Zahvaljujem predsedavajući.
Neću se obazirati na ova naručena pitanja koja smo jutros mogli da čujemo, naručena od strane Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, ne znam samo koliko ga je koštalo tako nešto.
Dame i gospodo narodni poslanici, na današnji dan pre 26 godina, dakle 21. juna 1992. godine dogodio se veliki zločin, zločin na Miljevačkom platou. U pitanju je agresija Hrvatske na Miljevački plato, u okolini Drniša u tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini na teritorijama koje su u to vreme bile pod zaštitom UN, kako je to propisano Rezolucijom 743 Saveta bezbednosti.
Imajući u vidu da gotovo niko nije odgovarao za ovaj zločin, moje pitanje je upućeno Ministarstvu spoljnih poslova – da li su do sada preduzete sve raspoložive mere prilikom bilateralnih susreta sa hrvatskim zvaničnicima, a u cilju pronalaženja i procesuiranja svih odgovornih za taj zločin u kome je život izgubilo 40 srpskih milicionera i teritorijalaca, a od kojih je većina masakrirana nakon zarobljavanja?
Taj mučki napad se desio 21. juna 1992. godine, u zoru, uprkos primirju koje je potpisano nekoliko dana ranije, kako bi se održao Međunarodni dečiji festival u Šibeniku.
Ono što je posebno problematično, to je što je u pitanju prva agresija Hrvatske nakon povlačenja JNA iz Hrvatske i nakon što su na toj teritoriji raspoređene međunarodne strane Unprofor-a, tzv. „plavi šlemovi“, koji su imali zadatak da demilitarizuju tu zonu i da uspostave mir.
Da podsetimo, februara 1992. godine prihvaćen je tzv. Vensov plan, tj. Sporazum o planu mirovnih operacija, kojim je predviđena demilitarizacija zona zahvaćenih ratom. Dvadeset i prvog februara 1992. godine usvojena je Rezolucija Saveta bezbednosti 743 kojom je uspostavljena Misija Unprofor-a.
Dalje, 8. juna 1992. godine usvojena je Rezolucija Saveta bezbednosti 758 kojom se dodatno pojačava snaga i mandat Unprofora. Uprkos svemu tome, kao i potpisanom primirju nekoliko dana pre toga, hrvatske snage su napale to područje, a epilog je 40 svirepo ubijenih Srba koji su nakon ubistva masakrirani i zatim bačeni u Krašku jamu u blizini sela Drinovci, a koju su zatim napunili smećem.
Tek dva meseca nakon ovog zločina Hrvatska je dozvolila Međunarodnoj ekspekrtskoj komisiji da izvrši ekshumaciju i identifikaciju žrtava. Taj proces je trajao mesecima, a uprkos svemu 12 leševa je ostalo neidentifikovano.
Savet bezbednosti je 30. juna iste godine izglasao Rezoluciju 762, kojom se traži od Hrvatske povlačenje na položaje pre 21. juna te godine, ali Hrvatska to naravno nikada nije ispoštovala.
Posebno teško i bolno pada saznanje da je ovaj zločin sniman kamerom, postojala je video kaseta koja se potom iznajmljivala kao svojevrsni horor film u zemljama zapadne Evrope, kao i to da je hrvatska radio stanica „Split“ u maniru krajnjeg cinizma emitovala imena poginulih Srba uz zvuke srpske nacionalne himne uz najgore moguće uvrede.
Nakon ovog zločina usledile su nove agresije na Republiku Srpsku Krajinu i novi zločini. Dakle, 22. januara 1993. godine na Ravne kotare je bio napad, tzv. operacija „Maslinica“ u kojoj je ubijeno 348 vojnika i civila, naravno Srba, a od posledica agresije još 165 civila. Dakle, ukupno 513 Srba. Ukupno je prognano sa te teritorije 10 hiljada Srba, a sela Smoković, Kašić i Islam Grčki su potpuno uništena i spaljena.
Godine 1993. devetog septembra napad na Medački DŽep u Lici, gde je ubijeno 88 Srba, civila i vojnika i policajaca, a kompletno su razorena sela Medak, Čitluk, Počitelj i Divosav. Među civilima je 26 osoba starijih od 60 godina, od čega 17 žena. Citiraću izjavu generala Žaka Kota od 19. septembra 1993. godine: „Nisam našao znakove života ni ljudi ni životinja u nekoliko sela kroz koja smo prošli. Razaranje je bilo potpuno, sistematsko i namerno“. Onda su usledile 1. maja „Bljesak“, posle „Oluja“, što već znamo iz istorije.
Samo još jednu rečenicu. Ako Hrvatska pledira da bude demokratska država koja poštuje ljudska prava, mora se suočiti sa prošlošću i priznati svoje zločine i naći odgovorne i procesuirati ih. Zahvaljujem.
