Hvala, kolega Drecun.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko rečenica. Najpre želim da kažem da mi je žao što raspravu o ovako važnoj temi i značajnom pitanju nismo uspeli da prevedemo u potpunosti i u celosti sa teme politikanstva na teren argumentovane demokratske rasprave i demokratskog sučeljavanja mišljenja.

Žao mi je, jer ovo pitanje je život. Žao mi je zbog cilja koji želimo da postignemo, a o tome smo mnogo puta i tokom današnje rasprave i tokom jučerašnje rasprave govorili, a to je istina. Istina je interes svih nas i tu istinu, pre svega, dugujemo građanima Srbije i na ovakav odnos pokazujemo odgovoran i ozbiljan, pre svega, odnos nas kao predstavnika građana prema ovom veoma značajnom i važnom pitanju.

Govor mržnje i politička ostrašćenost bar kada govorimo o ovakvim temama svakako nisu poželjni i nisu dobri. Kada govorimo o temama koje su od životnog značaja i važnosti, mislim da je potreban jedan drugačiji pristup, jedan odgovoran, ozbiljan, hrabar i realan pristup, pre svega sa pogledom u budućnost.

Potrebno je poštovanje i mislim da uvek možemo da krenemo od nečega što je valjda zajednički cilj, zajednički imenitelj, zajednički interes svih nas, a to je Srbija, jer mnogo je političkih stranaka na političkoj sceni Srbije, ali je jedna Srbija.

Maločas je gospodin Živković rekao i tu se slažem, svako od nas je i danas i tokom jučerašnjeg dana moga da iznosi političke stavove o periodu koji je iza nas, ali ne vidim da bi to dalo odgovor na pitanje koje pokrećemo i ne vidim da bi to dalo odgovor na ono što želimo da postignemo, a to je istina, jer smatram, ponavljam da je ta istina interes svih nas.

Na različite načine sagledavamo reč „pristojnost“, kada je reč o dijalogu, komunikaciji i parlamentu u ovim važnim i značajnim pitanjima. Za nas pristojnost znači, pre svega, da iz javnog diskusa izbacimo sve ono negativno kako bi imali normalnu komunikaciju, pristojan dijalog, pristojan i uređen parlament, ali za nas pristojnost znači i pošteno i odgovorno obavljati svoj posao i biti spreman da snosite odgovornost za eventualne konsekvence za greške ukoliko te greške postoje i želim da kažem da je ova vladajuća većina delima, a ne rečima pokazala da joj je stalo do principa pristojnosti, ujedno poštujući i uvažavajući princip odgovornosti, da je to veliki pomak na političkoj sceni Srbije u kojoj godinama unazad apsolutno niko ni za šta nije bio kriv.

Želim da zahvalim predsednici parlamenta na pokretanju inicijative. Još jednom, dakle, poslanički klub SPS će podržati predlog odluke.

Gospodine Laketiću, imate dobar polazni osnov. Očekujemo medicinski i human aspekt vašeg rada, kako ste i sami rekli u vašem uvodnom izlaganju. Rezultati će implicirati, u to smo potpuno ubeđeni, u pravdu i istinu. Zahvaljujem.

Hvala kolega Milićeviću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, bezrezervna podrška od strane poslaničkog kluba Pokreta socijalista, Narodne seljačke i Ujedinjene seljačke stranke, komisiji koju bih ja najpre nazvao komisijom za istinu.

Većina nas se složila ovde da se ova komisija formira da bi se utvrdila istina, a kada se traži istina, onda zasigurno rezultat rada te komisije ne može biti propaganda, već samo tačne i istinite činjenice, koje su dužne da prezentuju ovom domu.

Zato što gotovo svi imamo nekakav već zauzet stav i mišljenje kakav zaključak i izveštaj ove komisije treba da bude i razlog više da komisija mora da ima i snage i integriteta da odoli svim pritiscima i da u činjenicama koje utvrdi u svom radu, da nam tačan i istinit izveštaj i u ovom domu i građanima Republike Srbije.

Mi nemamo čega da se plašimo, niti čega da se stidimo. Srbi nikada u svojoj istoriji nisu bili agresori, pa ni 1999. godine. U dosadašnjoj raspravi, moje uvažene kolege, barem većina njih, su bile jako korektne i suzdržane, verovatno plašeći se sopstvenog gneva i besa zbog svega što smo nezasluženo pretrpeli, pokušavajući da jedan najmonstruozniji zločin u novijoj istoriji nazovu pristojnim imenom. Ali, stvari se moraju nazvati pravim imenom, zarad istine.

