Hvala.
Reč ima narodni poslanik Tatjana Macura.
Nije prisutna.
Reč ima narodni poslanik Milovan Krivokapić.
Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Poštovane koleginice i kolege, svih prethodnih 19 godina smo potiskivali misli i emocije, jer prethodna vlast nam nije dozvoljavala da na pravi način pričamo o NATO bombardovanju, držali smo to duboko u sebi.

Pričati o NATO bombardovanju i posledica za mene je velika obaveza i odgovornost, prvo, zbog toga što dolazim sa KiM, a onda i zbog profesije koju obavljam. Dvadeset i četvrtog marta 1999. godine u 19.45 časova, kao što svi znamo, oglasile su se prve sirene za opasnost, zaglušujući zvuk zaparao je vazduh na Srbijom. To je bio prvi dan u nizu od 78 predugih dana besomučne agresije najveće alijanse na svetu na malu, ponositu zemlju u srcu Evrope.

Najjačih 19, bez odobrenje Saveta bezbednosti UN, je udarilo na zemlju ne pokorenog naroda koji je samo branio svoje. Narednih 78 noći i dana NATO avioni su na nas ispalili 50 hiljada raznih projektila. Obrušili su se prvo na kasarne i PVO Vojske Jugoslavije, a ona i na celu zemlju. Razorena je infrastruktura, privreda, škole, bolnice, spomenici kulture, medijske kuće. Tako je iza sebe, u svakom minutu, NATO ostavljao miris gareža, pomešan sa dimom i mirisom ljudske krvi.

Teško je bilo u celoj našoj napaćenoj zemlji, a naročito teško na KiM. Udaralo je sa svih strana, i sa neba, i sa zemlje. Svako je imao svoj zadatak i svoje zaduženje. Moje kolege lekari i ja smo pored eksplozija i opšte haosa bili skoncentrisani i na pacijente. Rađale su se bebe, njihov plač nije prestao, a one odmah po dolasku na ovaj svet bile su predodređene da postanu mali heroji. Teška je bila trenutka situacija, ali je još teže bilo to što smo mi lekari tačno znali šta nas čeka i kakve su posledica bombardovanja i šta sa sobom nose NATO projektili.

Za 78 dana bombardovanja lansirano je preko 420 hiljada projektila, a korišćeno je 37 hiljada kasetnih bombi za bombardovanje civilnih ciljeva. Osim toga, deo bombi NATO bio je obogaćen osiromašenim uranijumom. Takvih raketa je bačeno oko 15 tona. Nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja bombardovanja nije našao na meti napada.

Svi znamo šta je osiromašeni uranijum i svakako neću davati definiciju, ali hoću da naglasim da samo jedna čestica osiromašenog uranijuma u limfnim čvorovima može da razori ceo imuni sistem. Pitam se da li i dalje treba da imamo oprečna mišljenja o tome da li osiromašeni uranijum i dalje ubija građane Srbije ili treba da prihvatimo činjenicu da je u godinama posle NATO bombardovanja Srbija stigla u vrh zemalja po broju obolelih od karcinoma i da je u vrhu u Evropi po smrtnosti od malignih bolesti, i to niko ne može da ospori.

Ispitivanje i analize koje su urađene na prostoru KiM, kao i podaci koje ima Zavod za javno zdravlje Kosovska Mitrovica, što ovi preko puta, koji su sada napustili, ne znaju da postoji Zavod za javno zdravlje u Kosovskoj Mitrovici, koji je pod ingerencijom Republike Srbije i Ministarstva zdravlja Republike Srbije… Znači, Zavod za javno zdravlje Kosovske Mitrovice ukazuje na značajno povećanje broja obolelih od malignih bolesti na ovim prostorima.

U posmatranom desetogodišnjem periodu posleratnih dešavanja, počev od 2004. godine, jer su se tada stekli uslovi za formiranje baze podataka, imamo stalno povećanje obolelih iz godine u godinu, ukupno preko 1.700 novoobolelih u srpskim i nealbanskim sredinama. Od toga je 60% obolelih muškaraca i 40% obolelih žena. Dakle, naglašavam još jednom da postoji kontinuiran porast obolelih. Najčešće maligna oboljenja kod muškaraca na teritoriji AP KiM su karcinom pluća, mokraćne bešike, prostate i debelog creva, a kod žena karcinom dojke, grlića materice, mokraćne bešike i pluća.

