Hvala, kolega Đuriću.
Reč ima gospođa Maja Gojković. Izvolite.

Zahvaljujem poslaniku što je učestvovao u debati oko ove tačke dnevnog reda. Moram proceduralno da mu objasnim da ne može da se sastav komisije nađe na dnevnom redu dok ne dobijemo uopšte odobrenje od parlamenta svojim glasanjem da li uopšte ovaj parlament želi da se osnuje komisija, jer komisija nije odbor, komisija nije stalno, niti privremeno radno telo, niti pododbor, komisija je nešto potpuno drugo. To znate i vi i ja.

Ovo je proceduralno jedini ispravan put da prvo parlament da odobrenje da se takva komisija odobri, da se objavi ta odluka u „Službenom glasniku“, a onda moj predlog da predsednik te komisije bude Darko Laketić i da upravo on predstavi parlamentu ko će biti po njegovoj zamisli u toj komisiji. Nemojte da brkamo odbore naše koji treba da odslikavaju sliku parlamenta u trenutku završetka izbora i izbornih rezultata, što je dosta teško sada kada su se mnoge poslaničke grupe prosto prestrojile, pogotovo u opozicionim redovima, formirali se novi klubovi itd, nego je komisija nešto potpuno drugo i ima potpuno drugačije ciljeve od odbora koje imamo predviđene Poslovnikom.

Komisija nije političko telo, kako ste vi to želeli ovde da kažete. Svako ko bi malo da se izvuče od glasanja kaže da je ovo sada nekakvo politikanstvo i da je ovo političko telo i već unapred zna šta će ta komisija da radi, već unapred zna kakvi će rezultati 2020. godine da budu. Evo da vam kažem, kao predlagač ove odluke, ja to ne znam. Ja to ne znam i ne mogu da učestvujem uopšte u raspravi sa vama koji sve već znate. Znate da nije bilo, ne mislim na vas lično, posledica bombardovanja po čovekovo zdravlje ili po životnu sredinu. Eto, ja to ne mogu da kažem. Ne samo zato što sam u neku ruku laik, nego zato što jednostavno to mogu samo da kažu relevantni činioci i ustanove, naučne, vojne i mnoge druge, a niko se u ovoj državi do sada na ovaj način nije bavio. Znači, prvo komisija pa ćemo onda raspravljati o odboru.

Da vam kažem, naš uzor je apsolutno način kako je radio parlament Republike Italije. Mi do sada nismo imali iskustva sa radom komisija koje treba da budu sastavljene od nekoliko poslanika, jedno malo operativno telo koje će zvati određene ljude ili predstavnike naučnih ustanova, Vojske Srbije, strance, novinare itd. da daju izjave i da prikupljamo dokumentaciju. Mi nemamo takvih iskustava i mi smo se bazirali na državu koja je to radila u nekoliko saziva italijanskog parlamenta, a na čelu svake te komisije, bez obzira na mandate, bio je senator Skanu. To je bilo jedno vrlo malo telo, mislim da ih je bilo najviše petoro, i naravno da nije odslikavalo sliku parlamenta jer to nije ni cilj.

Šta je cilj, ponovo ste pitali nekoliko puta. Cilj je, moram da ponovim nevernim Tomama, istina. To je cilj ove komisije. Mnogo se priča o tome od kako smo otvorili temu, mnogo komentara „za“, uglavnom, ali i oni koji žele da relitavizuju ovu temu i znaju sve unapred, ali to izgleda do 2018. godine nisu imali hrabrosti da kažu sve unapred i smatraju da posledica nikakvih nije bilo.

Naravno, svako od nas ima cilj, jer je ovo i humanitarno pitanje. Ovo nije humanitarno pitanje koje dotiče samo građane koji žive u Srbiji, a predstavljaju većinski srpski narod. Ovo je nešto što mora da zainteresuje i pripadnike Albanskog naroda koji živi na teritoriji Kosova i Metohije. Ovo je dobro, da dođemo do relevantnih podataka da li je ugroženo zdravlje svih nas ovde koji smo bombardovani i bilo bi možda dobro i interesantno da i privremeni organi u Prištini možda paralelno, ako budu imali hrabrosti, naprave ovakvu komisiju i da vidimo do kakvih podataka bi oni došli kada bi se ozbiljno, suštinski i sadržinski bavili pitanjem.

