Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2018. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 75 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 96 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sednici sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici, odnosno sprečena je Nataša Mihajlović Vacić.
Nastavljamo jedinstveni pretres.
Reč ima narodna poslanica dr Dragana Barišić. Izvolite.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, naša obaveza je da utvrdimo istinu i uzročno posledičnu vezu između brutalnog bombardovanja naše zemlje i porasta malignih i drugih teških oboljenja, kao i kongenitlanih anomalija. S toga pozdravljam predlog predsednice Narodne skupštine i formiranje ove komisije.

Tog 24. marta 1999. godine snaga oružja nadjačala je snagu razuma i uspomene ne blede. Oni nas opominju i naša dužnost je da se otklone sve sumnje i da eminentniji stručnjaci u saradnji sa novoformiranom komisijom utvrde da li je porast malignih oboljenja i drugih teških oboljenja povezan sa zločinačkim bombardovanjem koji je zadesio naš nedužan narod.

Oružani napad na našu državu je zločin bez presedana, napad na duhovne, kulturne i materijalne vrednosti, napad na ljudsko dostojanstvo. Svakako je događaj kojeg se moramo sećati i da se ne zaboravi nepravda koja se obrušila na našu Srbiju.

Žalosno je što se ova tema koristi, tema koji bi trebalo da bude svetinja i da nas sve ujedini, koristi se da se na nesreći našeg naroda neki služe i stiču neke jeftine političke poene.

Niko u Srbiji ne može da prihvati to da su bombe bile sredstvo ljudske komunikacije, pogotovo ako su padale na krovove naših domova, u ustanove u kojima smo radili, na bolnice u kojima smo lečili.

Ne mogu, a da se ne prisetim tog leta „Milosrdnog anđela“ i nad gradom koji je od organizacije Ujedinjenih nacija odlikovan sa dva najveća priznanja gradom vesnikom mira mog Kruševca. „Milosrdni anđeo“ je nemilosrdno uništavao mostove, domove, škole, bolnice, dalekovode. U noći između 11. i 12. aprila te 1999. godine NATO bombe pale su i na moj Kruševac. Uništili su postrojenja 14. oktobra gradske toplane, a narednih dana i noći padale su i na mostove na Rasini u Bivolju, na Zapadnoj Moravi u Jasici, ali dva projektila pala su i na zelene površine nedaleko od moje kuće u naselju Rasadnik.

Nažalost, žrtve su se desile nekoliko dana kasnije, pretposlednjeg dana maja kada je pogođen Varvarinski most i kada su stradali nedužni civili, među njima i sveštenik, ali i četrnaestogodišnja Sanja Milenković, odlična učenica osnovne škole. Tragedija koju ne možemo i ne smemo da zaboravimo.

Ne ulazim u pravo svakog politikanta da nam zastupa ideje koje želi, ali građani Srbije zaslužuju da nakon iscrpnog rada komisija saopšti rezultate. Nadam se da će eminentniji stručnjaci i članovi komisije koji budu predloženi iz ovog parlamenta raditi na tome, jer to je dužnost svih nas. U tome će nam pomoći izveštaj italijanskog parlamenta i ono što zahtevamo jeste istina i pravda.

Ovom prilikom želim da dodam i to da je jedna ispovest izbeglice, izbegle žene iz Prištine zaista ostavila na mene utisak i nadam se da nećete imati ništa protiv da ukratko pročitam: „Padaju bombe na kasarnu u Prištini, pucaju stakla na objektu u kome sam radila, sledeća pada na „Jugopetrol“, kulja dim, moja deca u obdaništu ja moram da radim. Upad Šiptara u objekat, bežanje uz pretnju. Puščana cev u ustima mog kolege. Plač moje dece. Gori školica. Pogibija mog druga, supruga moje koleginice. Rađanje njihovog sina koji ne zna za oca. Kidnapovanje mog druga i komšije Dragana. Plač njegove supruge. Mala deca u čudu, nema tate. Ni danas se ne zna šta je bilo. Pogibija mog sestrića, momka od 19 godina. Pogibija kućnog prijatelja u bombardovanju zgrade MUP-a. Gori kuća, dedovina, očevina, a trebalo je da je moj sin nasledi. Bežanje bez igde ičega sa troje male dece. Mnogo tuge i jada. Sada plačem, sećanja su toliko sveža kao da je juče bilo, a onda uranijum. Majka u mukama ispusti dušu, brat još u težim. Ali, idem dalje, zaključam tugu u kutku svoje duše i živim, živim sa moja tri anđela. Veliko zlo su učinili i nadam se da će ih kazna stići“.

I zato jedino što zahtevamo jeste istina i pravda. Hvala.