Sa povećanjem broja obolelih povećava se i broj umrlih od malignih bolesti, a ukupno je umrlo preko 1.100. U posmatranom desetogodišnjem periodu, vodeći uzroci umiranja kod muškaraca bili su karcinom pluća, debelog creva i prostate, a kod žena karcinom dojke i grlića materice. Sve analize pokazuju da imamo kontinuirani porast broja novoobolelih muškaraca i žena od malignih oboljenja na prostoru AP KiM, kao i porast stope mortaliteta sa tendencijom rasta u narednom periodu.

Povećava se broj obolele dece od malignih oboljenja. Udvostručen je u odnosu na vreme pre NATO agresije. Zato ne smemo da ćutimo, jer ćutanjem amnestiranog zločinca nije prethodna vlast dozvoljavala da stvari nazovemo pravim imenom. Zločin i agresiju smo morali da nazivamo intervencijom i strogo vodimo računa da se neko ne uvredi, jer za njih mi smo krivi što su nas bombardovali i zemlju nam razorili, što i dan danas govore u ovoj sali.

Nisu nam dozvoljavali da kažemo ništa o bombardovanju zbog sitnih ličnih interesa koji su bili iznad nacionalnih, iznad morala i obaveza prema sopstvenoj deci i generacijama koje dolaze, ali konačno je došlo vreme da zbog naše dece koja su napaćena i kažnjena, kao ni jedno u Evropi, odradimo posao koji moramo i trebamo, utvrdimo sve što se utvrditi može, a vezano je za NATO agresiju i to iznesemo u javnost.

Taman su mislili, gotovo je, prošlo je 19 godina, krivca nema, ostali su samo statistički podaci o kolateralnim štetama, a i oni vrede, pojavio se neko ko će da im kaže da takvi zločini ne zastarevaju. Ništa ne sme da zastari i sve mora da se zna. Ne zastareva i ne prolazi tuga i bol majki koje su sahranile svoju decu, koja su tek prohodala, a NATO bomba ih je već ubila i majke koje su ispraćale sinove u Vojsku, a nisu ih dočekale da se vrate, jer su na Košarama i drugim karaulama ostavili svoje mlade živote. Majke Milić ih Kosovske Mitrovice, koja je rodila tri sina. Dva sina je sahranila, poginuli su, a treći je nedugo posle toga preminuo od tuge i žalosti. Kako to da prođe, da se zaboravi? Kako da zastari. Na to nas stalno pominje Trg braće Milića koji nosi njihovo ime u Kosovskoj Mitrovici.

Svašta smo proživeli, ali i tonuli, ali sve ponovo uzdigli i našli svoj put. Put prosperiteta i napretka, put saradnje sa partnerima na istoku i na zapadu, ali kao vojno neutralna zemlja jer je vojna neutralnost za Srbiju jedina prava opcija, ali nikako ne možemo da budemo članovi alijanse, bilo bi to previše soli na srpsku ranu.

Svi mi imamo obavezu prema građanima, da im nakon predanog i iscrpnog rada, saopštimo istinu jer je NATO bombardovanje zločin bez presedana u istoriji čovečanstva.

U potpunosti podržavam formiranje komisije na čelu sa dr Darko Laketićem, da svetu pokaže pravu istinu o osiromašenom uranijumu i njegovim posledicama. Hvala lepo.

Hvala, dr Krivokapiću.
Reč ima Goran Bogdanović.
Nije prisutan.
Sledeći na listi je Desanka Repac. Izvolite.

Zahvaljujem.

Kao prvo, moram da pohvalim inicijativu i dam svoju moralnu podršku za donošenje odluke o formiranju komisije koja treba da utvrdi istinu i samo istinu o najvećem zločinu nad srpskim narodom u istoriji. Svima dugujemo istinu o tome šta su nam uradili. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije u Srbiji poznato je kao NATO agresija ili "Milosrdni anđeo". To je bila završna faza rata na KiM, koja je trajala od 24. do 10. juna 1999. godine.

