori smatraju da zavisno od meteoroloških uslova, domet radioaktivnih padavina aerosolo osiromašenog uranijuma praktično je neograničen. To je dokazao Leonard Dic, nuklearni fizičar, jedan od doajena u toj oblasti.
Zatim, prema istraživanjima u Kuvajtu, aerosoli osiromašenog uranijuma su ostali u vazduhu bar dve godine i leteli do Saudijske Arabije. To je dokazala Ketrin Euler. Za sve to posedujem reference. Takođe, ono što je vrlo bitno za nas, a isto tako verifikovano je naučnim istraživanjima, u toku agresije na SRJ, u jeku najvećih da kažem ataka NATO avijacije i padanja tih projektila sa osiromašenim uranijumom, izmereno je 25 puta veća radioaktivnost u Grčkoj i osam puta veća u Bugarskoj, kada su vetrovi praktično nosili taj sadržaj, tu prašinu sa KiM ka ovim državama. Sada ću hronološki izneti i neke podatke koji se na žalost zloupotrebljavaju i zloupotrebljeni su u medijima proteklih dana.
Nakon NATO agresije na KiM, Ujedinjene nacije su poslale svoj tim, svoju komisiju koja je imala zadatak da ispita ne samo uticaj na zdravlje već i uticaj životnu sredinu.
Godine 2001, dakle taj UNEP-ov tim, tim UN, stigao na KiM i 2001. godine već objavio svoj prvi preliminarni izveštaj. Taj izveštaj je govorio sledeće – na KiM u zoni upotrebe osiromašenog uranijuma nema široko rasprostranjene kontaminacije. Ta kontaminacije je samo na prostoru 10 do 15 metara od pada projektila. To je prva tačka. Druga tačka – nema kontaminacije voda, i treća tačka – nema neposrednog uticaja po zdravlje ljudi. To je bio njihov izveštaj. Da bi 2002. godine sami sebe demantovali, ta ista komisija i izjavila – na Kosovu nisu kontaminirani samo lokaliteti označeni na vojnim mapama, već na najmanje pet zona, postoji zona ogromne i široke kontaminacije koja ipak, na kraju zaključak, ne predstavlja pretnju po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Da bi neposredno nakon toga, najveće ime u oblasti uticaja radijacije na zdravlje ljudi, to je gospodin Kristofer Bazbi, utvrdio i dokazao da UNEP-ov izveštaj nije pouzdan, da nijedna od navedenih tvrdnji nije tačna. Citiram njegovu referencu, njegov objavljeni rad i njegovu izjavu - nijedna od navedenih tvrdnji nije tačna i da, kako spoljašnje izlaganje nije glavni vid ekspozicije, jer, zamislite, medicinski gledano u toku akutnog bombardovanja, dakle u toku faze bombardovanja stvara se ta prašina i ulazni put je inhalatorni, dakle ulazni put nokse toksina koji je uzročnik je inhalatorni, tada čovek može da udahne tu prašinu. Međutim, nakon toga, pošto su te soli rastvorljive u vodi, dakle ima ih u životnoj sredini, ulazni put je ingestioni, dakle putem digestivnog trakta i Kris Bazbi čuveni naučnik je dokazao upravo velike propuste u radu te komisije.
Dakle, on je rekao da spoljašnje izlaganje nije glavni vid ekspozicije i on smatra da za procenu rizika od izlaganja o osiromašenom uranijumu upotrebljen je pogrešan model. Ovakva tvrdnja britanskog stručnjaka ja mislim da je dovoljan razlog da mi hrabro krenemo sa radom u našoj komisiji. Da mi hrabro krenemo u istragu, pre svega zbog dokazivanja istine zbog našeg naroda.
Posebnu dimenziju ovom problemu daje istraga italijanskog parlamenta. Naime, italijanski parlament još od 2005. godine, ima formiranu komisiju koja se bavi istragom efekata osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi, uticaj na životnu sredinu, čak oni ne istražuju samo osiromašeni uranijum već i uticaj azbesta, radona, itd.
Ono što je značajno, a vezano je za rad Italijana, jeste da je ta komisija vrlo studiozno radila svoj posao, ali je nažalost bila pod velikim pritiscima i od Ministarstva odbrane Republike Italije, ali i od snage NATO-a. To mi je u direktnom razgovoru preneo i predsednik komisije, gospodin Đan Pjero Skanu.
Poseban značaj i veliki trud i veliku hrabrost pokazala je poslednja komisija upravo pod njegovim vođstvom. Gospodin Đan Pjero Skanu i njegovi saradnici, koje sam upoznao, koji su vrhunski stručnjaci, bilo je i narodnih poslanika, ali je bilo i vrhunskih stručnjaka u mnogim oblastima, uspeli su da dokažu uzročno posledičnu vezu između povećane učestalosti malignih oboljenja krvi, malignih oblasti kod Italijanskih vojnika koji se nalaze u sektoru Metohije, odnosno u sektoru na KiM, dakle, gde su smešteni i sa druge strane osiromašenog uranijuma i noksi koji su delovale upravo u tom periodu. Sada možemo definitivno reći, jer su oni dokazali, na nastanak bolesti.
Ono što je posebno značajno, a značajno je za te italijanske vojnike i uopšte za italijansku državu jeste da su oni ustanovili jedan institut kvalifikovane verovatnoće. Naime, kompariranjem slučajeva, odnosno osoba odgovarajućih uzrasta na teritoriji gde su se nalazili sa komparacijom incidence bolesti kod osoba istog uzrasta na teritoriji gde nije bilo toksina, oni su došli do statističke značajnosti i praktično oni više ne rade klasično dokazivanje, već se koristi taj institut kvalifikovane verovatnoće.
Šta to u stvari znači? Taj institut je italijanskim vojnicima omogućio da se ostvari pravo na naknadu štete u slučaju bolesti, bez dokazivanja direktne uzročne veze uz pretpostavku da je bolest nastala kao posledica uslova u okruženju. To je velika stvar upravo za njihovu državu.
