Hvala vam.
Gospodine predsedniče, imam jednu zamerku vama što ste prekidali poslanika Balšu Božovića u svom govoru. Ovaj govor zaista mnogo pomaže svima nama ovde u parlamentu da već unapred znamo kako će DS glasati, da je jedno ono što oni govore u medijima, da će svakako podržati formiranje komisije koja treba da se bavi posledicama bombardovanja NATO pakta 1999. godine Jugoslavije i uticaja tog bombardovanja na naše zdravlje i na zaštitu životne sredine. S druge strane, parlament je pravo mesto da se javno pred građanima Srbije iznese stvarni politički stav i to smo danas imali prilike da čujemo.
Većinu poslanika ovaj govor uopšte nije iznenadio. Ovaj govor je očekivan i znali smo da ne samo poslanik koji je malopre govorio, nego i oni koji svojim neprisustvom danas na sednici, prosto govore o tome koliki strah imaju od rezultata rada ove komisije i kako da objasne da su i oni podržali da ova komisija počne da radi.
Ovakva diskusija, kao što je diskusija bila Balše Božovića malopre, se nije čula u italijanskom parlamentu, kada su naše kolege radili ovo isto. Ni u jednom sazivu, ni u drugom, ni u trećem, ni kada su pokazali rezultate svoga rada pred svojim parlamentom i evropskim parlamentom, a to je izveštaj kojim se dokazuje da su italijanski vojnici oboljevali, obolevaju i oboljevaće u budućnosti i umiru od posledica toga što su službovali na teritoriji Kosova i Metohije i drugim teritorijama na zapadnom Balkanu, koje su bombardovane projektilima osiromašenog uranijuma.
Možete dobacivati, samo napred. Ali odustati neću bez obzira kako se zovem, kakva mi je politička biografija, kakav sam laik, neću odustati ni zato što nisam atomski fizičar, da ova komisija pred parlamentom jednoga dana kaže istinu.
Ako vi imate drugačije podatke, uvaženi kolega, izađite pred komisiju i recite vaše relevantno mišljenje, podatke zašto mislite da se u Srbiji ne umire od posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom.
(Balša Božović: Rekao sam da se umire.)
Nisam vas prekidala, čak sam se i zalagala da do kraja pred građanima Srbije kažete vaš stav i vaše mišljenje, a vi stav i mišljenje povodom formiranja komisije u stvari nemate ili nećete do kraja da ga iskažete ovde, jer znate da ćete sa dva zarez nešto posto, posle ovakvih govora i ne glasanja, imati nula posto.
Jedinu ocenu politike od kako je formiran višestranački sistem, pa dok god ga neko ne ukine, daju samo građani na izborima. To ne daju politički protivnici jedni drugima. To su paušalne ocene i to je zato što se mi ne slažemo.
Jedinu ocenu daju građani Srbije na izborima i vi loše govorite o građanima Srbije. Građani Srbije smatraju da je politika Aleksandra Vučića i stranaka koje ga podržavaju vrede 55% u ovom trenutku.
Ako vi hoćete da promenite narod pa da uvezemo neki drugi, onda to recite, ali nemojte po ovoj tački dnevnog reda. Nisam očekivala ni od koga da politizuje ovu temu i da zato što zna da ova tema boli mnoge građane Srbije, pa skoro sve bez obzira da li su Srbi, Albanci, Mađari, Slovaci, Rumuni, Bugari, nisam znala da se oboljevanja tako dele i bez obzira da li su u SNS, u SRS u LSV ili demokratskoj, jednako stradaju i jednako imaju posledice od bombardovanja.
To što je juče jedna novinarka govorila da u Danskoj više oboljeva od raka, niko ne spori ovde. Danska nije bombardovana. Mi se ne bavimo da li ima porast obolelih od raka uopšteno u Evropi i koja država u odnosu na broj građana jedne države ima manje ili više obolelih. To uopšte nije tema.
Samo ako neko hoće da zamuti pa da niko ništa ne razume, priča u Danskoj ih ima više. Nažalost, možda ih ima više i to je strašan podatak za mene kao za nekog ko se interesuje uopšte šta se dešava u svetu. Ali, mi govorimo da li ima porast broja obolelih od raznih teških bolesti zbog posledica bombardovanja. To su potpuno dve različite stvari. Nemali ili imali školu, valjda to svaki građanin razume šta je ovde potrebno da se ispituje.