To je najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore, od vremena Drugog svetskog rata. Zločin bez presedana. Uzrok bombardovanja, slučaj Račak i neuspeli pregovori u Rambujeu. Sve je rezultirano Kumanovskim sporazumom, Rezolucijom 1244 da bi 2008. godine došlo do proglašenja nezavisnosti AP Kosova.

Intervencija je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti, NATO je počeo zločinačke udare vazdušne 24. marta 1999. godine iz baze Avijano, na sve voljne ciljeve u SRJ. Napadi su trajali 78 dana. „Milosrdni anđeo“ je ubijao decu, razorio Srbiju. Ugašeno je 79 dečijih osmeha, mnogo ljudi je ranjeno i ostalo je bez svojih kuća i bez radnih mesta, a sve u operaciji koja je imala naziv humanitarna intervencija.

Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten. Srpske procene za 78 dana, da je 2500 žrtava, od toga 79 dece, dok je 12500 ljudi ranjeno. Naneta je šteta državi od 30 do 100 milijardi. Devetnaest zemalja Alijanse bez odobrenja UN obrušilo se na malu Srbiju, na njene kasarne protiv vazdušnu odbranu Vojske Jugoslavije.

Za 78 dana bombardovanja bilo je 30.000 vazdušnih naleta. Ispaljeno je 50.000 projektila, po nekima čak i 90.000, 19 na jednog, koje je to milosrđe. Na SRJ je bačeno oko 37.000 kasetnih bombi i kasetnih bombica blu 114 koje su paralisale energetski sistem. Deo bombi „Milosrdnog anđela“ je bio obogaćen osiromašenim uranijumom. To je oružje za masovno ubijanje. Koliko je takvih bombi bačeno, ne zna se zvanično. Da li su nas gađali sa još nečim, i to je nepoznanica.

Imamo šokantnu izjavu penzionisanog italijanskog generala NATO-a koji je rekao da je to bio eksperimentalni rat NATO-a i da je NATO trenirao svoju avijaciju. Birali su ciljeve koje su bombardovani. To su bili naftni i benzinski rezervoari sa tečnim gasom, rezervoari hemijskih supstanci, koji su se kasnije proširili na privatne i civilne objekte.

Usled eksplozije i požara oslobodili su se otrovni toksični i vrlo opasne hemijske materije koje su uticale na zdravlje ljudi. Godine 2015. je objavljen izveštaj da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih oboljenja, odnosno tumora. Jako je važno da se dokaže kako je bombardovanje uticalo na zdravlje stanovništva, na povećan broj malignih bolesti, na autoimune bolesti, na bolesti steriliteta. Najveći apel se upućuje zbog toga što imamo jako visok stepen oboljenja od malignih bolesti kod dece u Srbiji. Komisija treba da utvrdi posledice bombardovanja na zdravlje sa osvrtom na osiromašeni uranijum, jer je velika ekspanzija malignih bolesti u Srbiji.

Profesor Slobodan Čikarić, predsednik Društva za borbu protiv raka, izneo je podatak da je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma. Profesor smatra da i mala doza jonizujućeg zračenja može da dovede do malignih tumora. Maligni tumori mogu da se pojave tek posle 15 do 20 godina nakon izvršenog zračenja.

Period raspada uranijuma traje i po nekoliko stotina godina, pa i hiljada, tako da smo izloženi konstantnom zračenju koje izaziva mutacije gena i ćelija raznih vrsta. Najveći svetski mikrohirurg Stevanović smatra da nas čeka stvarnost koja je zadesila Japan 1945. godine kada su se rađane čitave jedne generacije beba sa raznim anomalijama.

Osiromašenim uranijum dovodi do mutacija gena i u polnim ćelijama, tako da se stvaraju uslovi za rađanje dece sa teškim, mentalnim i fizičkim anomalijama. Zbog toga, stručnjaci opominju da će osiromašeni uranijum zbog dugog raspada tek pokazati svoje najžešće dejstvo na zdravlje ljudi u Srbiji. Potrebno je vreme da se iskaže njegovo dejstvo.