Navešću nekoliko najznačajnijih svedočenja iz tog izveštaja. Ja sam, naime, preuzeo taj izveštaj komisije. Izveštaj je preveden i mogu reći da je taj izveštaj vrlo studiozno rađen i da će nam poslužiti kao jedna izvanredna polazna osnova za naš rad.
Kao prvo svedočenje koje je veoma značajno, navešću svedočenje profesora Đorđa Trente. Profesor Đorđe Trenta je inače predsednik Udruženja za zaštitu od zračenja Republike Italije, jedan vrlo ugledan i eminentan profesor. Prilikom svedočenja pred komisijom izjavio je sledeće – osiromašeni uranijum, prilikom sagorevanja, dakle stvara karakterističnu uranijumsku prašinu, uranijumska prašina i mikro i nano čestice koje nastaju na taj način su direktni uzročnici raka, maligniteta. To je izjava Đorđa Trente, koja je verifikovana u izveštaju komisije.
Nakon toga se podigla velika bura u italijanskoj javnosti, bio je pritisak od strane Generalštaba i Ministarstva odbrane. Da li je to zaista rekao ili nije rekao, međutim na kraju je stiglo pismo gospodina Trente, koji je uputo gospodinu Skanuu, gde je rekao doslovce da je rekao bukvalno ovo što ja izričem danas. Dakle, uranijum je nalogodavac, nano čestice su odgovorne direktno i mikro čestice za nastanak raka.
Međutim, šta je to specifično u Italiji za razliku od nekih drugih država? U Italiji čak i Generalštab italijanske vojske ne poriče da je osiromašeni uranijum štetan. To piše u ovom dokumentu. Dakle, Generalštab vojske Italije kaže – osiromašeni uranijum je štetan, ali se oni pravdaju pred komisijom – ali, mi nismo koristili osiromašeni uranijum. Međutim, to nije neka vajda, neka korist onim italijanskim vojnicima koji su oboleli u sektoru Kosova i Metohije gde se nalaze.
Ono što je vrlo bitno i što ću pomenuti jeste još jedna činjenica koja je vrlo bitna zbog nas. Oružane snage SAD su još 1994, 1995. godine obavestile italijanski vojni vrh o rizicima upotrebe takve municije. Toliko o tome da oružane snage SAD nisu znale da je to štetno ili da se negira neka štetnost. Osiromašeni uranijum ima štetno dejstvo po zdravlje ljudi. Suština je da mi to dokažemo.
Ono što se pokazalo kao važna novina u toku trajanja parlamentarne istrage kroz više skupštinskih saziva italijanskog parlamenta, jeste saznanje da se pravi značaj problema osiromašenog uranijuma i njegove štetnosti u specifičnoj stvarnosti može prepoznati samo ukoliko se posmatra kao jedan od aspekata opšteg pitanja izloženosti pripadnika vojske u njihovim slučajevima, svim onim faktorima rizika koji postoje u civilnom sektoru, pored onih koji su specifični u njihovom okruženju. To su neke premise, neki postulati, neka metodologija koju ćemo i mi koristiti u našem istraživanju.
Posebno je zanimljiv slučaj i njega ću naglasiti, slučaj potpukovnika Enio Letijerija.
Naime, dotični gospodin Letijeri je bio komandant medicinskih snaga u sektoru KFOR-a italijanskog. On je prilikom svedočenja pred komisijom italijanskog parlamenta izjavio sledeće: „Lično sam utvrdio prisustvo visoke koncentracije kancerogene u vodi namenjenoj za snabdevanje italijanskog kontingenta, a sve to u kontekstu oskudnog, neefikasnog zdravstvenog nadzora nad italijanskom vojskom i ozbiljnih opasnosti po životnu sredinu, koju je komanda u potpunosti potcenila i ignorisala“. Onda vam je na osnovu svedočenja ovog čoveka, koji je istinoljubiv pa je to priznao pred komisijom, onda vam je jasno da efekti osiromašenog uranijuma prevazilaze čak i neke naše možda i najcrnje pretpostavke. Upravo zato metodologija rada i zaključci ove komisije i ovaj izveštaj će biti polazna osnova rada ove naše komisije i jedan od prvih svedoka pred našom komisijom biće gospodin Đan Pjero Skanu.
Ono što je posebno značajno, videli ste u samom nazivu ove komisije, mi se nećemo nikako ograničavati na efekte osiromašenog uranijuma, prvo zbog toga što osiromašeni uranijum ima značajnije hemijske toksične efekte od radioloških, prvo zbog toga, a drugo, reći ću vam zašto. Zato što prilikom NATO bombardovanja, osim vojnih ciljeva, meta napada su bila energetska postrojenja, pogoni hemijske industrije, industrije boja, što je prouzrokovalo oslobađanje hemijskih supstanci u visokim koncentracijama. Najvažniji među njima su amonijak, azotni oksidi, benzen, dioksini, dihloretan, polivinil hlorid, polihlorovani bifenili, vinil hlorid, monomer fenoli koji su toksični za jetru i digestivni trakt, fosogeni, hlor, hlorovodonična kiselina, stiren, sumpor-dioksid, teški metali. Ono što je zajedničko za sve ove supstance jeste da su njihovi efekti na ljudsko zdravlje teški i dugotrajni.
Poštovane kolege narodni poslanici, zato predlažem da formiramo predloženu komisiju, zato potenciram medicinski humani aspekt našega rada. Uvažene kolege narodni poslanici, poštovani predsedavajući, naša obaveza je da utvrdimo istinu i naša obaveza je prema građanima ove zemlje da utvrdimo šta je to uzrok povećane stope učestalosti malignih bolesti, malignih bolesti krvi, kongenitalnih anomalija, to je naša dužnost. Rezultati do kojih komisija treba da dođe i kada budu došli impliciraće i pravnu i političku dimenziju i utrće put i pravnom i političkom delovanju naše države. Hvala.