Hvala koleginice.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, ova tačka dnevnog reda zaslužuje naročitu pažnju i o njoj je trebalo odavano ovde da razgovaramo.

I dan danas posledice bombardovanja iz 1999. godine se ne znaju tačno, niti se zna koliko je ispaljeno projektila, niti ono što je tačan podatak, koliko materijalne štete. Postoji podatak da je 2.500 ljudi poginulo, od toga 1.031 lice iz bezbednosnih snaga. Prema nekim podacima je ispaljeno, odnosno prema izveštaju NATO-a 31.000 projektila, prema podacima Vojske SRJ oko 50.000, prema ruskim izvorima negde oko 90.000 projektila itd.

Ono što mislim da treba reći da zvaničnici Republike Srbije posle 2001. godine su izbegavali da pokrenu pitanje strahovitih posledica ovog bombardovanja na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Dakle, nije bilo političke volje, niti podrške da se to stavi na dnevni red i da se to tačno snimi i vidi o čemu se radi.

Naravno, zbog unutrašnjih političkih neslaganja itd, išlo se i tim pravcem da se okrivi vlast koja je bila na čelu Srbije pre 2000. godine, koja je, naravno neću o tome da polemišem, jer ta vlast je sigurno učinila dosta dobrog, a naravno bilo je i grešaka i nije to uopšte sporno. Ali, naša večita neslaganja su i ovoga puta preovladala u korist sitno političkih potreba i nismo mogli da nađemo zajednički imenitelj oko potrebe da se saglasimo šta treba činiti u datom trenutku, da treba to snimiti, da treba zauzeti pravilan stav prema takvom jednom činu, itd. Evo, ovo je jedan pokušaj i nadam se da će on dati rezultate.

Bez političke podrške ne može da se dođe do onoga što je pažnja i svetske javnosti i naravno i naše javnosti. Bombardovanje je svakako uticalo na to da je povećan broj oboljenja, jer posledice bombardovanja su dale rezultat to da su se oslobađali kancerogeni agensi, mutageni agensi, toksični agensi itd, od toga bar desetak hemikalija koje su na listi zabranjenih hemikalija prema Stokholmskoj konvenciji. Mi danas, recimo, govorimo o tome da bojni otrovi, koji su takođe Konvencijom zabranjeni, bili su upotrebljeni protiv ruskog dvostrukog špijuna Sergeja Skripaja i naravno da i mi to treba da osudimo. Drugo je pitanje ko stoji iza toga. To je sasvim nejasno itd. Ali, ako to zaslužuje toliku veliku pažnju svetske javnosti i stručne javnosti u svetu, onda valjda zaslužuje ovo što se dogodilo 1999. godine ovde u SR Jugoslaviji, sa tako velikim i štetnim posledicama itd. To govori o licemernosti i o monstruoznom načinu rezonovanja svetskih centara moći koje kroje kapu i politiku u tom pravcu.

Ono što želim da istaknem jeste i to da su neke svetske institucije, kao Svetska zdravstvena organizacija, instrumentalizovane tako da npr. i ona relativizuje uticaj bombardovanja, odnosno uticaja osiromašenog uranijuma, koji najviše deluje štetno preko uranijumske prašine. Oni govore o tome da npr. projektili koji su obogaćeni uranijumom imaju takvu košuljicu, takvo telo, da korodira posle 500 godina. Mnogo je projektila koji nisu eksplodirali u datom trenutku, ali praksa je pokazala zapravo da i posle godinu dana ili dve imamo da takvi projektili korodiraju i oslobađaju uranijumsku prašinu koja je veoma, veoma štetna.

To govori zapravo o tome da i mnoge svetske institucije idu u korist onoga što su centri moći. Socijalistička partija Srbije naravno osuđuje sve to i apsolutno je za formiranje ove komisije.

Hvala.
Reč ima predlagač, gospođa Maja Gojković. Izvolite.

Hvala vam na mogućnosti da se uključim u diskusiju, žao mi je što nisam mogla od početka, zbog svoje službene odsutnosti, ali sam pomno pratila raspravu ovde u parlamentu. Zaista želim da se zahvalim svim poslanicima koji su ozbiljno pristupili diskusiji o predlogu da se formira komisija koja bi ili koja će istražiti posledice bombardovanja iz 1999. godine po zdravlje ljudi u ovoj državi i zaštitu, odnosno posledice po životnu sredinu u kojoj živimo.