Na početku i na kraju, mi živimo svi zajedno u Republici Srbiji. Bombardovana je čitava teritorija Jugoslavije. Ako se ne varam mi živimo i dalje u Republici Srbiji i to je jedan od privremenih organa vlasti u Prištini, koji mora biti zainteresovan za ovo što ćemo mi početi da radimo.

Da li će se 2020. godine zbog prvog preliminarnog izveštaja promeniti spoljna politika Srbije? Vrlo interesantno povezivanje rezultata izveštaja za koji ne znamo kako ćemo dobiti, da li će nas to usmeriti ka promeni spoljne politike. Vidim da Italija nije promenila svoju spoljnu politiku. Nije promenila ni Belgija svoju spoljnu politiku. Nije promenio niko svoju spoljnu politiku, a zamislite, imali su hrabrosti da se suoče sa tim. NJima je možda još i teže, oni su članice NATO pakta. Oni su istraživali i još možda veći stepen odgovornosti njihovih vlada zašto su slali vojnike italijanske, belgijske i druge na teritoriju Kosova i Metohije da službuju bez ikakve zaštite, koji su obolevali, koji su, evidentno, oni imaju takve podatke, umirali od toga i uveliko, naravno, barem u Italiji postoje pravosnažne presude protiv njihovih vlada, jer Ministarstvo odbrane njihovo je slalo da službuju na teritoriji, koja je očigledno bila zagađena.

Veliki porast obolelih vojnika, velika stopa smrtnosti, pogotovo italijanskih, ne znam zašto, neću da zalazim u delove njihovog izveštaja, mi ne ispitujemo uticaj na zdravlje njihovih vojnika, nego nešto slično, ali njihov izveštaj nama zaista pomaže. Spoljna politika jedne države je nešto drugo, a mi tragamo za istinom zbog naših građana.

Zaista, hajde da prestanemo sa tim spočitavanjem i malicioznošću da li ja vodim Agenciju za atomsku energiju i zaštitu jonizujućeg zračenja. Poštovane kolege, ja ne vodim tu agenciju. Tu agenciju vodi direktor, tu agenciju vode stručni ljudi i ona se uopšte ne bavi tim pitanjima o kojima vi tako lakonski volite da govorite. Molim da vidite samo čime se bavi ova agencija.

Da li sam predsednik upravnog odbora? Da, ne vidim šta je tu uopšte sporno i molila bih da više ne debatujemo o tome. Kad bih ja izvukla primere koje su ozbiljne ustanove vodili ljudi koji nemaju ni fakultete, bilo kog karaktera, daleko bi otišli i opet bi argumenti bili na mojoj strani,

Jer jedan pravnik i advokat može da vodi upravne odbore, a vi znate šta upravni odbori rade. Vodim to dosta uspešno. Agencija je vrlo zadovoljna.

Recimo, mnogi protokoli su ovde čamili i nisu bili ratifikovani 15 godina od kako su potpisani u ovom parlamentu, kada sam postala predsednik Upravnog odbora uložila sam najveće napore da se pojave i da Srbija to ratifikuje. To je moj doprinos.

Ja se ne bavim fizikom, ne bavim se ni stručnim stvarima, ali kao neko ko je pravnik, ko je političar 28 godina, valjda znam da proučavam dokumentaciju i da mogu na pravi način i da iskoristim kada je to nama potrebno.

Uostalom, to bi bilo kao kada bi sada raspravljali da li novinari mogu da prave autorske emisije na ovu temu, a nisu fizičari, a imaju stavove i svađaju se sa gostima koji su naučnici, koji su generali, koji su izučavali ovo pitanje, pa im čak ni ne daju da govore, jer oni sve znaju, a nisu, eto, fizičari. Znači, nije zabranjeno valjda baviti se jednom temom, a da nisi u toj struci? To je stvarno jedan nonsens i trebalo bi parlament da se pobuni protiv takvog načina razmišljanja, koje u ovom sazivu malo, malo, pa vam neko to spočitava. Ministru odbranu kaže – nisi vojnik profesionalni, makar šta, stvarno? To nigde nema u demokratskim sistemima da neko kaže šta će političar u resoru neke vlade, nego mora da bude profesionalc? Znači treba ukinuti višestranački sistem i bavljenje politikom i izbore i to treba da postanu strukovna udruženja, što nije suština parlamenta?