Zahvaljujem kolegi Laketiću.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština Republike Srbije sa popriličnim zakašnjenjem stavila je na dnevni red ovaj problem. To je trebalo uraditi još početkom 2000-ih godina, ali znamo da je država tada bila pod jednim prikrivenim vidom strane okupacije, okupacije od onih istih koji su nas bombardovali, pa nije bilo ni teorijskih šansi da se to dogodi. Ali, ni sada nije kasno, sada smo možda temeljitije pripremljeni jer već ima objavljenih knjiga na tu temu, pa čak i jedna doktorska disertacija koju sam imao čast da pogledam.

Koliko je to važno pitanje vidimo pre svega po tome koliko je uznemiren onaj Skot, američki ambasador. Možete misliti, Skot kaže – nije osiromašeni uranijum krivac za omasovljenje broja obolelih od raka, nego pušenje. Propušila Srbija. Međutim, u Srbiji je 1998. godine, od ukupnog broja građana, bilo 44% pušača, direktnih uživalaca duvanskog dima, a danas ih ima 38%. Dakle, za 6% manje trebalo bi da se smanji i broj obolelih od raka, bar od onih vrsta za koje je dokazano da duvan direktno utiče na njihovu pojavu, pogotovo kada je reč o raku pluća.

A šta kažu naši statistički podaci? Te 1998. godine, kada smo imali 44% pušača od ukupne populacije, bio je 18.841 građanin oboleo od raka, dakle, od ukupne populacije – odrasli, starci, žene, deca itd, umrlo je 12.162. Ta brojka počinje naglo da raste. Već 2005. godine 24.369 obolelih od raka, a 14.000 umrlih, da bi 2015. godine bilo 38.066 obolelih od raznih vrsta raka i 21.865 umrlih. Podatke za 2017. godinu još nemam, ali mi nemamo nijedan drugi faktor koji bi, osim duvanskog dima i ovih klasičnih oblika izazivača kancerogenih bolesti, kao što su razne veštačke materije, silikoni, azbest itd, sve to traje pa traje, upotreba tih materija za koje je dokazano da su kancerogene se i smanjuje, bolje se kontroliše prerada hrane, a ovoliki je broj obolelih. Jedini uzročnik može biti bombardovanje osiromašenim uranijumom plus, što ne smemo zaboraviti, rušenje raznih objekata po Srbiji koje je dovelo do curenja štetnih materija i zagađenja.

