Na naslov Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.
Da li neko želi reč?
Kolega Deliću, izvolite.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon u svakom slučaju je bio potreban.

Kada čitate izveštaje o stanju naših ratnih memorijala iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata na teritoriji Makedonije i na teritoriji Grčke i kada vidite u kakvom se stanju nalaze stotine ili hiljade tih memorijala, onda razmišljate o tome koliko je potrebno da država na ozbiljan način počne da se bavi ovim problemom.

Zašto smo mi u našem predlogu amandmana, u članu 4. stavili da mora biti pripadnik Srpske pravoslavne crkve? Znate da jedan ogroman broj ratnih memorijala su spomen kosturnice spomen crkve, a takođe da se u crkvenim arhivama nalaze podaci o velikom broju memorijala ili stratišta. Kada smo vam to predložili, mi smo razmišljali možda samo o tome da to niste uradili namerno i da namerno niste zaboravili SPC.

Za nas iz SRS, ako ne prihvatite naš amandman, sve u pogledu ovoga zakona i vaših napora i vaše želje da se povede računa o ratnim memorijalima biće apsolutno jasno. Hvala.

Zahvaljujem.
Na naslov Predloga zakona amandman je podnela narodni poslanik LJiljana Mihajlović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na naslov Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Da li neko želi reč? (Da)
Kolega Stojanoviću, izvolite.

Hvala.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, gospodine ministre sa saradnicima, materija ratnih memorijala za SRS ima veoma veliki značaj. Stoga smo mi amandmanski intervenisali na sve članove zakone, kao i na sam naslov zakona. Tako mi predlažemo da umesto sadašnjeg naslova zakona, stoji – Zakon o ratnim memorijalima i načinu zaštite svih srpskih memorija.

Zašto predlažemo promenu naslova zakona? Razlog je jednostavan – iz teksta zakona proizilazi da će naša država voditi računa o zaštiti svih srpskih memorijala i to kako u državi Srbiji, tako i u inostranstvu.

Dame i gospodo narodni poslanici, herojski srpski narod je do sada učestvovao u sedam do devet otadžbinskih ratova. Srpski narod nikada nije imao pretenzije za osvajanje tuđih teritorija, uvek je branio svoju državu, svoja ognjišta i svoju slobodu. To su samo bili odbrambeni a nikad osvajački ratovi, što zaslužuje dužnu pažnju svih Srba koji su potomci slavnih ratnika. Zato predlažem da prihvatite ovaj naš amandman. Zahvaljujem.

Na naslov Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na naziv Predloga zakona amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurić, Miroslav Aleksić, Nenad Konstantinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na naziv Predloga zakona amandman su zajedno podneli narodni poslanici Dejan Šulkić i Garica Gajić.
Da li neko želi reč? (Da)
Kolega Šulkiću, izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Uvažene kolege, gospodine ministre, mi načelno smatramo da je potrebno doneti ovaj zakon i vi ste u obrazloženju naveli dosta razloga zašto to treba uraditi. Jedan od razloga jeste tzv. kodifikacija, objedinjavanje uopšte te zakonske regulative i tu se navodi nekoliko zakona koji su regulisali ovu oblast. Mi u ovom trenutku niti imamo mogućnost da o tome raspravljamo, niti je to potrebno, ali to pod obavezno ne znači da zakoni nisu bili dobri. Postavlja se pitanje kakva je primena bila i u tom smislu praksa će pokazati koliko ovaj zakon u stvari izgrađuje mehanizme da ovo što se proklamuje zakonom i što se daje u nadležnost državi i lokalnim samoupravama, da će biti ispoštovano.

U osnovi ovaj zakon se odnosi na tzv. ratne memorijale i on ističe i vrednuje duh oslobodilačkih napora i slobodarske tradicije Srbije, njene vojske i svih onih koji su se borili pod njenim simbolima, pod njenom zastavom, bez razlike da li je reč o Srbima ili pripadnicima drugih etničkih zajednica na području Srbije kao suverene države ili Srbije koja je kroz Kraljevinu Jugoslaviju, odnosno posleratnu Republiku Jugoslaviju imala te napore.