Pravo mesto je da parlament osnuje ovo. Nismo mogli ranije. Čekajte, vi po nekim podacima nešto govorite što nije 2001. godine? Ne može 1999. godine da se napravi komisija. Poštovani kolega, pa 1999. godine smo bombardovani. Pa, ko pravi sutra ujutru komisiju? Pa, šta je bilo 2000. godine? Pravo pitanje je, ako hoćete da budete iskreni, da vodimo otvorenu debatu, da ne gledamo samo – vi ste, vi ste preko, to ne vodi ničemu, zašto nije to formirano od 2000. do 2012. godine? To je 12 godina. Od 1999. do 2000. godine, od bombardovanja do promene vlasti je manji period od 12 godina. Pitajte kolege u čijim redovima sedite i sedeli ste i verovatno ćete sedeti, šta su radili 12 godina, zašto nisu formiralo ovakvu komisiju, šta ih je to sprečavalo? Da li su se bojali nečega? Hoće li ih neko opomenuti? Neće moći da putuju? Šta, neće niko hteti da razgovara sa njima? Da li članovi stranaka tih ne oboljevaju, nemaju neku dilemu kada se probude ujutru i čuju da i ovaj, i ovaj, i ovaj iz njihove okoline oboleo ili umro? Mislite da ne pomisle da li je to možda od toga što smo mi svi zajedno bombardovani od osiromašenog uranijuma?

Da li mislite da Albanac u tim područjima o kojima mi danas razgovaramo nema takvu dilemu? Ja sam ubeđena da ima, bez obzira kako politički razmišlja. Znači, pitanje je – zašto niste, kada jeste? Ne, dobro je i ja im ne zameram što nisu to do 2012. godine formirali. Imaju neke svoje političke razloge i nisu želeli ili nisu smeli ako su to pomišljali da formiraju, ali hajde sada, 2018. godine, da nam ne bude najveći argument – a što niste ove godine ili što niste prošlog meseca, što ste baš sada?

Zaista bih volela da se na kraju naše rasprave, bez obzira kakvi su naši argumenti, šta ćemo izneti ovde, da ipak glasamo za ovaj predlog odluke i da podržimo tu odluku ne zato što sam je ja predložila, ja bih je podržala bilo ko da je podržao u ovom parlamentu, i da omogućimo da počne da radi.

Ja garantujem da će ta komisija raditi ozbiljno, da ćemo čuti i videti različite dokumentacije koje govore u prilog da je bilo zagađenja, ali i da nije bilo, i to čujemo, da neko pokušava da objasni da je osiromašeni uranijum nešto zdravo i nešto dobro, ja neću da polemišem o tome, imam neko svoje laičko mišljenje da nisu u pravu, ali dobro, ali da im omogućimo da počnu da rade i da vodimo ovakve debate kada dobijemo prvi izveštaj, da vidimo kakvih su podataka oni došli.

Mi smo krenuli zbog kolega koje su to uradili u državama članicama NATO pakta i zbog toga što smo došli do istraživanja nezavisnih novinara koji, opet, nisu iz naše države, nisu sa ove teritorije, zbog pravog izveštaja na koji ste se vi pozvali, ali pravog Izveštaja iz 2001. godine Ujedinjenih nacija koje je vodio Senegalac, prezime mislim Kante, jer taj pravi izveštaj nikada UN nisu objavile, ali ima ljudi koji očigledno taj izveštaj imaju i UN imaju taj njegov prvi izveštaj.

Ne mogu da poverujem da postoji teorija zavere i da su uništili Izveštaj UN i 2001. godine upravo on je bio šef prve misije UNEP-a, on je došao do zastrašujućih podataka.

Eto, to nije zavera Srba, pa sad da mi nešto radimo protiv drugih, mi nikome ne presuđujemo. Mi ćemo samo uz pomoć ove komisije da tragamo za istinom i to je dobro. To je dobro za nas, to je dobro za zemlje u okruženju i to je dobro i za našu budućnost.

Mi moramo da sarađujemo. Vi dobro znate da barem ovaj parlament odlično sarađuje i sa Parlamentarnom skupštinom NATO-a i nećemo tu saradnju menjati. Imamo našu delegaciju tamo.

Predsednik Parlamentarne skupštine NATO-a imam osećaj da ni ne ide više kući, jer on je poslednjih par meseci nekoliko puta bio, koliko ja znam, u ovom zdanju. Poslednji put pre nekoliko dana, ja nisam ni znala da je naš uvaženi gost.

Dobro sarađujemo i sa Parlamentarnom skupštinom ODKB-a, ja ne vidim šta bi ova komisija morala da pokvari, osim da će možda biti zainteresovani, možda neki parlamentarci da iz njihovih zemalja da učestvuju u našem radu, ako ih uvaženi članovi komisije pozovu. Hvala.