Osim osiromašenog uranijuma, najveća opasnost preti od piralena – najugroženiji su Kragujevac i okolina, Bor i okolina i živa – najugroženiji su Pančevo i Novi Sad. Pazite, svaka pogođena trafo stanica izazvala je zagađenje okoline opasno po ljudsko zdravlje, svaka pogođena trafo stanica, a da ne govorimo o većim objektima. Na svu sreću, Vlada Srbije u kojoj sam imao čast da se upravo bavim tim poslovima, jer sam vodio Odbor za privredu i finansije, izvršila je dislociranje svih hemijskih materija iz „Prve iskre“ iz Bariča. Inače, da je to pogođeno, celi bi Beograd poumirao. Mi smo to na vreme izvezli cisternama, uklonili na sigurno mesto, nikad vam neću reći gde, i danas je to tajna, ali nikog nije ugrozilo, svi su spašeni. To je bilo najopasnije u celoj Srbiji i mi smo to prvih dana već izneli van područja Beograda, van područja naseljenih mesta, na sigurno mesto.

Vidite, kada je reč o osiromašenom uranijumu, imamo mi jedno tragično iskustvo koje je prethodilo bombardovanju iz 1999. godine. Imamo iskustvo bombardovanja Republike Srpske, prema nekim podacima, tamo su već neki ciljevi 1994. godine gađani osiromašenim uranijumom, najviše 1995. godine, i najgore je stradalo mesto koje se zove Hadžići, to je gradska opština Sarajeva, periferna opština u jednoj prilično uskoj kotlini.

Mi smo tamo imali posebno važne vojne objekte. To su uglavnom bili objekti za remont, ali je NATO iz njemu znanih razloga želeo baš tamo najviše da istrese osiromašenog uranijuma, najviše su se nakon Dejtonskog sporazuma srpski stanovnici Hadžića, to je većinski bila srpska opština i pre rata, preselili u Bratunac i masovno odmah počeli da umiru. Tamo je neverovatan procenat smrtnosti od raka. Ne želim sada da govorim napamet, odavno podatke nisam imao pred sobom, ali to je sve veoma proverljivo i to zna cela Republika Srpska.

Ta stopa smrtnosti u Srbiji od raka je na vrhu stope smrtnosti od te bolesti u celoj Evropi. Vidite, gađali su nas otpatcima. Osiromašeni uranijum predstavlja nuklearni otpad nakon obogaćivanja uranijuma koji se koristi za nuklearno oružje i koji se koristi za atomske centrale.

To je ono što svaka zemlja koja ima atomske centrale muku muči gde će da uskladišti atomski otpad. Amerikanci su se dosetili da jedan deo tog otpada upotrebe za tzv. konvencionalno oružje, odnosno municiju za konvencijalno oružje jer višestruko ima veću probojnost, pogotovo kada je reč o tenkovima, kada je reč o zidanim objektima, kada je reč o utvrđenjima.

Umesto da to negde sakriju, sklone u stenovite planine, na dno okeana, u zaštićenim buradima, pošto je proces raspada, nailazio sam na različite podatke, između milijardu i četiri milijarde godina. To je neuništivo.

Oni su odlučili u jednom momentu da 10 tona osiromašenog uranijuma istresu na Srbiju i rešili problem skladištenja nuklearnog otpada. Sada vi Srbi vidite šta ćete sa svojom genetikom, šta ćete sa svojim potomstvom.

Ono što je tu opasno, pazite, oni su najviše gađali ciljeve na KiM. Od ciljeva u ostatku Srbije, gađali su okolinu Vranja, Bujanovca i Preševa. Veliki je broj mesta na Kosovu – dva, četiri, šest, osam, deset, dvanaest čiju su okolinu gađali ovim nuklearnim otpadom. Tamo su najveće žrtve Albanci, njihovi prijatelji, njihovi saveznici koji su ih gurnuli u pobunu protiv Srbije u građanski rat, ovako su ih unakazili.

NJima se najviše rađaju defektna deca, nekada sa dve glave, nekad sa viškom udova, deformisane životinje itd. To je tamo daleko, daleko, daleko prisutnije nego u ostatku Srbije. Ali, Ibar je reka koja se uliva u Zapadnu Moravu i znači celi moravski sliv od Kraljeva do Smedereva je ugrožen.

Morava i u Dunav unosi te materije. Svako od nas može da računa da u svom organizmu ima po nešto od toga. To bi možda aparatima iz domena nano tehnologije moglo da se utvrđuje. Ta nano tehnologija je poprilično fantastična nauka, jer se bavi materijalima koji su mikroskopski jedva vidljivi, ali oni imaju svoje dejstvo i dejstvo u svakom čoveku. Ko zna koliko ćemo to nositi u svojim genima i koliko ćemo nositi u svom organizmu i koliko ćemo sve to prenositi.