To nisu bili neprijatelji, to su bili kriminalci, to su bili zločinci, to su bile ubice, monstrumi. Ko hoće da vas ubije u ratu je neprijatelj. Ko hoće da vam ubije decu je zlikovac. Istine mogu da se samo boje ubice, krvnici, zločinci bez savesti, kojima nije bilo dovoljno to što su nas ubijali, to što su nam uništavali mukom i krvavim znojem napravljene fabrike i mostove, već su svesno i namerno činili mnogo gore od zločina protiv čovečnosti, u suštini, oni su počinili genocid nad srpskim narodom i svim građanima Srbije.

Podsetiću vas da je Okružni sud u Beogradu 2000. godine, 21. septembra, 14 čelnika zapadnih zemalja osudio na po 20 godina zatvora. Tu presudu je pod pritiskom nenormalne vlasti, ukinuo Vrhovni sud 19. juna 2001. godine i nakon toga tom se predmetu gubi trag.

Uvažavajući mog cenjenog kolegu, Gorana Petronijevića, tada sudiju koji je postupao u tom predmetu, sada advokata, skrećem pažnju komisiji da je jako važno ukoliko tadašnja vlast nije uništila kompletan predmet, treba da dođe do ovog predmeta jer sadrži jako važna dokumenta vezana za bombardovanje, jer su te podatke skupljali gotovo 27. okružnih sudova Republike Srbije.

Nije uvažene kolege ni meni ni vama lakše zato što ovaj američki marinac na zastavi piše da nema zastave dovoljno velike da prikrije sramotu zbog ubijanja nevinih ljudi, ali nama bar ostaje nada da obični i normalni građani 19 država, udruženih u zločinačku uništavajuću masu koja je gazila po Srbiji, ne dele želje svoji vlastodržaca.

Istine radi, podsetiću vas još jednom, na Srbiju su tada krenule Belgija, Holandija, Danska, Island, Češka, Francuska, Nemačka, Mađarska, Italija, Španija, Grčka, Turska, Kanada, Velika Britanija, Norveška, Poljska, Portugal, Luksemburg i nadasve SAD.

Možda su u pravu neke kolege koje kažu da je lakše sarađivati sa neprijateljem, nego sa onim koga si smatrao prijateljem. Od neprijatelja bar ne možeš da doživiš razočaranje. On te ne može iznenaditi kao Amerikanci, naši čuveni saveznici iz Drugog svetskog rata, koji su na Uskrs 1944. godine Beograd sravnili za zemljom, kada su 1995. godine isti ti saveznici bombardovali srpske položaje u Bosni, kad su udruženi i zajedno sa onima koji su 6. aprila 1941. godine bombardovali Beograd krenuli 24. marta 1999. godine ponovo na Srbiju.

Sedamdeset i osam dana oni su orgijali na našem nebu, a kada su shvatili da ne mogu da nas pokore zgazili su čizmom na srce Srbije da nam uzmu dušu i da je predaju u ruke šiptarskim teroristima. Dalje čizmom nisu mogli, a ni tu ne bi ušli da nije bilo UČK, ali su i nama i našim sugrađanima albanske nacionalne manjine ostavili otrove i osiromašeni uranijum da prate kako se trujemo, bolujemo i nestajemo ubijajući nas i našu decu.

Nije ovde samo osiromašeni uranijum i nisu samo bombe. Na Zrenjanin i okruženje nije pala ni jedna bomba za vreme tih 78 dana, ali su zrenjaninske novine, lokalne, 2001. i 2002. godine bile prepune umrlica naprasno i prebrzo preminulih od kancerogenih oboljenja. Da li je to slučajnost? Ja ne verujem, komisija neka ispita.

Ceo njihov svet je sazdan od laži, od besomučnih laži na kojima bi i Gebels zavideo. Sve naše navodne krivice, a njihovi razlozi za bombardovanje su laž i Račak, i Markale, i Vase Miskina i zašto bi mi onda verovali u njihove podatke gde su gađali i ostavili osiromašeni uranijum.