Hvala gospođo Gojković.
Vladimir Đurić.

Hvala.

Nemam ja ništa protiv da pravnik vodi organ upravljanja u Agenciji nadležnoj za nuklearnu bezbednost građana, to je sve ok, ali neprecizni podaci relativizuju značaj komisije mogu stvoriti nepotrebnu paniku ako se iznose.

Pitanje na koje nisam dobio odgovor, da li smo 1999. godine imali podatke o osiromašenom uranijumu koji je bačen na teritoriju ondašnje Jugoslavije ili nismo imali podatke? Ja govorim o Izveštaju UNEP-a i HABITAT-a iz 1999.

Pri tome, zašto komisija nije već tada formirana od strane ove države, ako je UNEP i HABITAT mogao 1999. da pošalje nekoliko mobilnih laboratorija i više desetina stručnjaka i u svom izveštaju već tada konstatovao četiri urbane kritične tačke na teritoriji Republike Srbije; Novi sad, Pančevo, Kragujevac i Bor? Zašto mi već tada nismo imali podatke i zašto i mi, kao i oni, nismo već tada mogli formirati komisiju?

Naravno, pitanje se odnosi i na sve naknadne vlasti, zašto oni naknadno to nisu do dana današnjeg uradili, pa onda je naravno i pitanje – zašto baš sad kad do sad nije i sad odjednom eto po hitnom postupku?

Dakle, takođe, ponoviću, očekujem da komisija potpuno relativizuje nalaze „Batuta“ koji konstatuje da je povećana incidenca od raka posledica boljeg obuhvata a veće discipline u prijavljivanju malignih bolesti i slabije primene iskustava razvijenih zemalja i konstatuje da po stopi obolevanja spadamo u srednje rizične zemlje, a po stopi smrtnosti, dakle neuspešnosti lečenja, spadamo među najgore.

Ja bih očekivao da komisija demantuje „Batut“ koji incidencu od raka pripisuje nekim drugim stvarima. Hvala.

Hvala.
Maja Gojković. Izvolite gospođo Gojković.

Hvala lepo.

Znate, ovaj, ne mogu da polemišem sa vama pošto ste vi laik jednako kao i ja.

(Vladimir Đurić: Ne, fizičar sam.)

Ipak ste laik, naravno. To što neko završi fiziku, to ne znači da je stručan toliko da može da zameni rad ove komisije. Zašto kažem da ste laik? Zato što samo laik može da kaže – zašto niste osnovali komisiju jer 1999. godine je bio jedan izveštaj i na osnovu tog izveštaja odmah je morala biti formirana komisija i zaključeno šta se dešava.

Da li ste uopšte čitali šta mi predlažemo? Mi proučavamo posledice. Nema posledica za proučavanje posle mesec dana od bombardovanja. Znate li koliko su radili italijanski parlamentarci, koliko dugo, da bi došli do jednog relevantnog izveštaja koji je predstavljen njihovoj javnosti, predstavljen parlamentu i svim članovima Evropskog parlamenta? Mesec dana, dva dana od boravka njihovih vojnika na teritoriji Kosova i Metohije? Trinaest godina. Trinaest godina da bi dobili pravi izveštaj. Ne izveštaj rekla-kazala koji ćemo mi ovde politički da rušimo i da se svađamo. Od 2005. godine do 2018. godine, tako se to radi ozbiljno.

Nije izveštaj koji će biti u potpunosti relevantan taj koji ćemo mi dobiti 2020. godine. Prvi preliminarni za šta? Normalno je da 2020. godine očekujemo da je kraj našeg mandata i da će ovaj posao nastaviti da radi neki drugi saziv. Ako neko zaista misli da dobije ozbiljne rezultate rada ove komisije, onda sigurno neće diskutovati što niste posle mesec dana od bombardovanja napravili komisiju.

Znači, Italijanima je trebalo 13 godina, a nama bi trebalo 15 dana. Znači, neće shvatiti ozbiljno ovaj deo komisije, ovaj deo vaše diskusije shvatiću kao politikanstvo da bi nešto vi rekli da je neko tu nešto nije hteo.

Do duše, posle samog bombardovanja, bilo je izuzetno mnogo drugog posla i vi to sami znate, uz to da nešto ne može da se proučava mesec dana posle nastanka, jer bi to bilo zaista neozbiljno i u stvari bi bilo zataškavanje pravog stanja stvari. Neće da komentarišete očigledno jer vam ne ide u prilog.