Ogroman broj životinja je na ovaj način ugrožen, zaražen. Biljna hrana je zaražena. Naravno, najviše tamo gde je bilo najintenzivnije gađanje, ali nije ugrožena samo Srbija, nego i Mađarska i Rumunija i Bugarska i Makedonija, pa čak i sama Albanija, one visoke planine nisu mogle zaštititi od ovakvog koncentrisanog gađanja osiromašenim uranijumom.

Dame i gospodo, rekoh već, imam ovde jednu knjigu objavljenu na tu temu. Ja sam je pročitao. Neću je vama čitati, pročitajte sami „Zločin u ratu, genocid u miru“, posledice NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Autori su Vladislav Jovanović, Slobodan Petković i Slobodan Čikalić. To je knjiga od koje bi naš odbor trebao da krene. Od čitanja te knjige pa da ide dalje, da razmatra sve pogodne materijale.

Vidite, šta je stvar sa tim osiromašenim uranijumom? Da je on koncentrisan pao na jedno mesto, pa da smo ga mi zalili dovoljnim količinama betona ili olova, pa onda betona, ne bi predstavljao opasnost, ali on se rasprostirao po širini teritorije, a najviše na Kosovu.

Samojonizujuće zračenje, mala doza tog zračenja izaziva rak kod ljudi. To je udisala stoka, konzumirali su ljudi i pored tog osiromašenog uranijuma, kako je rekao gospodin Slobodan Čikarić, jedan od autora knjige, korišćen je još opasniji plutonijum 239 koji se koristi za američke atomske bombe. To je, dakle, bacati plutonijum je deset puta veći zločin po proceni gospodina Čikarića nego bacati samo osiromašeni uranijum.

Određen broj tih bombi bio je snabdeven i plutonijumom. Četiri lokaliteta na jugu Srbije, koja su najviše bombardovana u okolini Vranja su Pljačkovica, Borovac, Bratoselci i Reljane i trebalo bi odmah tamo poslati stručne ekipe kako bi na terenu vršili ispitivanja. Ispitivanja zemljišta, ispitivanja vazduha, vode, ispitivanja ljudi koji tamo žive, leševa umrlih od raka i domaćih i divljih životinja.

Vidite, Amerikanci su u svojoj zemlji ugasili postrojenje koje je pravilo penetratore od osiromašenog uranijuma jer je to povećavalo zračenje od 380 grama uranijuma. Ukinuli su te uređaje, a bacili ih na Srbiju i delimično na Crnu Goru.

Nad Srbijom i Crnom Gorom izgorelo je, da ne govorimo samo o osiromašenom uranijumu, 16.500 tona kerozina u manje od tri meseca i to ima posledice. Zatim, u atmosferu je otišlo 20 tona hlora zbog bombardovanja „Petrohemije“ u Pančevu. To je bilo 15. aprila 1999. godine.

Uništavanje naftnih skladišta je dovelo do oslobađanja ogromnih količina ugljen – dioksida, ali posebne grupe visoko kancerogenih jedinjenja, koji predstavljaju policiklične aromatične ugljovodonike.

Povišene količine dioksina i furana, takođe kancerogenih materija su registrovane čak u Trakiji, u Grčkoj u aprilu 1999. godine. Oko tri i po milijardi kilograma zemlje je izmešteno usled eksplozije bombi i ta zemlja koja je izmeštena, na neki način je svakako zatrovana.

Fluorovodoničnu kiselinu, rekoh, to je bilo 165 tona, autori jednog od ovih tekstova, to je Danica Grujičić, ona misli da smo to ispustili u Savu, 160 tona fluorovodonične kiseline iz Bariča nismo ispustili u Savu. Da smo je ispustili ili da je pogođena, ode celi Beograd. To smo na vreme cisternama izvezli.

I ako je išta zaslužna ta Vlada Srbije 1999. godine, to je što je na vreme spasila Beograd, znajući kakvi su ovi zlikovci i da se neće ustručavati da gađaju najopasnije objekte.

U Pančevu i Novom Sadu u Dunav je otišlo tri tone žive. Ovo su opet podaci prema Danici Grujičić, koja se ovim ozbiljno bavila. Novi Sad, Bor, Kragujevac i Pančevo su proglašeni za nebezbednim mestima za život. Radijacija je bila povišena i u Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj i Makedoniji.