Hoćemo istinu, da kažemo građanima Srbije, jer je ovo zločin nezapamćenih razmera. Hvala.

Hvala.
Reč ima Branka Stamenković. (Nije prisutna.)
Reč ima dr Branimir Rančić. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući, gospodine Marinkoviću.

Poštovana gospodo narodni poslanici, ova tema odnosno rasprava o obrazovanju komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana Srbije, kao i uticaj na životnu sredinu, sa posebnim osvrtom na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom, može se, po meni, podeliti u četiri dela.

Prvo, to je dejstvo radionukleotida na ljudski organizam. Drugo, to su epidemiološka zapažanja, odnosno epidemiološka anketa. Treće, to je postraumatski stres i malignitet. Ovom poglavlju, koje je obimno, treba da se posveti posebna pažnja i da zauzme posebno mesto u izveštaju koji će pripremiti moj cenjeni kolega dr Laketić. Četvrto, to je analiza istorije bolesti osoba sa malignitetom, ali sagledana u ovim epidemiološkim anketama. Tek tada možemo doći do statističke značajnosti koja ukazuje ili ne ukazuje na uzročno-posledičnu vezu dejstva osiromašenog uranijuma na malignitet.

Najpre treba definisati šta je zapravo osiromašeni uranijum. To je proizvod koji je dobijen od iskopane rude uranijuma. Većina radioaktivnih izotopa, a izotopi su atomi istog elementa, koji imaju isti broj protona i elektrona, ali različiti broj neutrona. Znači, imaju ista hemijska ali različita fizička svojstva. To se upotrebljava za nuklearno oružje i atomske centrale, a ono što je manje radioaktivno, to je radioaktivni izotop 238, koji ostaje i to je osiromašeni uranijum. Znači, izotop 238 ima isti atomski broj uranijuma, ali različiti maseni, što mu daje svojstva da bude dva puta gušći od olova i zapaljiv je pri udaru, što ga čini efikasnim pri probijanju opruga.

Većina atomskih jezgara koja postoje u prirodi su stabilna, tj. ostaju nepromenjena beskonačno dugo vremena. Neka jezgra elemenata su nestabilna, imaju osobinu da se transformišu u drugo jezgro, uz zračenje određenih čestica koje sa velikom energijom izlaze iz jezgra i ova pojava je poznata kao radioaktivnost. Znači, po pravilu, svaki prirodni elemenat ima jedan ili više stabilnih izotopa, dok su mu ostali radioaktivni, a samim tim i nestabilni, te se pre ili kasnije raspadaju.

Uranijum ima izotope koji su nestabilni i raspadaju se. Poluvreme raspada uranijuma je 4,5 milijardi godina. Znači, posledice možemo očekivati u kasnijim generacijama.

Ja ću sada govoriti nešto drugačije u odnosu na ostale kolege, govoriću o dejstvu radionukleotida na ljudski organizam, da bismo shvatili sve posledice koje mogu da nastanu nakon sagledavanja svih slučajeva u ovim epidemiološkim anketama koje će se raditi.

Neki radioaktivni zraci, alfa, beta, gama, iks ili rendgen zraci, kao i neutroni, imaju takvu prodornu moć da razbijaju atomska jezgra drugih elemenata menjajući osobine tog bombardovanog atoma. A kada se jednom atomu promeni osobina, odnosno struktura, to više nije atom tog prvobitnog elementa, već atom nekog drugog. Ako se to dogodi u jednom atomu, u sklopu molekula određenog jedinjenja, menjaće se i osobina molekula.

Radioaktivni zraci mogu da pogode atomsko jezgro nekog kritičnog atoma u kritičnom molekulu, u jedru, odnosno da nađu hromozom, pri čemu će doći do promena osobine te ćelije. Slikovitije da vam objasnim – u normalnom organizmu javiće se neko drugi, nastao iz ćelije, čije je svojstvo promenjeno udarom radioaktivnog zraka. Takva ćelija, sa promenjenim osobinama, neće se više ponašati kao ostale u njenoj okolini, one će početi nekontrolisano da se razmnožavaju, stvarajući tkivo koje nema nikakve koristi za organizam. Takav bezoblični ili divlji organizam u normalnom organizmu naziva se tumor.