Izveštaj šefa prve misije UNEP, UN, eto ne poznajem tog čoveka, ne mogu politički da utičem na njega, a znam da je iz Senegala. Probaćemo da ga nađemo, nadamo se da više nije u sistemu nekih međunarodnih organizacija i da će moći možda da nam pomogne u traganju sa istinom jer njegov tekst izveštaja UN nikada nisu objavile 2001. godine, ali njegovi delovi su procurili u javnost zahvaljujući, baš zahvaljujući upravo američkom novinaru, jednom nezavisnom američkom novinaru koji prati rad UN u Ženevi i koji je taj izveštaj uspeo da objavi u Ženevskom dnevniku „Kurje“. Mogu da vam kažem i naziv izveštaja, možete da ga nađete na francuskom i na engleskom.

Naziv njegovog članka koji se bazira na izveštaju i gde je tačno, evo ja sam to izvukla, „Mon diplomatik“ je objavio deo i tačno izvukla, to su sve delovi iz njegovog izveštaja koji nikada nisu objavljeni, a vrlo su interesantni. To je alarmantan izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije, a zvalo se „Otrovi koje UN neće da vide“.

Mi tragamo i za tim izveštajem i možda ćemo i tu moći nešto da ukrstimo sa ovim izveštajima koje vi imate. Znači, interesantno je zašto je deo izveštaja odlučeno da se uopšte ne objavi i govori izveštaj koji govori o ekološkom užasu. Oni su ipak proučavali, UNEP proučava posledicu na životnu sredinu.

Znači, napominje se da je u pitanju ekološki užas. To je zaista jedna ozbiljna ocena preko koje ne možemo baš tako da pređemo. Kažu u tom izveštaju, sada ću probati da vam prevedem i citiram na brzinu, pošto u Jugoslaviji najčešće duvaju severno-zapadni vetrovi, to znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj, Bosni, Albaniji, bivšoj jugoslovenskoj Republici Makedoniji itd.

Ono što je zaista bitno je da je posle toga, kolega niste bili u prepodnevnom delu kada sam to govorila, usledilo još nekoliko timova i grupa stranaca koji su bili određeni od UN da daju i neke novije izveštaje. Evo, vaša omiljena godina, jesen 1999. godine, UN je osnovao balkansku radnu grupu, na čelu je bio bivši finski ministar Peka Havisto i oni su dali izveštaj, prvobitnu verziju, na 72 strane. Od te 72 stranice, volšebno su objavljene samo dve, jer su ovih 70 vrlo sa negativnim podacima. Taj izveštaj su 16. februara 2001. godine objavili i zaključili da je na Kosovo bačen tzv. prljavi uranijum.

Izvinite ako mi terminologija nije savršena, kao kod onih koji se bave time, ali laičkim rečnikom da bi me vi razumeli, da bi me razumeli građani Srbije, to je jednostavno tako i ne možemo mi da izbrišemo sada, bez namere da presuđujemo da je bilo ko tu u pravu, jedni i drugi, sad mi okrećemo glavu od izveštaja UN, kojih ima, ja mislim, tri ili četiri do sada koji govore o negativnoj situaciji na teritoriji bivše Jugoslavije i na teritoriji KiM, što se tiče posledica tog bombardovanja i posledica po život građana ove države, bez obzira da li su Srbiji ili Albanci, jer kada je neko bombardovan to ne bira po nacionalnoj pripadnosti ko će kasnije da oboli, da dobije karcinom, da dobije dijabetes, kako je počelo ovih dana da se govori, i da dobije neka druga teška oboljenja. Bilo bi zaista interesantno kada bi privremeni organi na teritoriji KiM krenuli našim putem i tragali za istinom u korist građana koji žive na toj teritoriji, a albanske su nacionalnosti. Hvala.

Hvala, gospođo Gojković.
(Vladimir Đurić: Replika.)
Zatvaramo krug replika. Stvarno nemate nikakav argument, nema osnova za repliku, sve vam je objašnjeno.
(Vladimir Đurić: Poslovnik.)
Ne, ne možete vi da birate. Nemamo meni ovde, nego Poslovnik koji treba da poštujemo. Pri tome ste malo omanuli koleginicu Gojković, vi niste fizičar, nego diplomirani mašinski inženjer.
Nastavljamo dalje.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem.