U pravu je gospodin Delić. Neće biti lako tvrditi gde su nam sve opoganili zemlju i vodu, a šta tek treba da kažemo o ludacima koji govore da srpska deca dobijaju kancer i umiru zbog kineskih igračaka. Ovo je, uvažene kolege i građani Srbije, ili za ludnicu ili za sudnicu.

Ja ne mogu da ostanem miran i hladnokrvan koliko god se trudio, kada dok čitam izjavu ambasadora Amerike da našu decu i nas ubija pušenje i loša genetika, dobijem na mobilni telefon poruku očajnih roditelja koji pokušavaju da sakupe pravo malo bogatstvo za nadu da će njihovo dete moći da preživi. Ti koji su nas bombardovali, ti koji su nam ostavili osiromašeni uranijum, ti koji su nas trovali, uništavanje hemijskih fabrika sada zarađuje enormne svote novca, dajući nadu da naša deca mogu da budu izlečena. To se ne prašta. Deca se ne praštaju.

Uvaženi gospodine ambasadoru, Srbi svoju genetiku znaju, to je najbolja genetika na svetu. To je genetika onih koji nikada nisu tukli i kinjili slabije. To je genetika onih koji su uvek ustajali protiv najjačih i opstajali. Ovaj narod je ovde od davnina, nije se ovde doselio s konca i konopca. Nisu se ovde doselili kriminalci, avanturisti, ubice, pa da se pitamo kakva je naša genetika. Ovde su uvek preživljavali najbolji i najčestitiji.

Mi ćemo izabrati komisiju. Komisija će utvrditi činjenice i istinu, a mi ćemo stajati iza te istine i za nju se uvek boriti. Borićemo se za našu decu, a oni koji čak ni iz lažne pristojnosti ne umeju da se izvinu zbog zločina koji su počinili, pod hitno treba da budu proglašeni personama non grata u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala, kolega Komlenski.
Reč ima Maja Gojković.
Izvolite, gospođo Gojković.

Hvala vam.

Zaista se pokazalo da je ovaj predlog za osnivanje parlamentarne komisije, koja će se baviti istragom i posledicama bombardovanja 1999. godine po živote i zdravlje građana Srbije, kao i po zaštitu životne sredine, došao u pravo vreme i da je to jedna zaista važna tema za građane Srbije. To je pokazala i rasprava koja je bila veoma dobra, sadržinska, suštinska i koja je trajala, kao što vidimo, skoro puna dva dana, a u kojoj su učestvovali skoro sve poslanički klubovi.

Bez obzira šta smo sve danas mogli da čujemo, bez obzira na mnogobrojne replike koje je izazvala jedna od ne baš dobronamernih diskusija, želim da one poslanike koji imaju dobru nameru da učestvuju i da glasaju predlog za formiranje predmetne komisije uverim da ova komisija ima isključivo dobre namere. Znači, ova komisija, moram da ponovim, nije nikakva sudnica. Ova komisija mora da se bavi isključivo ciljevima koji su zacrtani u predlogu. Bez obzira na emocije koje svi imamo kada se setimo 1999. godine, bez obzira na suočavanje sa političkim posledicama koje su usledile nakon tog bombardovanja, ne želim da predlažem ovu odluku da bi članovi komisije ili kasnije parlament, kada budemo raspravljali o izveštaju koji ćemo dobiti, krene u potpuno suprotnom pravcu i počnemo da tražimo krivca za nastalo bombardovanje, jer svi smo se ovde složili da je sam zločin bio čin bombardovanja, bez obzira kakve motive je imao. Kažem, cilj je isključivo potraga za istinom u korist svih građana ove države, bez obzira koju političku opciju oni podržavaju na izborima.

Na pitanje, koje se više puta ponavljalo, zašto sada, neću nikog da okrivljujem u ovoj državi zašto nije hteo ili zašto ove godine, one godine. Dobro je što je došlo do toga u ovom momentu. Zaista niko nije imao nameru, ja prva nisam imala nameru, da ovom temu potisnem bilo koju drugu temu i kao što vidimo u medijima i po reakcijama građana ove države da im ovo važnija tema od bilo koje druge i da niko ovde nije imao nameru da raspravom, koja traje već dva dana, sakrije nešto drugo, jer nije bilo zaista u političkom životu naše države što bi moralo da se prikriva.