Znate šta je žalosno? Žalosno je kada poslanik narodnog parlamenta Narodne skupštine ustane i govori ovakve stvari. Potpuno relativizuje, priča ko je kriv, ko nije kriv, strašno je uopšte reći da je Srbija bez obzira ko je kada, u kom trenutku vodio kriva, što je neko podigao avione i probleme rešavao bombardovanjem.
Molim predsedavajući da nikoga ne prekidate ko će tako nešto izgovoriti. To je dobro da Srbija čuje da ovde ima političara, da ima poslanika koji kažu – Srbija je kriva što su bacali osiromašeni uranijum na nas. To nećete čuti ni u jednoj državi sveta bez obzira da li se režimi menjaju.
Zločin je bombardovati nekog, to ću da ponovim sa osiromašenim ili neosiromašenim uranijumom. Zločin je bombardovati. Da li ste čuli nekada, a svi znamo, Japan za vreme Drugog svetskog rata na čijoj strani je bio. Znamo šta se desilo da bi oni kapitulirali. Je li tako? Bačene su prve atomske bombe na njih, na Hirošimu i na Nagasaki.
Na Hirošimu su bile jače i teže posledice kasnije po ljude i po zaštitu životne sredine, jer je bomba eksplodirala u vazduhu, to je ona čuvena pečurka. Nagasaki manje nešto posledica zato što je bomba udarila o tlo, o kameno tlo. Da li je ikada nekome palo na pamet u istoriji Japana da ovog trenutka, da ne izađe da se pokloni žrtvama tog stravičnog bombardovanja atomskom bombom? Da li je iko ikada, bez obzira na kojoj strani je bio Japan u Drugom svetskom ratu i ko je posle vodio njihove vlade?
To je strašno i to je žalosno da kod nas postoje političari kada hoćeš da otkriješ istinu, ovde niko nije rekao šta je istina i da li ljudi zaista obolevaju od ovih posledica i da li imamo posledice po životnu sredinu, ustane poslanik u odbranu od toga jer zna da neće biti na glasanju jer ga je sramota da pritisne dugme i da kaže – neću da se formira ova komisija; ustane i kaže – gde ste vi bili, gospođo Gojković, 1999. godine?
Ne znam gde ste vi bili. Znam da je Vuk Jeremić bio u Londonu, eto to znam. To često on sam govori, da je bio u Londonu. Znam da je dosta ljudi bilo u Budimpešti, u hotelima. Znači oni koji su imali nešto para, oni su uspeli da se sklone, da sklone svoju decu, porodice i ja im na tome ne zameram.
Svako iz Pakla rata, bombardovanja, bacanja bombi po glavama, uništavanja beži kako zna i ume. Gde ste vi bili, ja to ne znam. Ja sam bila u Srbiji. Ja sam bila u Srbiji i nikada neću, bez obzira da li imam para da pobegnem u neki Segedinski motel ili hotel u Budimpešti ili negde, tako sam vaspitana, neću napustiti svoju državu. Bila sam u skloništu.
Drago mi je da telefonirate i da niste spremni da vodimo dijalog na ozbiljna pitanja.
(Balša Božović: Jesam, nego neću.)
Mašite rukom, znam da vas ne interesuje, vas ništa ne interesuje.
(Balša Božović: Vi mene ne interesujete.)
Ja vas ne interesujem. Ni vi mene ne interesujete, ali predstavljate neki delić građana Srbije kojih je sve manje i manje.
Kada se obraćam vama, obraćam se ljudima koji su vam dali poverenje da danas budete protiv osnivanja ove komisije, da pravdate bombardovanje, da pravdate što je neko bacao osiromašeni uranijum po nama i po vama, Balša Božović i po vašim komšijama i po vašim porodicama. NJima se obraćam kad kažem Balša Božović, jer je neko zaokružio ime vaše stranke i poslao vas ovde. Sada kada govorite, ne govorite u vaše lično ime, kao što ja ne govorim u svoje ime i ne predlažem nešto u svoje ime, nego govorite u ime tih 2% koji još uvek veruju da ćete vi na pravi način da ih zastupate.
Znači, u Japanu niko ne bi imao ovakav govor, ovakve stavove kao što vi imate, a oni su bili u Drugom svetskom ratu na pogrešnoj strani. Mi nikada nismo bili na pogrešnoj strani. Srbija ima časnu istoriju.