Doktor Darko Laketić, poslanik koga predlažem da bude predsednik ili predsedavajući komisije, koju će parlament, nadam se, usvojiti nakon usvajanja naše odluke i formiranja komisije, zaista je na jedan dobar i iscrpan način, kvalitetan, nepolitikantski juče obrazložio potrebu da se formira ova i ovakva komisija, sa vrlo važnim ciljem – da ovaj parlament učini isto što su uradili i parlamenti nekih evropskih država, a to je da tragamo za istinom kakve posledice je po život ljudi u ovoj državi ostavilo bombardovanje iz 1999. godine.

Dakle, ni sama nisam bila svesna kakvu će lavinu u javnosti pokretanje ove teme izazvati, što očigledno pokazuje samo jedno, da su građani naše države čekali ovaj čin da neko predloži i da neko na ozbiljan način počne da razgovara o ovom zaista velikom problemu.

Kada kažem da ćemo tragati za istinom, to naravno ne znači ono što neki pokušavaju u javnosti Srbije da prikažu, da će ta komisija ličiti na sudnicu, da ćemo mi bilo kome izricati presude i da ćemo mi tražiti način da kažemo javnosti Srbije ko je kriv. Ne. Cilj je, dakle, da se bavimo nečim drugim, nečim mnogo ozbiljnijim i da ne ličimo na sudnicu i da se ne opredeljujemo politički ko je za a ko je protiv, niti da istražujemo okolnosti zbog čega su države NATO pakta Jugoslaviju uopšte bombardovale. Dakle, ova komisija mora da pobegne od politikanstva i da se upušta to u politiku, zašto je NATO pakt bez odluke Saveta bezbednosti uopšte bombardovao našu državu. Mnogi od nas to znaju, većina naših građana Srbije to zna.

Da se osvrnem na diskusije više od 25 poslanika pre mog eventualno nekog sumiranja ovih diskusija. Znači, naš zadatak je upravo to da pobegnemo od politikanstva i da ne pričamo o tome da li je politika do 1999. godine bila ispravna ili da se okrećemo ka prošlosti i razgovaramo o tome da li je cilj bombardovanja i stradanja građana Jugoslavije i posledica koje danas osećamo od tog bombardovanja, kako u životnom smislu, tako i političkom smislu, bila u stvari namera da se devet godina kasnije proglasi nezavisnost jednog dela teritorije Republike Srbije i da se samoproglasi nova država na evropskom kontinentu. Zato vas molim da svi zajedno u toj komisiji, ko bude učestvovao, bežimo od takvih tema, jer će to samo pomoći onima koji su nas sprečavali ili koji će, naravno, na svaki način onemogućavati rad ove komisije. Toga moram oda budemo svesni, da rad koji očekuje poslanike po ovom pitanju ni malo neće biti lak, ni malo neće lagodan, da će biti mnogo otpora i da će biti mnogo pokušaja uticaja na njihov rad.

Vidim da smo izazvali veliko interesovanje ne samo među građanima koji šalju mejlove, nude svoju pomoć, podršku, podatke koje imaju, stručnjaci se javljaju, naučnici, doktori, sve što stigne na mejl Skupštine biće upućeno ka komisiji da razmotre važnost i relevantnost ovih potencijalnih svedočenja i da za ove ljude komisija vidi kakve podatke i dokumente imaju i da li oni mogu da se koriste u našem istražnom postupku.

Mediji su takođe veoma zainteresovani, ja sam im zahvalna na tome, jer ćutali su godinama, godinama i godinama i shvatili su da ćutanje je neki put u nekim upravnim postupcima odobravanje, neki put je ćutanje i strah da će vas neko opomenuti pa morate sakrijete tu temu od građana Srbije, a drago mi je da su se sada ohrabrili da pišu o tome, da organizuju emisije, bez obzira što često, moram da primetim, pokušavaju i da relativizuju rad ove komisije, da unapred kažu da poslanici nisu stručni.

Naravno, ni naše kolege u italijanskom parlamentu nisu stručnjaci u toj oblasti, ali su na odličan način uradili svoj posao posle više godina rada i da relativizuju uopšte, recimo, i moj pokušaj da predložim vama da počnemo da se bavimo ovako važnom temom, postavljajući pitanje čime se ja bavim i koje su moje stručne reference. Evo, nije važno šta sam završila kao predlagač, važno je to da sam poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i da predstavljam građane ove države ovde. Što se tiče obrazovanja, ne moram da imam ni osnovno obrazovanje, važno je da predstavljam narod Republike Srbije i to je moj odgovor novinarima koji postavljaju javno pitanje ko sam ja, šta sam ja i da li sam završila atomsku fiziku da bih se bavila ovakvim pitanjima. Nisam, ja sam samo običan narodni poslanik, što i njima želim da budu - narodni novinari, konačno.