Ali, da nisam toliko, uslovno rečeno dosadan, odnosno da ne govorim samo stručno, reći ću samo sledeće, s obzirom na vreme koje mi je preostalo – maligni tumori mogu da se pojave 15 do 10 godina nakon izlaganja zračenju, što znači da oni koji danas oboljevaju, može to biti posledica bombardovanja.

Empirijski podatak, prema podacima iz 2014. godine što se poklapa sa periodom od pre 15 do 20 godina, u Srbiji sa karcinomom se pojavljuje 2,5 puta više od svetskog proseka, a za područje Kosova i Metohije, koje je bilo izloženo najvećoj količini zračenja, čak i za 50%.

Latentni period, to je vreme koje je potrebno da se bolest razvije od trenutka izloženosti agensu za leukemije i limfome, je pet do deset godina, odnosno 7,5 godina u proseku, a upravo je toliko vremena prošlo od NATO bombardovanja 1999. do 2006. godine kada je registrovan visok skok u broju obolelih od leukemije i limfoma. Taj skok je 70, 80% veći u odnosu na 2005. godinu, a kada se sabere ukupan broj obolelih od 2006. do 2010. godine, onda je to 80% do 90%. Veći je broj obolelih od 2001. do 2005. godine.

Druga stvar, leukemije i limfomi čine samo 5% malignih bolesti, dok 95% čine solitarni tumori, pluća, grla, dojki, grlića materice i debelog creva. Latentni period za solitarne tumore je 10 do 20 godina.

Hvala, samo privedite kraju.

Samo da završim, jednu rečenicu.
Na kraju, preporučio bih komisiji da prati rad međunarodnog kongresa preventivne medicine, koji se svakog septembra organizuje na Institutu za javno zdravlje Medicinskog fakulteta u Nišu, gde će biti sigurno prezentovani podaci o malignim bolestima u Srbiji, kao i uzrocima njihovog nastajanja. Hvala na pažnji.

Hvala dr Rančiću.
Reč ima Aleksandra Jerkov. Nije prisutna.
Reč ima Aleksandar Stevanović. Nije prisutan.
Nenad Konstantinović. Nije prisutan.
Radoslav Milojičić. Nije prisutan.
Vladimir Đurić, izvolite kolega Đuriću.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, uvaženi građani Srbije, svaki put kada se u ovoj Skupštini raspravlja o nekoj temi koja ima veze sa Kosovom, emocije su visoke. Bolje bi za sve bilo da razgovaramo racionalno, jer Kosovo predstavlja glavnu političku temu u Srbiji decenijama i to je tema na kojoj se vlast osvaja, brani i gubi. Ne bi bilo dobro da se ispostavi da je ova tačka stavljena na dnevni red da bi se raspirivale strasti i zloupotrebljavale patriotske emocije i lične tragedije ljudi, da bi se ovde politički neistomišljenici optuživali za izdajstvo za NATO lobiranje i slične stvari.

U krajnjem, pristalica većeg stepena približavanja Srbiji NATO-u ima i među poslanicima vladajuće većine, samo što oni to nerado javno pokazuju i ja znam da to svi u ovoj sali znamo. Takođe je nesporno da se svi slažemo da je bombardovanje neopravdano, zločin bez presedana, gađanje civilnih ciljeva, između ostalog, i u mom gradu koji je sramno ostavljen bez ijednog mosta i nedeljama bez struje i vode, grad od preko 350-400 hiljada stanovnika u ono vreme.

Isto tako, u jednoj racionalnoj raspravi nema koristi za ovo društvo da se ovde bilo ko proziva za zaključenje bilo kakvog sporazuma sa NATO paktom, jer ako je loše biti potpisnik, onda je loše i biti na vlasti a ne raskidati te sporazume, a istovremeno se hvaliti procentima osvojenih glasova i nadmoćnošću u Skupštini, koja raskidanje tih sporazuma lako omogućava.