Dalje, bavi se takođe i razgraničenjem nadležnosti i evidentiranjem postojećih ratnih memorijala i spomenika, svega onoga što on podrazumeva. Kada je u pitanju razgraničenje nadležnosti, polazi se od pretpostavke ovim zakonom da će lokalne samouprave imati popriličan teret. U ovom trenutku mi nemamo zaista procenu kolika će obaveza biti lokalnih samouprava, tako da može da se desi da lokalne samouprave ne mogu ovu obavezu da ispune i nadam se da će se o tome voditi računa kada su u pitanju lokalne samouprave prilikom donošenja republičkog budžeta i kasnije lokalnih budžeta.

Mi smo pošli od toga da žrtve, pre podnošenja ovog amandmana, ne treba podvajati. Dakle, ne treba ovaj zakon, po nama, ne nagoveštava podršku ili pak pokretanje, ako tako mogu da kažem, istraživačkih poduhvata, niti evidentiranje neevidentiranih i neobeležnih mesta stradanja. Doduše, ovaj zakon to ne zabranjuje, ali ni na koji način to ne protežira i ne podržava. Tako da, uobičajeno je, i kod ovog zakona, diskreciona sfera ministra izvršnih vlasti je velika, pa se nadam da će kod donošenja podzakonskih akata sva pitanja koja nisu detaljno regulisana ovim zakonom, da će biti uređena.

Činjenica je da je bilo žrtava i stradanja u ratnim, ali je bilo i u posleratnim periodima i zato smatramo da bi trebalo ovaj zakon, mi smo predložili na koji način bi to trebalo da bude ali možda postoji i neki bolji način, ali smo svakako hteli da izazovemo ili isprovociramo jednu polemiku o ovoj temi i da možda od ministra čujemo, gospodine ministre, na koji način će se odnositi prema onim mestima stradanja koja nisu evidentirana, a činjenica je da postoje, ili pak da su evidentirana a da nisu obeležena.

Tu bih sad naveo nešto šta bi moglo da dođe u obzir. To su predratni spomenici, ili kako god da su bili kategorizovani između dva svetska rata, a da veliki broj njih nisu sačekali oslobođenje, bilo da je to za vreme rata učinio okupator ili možda i neke domaće strukture koje su delovale za vreme Drugog svetskog rata na ovim područjima, a svakako postoji veliki broj tih spomenika koji su podignuti pre Drugog svetskog rata, a koje je posleratna vlast, dakle posle Drugog svetskog rata, uklonila.

Interesantno je izvršiti popis, ne da bismo se dokazivali ko je bio veći dušman u predratnom periodu i svemu onome što obeležava napore iz Srbije, Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, da li je to bilo za vreme rata ili posle rata. Zatim, to predstavljaju mesta stradanja za vreme rata i posle rata, dakle, koja nisu obeležena a zna se za njih da postoje i naravno postoje i ona koja nisu evidentirana, a samim tim nisu ni obeležena, a u svakom slučaju poznato je da postoje. Navešću samo neke od primera, za sve ove strukture.

Kad su u pitanju predratni spomenici, postoje primeri dobre prakse, kao što je slučaj spomenik Kralju Petru I oslobodiocu u Zrenjaninu, nekadašnjem Petrogradu ili Bečkereku, koji je u međuvremenu obnovljen, a porušen je za vreme Drugog svetskog rata. Zatim, postoji i mesto stradanja, navešću primer u Velikoj Plani, u dvorištu gimnazije, da je prilikom izvođenja nekih radova otkrivena je masovno, tako da kažem, mesto stradanja i da na tome ništa nije rađeno do današnjeg dana. Dakle, ne treba praviti razliku između žrtava, da li je to bilo za vreme ratnih napora Srbije ili država u kojima je Srbija učestvovala, kojima je pripadala ili je to bilo na neki drugi način izvedeno.

Sa ove vremenske distance, dakle, posle 70-ak godina, kada nema ni egzekutora, mislim posebno na ove posleratne likvidacije i mesta stradanja, smatram da sa ove vremenske distance donošenje ovog zakona, ovo jeste u stvari jedna prilika da se na neki način ovaj zakon odnosi i tiče, ili bar da neko od vas to prokomentariše, ako to već imate na umu, da u tom smislu ovaj zakon daje neku nadu i neku šansu da će se i te žrtve i ta stradanja biti obeležena na dostojan način i da će im se odati počast.