Raspršivanje alfa čestice koja se raznosi putem vetra bilo je zabeleženo u Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Belorusiji, Rumuniji i Mađarskoj. Alfa čestice su jedna vrsta kosmičkih čestica koje su u većoj koncentraciji smrtonosne, sve razaraju, sve uništavaju. Nije ovde bila tolika koncentracija, ali bila je koncentracija koja je primećena i koja je već sama po sebi opasna. Pored Novog Sada i Pančeva, Bora i Kragujevca, reoni kontaminacije su još Lučani, Prahovo, Raško, Vrbas, Niš, Priština, Leskovac, Vranje.

Svetski prosek obolelih od malignih oboljenja je 2.000 na milion stanovnika. U Srbiji je broj obolelih 5.500 na milion stanovnika, što je 2,7 puta iznad svetskog proseka.

Još neke podatke sam prikupio. Ovo je iz doktorske disertacije dr Miljane Stojanović Milosavljević, koja je odbranila doktorsku disertaciju pre nekoliko godina na Biološkom fakultetu. Govori o raznim vrstama kontaminacije, a posebnu pažnju posvećuje izlivanju piralenskog ulja koje je ušlo u lanac ishrane, a istraživala je područje vodotoka reke Lepenice od njenog ulaska u Kragujevac do ulivanja u Moravu, kao i fabrički krug „Zastave“, koja je reketirana 9. i 12. aprila. Tada je uništena trafo stanica i oštećeno pet transformatora, tako da se izlilo piralensko ulje u zemljište i preko kišne kanalizacije dospelo u reku Lepenicu.

Piralen se najviše akumulira, kako doktorka kaže, u masnom tkivu i najveći štetni efekti mogu se očekivati kod riba, zmija, ptica i sisara. Najviše je ugrožen čovek, naravno, jer je zavistan i od biljne i od životinjske hrane.

Malo pre je gospodin Laketić govorio o Komisiji UN koja se bavila ovim pitanjem. Ja sam isto to malo čitao, proučavao i moram da pomenem jednog čoveka koji se zove Bakari Kante. On je Senegalac koji je bio šef Misije programa UN. Podneo je izveštaj o stravičnim posledicama bombardovanja Srbije, koji nikad nigde nije objavljen. To su UN jednostavno zaključali u nekoj fijoci.

Privodite kraju, kolega Šešelj.

On govori o užasu koji je to proizvelo. Moram da pohvalim, inače, pošto je reč o Senegalcu, kad god sam se u životu susretao sa Senegalcima, moram da kažem da su to bili izuzetno ozbiljni, časni ljudi, nepotkupljivi. Takav je bio i jedan sudija u Haškom tribunalu, koji se pokazao kao častan i nepotkupljiv. Takav je i ovaj koji je radio na istraživanju podataka o kontaminaciji Srbije.

Ono što nisam stigao da govorim, to je o ovom sudskom procesu koji je vođen u Italiji, jer 7.000 italijanskih vojnika KFOR-a je obolelo od raka u toku boravka na Kosovu, 7.000.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Petar Petrović. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa JS pozdravlja što je konačno došlo na dnevni red da se istraži i sazna puna istina o tome šta se događalo i kakve su posledice posle bombardovanja od NATO pakta 1999. godine.

Posebno nam je zadovoljstvo što pripadamo ovoj skupštinskoj većini koja je našla snage da posle dužeg vremena ovu tačku stavi na dnevni red i da javnost, ne samo Republike Srbije, nego kompletna svetska javnost bude upoznata sa rezultatima do kojih će doći ova komisija.

Siguran sam da će ova komisija uraditi stručno, savesno, moralno i odgovorno svoj posao, da će doći do onih rezultata. Ja bih voleo, u ime poslaničke grupe JS, da rezultati budu negativni, da ne postoji uzročno-posledična veza između broja obolelih od kancerogenih oboljenja na teritorijama koje su gađane osiromašenim uranijumom, ali sam siguran u jedno, ne prejudiciram odluku komisije, ali s obzirom na statističke podatke, da ipak moja želja i volja biće uzaludna, da će rezultati biti sasvim drugačiji.

Ono što želim na početku da kažem jeste da sam prosto zapanjen unazad nekoliko dana čitajući dnevne listove i gledajući neke elektronske medije kako su se odjedanput podigli NATO zaštitnici, odjedanput postali glasni govornici, pričajući o tome kako osiromašeni uranijum nije štetan. Naročito je zapanjujuća izjava jedne dame, da upotrebim taj izraz, inače ona od dame nije ni „d“, koja mnogo voli NATO pakt, koja je juče, prekjuče, izjavila, danas je to štampa objavila, kako je osiromašeni uranijum dobar za beljenje dečijih zuba. Pa, ja joj preporučujem, dame i gospodo, da uzme taj osiromašeni uranijum i da beli zube svojoj deci, svojim unucima, svojim rođacima, a nemoj da preporučuje da drugi rade to. Kako je samo nije sramota da tako nešto javno izjavi?

