Zahvaljujem.

Ne sporeći vašu percepciju o tome da je rat za Republiku Srpsku jedan od ratova u kojima je Srbija pobedila, malo ćete imati s tom tvrdnjom problem sa zvaničnim izveštajima o tome kako je Srbija učestvovala u ratu u Bosni. A još veći problem ćete imati sa današnjom zvaničnom spoljnom politikom Republike Srbije.

(Marko Atlagić: Hajde.)

No, bilo kako bilo, narodni poslanici koji dobacuju – ajdeee, mogu – ajdeee sa mnom u Knin, ako hoćete. Ja mogu u Knin. Mogu i u Jamarje. Mogu i u Cimeše. Mogu gde god u Hrvatskoj. Nadam se da će taj poslanik bez problema preći granicu, pa pokazati svoje ponosno lice u Krajini. Ne znam, pitam. S obzirom da se tamo održavaju sastanci poslanika, narodni poslanik ima volju da dobacuje i učestvuje, pa ko velim – što ne bismo, vlast i opozicija u Hrvatsku?

Bez obzira na to što nas dvoje nećemo u ovom razgovoru ni na koji način dospeti do odgovora na pitanja koja ja postavljam, dobro je da se bar ovoliko razgovara o jednoj važnoj temi, jer su u pitanju bili živi ljudi - neki koji su ranjeni, neki koji su proterani, neki koji više nisu živi. Zbog tih ljudi pravimo zakon o ratnim memorijalima.

I u ime tog dubokog poštovanja istine, ja imam primedbu na način kako tretirate amandmanima ovu temu i uvek sam spremna za dijalog o rezultatima ratnih politika 90-ih. Jednom ćemo to imati kao ozbiljnu temu i posebno, a ne ovako usput, uz amandmane nedostojne rasprave.

Kolega Martinoviću, daću vam pravo na repliku, samo pre vas povreda Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Član 107.

Zaista veoma uvredljiva rasprava malo pre, uvredljiva za svakog Srbina, za Republiku Srbiju, za Republiku Srpsku, a onda to znači i za svakog narodnog poslanika.

Ne znam šta je gospođa Čomić mislila pod tim da to što je kolega rekao kako je nastala Republika Srpska i da je to zaista država srpskog naroda, da ćemo imati problema negde kad se budemo negde sretali na tu temu? Možda tamo gde ona ide da razgovara? Možda kod Skota? Možda u Soroševim kojekakvim fondacijama? Ali, gde god se razgovara sa Srbima i sa svim građanima koji žive u Srbiji i koji su lojalni Republici Srbiji, sasvim izvesno da tih problema nema, niti će ih biti.

Republika Srpska jeste ponos srpskog naroda. Zaista ne razumem da neko može da drugačije govori o toj državi, o toj pravoj srpskoj državi?

Kaže gospođa Čomić gde ona sve može a ode. Pa, nisam baš sigurna da sa tim treba da se hvali. Mnogo je ovde ljudi koji su rođeni u Republici Srpskoj Krajini, na teritoriji sadašnje Bosne i Hercegovine, sadašnje Hrvatske i mnogi ne mogu da odu tamo, ali ne zato što Gordana Čomić vredi više nego oni, nego zato što su oni ili neko njihov učestvovali u ratovima, zato što su ginuli u Republici Srpskoj, u Republici Srpskoj Krajini i mislim da na ovu temu niko nema pravo na ovaj način da razgovara i da se hvali da može da ode i u Knin. Možda može i 4. avgusta, kada niko normalan ne bi poželeo da ode tamo. Hvala.

Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? (Ne)
Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Gospođa Čomić je rekla da možemo da se sretnemo u Kninu. Te reči je uputila profesoru Marku Atlagiću. Pa, vi, gospođo Čomić, ne sumnjam da možete da odete u Knin kad god to poželite, vi i dok ste bili na vlasti vi ste vodili politiku – dragi Ivo, ako se ne varam, hvalili ste se kako će Ivo Sanader da vam pokloni na hiljade i hiljade, doduše na hrvatski jezik prevedenih stranica tekovina EU. Naravno, nikada Srbija te prevode nije dobila.

Ne sumnjam da vi u Knin možete da odete. Možete vi da odete i u Zagreb i ne sumnjam da će vas tamo vrlo gostoljubivo dočekati, ali, nažalost, Marko Atlagić u svoju rodnu Dalmaciju i u svoj rodni Knin teško da može da ode, zato što je bio ministar u Vladi Republike Srpske Krajine, zato što je branio srpski narod u Republici Srpskoj Krajini onda kada mu je bilo teško i kao univerzitetski profesor se 1995. godine obreo u Srbiji kao izbeglica, upravo od strane onih koje ste vi svojevremeno dok ste bili na vlasti nazivali – dragi Ivo, dragi Stipe itd.

Ali, hoću da vas podsetim na nešto drugo, gospođo Čomić. Vi iz DS krijete kao zmija noge, ono svoje drugo, vi ste ga tada nazivali rodoljubivo lice, danas ga nazivate ratno huškačko. Dozvolite samo, gospodine Milićeviću, da pročitam, kratko je. Saopštenje DS, od 2. oktobra 1990. godine, povodom hapšenja predsednika Srpskog četničkog pokreta, dr Vojislava Šešelja.

(Narodni poslanici DS dobacuju.)

Da, da, polako.

Kolega Martinoviću...

Završavam.
(Aleksandra Jerkov: Isteklo je vreme.)
Da, da, vreme je da se pokaže šta je DS…

Zahvaljujem, imaćete mogućnosti u nastavku.

Dozvolite, gospodine Milićeviću.
Vreme je da se pokaže…
Vidite kako su nervozni, čim čovek hoće nešto da čita, odmah počinju da viču.
Dakle - povodom hapšenja dr Vojislava Šešelja od strane organa unutrašnjih poslova zbog toga što je upisivao dobrovoljce i organizovao pomoć u ljudstvu srpskom narodu u Hrvatskoj, glavni Odbor DS odlučno zahteva da se dr Vojislav Šešelj odmah pusti na slobodu…

Kolega Martinoviću, zahvaljujem.