Kada je u pitanju izjednačavanje, to sada možemo da kažemo da se pretpostavlja, ali isto ne bi bilo loše da se čuje, ako postoji veliki broj mesta stradanja ili mesta gde su vođene borbe, pa samim tim i stradanja velikog broja ljudi, civila, vojnika za vreme Drugog svetskog rata, onda takođe bi trebalo, pretpostavljam, pošto su izjednačeni u pogledu borbe protiv fašizma i ravnogorci da će i Ravna gora takođe biti ratni memorijal. Zatim, ako je Kuća cveća memorijal, na neki način pretpostavljamo da je i Oplenac memorijal.

Tako da bih vas zamolio, gospodine ministre, da možda na neka od ovih pitanja odgovorite, a neka od ovih pitanja mislim da postoji veliki broj građana koje interesuje – da li će se ikada istražiti i saznati šta je bilo sa žrtvama posle rata posebno? Dakle, postoje masovna mesta stradanja, pa vas molim da u tom smislu date neki odgovor. Hvala.

Zahvaljujem.
Na naslov Glave I amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč?
Koleginice Radeta, izvolite.

Nastavljamo samo ono što smo već govorili i što ćemo govoriti ceo dan, odnosno dok traju ovi amandmani, o tome koliko je ovaj zakon zapravo potreban i koliko su se nekako zapostavljale u našem narodu, možda ne u narodu, ali više među zvaničnicima, te činjenice o žrtvama, toliko da je, recimo, pre nekoliko meseci da se na Starom sajmištu, tamo gde je nekada bio logor, pojavio transparent SNS.

Naravno, brzo je sklonjen, ali to govori o tome koliko se ne vodi računa i koliko uopšte nije bilo, nema čak ni popisa tih nekih najvažnijih mesta gde su ginuli nedužni ljudi.

Mi smo 2017. godine, mislim da je u martu bilo, bili na sahrani u Merdaru, Žarko Milačić, dobrovoljac SRS poginuo u Mašićkoj Šagovini, gde je poginulo više dobrovoljaca, tada naravno, svi pod komandom tadašnje JNA. Sahranjen je posle 26 godina, istina, uz vojne počasti, ali bez ijednog zvaničnika koji je u ime države trebalo valjda tu da se pojavi, da se skrene pažnja kako Hrvati da ne bi odgovarali za masovna ubistva, kako neće masovne grobnice da otvaraju, nego jednog po jednog Srbina, koji je sahranjen u tim masovnim grobnicama tako dostavljaju porodici.

Još uvek nisu svi iz Mašićke Šagovine leševi dovezeni u Srbiju, odnosno tamo odakle su, porodice nisu sahranile, zato što niko iz države ne želi da se uključi u rešavanje tog problema, i pokojni Žarko Milačić je pronađen tako što je jednoj porodici, u toj Mašićkoj Šagovini su ubijena dva sina, trećeg sina su naterali da zatrpava leševe, pa i svoja dva brata, i onda su oni odselili, ne žive više u Srbiji i oni su dali podatke bratu Žarka Milačića, koji se lično vrlo zainteresovao da pronađe posmrtne ostatke svoga brata.

Dakle, moramo mnogo više kao država i bez obzira na ovaj zakon, mnogo više moramo da vodimo računa o stradalim Srbima i ponavljam, ne smemo da se stidimo toga. Moramo jasno i glasno svakome da kažemo kakve su mu zasluge u istoriji.

Potomak sam Solunskog borca. Moj pokojni deda Stevo Radeta bio je Solunski borac, bio je na Kajmakčalanu. Tada je imao sreću da je živ došao odatle, ali su ga 1941. godine sačekale livanjske ustaše. Zaklan je zajedno sa svim Srbima iz Livna, svim odraslim muškarcima iz Livna koji su zaklani na Ognjenu Mariju 1941. godine, i te žrtve i ta mesta zaslužuju da budu memorijali i to stratište Prolog, gde je moj pokojni deda i sve kraške jame u Livnu, zaslužuju da budu memorijali i da ih država Srbija i posećuje i da im se određeni pietet ukazuje.