Ali, znate šta, para buši gde burgija neće i za prokleti novac sve se može uraditi.

Takođe, jedan ambasador jedne zapadne sile, kome unazad nekoliko dana menjaju prezime, pa nije više Skot, nego je sad Skat, ali, ja ipak zadržavam ono ranije prezime, da je on ipak Skot, izjavljuje kako povećan broj obolelih od kancerogenih oboljenja tamo gde su padale NATO bombe je uzrok pušenja. Moguće je da je to, samo, statistika o kojoj je govorio i gospodin Šešelj, govori sasvim drugačije. Znači, to ne može da bude razlog, nego je razlog taj što su NATO zlikovci padali bombe na određene teritorije Jugoslavije, Srbije, KiM, i to obogaćene osiromašenim uranijumom.

Prema tome, ne trebamo skrivati istinu. Italijani su članovi NATO pakta. Oni su prijatelji sa mnogim zemljama, pa čak sa njihove teritorije su leteli avioni koji su bombardovali Srbiju, Kosovo i Metohiju, Jugoslaviju. Ali, oni su rekli, na osnovu istraživanja koje su njihove stručne komisije i stručni ljudi radili i njihov parlament donosio određene odluke i statistički podaci u Italiji govore u prilog tome da ima uzročno-posledične veze između obolelih italijanskih vojnika od kancerogenih oboljenja upravo zbog toga što su se nalazili na teritorijama gde su bacane NATO bombe obogaćene osiromašenim uranijumom.

Prema tome, mislim da ovde ne treba mnogo pričati. Jednostavno, treba dati odrešene ruke komisiji da na svoj način, stručan, odgovaran, moralan, kao što sam rekao, dođe do određenih rezultata, da nas upozna sa tim i da ceo svet bude upoznat sa time šta su nam radili ni krivim, ni dužnim.

Čitajući opet neki dan kažu da su hteli da sruše nedemokratski režim Slobodana Miloševića, time što su bombardovali Srbiju i Jugoslaviju. Samo jedan primer, dame i gospodo, da vas podsetim kako je to rušen nedemokratski režim da je, recimo, NATO bomba u Varvarinu, gađajući most na Velikoj Moravi, ubila ćerku tadašnjeg predsednika opštine Varvarin, koji je bio iz SPO. Dakle, bio je iz stranke koja je bila protivnik Slobodana Miloševića. Kako su to, gađajući Varvarin, gde je na vlasti SPO, hteli da ruše nedemokratski režim Slobodana Miloševića? To je samo jedan primer, a imate tih primera koliko hoćete.

Prema tome, poslanici JS odaju priznanje ovoj skupštinskoj većini što je možda smogla snage da sa ovakvim predlogom dnevnim reda izađe. Siguran sam da ćemo jednoglasno, nadam se da će opozicija prihvatiti predlog da se ova komisija formira, formirati ovu komisiju, čekati te rezultate, da pokažemo tim svetskim policajcima da ne mogu da uništavaju pokoljenja, decu i unuke bacajući najopasnije bombe sa osiromašenim uranijom, baš da bi zadovoljili neke svoje interese. Hvala lepo.

Hvala, kolega Petroviću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
Izvolite.

Hvala lepo.

Nema sumnje da treba da bude formirana ova komisija i tu nema nikakve dileme. Ima puno razloga. Meni je najvažniji razlog to što je ovo tema koja je jako dugo, u poslednje vreme intenzivno, vrlo prisutna u srpskoj javnosti i sve teme koje imaju takav karakter treba objasniti, treba doći do činjenica i pokazati te činjenice javnosti sa mesta koje je nadležno, koje je kompetentno, koje ima autoritet u srpskoj javnosti. Ja to mislim i za sve druge stvari.

Kada se za nekog političara ili za bilo kog drugog građanina kaže da je lopov, onda nadležno tužilaštvo treba da se izjasni u najkraćem roku da li je to tačno ili nije. Ako se za nekog kaže da je izdajnik, onda opet neko nadležno telo treba da da što pre izjavu o tome da li je to tačno ili nije. Sa koje god strane da dođe takva kleveta, prijava ili kako god hoćete, to mora da se reši.

Zato sam za to da se formira ova komisija i apsolutno nema nikakve sumnje da, ako dan za glasanje bude u neko normalno vreme, ću doći da glasam za ovaj predlog. Ako ne budem tu, smatrajte da sam glasao za ovaj predlog.

Ima nekoliko dilema koje treba rešiti, najdobronamernije hoću da vam to kažem. Prvo, rok koji je dat komisiji je prevelik. To je godinu i po dana. Ako dobro računam, kraj 2020. godine za prvi preliminarni izveštaj. Mislim da je to predug rok i mislim da je rok od godinu dana sasvim dovoljan. To znači da bi jul 2019. godine bio dobar rok da se da prvi preliminarni izveštaj o tome do kojih činjenica se došlo. Mislim da može i pre da se dođe, ali neka bude godinu dana.