Dakle, rekla sam, zaista nemojte da razmišljate prilikom vaše odluke o glasanju. Nećete pogrešiti ako pritisnete zeleno dugme, jer nema građanina ove države kome nije potrebna istina, ma kakva ona bila, a koja se odnosi na njihovo zdravlje i zdravlje njihove dece i, uostalom, budućeg način života u ovoj državi.

Naravno da smo izazvali pažnju i mnogih drugih mimo građana Srbije, mimo javnosti naše države, kao, sasvim je razumljivo, i njihovo interesovanje, jer ovo je očigledno tema koja je bila tabu tema dugo godina i koja je njima odgovarala da i dalje bude tabu tema i da se ne govori javno o eventualnim posledicama i to govori samo po sebi, jer treća grupa sektora koji je zainteresovan sada za formiranje ove komisije unapred govori da posledica nije bilo, da posledica nikakvih nema i činjenica da smo bombardovani projektilima sa osiromašenim uranijumom je u stvari nešto što je poželjeno, što je zdravo i da je to dobro i za zdravlje ljudi i za životnu sredinu.

Ne želim sa njima da sporim, iako ni oni nisu atomski fizičari, nego su završili neke druge fakultete, ili su im poslali nešto drugo, ali svako od nas ima neku misiju i oni verovatno treba da predstavljaju nekog drugog, a mi predstavljamo samo Srbiju.

Znači, rekla sam da naša komisija nije zamišljena kao sudnica, da se neće baviti nikakvim političkim okolnostima, temama, a da li smo bombardovani zbog samostalnosti i samoproglašene nezavisnosti jednog dela Republike Srbije, bombardovanje u svakom slučaju nema opravdanje nikakvo, nigde, ne samo Jugoslavije, nego bilo gde na svetu. Ako neko nije u stanju da reši problem na drugi način, onda zaista bombardovanje bilo kog naroda i građana nije način i nije korišćenje osiromašenog uranijuma samo zločin. Zločin je sam čin bombardovanja bilo koga, Srba i drugih država u svetu koje su prolazile pre nas i posle nas onaj isti pakao kroz koji smo zajedno prolazili mi, ali kažem da se ne bavimo prošlošću, jer onda komisija neće moći da ispuni svoj cilj, a to je da na ozbiljan način, kroz svedočenja ljudi, kroz prikupljanje građe, prikupljanje dokaza za, prikupljanje dokaza koji govore protiv teze koju smo mi postavili i da se dođe do istine za nekoliko godina i da ponovo mi u plenumu razgovaramo o tome šta je komisija uradila do kraja 2020. godine, a na svakih par meseci ćemo kao poslanici dobijati rezultate njihovog rada. Mi to stvarno dugujemo građanima ove države bez ikakvog politikantstva.

U javnosti se kao unapred razlog protiv formiranja ove komisije, pa, eto, ako baš moramo da formiramo kao parlament nekakvu komisiju o istrazi ovih posledica na zdravlje ljudi, koriste poluinformacije neke ili namerno se plasiraju nekakve informacije da imamo izveštaj UN iz 2001. godine i da moramo sa time da se zadovoljimo, jer, Bože moj, eto, to je tako napisano.

Evo, iskoristiću priliku što sam poslanik i što mogu da kažem i vama uvažene kolege da taj izveštaj iz 2001. godine nije baš takav kako ga oni koji se pozivaju na njega pozivaju i koji koriste samo pojedine delove, koji očigledno odgovaraju, ne znam iz kojih interesa, i to su ljudi koji žive u ovoj državi. Treba da budu zainteresovani za istinu, a ne za poluistinu. Izveštaj u celini postoji i na sve načine ćemo pomoći komisiji, dr Darku Laketiću, da dobije pravi iscrpan izveštaj UN iz 2001. godine, a ne ono što je objavljeno na nekoliko stranica.

U pitanju je izveštaj UN koji je radio Senegalac Bakari Kante. To mu je ime. On je bio šef prve Misije u UNEP. UNEP je program UN za čovekovu okolinu. Takav je prevod. Kod nas bi to bilo – Program za zaštitu životne sredine.