Jedini razlog zašto sada, koji nas je ohrabrio da predložimo u parlamentu, je bila činjenica da nije isto kada predložite formiranje komisije…

Molim kolege samo malo tiše, jer ne mogu da se toliko skoncentrišem na svoje izlaganje.

Nije isto kada formirate komisiju i bazirate njen rad na podacima koje imate samo i koje crpite iz svoje države. To izaziva mnoge polemike i to izaziva mnoga osporavanja van granica ove države.

Moj motiv i dr Darka Laketića je bio upravo da počnemo sa radom ove komisije kada smo dobili izveštaj koji je italijanski parlament radio punih 12 godina, a kojim dokazuje da su italijanski vojnici, znači, pripadnici vojske države članice NATO pakta stradali zbog boravka na teritorijama koje su bile bombardovane osiromašenim uranijumom i obolevali od težih posledica, a neki od njih su nažalost umrli. U današnjoj diskusiji, pošto je ova tema postala tema broj jedan i u medijima, i među građanima, i među nama, smo došli do podataka da oboljevaju i umiru i belgijski vojnici.

To je žalosna, ali bolja pozicija da počne da radi ova komisija, nego da smo koristili samo domaće izvore i da nas neko u napred optuži da smo pristrasni.

Predlog komisije koji ćemo dobiti ja i dalje insistiram da to bude jedno manje telo, a ne anketni odbor. Anketne odbore koje smo imali kroz istoriju parlamenta nisu uradili baš ništa, baš zbog te glomaznosti.

Što se tiče stručnosti, naš Poslovnik je vrlo jasan. Kada se formira komisija, komisija kada utvrdi metodologiju rada predloži predsedniku parlamenta da pozove u rad komisije relevantne naučnike, naučne i stručne institucije i ustanove u državi, što ću ja naravno uraditi koga god da predloži komisija da pozovemo i tako ćemo dobiti i taj stručni aspekat. Ne treba poslanike ograničavati po stručnosti da li mogu nešto da ispituju, da saslušaju poslanike.

Mi predstavljamo upravo građane Srbije koji nisu stručni u oblasti fizike, ali teže ka istinom. Ubeđena sam da će tako i biti. Čula sam pojedine kolege da žele da učestvuju u komisiji. Gordana Čomić je to više puta ponovila i javno je pozivam i da učestvuje u radu te komisije, jer u razgovoru sa pojedinim članovima upravo njenog poslaničkog kluba oni su oklevali lično i drago mi je da ona ima tu želju.

Kažem, italijanski Parlament je radio 12 godina i ne treba da očekujemo da ćemo dobiti bilo kakav izveštaj ili neke relevantne informacije odmah sutra, zato smo i napisali da nas redovno obaveštavaju šestomesečno o svom radu, a 2020. godine bi naš parlament, saziv, mogao da završi upravo rad i ovaj saziv raspravom o prvom preliminarnom izveštaju, ali ne konačnom izveštaju.

Pozivam poslanike sve da glasaju za ovaj predlog komisije kako bi omogućili da imamo uskoro i sastav komisije pred nama i da počnemo da radimo. Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da ne glasaju poslanici pojedinačno, nego da glasaju poslanički klubovi, politički, sve političke opcije, jer to ima jednu određenu težinu, a poštujem odluku pojedinih poslanika da podrže ovaj predlog. Ali, ipak, glasanje poslaničkih klubova ima jednu ozbiljniju podršku i ozbiljnu političku poruku da iskreno stoje iza formiranja komisije, a ne da imamo prazne klupe i da se neko krije i kaže glasao je jedan, dva ili tri naša poslanika. Nije to isto kao što je glasanje poslaničkih klubova, a pribojavam se zbog praznih klupa da upravo neće biti tako.

Molim vas da glasate za ovaj predlog odluke i da time prosto omogućite parlamentu Republike Srbije da se bavi jednim važnim pitanjem, upravo ne da bi analizirali našu prošlost, nego da bi mogli da krenemo dalje i da se posvetimo našoj budućnosti, a niko ovde formiranjem komisije ne želi da prejudicira kako će izgledati rezultati, jer da rezultati tog rada kažu i jedno i drugo, niko ovde neće biti srećan. Hvala vam.

Hvala gospođo Gojković.
Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o predlogu odluke.
Sada određujem pauzu od dva minuta.
Hvala.
(Posle pauze)