Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Uvažene kolege, gospodine ministre, mi načelno smatramo da je potrebno doneti ovaj zakon i vi ste u obrazloženju naveli dosta razloga zašto to treba uraditi. Jedan od razloga jeste tzv. kodifikacija, objedinjavanje uopšte te zakonske regulative i tu se navodi nekoliko zakona koji su regulisali ovu oblast. Mi u ovom trenutku niti imamo mogućnost da o tome raspravljamo, niti je to potrebno, ali to pod obavezno ne znači da zakoni nisu bili dobri. Postavlja se pitanje kakva je primena bila i u tom smislu praksa će pokazati koliko ovaj zakon u stvari izgrađuje mehanizme da ovo što se proklamuje zakonom i što se daje u nadležnost državi i lokalnim samoupravama, da će biti ispoštovano.
U osnovi ovaj zakon se odnosi na tzv. ratne memorijale i on ističe i vrednuje duh oslobodilačkih napora i slobodarske tradicije Srbije, njene vojske i svih onih koji su se borili pod njenim simbolima, pod njenom zastavom, bez razlike da li je reč o Srbima ili pripadnicima drugih etničkih zajednica na području Srbije kao suverene države ili Srbije koja je kroz Kraljevinu Jugoslaviju, odnosno posleratnu Republiku Jugoslaviju imala te napore.
Dalje, bavi se takođe i razgraničenjem nadležnosti i evidentiranjem postojećih ratnih memorijala i spomenika, svega onoga što on podrazumeva. Kada je u pitanju razgraničenje nadležnosti, polazi se od pretpostavke ovim zakonom da će lokalne samouprave imati popriličan teret. U ovom trenutku mi nemamo zaista procenu kolika će obaveza biti lokalnih samouprava, tako da može da se desi da lokalne samouprave ne mogu ovu obavezu da ispune i nadam se da će se o tome voditi računa kada su u pitanju lokalne samouprave prilikom donošenja republičkog budžeta i kasnije lokalnih budžeta.
Mi smo pošli od toga da žrtve, pre podnošenja ovog amandmana, ne treba podvajati. Dakle, ne treba ovaj zakon, po nama, ne nagoveštava podršku ili pak pokretanje, ako tako mogu da kažem, istraživačkih poduhvata, niti evidentiranje neevidentiranih i neobeležnih mesta stradanja. Doduše, ovaj zakon to ne zabranjuje, ali ni na koji način to ne protežira i ne podržava. Tako da, uobičajeno je, i kod ovog zakona, diskreciona sfera ministra izvršnih vlasti je velika, pa se nadam da će kod donošenja podzakonskih akata sva pitanja koja nisu detaljno regulisana ovim zakonom, da će biti uređena.
Činjenica je da je bilo žrtava i stradanja u ratnim, ali je bilo i u posleratnim periodima i zato smatramo da bi trebalo ovaj zakon, mi smo predložili na koji način bi to trebalo da bude ali možda postoji i neki bolji način, ali smo svakako hteli da izazovemo ili isprovociramo jednu polemiku o ovoj temi i da možda od ministra čujemo, gospodine ministre, na koji način će se odnositi prema onim mestima stradanja koja nisu evidentirana, a činjenica je da postoje, ili pak da su evidentirana a da nisu obeležena.
Tu bih sad naveo nešto šta bi moglo da dođe u obzir. To su predratni spomenici, ili kako god da su bili kategorizovani između dva svetska rata, a da veliki broj njih nisu sačekali oslobođenje, bilo da je to za vreme rata učinio okupator ili možda i neke domaće strukture koje su delovale za vreme Drugog svetskog rata na ovim područjima, a svakako postoji veliki broj tih spomenika koji su podignuti pre Drugog svetskog rata, a koje je posleratna vlast, dakle posle Drugog svetskog rata, uklonila.
Interesantno je izvršiti popis, ne da bismo se dokazivali ko je bio veći dušman u predratnom periodu i svemu onome što obeležava napore iz Srbije, Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, da li je to bilo za vreme rata ili posle rata. Zatim, to predstavljaju mesta stradanja za vreme rata i posle rata, dakle, koja nisu obeležena a zna se za njih da postoje i naravno postoje i ona koja nisu evidentirana, a samim tim nisu ni obeležena, a u svakom slučaju poznato je da postoje. Navešću samo neke od primera, za sve ove strukture.
Kad su u pitanju predratni spomenici, postoje primeri dobre prakse, kao što je slučaj spomenik Kralju Petru I oslobodiocu u Zrenjaninu, nekadašnjem Petrogradu ili Bečkereku, koji je u međuvremenu obnovljen, a porušen je za vreme Drugog svetskog rata. Zatim, postoji i mesto stradanja, navešću primer u Velikoj Plani, u dvorištu gimnazije, da je prilikom izvođenja nekih radova otkrivena je masovno, tako da kažem, mesto stradanja i da na tome ništa nije rađeno do današnjeg dana. Dakle, ne treba praviti razliku između žrtava, da li je to bilo za vreme ratnih napora Srbije ili država u kojima je Srbija učestvovala, kojima je pripadala ili je to bilo na neki drugi način izvedeno.
Sa ove vremenske distance, dakle, posle 70-ak godina, kada nema ni egzekutora, mislim posebno na ove posleratne likvidacije i mesta stradanja, smatram da sa ove vremenske distance donošenje ovog zakona, ovo jeste u stvari jedna prilika da se na neki način ovaj zakon odnosi i tiče, ili bar da neko od vas to prokomentariše, ako to već imate na umu, da u tom smislu ovaj zakon daje neku nadu i neku šansu da će se i te žrtve i ta stradanja biti obeležena na dostojan način i da će im se odati počast.
Kada je u pitanju izjednačavanje, to sada možemo da kažemo da se pretpostavlja, ali isto ne bi bilo loše da se čuje, ako postoji veliki broj mesta stradanja ili mesta gde su vođene borbe, pa samim tim i stradanja velikog broja ljudi, civila, vojnika za vreme Drugog svetskog rata, onda takođe bi trebalo, pretpostavljam, pošto su izjednačeni u pogledu borbe protiv fašizma i ravnogorci da će i Ravna gora takođe biti ratni memorijal. Zatim, ako je Kuća cveća memorijal, na neki način pretpostavljamo da je i Oplenac memorijal.
Tako da bih vas zamolio, gospodine ministre, da možda na neka od ovih pitanja odgovorite, a neka od ovih pitanja mislim da postoji veliki broj građana koje interesuje – da li će se ikada istražiti i saznati šta je bilo sa žrtvama posle rata posebno? Dakle, postoje masovna mesta stradanja, pa vas molim da u tom smislu date neki odgovor. Hvala.