NJegov tekst, iskreno, istine radi, nikada nisu objavile UN zato štop je taj izveštaj bio poguban za deo međunarodne zajednice koji je podržao bombardovanje, odnosno učestvovao u njemu i poguban da bi se objavilo u UN, jer UN nije grupa od nekoliko zemalja, nego su tu države koje umeju da razmišljaju svojim glavama i kojima zaštita životne sredine i zdravlje ljudi zaista mnogo znači, bez obzira da li su bombardovani, ubijani neki narodi koji žive na prostorima zapadnog Balkana, Jugoslavije, koji očigledno za deo međunarodne zajednice je niži nivo od naroda, pa može da bude na ovaj način kažnjavan, ali ono što je dobro, kada uđete malo u suštinu i istražujete u medijima, je jedan hrabar, nezavisan američki novinar pod imenom Robert Parons, uspeo svojim kanalima da dobije izveštaj iz 2001. godine UN, gospodina Kantea i da objavi u švajcarskim novinama „Kurije“ i da objavi u „Diplomatik“, mislim da ima čitav tekst, i govori u ekološkom smislu o jednoj ogromnoj katastrofi koja se desila u Jugoslaviji, a koja je zbog vetrova zahvatila i sve okolne države. Zato je taj izveštaj morao da se skloni, jer svi znamo koliko su zemlje članice EU osetljive kada je u pitanju problem koji se prenosi na njih.

U sedištu u Najrobiju ove organizacije postoji pravi izveštaj. Nadam se da niko nije imao hrabrosti i smelosti politički i diplomatske da ga potpuno unište, ali ako budemo mogli da pronađemo i gospodina Roberta Parsonsa, ja sam ubeđena, kao nezavistan novinar da je tako važan izveštaj, na osnovu koga je napravio ozbiljan članak, i sačuvao.

Postoji i drugi izveštaj, izveštaj kojim je rukovodio bivši ministar ekologije Finske. NJegov izveštaj je takođe katastrofalan po one koji tvrde da baš nikakvog uticaja i nikakvih problema nije bilo što smo bombardovani određenim projektilima sa osiromašenim uranijumom i, evo, gle čuda, izveštaj je napisan na 72 stranice. To, takođe, onaj ko hoće može da dobije, može da istraži bez problema, jer više to nije tabu tema nigde. Izveštaj od 72 stranice, gde je 70 stranice uklonjeno i pod velikim pritiskom u UN su se našle samo dve strance koje u stvari ne govore ničemu. Imamo izveštaj i iz Švajcarske grupe.

Znači, sve ono što se govori uvek ima dve strane. Na nama je da pokušamo da dođemo do istine, da vidimo da li je bilo i u kojoj meri uticaja posle ovakvog zločinačkog bombardovanja sa osiromašenim uranijumom na građane Srbije, građane Jugoslavije i građane koji se nalaze u okolini naše države. Eto, vidite, priroda ne zna za granice, pa onda kada se desi katastrofa u jednoj državi probleme imaju i druge države, o čemu govore ovi izveštaji koji su morali da budu ulepšani i dobar deo pothranjen, sakriveni od javnosti, ali nemoguće je da nam se baš ništa ne dešava. To je apsolutno nemoguće, nemoguće da je to nešto zdravo. To je stvarno nemoguće. Sa tim ne mogu da se složim, bez obzira što nisam atomski fizičar, kako mi spočitavaju neki.

Sedamdeset osam dana smo mi bombardovani, pa smo bombardovani. Hiljadu i 100 aviona je nas nadletalo i izbacivalo te različite projektile. Trideset hiljada projektila je bačeno na tadašnju Jugoslaviju. Petnaest tona osiromašenog uranijuma.

Znači, stručnjaci, nisam ja kao pravnik, kao običan građanin ove države, ovo izračunala. Kažu da je 15 tona osiromašenog uranijuma dovoljno za konstrukciju blizu 170 replika nuklearne bombe koja je bačena na Hirošimu, 35 kilograma uranijuma 235, to im je šifra, verovatno.

Posledice su dugoročne i posledice su bile nesagledive već 2001. godine, jer taj koji je 2001. godine rekao da je to nešto dobro i zdravo, taj očigledno nije stručno lice, a ne mi koji tragamo za istinom.

Zato ne bi trebalo da niti da neko diže paniku, a najmanje je potrebno da bilo ko potpuno bespotrebno relativizuje naš pokušaj da ozbiljno dođemo do istine i tu smo svi zajedno, bez obzira na naše političke pripadnosti da podržimo ovaj predlog, da zažmurimo nad tim što se mi ne slažemo najčešće, ali nad ovim brojkama treba da se složimo, jer te brojke su istinite i da zajedničkim naporima dođemo do istine i ništa više, ali i ništa manje.

Drago mi je da ćemo danas na glasanju nakon završene iscrpne rasprave glasati za ovaj predlog. Ubeđena sam da ćemo ovaj predlog i izglasati i omogućiti kolegama da počnu da rade i da građanima Srbije saopšte konačno šta je istina i da li mi imamo posledice po naše zdravlje i zagađenje životne sredine. Hvala vam.

Hvala, gospođo Gojković.
Reč ima narodni poslanik Radoslav Jović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, kraj 20. veka, tu 1999. godinu naš narod će pamtiti po zlu, neviđenoj nepravdi. Najveće vojne sile sveta brutalno su, kršeći povelju UN, napali jednu malu evropsku zemlju.