U prethodnom obraćanju govorila sam o potrebi da se naučimo razlici između propagande i činjenica, i to ostaje kao tvrdnja i kao potreba iz jednog vrlo jednostavnog razloga.

Ideja komisije kojoj je predloženi kolega Laketić za predsednika, koji će predložiti mali sastav operativni od pet ili šest, kako smo čuli, je da se utvrdi uzročno-posledična veza između mesta na kojima su bacani projektili sa osiromašenim uranijumom i razvoja različitih vrsta oboljenja kod stanovništva, kao i posledice po životnu sredinu, zemljište, vodu i vazduh. Tih mesta je na teritoriji Kosova 81, na drugim delovima Srbije devet, u Crnoj Gori jedno.

Kako ćemo utvrditi tu uzročno-posledičnu vezu? Tako što morate imati proverljivu naučnu metodologiju kojom ćete dokazati hipotezu koja je ovde svima prihvatljiva, jasna, skoro da ne izgleda da je potrebno da se dokazuje, da postoji direktna uzročno-posledična veza između projektila sa osiromašenim uranijumom i broja i vrste bolesti kod stanovništva. Ta vrsta istraživanja, metodološki, mora da bude takva da dokaz bude nedvosmislen, jer ovo je komisija radi istine, da bude proverljiv i da je svaki put moguće ponoviti dokaze u prilog hipotezi da je osiromašeni uranijum proizveo trajne posledice po zdravlje ljudi.

Ja sam i u uvodnom delu pozdravila ovu odluku iz jednog, možda za mnoge, neobičnog razloga. Bez obzira što Srbija nema direktnu i neposrednu nadležnost nad teritorijom Kosova, najveći broj ljudi koji danas žive na Kosovu je albansko stanovništvo, i dobro je što će Srbija istinu o tome, kakvu i da li je štetu napravljenu projektilima sa osiromašenim uranijumom, nadam se, predočiti albanskom stanovništvu. Važnije od toga, prve žrtve su pripadnici Vojske, policije i bezbednosnih snaga Srbije kojima takođe treba biti predočena istina, nepobitno utvrđena o uzročno-posledičnoj vezi nastanka bilo kojih vrsta oboljenja i osiromašenog uranijuma.

Nije problem ovde dokazati da je osiromašeni uranijum hemijski izuzetno štetan, radiološki manje ali radiološki. To je kvo demostrandum. To je nepobitna činjenica, niti se ova komisija osniva da se dokaže da je uranijum štetan. Naravno da jeste. Ova komisija treba da dokaže jedan poseban slučaj.

Moj motiv da govorim o potrebi da razlikujemo propagandu i činjenice je zato što sam ja za činjenice, za istinu koja nam nedostaje i koja uvek izgleda nemoćno pred propagandom. Mali nivo zabrinutosti ću da podelim sa vama zbog nepodeljenog stava da štete od bombardovanja trpi narod, zemljište, voda i vazduh. U to će poverovati svi ljudi koji žive u Srbiji. U to će poverovati svi ovde. To je svima očigledna istina i da je šteta takva da imamo nemerljiv broj obolelih od raka, da imamo posledice toksičnog dejstva uranijuma i da je to stanje stvari u našoj zemlji. To je nepodeljeno ubeđenje.

Šta je problem sa tim? Delila ja to ili ne, ja očekujem da gospodin Laketić utvrdi istinu i činjenice o uzročno-posledičnoj vezi na ovim lokalitetima gde su projektili sa osiromašenim uranijumom bacani.

Problem je u tome što će vesti o takvom duhu naše rasprave u medijima ići stranu ili dve kasnije ili ranije o vestima gde se isto tako ispravno zalažemo za podizanje nataliteta. Problem je što će te vesti o tome da smo zagađena, otrovana, toksična zemlja zbog bombardovanja ići stranu ili dve sa vestima u kojima govorimo o potrebi da se ekonomija razvija u ovoj zemlji, da dođu investitori i da razvijamo ono što treba da se razvija da bi društvo moglo da napreduje, da ne stagnira. Problem je što će ove vesti, a na žalost smo već svedoci tabloidne interpretacije onoga što se govori u ovoj sali, za šta ne smatram odgovornim nikoga od nas, ali politika je percepcija … DŽabe nam to što piše u novinama da mi ovde tvrdimo da je utvrđeno, nije utvrđeno, nego je posao komisije kojoj će predsedavati gospodin Laketić, što inače, ponavljam, smatram greškom. Trebali smo da se dogovorimo da to radi neko iz opozicije. Takvo je prosto stanje stvari, ne zato što je sličan anketnom odboru, nego zato što stvarno hoćemo da utvrdimo istinu.