Mi možemo da se vraćamo u prošlost, da budemo zagledani u prošlost i zagledani u budućnost, kako to članovi vaše poslaničke grupe kao mantru ponavljaju od 2000. godine, stalno da budemo zagledani u budućnost a da se suočimo sa prošlošću. Eto, prošlost je 1999. godina, delić toga. Hajde da spojimo tu prošlost iz 1999. godine i budućnost kojoj težimo, da vidimo gde smo i da vidimo da li kod nas ima posledica ili nema. Da li ima ili nema? Da li se u Srbiji zdravije živi, ili u Danskoj, kako smo čuli juče? Danska nije bombardovana, a Srbija jeste bombardovana.
Mi znamo da je vama teško da govorite o ovome. Pitate zašto nismo to od 1999. godine osnovali?
(Balša Božović: Što?)
Vidite, prvi izveštaj, uvaženi poslaniče Božoviću, čini mi se da ste u poznim godinama završili kako-tako fakultet i da mogu da vam objasnim neke stvari, prvi izveštaj o tome je napravljen 2001. godine. Ne znam šta da radimo od 1999. godine?
(Balša Božović: Ne znate šta da radite?)
Da, vi ste nam pomogli.
(Aleksandar Martinović: Obnavljali smo zemlju. Popravljali smo mostove. Koliko je mostova napravljeno?)
Znam ja da smo mi obnavljali zemlju, ali to uvaženog poslanika ne interesuje. NJivo njegove diskusije – gde ste bili i što ste to počeli da radite baš ove godine, jer, kaže, time bildujemo patriotske kapacitete. Kakva mudra rečenica! Ne, ne bildujemo, mi smo patriote. Kao što su i Italijani koji su istraživali ovo patriote. Kao što su, da vam kažem nešto, vi koji kažete da se ništa nije dešavalo, imam slovenački izveštaj, nisam ga prevela, ali pošto sam iz stare Jugoslavije razumem i slovenački dosta dobro, mi smo se školovali ne tako virtuelno nego smo morali da učimo i da čitamo i na makedonskom i na slovenačkom i ništa nam nije falilo, taj izveštaj kaže da je 200 belgijskih vojnika i oficira obolelo, iz belgijskog korpusa četvorica su umrla. Kako to da su stradali Italijani od osiromašenog uranijuma, stradali su Belgijanci, a Srbi nisu stradali? I svi građani, osim Srba, koji žive u ovoj državi nemaju posledice od osiromašenog uranijuma, mi ne oboljevamo, naša životna sredina gde se mi krećemo nije ugrožena, a svi evropski narodi koji istražuju ovo pitanje, čiji su vojnici poslati na teritoriju Kosova i Metohije bez ikakve zaštite i pripreme, njima je dozvoljeno da istražuju i utvrđuju da stvarno ima posledice i da njihovi vojnici zbog toga oboljevaju i umiru.
Mnogo je ovo teška tema, mnogo komplikovana, zahtevna, da bi o njoj razgovarali kao da sedimo u nekom beogradskom kafiću, da govorimo – sine, brate, šta je bilo 1999. godine, ali mi smo 1999. godine zaista obnavljali zemlju od pakla… Možete da se kreveljite koliko hoćete, uopšte mi ne smetate, čak mi i pomažete da završim diskusiju. Mnogo mi pomažete, kolega Božoviću.
(Balša Božović: Replika.)
To smo radili dok ste se vi pripremali da preuzmete državu 2000. godine, mimo izbornih rezultata, jer te izborne rezultate, nažalost, nikada ne možemo da vidimo jer su spaljeni u ovom zdanju.
Znači, mi smo krivi za sve. Hvala vam puno, kolega, a vi, eto, niste krivi baš ni za šta, niste krivi što je 2008. godine, a ne 2009. i 2010. godine, Kosovo samo proglasilo svoju nezavisnost, predsednik je bio Boris Tadić, predsednik Vlade je bio Vojislav Koštunica, ministar inostranih poslova bio je Vuk Jeremić, a vi ste ovde narod podizali 2000. godine da izađu na ulice, jer ste govorili – pitanje Kosova i Metohije je samo zbog Slobodana Miloševića, kada ga smenimo, Kosovo ostaje u Srbiji. A onda ste upali u ovo zdanje, spalili da ne bi videli kakvi su rezultati izbora zaista, i pokrali slike. Vratite slike, pa će vam sve biti oprošteno! Barem od toga da krenemo.