Tih 78 paklenih dana trpeli smo teror sile. Desetog juna, kada se potpisivanjem Kumanovskog sporazuma okončalo to bezumlje rezultati su bili zastrašujući. Nekoliko hiljada poginulih i ranjenih i ogromna materijalna šteta koja se meri desetinama milijardi dolara. Uništeni su manastiri, crkve, bolnice, škole, fabrike, da ne nabrajam.

Ovih dana je, da vas podsetim, Vesli Klark dobio visoko odlikovanje od Hašima Tačija za to delo. Ne mogu a da se ne setim reči koje je u intervjuu za jedan list izgovorio penzionisani general NATO i vojni diplomata, Biađo Di Gracija, citiram: „Bombardovanje SRJ bilo je eksperimentalni rat NATO“.

Da ne ponavljam ono što već svi znamo, bio je to zločin bez presedana u novijoj istoriji. Bila je to surova agresija na malu i suverenu evropsku zemlju. Posledice toga, ovaj narod i ova država, uz velike napore i odricanja polako saniraju.

Novi kurs spoljne politike, koji je zasnovan na realnim činjenicama izgrađuje temelje na kojima će se graditi mir i lepša slika onog dela sveta kome pripadamo.

Međutim, ta naša iskrena želja za mirom i prosperitetom, za boljom budućnošću našeg naroda, ali i onih naroda koji žive u našem okruženju, ne smeju i ne mogu biti razlog da zatvorimo oči nad istinom, nad onim što jesu stvarne i moguće trajne posledice tog bezumlja i nepravde koja nam je učinjena na kraju minulog veka.

Ne smemo ćutati zbog nas i naših potomaka. Ne smemo ćutati zbog žrtava. Ne smemo ćutati zbog istine i pravde, ne smemo ćutati ni zbog onih koji raspolažu prevelikom silom i kojima može preći u naviku da olako potežu mač na male i nemoćne.

Dakle, mi ovim činom, formiranjem parlamentarne komisije koja će na objektivan način, uz poštovanje najviših naučnih i stručnih standarda, istražiti i one moguće dugoročne posledice NATO agresije po zdravlje ljudi i prirodnu okolinu. Između ostalog, dajemo i doprinos izgradnji pravednijih i boljih odnosa među narodima i državama u svetu, afirmišući ponovo pogaženo međunarodno pravo.

Razloge koji nas navode da podržimo i osnivanje i rad ovakve komisije svrstao bih u nekoliko kategorija. Prva kategorija su svakako moralni i etički razlozi, koji proističu iz naše odgovornosti prema istini, prema sadašnjim i budućim generacijama. O njima sam već govorio.

Drugu kategoriju razloga nazvao bih naučni-stručni razlozi, koji proističu iz naših dosegnutih saznanja o mogućem pogubnom i dugotrajnom uticaju upotrebe opasnih materija u cilju postizanja ratnih ciljeva, kao što je i upotreba osiromašenog uranijuma, čemu smo nažalost i mi bili izloženi 78 dana.

Kao lekar i kao čovek koji se decenijama bavio istraživanjem faktora kancerogeneze, faktora koji utiču na nastanak i razvoj malignih bolesti, sa pravom svedočim da postoje jasni naučno-verifikovani dokazi da radioaktivne materije, njihovi hemijski produkti, mogu biti uzrokom maligne transformacije ćelija i tkiva.

Takođe, sa pravom tvrdim da one mogu uticati na naš genetski kod, na biološku osnovu. Dakle, mogu izazvati opasne mutacije unutar jedra naših ćelija, čime naravno budu uzrokom razvoja opasnih oboljenja.

Opasne su posebno one promene koje nastaju u reproduktivnim ćelijama. Na taj način se te opasne bolesti i malformiteti mogu prenositi sa jedne generacije na drugu.

Dakle, i saznanjima koja smo dobili od nauke i saznanjima koja smo dobili od istraživanja posledica rata u Persijskom zalivu u kome je takođe korišćena ovakva municija i saznanjima koja smo dobili od italijanskih kolega, koji su dokazali vezu između obolevanja njihovih vojnika i njihovog boravka na KiM u toku rata, kao i pokazatelja koje nam daju statistička istraživanja o učestalosti pojave nekih oboljenja, posebno malignih, s pravom kao narod, kao ljudi, kao lekari, kao predstavnici naroda u ovom visokom domu postavljamo pitanje - da li postoji veza između porasta broja obolelih od nekih oboljenja, posebno malignih, između porasta broja sterilnih brakova, između porasta broja rađanja dece sa urođenim anomalijama itd, i činjenice da smo tokom agresije bili izloženi opasnim materijama?