Rađena su razna istraživanja do sada i ovo neće biti prvo. Ne umanjujem značaj rada ove komisije i istraživanja koja će ona da pokrene, ali mislim da, u odnosu na istraživanja koja su rađena i čiji su autori davali različita tumačenja uticaja osiromašenog uranijuma i svog drugog đubreta koje je bacano na našu zemlju 1999. godine, je već puno toga, već dovoljno ispitano i da će to da olakša novoj komisiji, stručnoj komisiji, jer komisija Skupštine je tu da da političku težinu celom tom istraživanju, a naravno da treba angažovati stručnjake koji trebaju da daju svoje stručno tumačenje, i to stručnjake sa obe strane - iz grupe onih koji kažu da postoje negativne posledice i iz grupe onih koji kažu da te posledice nisu utvrđene. Mislim da je to dobra kombinacija i da je godina dana sasvim dovoljan rok da se završi sa tim.

Sastav skupštinske komisije mislim da je isto važan i mislim da bi tu trebalo da budu članovi svih stranaka, svih političkih grupa i one koje podrže ovaj predlog, ja ću biti među onima koji će da ga podrže, a i među onima, ako bude onih, koji ga ne podržavaju. Mislim da i oni imaju pravo na to i očekujem da budem predložen u sastav ove komisije.

Moramo da rešimo jedno političko-tehničko pitanje, a to je šta ćemo, kako će komisija da radi i stručni timovi na teritoriji KiM? Svi se slažemo, to je istorijska činjenica, da je tamo najviše bačeno municije sa osiromašenim uranijumom, skoro cela količina od 10, 15 ili ne znam koliko tona, koliko su podaci. Kako će komisija da radi na toj teritoriji? Da li se već obavljene neke konsultacije, bilo sa međunarodnim faktorom na KiM, bilo sa onima sa kojima očigledno aktuelna vlast ima dobre kontakte? Da li će biti omogućeno stručnoj komisiji, stručnim telima, timovima da na adekvatan način dobije mogućnost da istražuju ovu temu i na teritoriji KiM? Mislim da je to jako važno, jer bez tog saznanja teško da može da se dođe do relevantnih naučnih i stručnih podataka.

Sigurno je, ponavljam još jednom, da treba da se formira komisija, da skupštinski sastav bude takav da budu sve političke grupe predstavljene u njoj i da se u sastavu stručnih tela, koje će raditi za komisiju, inicijalno imenuju i jedni i drugi, i oni koji su do sada bili zastupnici jedne teze i oni koji su bili zastupnici druge teze.

Da li ova komisija treba da se bavi opravdanošću bombardovanja 1999. godine? Apsolutno ne, za to nema nikakvog opravdanja, niti je bilo tada, niti ga ima danas. To što je tada Srbija imala jednu nenormalnu vlast, ne samo nedemokratsku, to nije tema koju treba vezati za bombardovanje i u to nema nikakve sumnje. Ja sam bio tada, kao i danas, protivnik takvog načina pomaganja demokratskim snagama, niti smo tražili, niti smo bili srećni što se to desilo, naprotiv, i o tome postoje mnogi istorijski dokazi.

Mislim da je jako važno da komisija u svom stručnom delu, odnosno da se ti stručni timovi bave i posledicama druge municije, drugih posledica bombardovanja. Bilo je svega i svačega, svašta se tada pogađalo, dizalo u vazduh. Trafo-stanice koje su tada imale one hladnjake u kojima je bilo neko ulje, pa je bila dilema da li je ulje neke finske ili švedske proizvodnje koje, navodno, nije bilo kancerogeno kada eksplodira ili je bilo ruske koje jeste. Razne su dileme bile.

Imao sam tu nesreću da budem u gradu koji je van teritorije KiM najviše bombardovan u toku NATO intervencije ili NATO agresije i imam lični motiv da što više činjenica saznamo i da vidimo šta se sa tim može učiniti.

Ponavljam, ne postoji nijedan razlog koji bi mogao da opravda bombardovanje NATO pakta 1999. godine. Treba da se formira komisija uz ove detalje koje treba definisati, a to je, mislim, skratiti rok za njeno delovanje, u sastav stručnih tela uzeti zastupnike i jedne i druge teze, a da njihov zaključak bude posledica novih analiza, a ne njihovih prethodnih stavova, da u skupštinskom delu komisije budu predstavnici svih političkih grupa i da damo, kada se završi taj ceo posao, ozbiljne predloge šta može da se uradi sa tim nalazima. Hvala.