To su manje ili veće štete sa kojima ćemo imati posla svi mi koje će pitati koliko ste zagađeni, koliko je vas bolesnih, koliko će dece biti rođeno sa deformitetima, koliko će biti smanjena plodnost, koliko će ljudi umreti pre nego što bi možda srećno i dugo živeli da nije bilo NATO bombardovanja.

Ako hoćemo zaista da komisija posluži svrsi radila ona dve godine, 10 ili 15, moja molba je da budemo vrlo pažljivi sa iznošenjem naših ubeđenja i stavova na koje imamo pravo sa ponavljanjem nepobednih, očiglednih činjenica da je osiromašeni uranijum hemijski toksičan i štetan i sa našim strpljenjem da sabiranjem svih dokumenata koji do sada nisu objavljeni, sa svedočenjem svih ljudi koji do sada nisu svedočili, zaista ponudimo nepobitne proverljive i dokazive činjenice.

Ako ne budemo tako postupali u okviru komisije, trpećemo jednu nepotrebnu i dodatnu štetu od naše iskrene želje da se istina utvrdi i da imamo nekakve preporuke i zaključke.

I s time sam završila svoj prethodni stav. Ako zaključci ne budu da je Srbija ta koja traži zabranu u UN projektila sa osiromašenim uranijumom, ako zaključak ne bude da ratifikujemo i konvenciju o zabrani kasatnih bombi, ako zaključak ne bude jasne informacije, pre svega, pripadnicima Vojske i policije i bezbednosnih snaga Srbije i zaključak da se podeli sa svima u Prištini sve do čega smo došli, onda ćemo promašiti osnovnu ideju ove komisije, a to je istinom i činjenicama protiv svake propagande. Hvala vam.

Hvala gospođo Čomić.
Gospođa Maja Gojković ima reč. Izvolite.

Hvala.

Samo kratko da se osvrnem na izlaganje koje smo čuli.

Više puta je ponavljana i juče u vašoj diskusiji, kako su me upoznale kolege i danas je reč „propaganda“, „propaganda“. Vrlo me brine ta vaša teza koju pokušavate manje ili više vešto da provučete, da formiranjem ove komisije možda neko ima nameru da vrši nekakvu propagandu.

Mogu odmah da vas razuverim u to i da vam opovrgnem malo vašu tezu, jer onda ispadne da onaj ko nije hteo da se upusti u ovakvo važno pitanje takođe je koristio to svoje nečinjenje zbog određene političke propagande, kako ne bi uznemiravao ni nas, ni ljude iz inostranstva, kako ste vi to rekli.

Možda, ja ne znam, eto vi već znate kako će da izgledaju zaključci ove komisije, možda, da je bilo ovakvih strašnih posledica po život naših građana, građana u našoj bližoj ili daljoj okolini i posledicama na zagađenje zaštite životne sredine.

Kada bi mene pitali da li da se suočimo, ako takvi budu rezultati komisije u prvom preliminarnom izveštaju, sa poražavajućim podacima ili da sakrivamo to zarad zagledanja u budućnost, zarad toga da ne uplašimo nekoga iz zemalja koje se nisu uplašile bile dok su nas bombardovale ili da ne uplašimo nekoga ko je već dovoljno uplašen ovde, jer nikako da dođe do prave istine, pravo da vam kažem, nemam nikakvu dilemu.

Više sam za to da se suočimo zaista sa posledicama ovog bombardovanja, da se hrabro suočimo svi, bez obzira da li verujemo da je bilo zagađenja, da li verujemo u tezu da je osiromašeni uranijum ugrozio živote italijanskih vojnika, belgijskih vojnika i nekih drugih. Čak i italijanskih državljana, jer preporučujem da ovaj izveštaj pogledate, imate ga na sajtu italijanskog parlamenta, italijanskih državljana koji žive u okolini baza odakle su poletali avioni koji su nas bombardovali. Nisu se plašili da će uplašiti tom istinom druge građane koji dolaze recimo, na Siciliju, pa letuju ili nekoga ko će da investira u tu državu, nego su pokazali građansku hrabrost, jer oni predstavljaju običnog italijanskog građanina koji oseća da na toj teritoriji gde se nalaze italijanske baze sa kojih su poletali avioni ka Jugoslaviji, ima ozbiljnih problema i da oboljevaju i njihovi građani, ne samo ovi vojnici koji su dolazili na teritoriju KiM, a oni kažu i zapadnog Balkana. Imaju vrlo široko ostraživanje, ali imaju istraživanja i na slične neke posledice koje imaju italijanski vojnici koji su službovali i u drugim zemljama širom sveta. Nisu se toga zaista bojali i ne bojimo se ni mi.