Kraljevo, grad u kome sam rođen i živim, takođe je pretrpeo velika razaranja. Do sada sam kao lekar pregledao na desetine hiljada ljudi. Nisam radio istraživanja da bih smeo da tvrdim, ali, opšti utisak je da se znatno povećao broj obolelih od malignih bolesti, da je sve veći broj mladih bračnih parova koji ne mogu imati potomstvo, da je sve veći broj autoimunih bolesti, sve veći broj tzv. nespecifičnih alergija, sve veći broj mladih sa defektnim funkcijama jetre, bubrega i tako redom.

Jedna porodica u mojoj okolini za samo nekoliko godina nakon bombardovanja od osam članova izgubila je polovinu. Dakle, četvoro je umrlo od malignih bolesti. Ova preostala polovina te čestite porodice sa pravom očekuje odgovor, sa pravom očekuje istinu, kao i mnoštvo drugih porodica sa sličnom sudbinom u Srbiji.

Treća grupa razloga, takođe važna kategorija zbog kojih moramo pristupiti istraživanju, jeste politička i pravna. Naravno, tu ne smemo prejudicirati ništa, dok ne dobijemo rezultate istraživanja koje će obaviti ova komisija.

Na osnovu relevantnih činjenica do kojih ćemo, nadam se, doći, naša država, naše institucije, naše političke vođe i predstavnici moći će da zauzmu jasan stav o ovom važnom nacionalnom pitanju i jasno će voditi politiku na način da nam se više nikada ovakva tragedija ne ponovi, da se posledice saniraju što je pre moguće i na najefikasniji mogući način.

Lično mislim da svi moramo, u okvirima svojih mogućnosti, uključiti se u ovaj nacionalni posao od izvanrednog značaja. Ovde ne bi smelo biti bilo kakvih političkih, nacionalnih, verskih ili bilo kakvih drugih podela. Put ka istini morao bi biti sveti cilj za sve.

Komisiji predlažem da, sem što će u radu, verujem, koristiti ljude od nauke i struke, najbolje što imamo u Srbiji, svakako koristi podatke koje možemo lako dobiti iz regionalnih onkoloških dispanzera u Srbiji i ukrštanjem njihovih nalaza sa podacima o zonama najjačeg dejstva municije sa osiromašenim uranijumom, možemo lako doći do značajnih pokazatelja, odnosno do tzv. kvalifikovane verovatnoće.

Verujem da smo došli do takvog pitanja kada je neophodno i nužno da u traženju odgovora budemo razumni, racionalni, jedinstveni i iskreni. Zato puna podrška predlogu predsednice Narodne skupštine, puna podrška kolegi Laketiću kao budućem predsedniku ove komisije, puna podrška članovima te komisije i svima onima koji će uložiti trud da dođemo do rezultata kojima ćemo moći da verujemo i mi i naši građani, naša javnost, međunarodna javnost i međunarodne institucije.

Nažalost, kako reče general de Bijađ, ovo je bio eksperiment NATO-a. Ova komisija, nažalost, tužno je što moram to da kažem, treba da otkrije kakvi su to rezultati zastrašujućeg eksperimenta in vivo, odnosno nad živim ljudima. Hvala vam.

Hvala kolega.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.
Izvolite, kolega Bojaniću.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Danas ću govoriti na malo drugačiji način. Biću malo ličan, biću emotivan, govoriću kao čovek koji 2010. godine oboleo od leukemije. Mnoge diskusije juče su me pogodile i dale su mi motiv da govorim onako kako nisam hteo da govorim, posebno diskusija koja je za floskulu imala činjenice i propagandu. Evo, ja sam činjenica i ja sam i propaganda, živa.

Neću reći da sam se razboleo, da sam dobio leukemiju zbog intervencije NATO pakta, a možda i jesam. Zato i želim, kao i svi ostali ljudi da se istina sazna. Neću ja ništa imati od toga, ali imaće mnogi drugi. Neki koji su sa mnom iz mog grada, koji je pomenuo kolega Rade Jović, Kraljevo, u istom trenutku, te 2010. godine, ležali na Institutu, sada na Klinici za bolesti leukemije. Nažalost, to su bile mlade osobe, ja sam bio najstariji tamo. U istom periodu od 30 pacijenata, pet je bilo iz Kraljeva, četiri devojke i ja. Nijedna nije preživela.