Ne bi bilo loše da čujemo i šta je politički cilj ove komisije, jer mi nismo ni kongres onkologa ili savez fizičara, mi smo političko telo, i ne bi bilo loše, pošto je ishod rada ove komisije manje-više svima unapred poznat. Štetnost uranijuma, pa čak i osiromašenog, apsolutno je nesporna i oko toga u ovoj sali niko ne sme imati dilemu i javno zdravlje građana svima mora biti na prvom mestu, bez obzira na političke razlike. Ali, diskusija i očekivani ishod rada ove komisije upućuju da će možda spoljna politika vladajuće većine biti promenjena, pa ne bi bilo loše da se to kaže, a dobro bi bilo čuti da li će, recimo, ishod rada komisije omogućiti građanima da podnesu odštetne zahteve prema štetnicima po njihovo javno zdravlje i da li će ishod rada ove komisije i države Srbiji biti takav da se građani ohrabre da te tužbe podnose i da im država u tome pomogne, što bi bilo sasvim u redu.

Svakako je bolje što se predlaže formiranje komisije a ne anketnog odbora jer, po Poslovniku Narodne skupštine, u komisiji učestvuju i stručnjaci, a u anketnom odboru samo narodni poslanici.

Međutim, problem sa predlogom odluke o njenom formiranju poslanička grupa „Slobodni poslanici“ vidi u tome što sastav komisije predlaže samo jedan narodni poslanik vladajuće većine i deluje da mi na njen sastav nećemo imati uticaj i da smo prinuđeni da na neki način ovu komisiju, čije formiranje želimo da podržimo, moramo da podržimo, bez da unapred znamo ko će ući u njen sastav. Neki poslanici su tokom diskusije stavili do znanja da već znaju njen sastav, mi ne znamo, mi vidimo samo u odluci, u predlogu odluke šta piše.

Po članu 68. stav 3. Poslovnika, propisano je da se odlukom o formiranju komisije utvrđuje i njen sastav, u tom smislu na neki način Predlog odluke nam deluje manjkavo. Upravo iz ovih razloga postoji bojazan da ova komisija neće dati prave efekte, a toliko su potrebni građanima i otuda bojazan da će ona više poslužiti za propagandu nego za utvrđivanje činjenica. Neki podaci su ovde izneti o tome kako 15 tona osiromašenog uranijuma predstavlja 170 replika nuklearne bombe bačene na Hirošimu, a istovremeno je rečeno da ne treba dizati paniku. Ko vodi Agenciju za zaštitu građana od jonizujućeg zračenja i nuklearnu bezbednost građana, evo, ja ću dodati jedan podatak, da se ipak ne poredimo sa Japancima, neumesno je, bomba bačena na Hirošimu nije bila nuklearna, bila je atomska, imala je u sebi samo 60 kilograma uranijuma, samo 60 kilograma uranijuma, čisto radi poređenja.

Još neke činjenice i pitanja. Zašto se komisija formira baš sada, zašto nije formirana mnogo ranije, a morala je biti? Zašto su UN i njihov Program za zaštitu životne sredine i habitat 1999. godine radili već istraživanja zagađenja od NATO bombardovanja,? Tada im je vlast ove države, koja je manje-više bila ista kao i sada, rekla da o osiromašenom uranijumu na teritoriji Srbije nema podataka. To stoji u njihovom izveštaju. Nema podataka. Ako je podataka bilo, a UN neistinito kažu da ih nema, a podataka je bilo, zašto komisija odmah tada nije bila formirana? Ista ova vladajuća većina je to mogla uraditi još 1999. godine i ta komisija je trebala to istraživati i dan danas.

Institut za javno zdravlje „Batut“ u svojim izveštajima konstatovao je da imamo incidencu od raka u rangu srednjeg rizika, ali da imamo visok mortalitet i da je uzrok obolevanja od raka bolja dijagnostika, loša preventiva, neprepoznavanje rizičnog ponašanja i ja bih očekivao da naša komisija demantuje „Batut“. Hvala vam.