Neće biti nikakvih problema, jer će ljudi ozbiljno raditi na jednak način i metodologijom kojom su radili i poslanik Skanu i poslanica Boldrini i njih još troje. Mala komisija od pet je bila. Kada se napravi velika komisija može da dođe do nikakvih rezultata. Znači, ni pozitivnih ni negativnih, zato to i jeste komisija, ne poslanički odbor.

Zašto sam predložila dr Darka Laketića? Predložila sam dr Darka Laketića, jer se on ovi pitanjem bavi mesecima i mesecima, bez ikakve potrebe da pravi propagandu, daleku sakrivenu od očiju javnosti. Kada je uspeo da dođe do ovog izveštaja, razgovarao sa poslanikom Skanuom, suočio se i profesionalno sa mnogobrojnim indicijama da mu pacijenti oboljevaju i umiru od posledica ovog bombardovnja, došao je kod mene u kabinet i ko bi drugi mogao da vodi tu komisiju. Da li vlast ili opozicija, meni je potpuno svejedno ako će ta osoba da se ozbiljno bavi ovim pitanjem, bez ikakvog politikantstva, bez širenja priče ko je kriv za to, da li je kriv NATO ili neko drugi. Meni je uvek kriv onaj ko dođe na ideju da reši problem bombardovanjem.

To što važi za Jugoslaviju, odnosno za Srbiju, neću odustati od tog načina razmišljanja, kada jednako bombarduju druge države u svetu. Bombardovanje nije nikakvo rešenje. Bombardovanje je demonstriranje sile, bombardovanje je način da uništite jednu državu, ekonomski da je razorite, da ubijete mnoge ljude i šta ćemo onda sa tim, do kakvog rešenja se dolazi u svetu nakon bombardovanja?

Mislim da je zločin broj jedan bombardovanje, tek onda korišćenje osiromašenog uranijuma, kome to dođe na pamet, kaže – kako ćemo da rešimo krizu u ovom delu sveta, ingeniozno, idemo da ih bombardujemo. Idemo da ih bombardujemo 78 dana, idemo da ih ubijamo, idemo da rušimo od severa države, pa sve do teritorije KiM.

Uvek ću imati ispred sebe i danju i noću, sve dok budem živela, ono što se desilo u Vijetnamu, ono dete koje trči golo, onaj čuveni plakat koji je naša generacija gledala skoro svaki dan, gde ono dete ima natpis „zašto“. I dalje ne razumem zašto? Šta je bio cilj tog bombardovanja? Da unazadimo Srbiju i Jugoslaviju desetinama i desetinama godina unazad, pa sada da nas neko tapše i kaže – odlično, ekonomski napredujete. Da nije bilo bombardovanja, mi bi još mnogo bolje ekonomski napredovali. To treba da bude naš odgovor.

Mi parlamentarci nismo diplomate, mi ne moramo u rukavicama da razgovaramo, to treba da rade naše diplomate, to treba da rade oni koji vode našu državu, mi smo ovde predstavnici običnih ljudi. Kada nam oni kažu na ulici – pitaj ti zašto je to i to, mi to treba da radimo. Zato se osniva ova komisija i kažem vam, nemojte, to što mediji pišu ovo ili ono, zarekli smo se, sloboda medija ispred svega, pa i ispred istine, pustimo ih da oni rade svoj deo posla da li se mi slagali i ne, da ih ne ugrožavamo u tome, jer i za to dobijamo packe, kada god imamo neku kritiku na njihov način rada ili za pokušaj izazivanja senzacionalizma, da bi prodali novine malo više.

Zato vam kažem, Darko Laketić je ozbiljan čovek, ozbiljan poslanik i ubeđena sam da će on zadovoljiti potrebe svih većih poslaničkih grupa, bez obzira da li podržavaju rad Vlade ili opozicije, da budu uključeni u taj mali tim. Ja sam ubeđena u to i čekam njegov predlog, ali mu verujem, i podržaću ga. Hvala.