Imao sam neku ludu sreću, a možda i nesreću da preživim i da ovde govorim o nekim stvarima. Verovatno, a neko je pomenuo, to je činjenica, Bogutovac, i to je činjenica. Te 1999. godine, Bogutovac, gde je bilo skladište ondašnjeg „Beopetrola“, nafte, benzina, je bombardovan. Tuda teče reka Ibar, koja teče i dan danas preko KiM. Sve i svašta je došlo tom rekom. Bombardovano je skladište u Ratini, takođe municije, u Mrsaću, ponovo u Bogutovcu. Da li je to uticalo? Verovatno da jeste.

Juče sam slušao govor kolege, mladog kolege iz Trstenika, koji je pokušao sve i svašta da opravda nešto što se ne opravdava i ovde niko ne sudi o NATO agresiji. Ovde pričamo o posledicama i o posledicama treba da pričamo. Zašto država ne reaguje? Zašto preventivno ne deluje? Na šta? Edukacijom? Da. Edukacijom možemo da kažemo našim ljudima da obrate mnogo više pažnje na svoje zdravlje, da redovno idu kod lekara.

Ko će preventivno da deluje protiv leukemije? Zna li mladi kolega koji su simptomi. Ja sam imao jednu veliku sreću. Možda to nije sreća, možda je to nešto odozgo. Moja sestra je hematolog i mi smo organizovali neko donatorsko veče, ona je gledala televizijsku emisiju i videla mene. Rekla je zetu – vodi ga sutra kod lekara, nešto nije u redu sa njim. Po boji lica je to videla. Da nisam otišao, verovatno bih i ja umro, ne bih bio u mogućnosti da ovo pričam i svi bi rekli – Bože dragi, umro mlad čovek. Obično kod Srba kad neko umre, a ne zna se što je umro – srce, umro od srca. Ne, leukemija je takva bolest, podmukla, gde vi imate nešto što se svima dešava – noćno znojenje, košmarne snove, umarate se i imate laganu temperaturu. Nemojmo napamet da pričamo. Ostavimo onima koji su stručnjaci da pričaju o stručnim stvarima, da pričaju o onome što jeste.

Prva konstatacija i prvo moje razmišljanje da povežem bombardovanje sa bolešću koja je mene dotakla i sa kojom sam se borio bila je konstatacija lekara ovde kod nas u Kliničkom centru. Gospodine Bojaniću, šta ste vi radili ceo život? Ceo život? Na moju sreću, ja sam bio čovek koji je radio u kancelariji, nisam imao naporan posao, nisam bio rudar, nisam bio na benzinskoj pumpi, nisam bio na terenima. Kaže, znate li da je vaš organizam razoren, vaši hromozomi, ja sam o hromozomima znao samo ono muško, žensko, iks, ipsilon, su rastureni, vaša formula ne postoji, vi ste čovek koji je 20 godina spavao na nuklearnom reaktoru. Od čega? Od kancelarijskog posla ili sam bio negde na nekim terenima? Da, u bombardovanjima oko Kraljeva bio sam stalno prisutan gde god je pala bomba, ali ne verujem da je to bio razlog.

U porodici, u tri generacije, niko nikada nije bolovao od takvih bolesti. Ono što je meni ostavilo poseban utisak, prvo pitanje koje sam u Italiji, jer i ja sam se lečio u Italiji i ozdravljenje sam dobio u Italiji, od interventskih lekara je bilo – gospodine Bojaniću, koliko je Kraljevo daleko od KiM? To je bilo njihovo prvo pitanje i njihova prva konstatacija. To su govorili lekari, nisu govorili političari.

Upravo sve to goni me da se i sada bavim ovim pitanjima, ne kao narodni poslanik, nego kao čovek koji želi da pomogne, jer to bombardovanje i sve te bolesti koje je bombardovanje prouzrokovalo, ako je prouzrokovalo, ne samo da će osiromašiti državu, jer to su skupe bolesti, neizlečive, nego pre svega ekonomski uništiti porodice.

Ono što je najgore, sva ta deca koja budu imala sreće kao i ja da se izleče, ako se leče od leukemije. Svi ti mladi ljudi, a ja u Kraljevu znam mnogo mladih ljudi koji u ovom trenutku imaju po 15-16 godina i nalaze se u Padovi ili ne znam gde u Italiji, da bi završili svoje lečenje koje je započeto u Srbiji, ako budu transplatirani biće ozračeni, ali biće mu ozračeno celo telo. Šta to znači? To znači, čovek koji se bori protiv tumora na određenom mestu na svom telu, zrači mu se samo taj deo. Svi koji obole od leukemije ozračuje im se ceo organizam. Nažalost, ti ljudi nikada neće imati svoju decu, neće se iskazati kao roditelji. Zar to nije tragedija? Mnogo zla je nanelo ovo bombardovanje.

Hvala.