Znate, mi smo kosti svojih predaka, mi livanjski Srbi sahranili, vadili iz kraških jama, sahranili na Svetog Iliju 1991. godine. Nekoliko meseci posle toga te iste kosti iz kosturnice koja je napravljena u Porti Pravoslavne crkve u Livnu, šutirane su po Livanjskim ulicama, šutirale su ih komšije Muslimani i Hrvati. Ponovo je, to što se uspelo, sakupljeno i ponovo postoji ta kosturnica, ali ona ne može opstati u jednom Livnu, gde Srba više nema ukoliko ne bude interesa države Srbije da i tim Srbima ukaže određeno poštovanje, jer nije samo moj deda bio Solunski borac, mnogi od njih su se borili, ali nažalost završili vezani u bodljikavu žicu, zaklani i prekriveni živim krečom u tim kraškim jamama.

Nažalost, o ovoj temi i ovim temama mogli bismo da pričamo danima i ponavljamo dobro je da je donet ovaj zakon, ali ako niste spremni da prihvatite određene amandmane pripremite, nećemo vam zameriti, pripremite jedan sveobuhvatni tekst, pa da još jedanput o tome raspravimo i da donesemo zakon za koji ćemo i mi biti.

Mi u principu jesmo za ovaj zakon, ali ne za ovakav i zato ne možemo glasati za njega zato što je ovaj zakon samo farsa, što ne rešava suštinski potrebu za očuvanjem uspomena na sve naše pale heroje.

Zahvaljujem.

Na naslov iznad člana 1. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Da li neko želi reč?

Koleginice Jovanović, izvolite.

Bez aktivne uloge države u narodnom periodu, a pre svega da se na jednom od najznačajnijih mesta u Beogradu, a vi to treba da vidite i sa novim gradonačelnikom, pošto se svi iz SNS hvalite kako želite da Beograd bude moderan grad, hajde učinite nešto da se odužimo našim precima, da se napravi memorijalni centar, gospodine ministre i vi lično morate na tome da insistirate, gde će to biti, u stvari centar stradanja Srba koji su doživeli genocid u 20. veku.

Ako to ne ostavimo budućim generacijama u nasleđe onda će situacija da bude mnogo gora nego pre dve godine kada je napravljena anketa na ulicama Beograda i kada 90% skoro ispitanika nije znalo ko je Milunka Savić. Srpska heroina pred kojom su mirno stajali francuski, ruski generali, koja je ordenje Francuske legije časti primila lično iz ruku generala D`eparea, a da Beograđani, vaši sugrađani, a ne verujem da je nešto bolja situacija u Kragujevcu, ne znaju koja je to žena. Ako nema takve, uslovno rečeno propagande, ako ne učinite da se maksimalno svi državni resursi usmere u tom pravcu, onda je ovaj zakon bespredmetan i od toga će ostati samo jedno slovo na papiru. Nešto će komisija da uradi, nešto neće, a evo, insistirali smo od početka ove rasprave na tome, sada vam je zaista potresnoj, porodičnoj priči, govorila i koleginica Radeta i svi mi imamo u okviru svoje porodice takvu priču da je neko od naših stradao, da mu se trag ne zna.

Učinite to, gospodine ministre da se jednom za svagda zna i obeleži gde su žrtve i Balkanskih ratova, po imenu i prezimenu, i Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata i pre svega poslednjih otadžbinskih ratova. Toliko se manipuliše podacima i tolika je bila propaganda srpskih neprijatelja i muslimanskih hordi zla u ustaških zlikovaca, da se minimizuje stradanje srpskih žrtava, a to stradanje je ogromno i mi ne smemo da ostavimo to u budućnosti nekome ko će da uradi ili ne, a da dan danas kada postoji mogućnost da se to uradi, to Vlada Srbije ne organizuje.

Na kraju još ovog izlaganja, noću još po ovom amandmanu, podsetiću vas, a možda neko od poslanika to znaju, verujem da znaju, da je 1916. godine se još u Londonu, Vladika Nikolaj Velimirović zapitao, koliko je Srba stradalo 1916. godine? Znate vi kolege, narodni poslanici tačan broj? Niko do dana današnjeg u velikom ratu i u velikom stradanju srpskog naroda ne zna koji je to tačan broj, a bilo nas je deset puta više od tih idiota Engleza. Koliko nas danas ima? A zašto Srba nema? Zato što su branili Evropu od svih zlodela i od svih pošasti 20, veka. A vi danas hrlite u zagrljaj onima koji minimizuju ulogu i srpsko junaštvo, smeju se svemu tome i žele da nam otmu kolevku srpstva Kosovo i Metohiju.