Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje ostajem pri uverenju da je Ministarstvo upotrebilo tačniji i opšti izraz „zarobljeništvo“, zato što pojam „zarobljeništva“ obuhvata sve tipove i sve vrste logora, ma kako se oni zvali.
Ono sa čim ne mogu baš do kraja da se složim sa gospodinom Delićem, to je da je postojala striktna razlika između zarobljeničkih logora, gde su isključivo smeštani oficiri i vojnici, i koncentracionih logora, gde su ubijani civili. Bilo je mnogo oficira, bilo je mnogo vojnika koji su stradali i u koncentracionim logorima, mnogo ih je stradalo i u Jasenovcu, kako pripadnika zvanične Jugoslovenske vojske, tako i pripadnika Narodno oslobodilačkog pokreta, odnosno Partizanskog pokreta. Nisu ono smeštani ni u kakve zarobljeničke logore i apsolutno ni jedno pravo, koje im garantuju Haška i Ženevska konvencija, nije bilo poštovano.
Tako da, mislim da je Ministarstvo dobro postupilo što je upotrebilo ovaj širi izraz „zarobljeništvo“ i mislim da taj pojam „zarobljeništva“ mogu da se podvedu i logori, ma kako da su ih oni koji su u tim logorima ubijali druge ljude, ma kako da su ih ono formalno nazivali, da li sabirni i radni logori, da li samo radni logori ili već nekako drugačije.
Ono što želim da kažem, mislim da je važno da mi Srbi izvučemo neke pouke. Dame i gospodo narodni poslanici, nije Franjo Tuđman prvi koji je svesno umanjio broj žrtava u Jasenovcu. On je u svojoj knjizi Bespuća povjesne zbiljnosti naveo da je u Jasenovcu ubijeno najviše 30 do, kako on kaže, 40 tisuća ljudi, ali čovek koji je prvi značajno umanjio broj stradalih Srba u Drugom svetskom ratu je bio Srbin, to bi trebali da znate, Bogoljub Kočović. Bogoljub Kočović je 1985. godine, dakle četiri godine pre Franje Tuđmana, napisao knjigu Žrtve rata u Jugoslaviji. Predgovor za tu knjigu je napisao Desimir Tošić, inače, kasnije jedan od osnivača Demokratske stranke.
Bogoljub Kočović u toj knjizi kaže, na jednom mestu, u stvari na više mesta, da je ukupan broj stradalih Srba u Drugom svetskom ratu po svim osnovama, i od Nemaca, i od ustaša, i od Italijana, i u međusobnim ideološkim obračunavanjima partizana, četnika, ljotićevaca i ostalih, 487 hiljada. Dakle, on je prvi spustio onu brojku sa 1.706.000 kolika je bila zvanična brojka ubijenih odnosno stradalih u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, on ju je spustio, što se tiče Srba, na 487 hiljada. Znači, po njemu, po Srbinu, ne po Franji Tuđmanu, po jednom Srbinu, u Jasenovcu, u Staroj Gradiški, Jadovnom, u nemačkim logorima, u odmazdama koje su Nemci sprovodili nad srpskim narodom, koje su sprovodili Italijani nad srpskim narodom, u međusobnim obračunima partizana i četnika, ukupno je dakle stradalo od 1941. do 1945. godine 487 hiljada Srba.
Zašto ovo napominjem? Nažalost, među nama, među pripadnicima našeg naroda ima i takvih da nama suštinski i pravi neprijatelji sa strane i ne trebaju. Mi smo dovoljni sami sebi. Hajde da konačno budemo pametni, evo sad, u 2018. godini, pa da se makar oko ovog pitanja složimo, ujedinimo i saberemo i da podržimo jedan predlog zakona zato što je on suštinski dobar i zato što se on suštinski, kada čitate član po član ovog zakona, odnosi na svako mesto na kome su stradali Srbi, ma kako se to mesto zvalo. Ovaj predlog zakona odnosi se i na Jasenovac, i na Staru Gradišku, i na Jadovno, i na Mauthauzen, i na Aušvic, i na stradanje Srba u Mačvi u Prvom svetskom ratu, i na stradanje Srba u Bosni i Hercegovini i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, i na koncentracione odnosno zarobljeničke logore i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.
Dakle, Predlog zakona je suštinski dobar i on vodi računa o svima onima, odnosno čuva sećanje na sve one koji su postradali od tuđinske ruke, nekad, doduše, i od naše srpske ruke, nažalost, i zbog toga mislim da Predlog zakona zaslužuje podršku i mislim da je intencija ministarstva bila da se upravo ovako, i ja se više po ovom pitanju neću javljati za reč, malo širom formulacijom, postigne takav obuhvat da se pod stradalima podrazumevaju svi oni koji su izgubili život kao ratne žrtve, bez obzira na formalni naziv ustanove, ako to uopšte može da se nazove ustanova, kao što je logor, u kome su ti ljudi izgubili život.
I za kraj, da kažem još jednu rečenicu apropo onoga što ste vi na početku vašeg izlaganja rekli, koliko je istorija čudna, ta naša srpska i koliko mi o njoj, čini mi se, još uvek malo znamo. Jedna od poslednjih žrtava logora Jasenovac bio je potpukovnik Pavle Đurišić. Dakle, oficir koji nije bio smešten ni u kakav zarobljenički logor, kome nikakve haške i ženevske konvencije nisu pomogle i koga su ustaše zajedno sa Zaharijem Ostojićem, Dragišom Vasićem, Petrom Baćovićem i ostalom grupom oficira jugoslovenske vojske u otadžbini zarobili, prebacili iz Stare Gradiške u Jasenovac i Pavla Đurišića u aprilu 1945. godine, pred samo zatvaranje logora, živog zapalili. Ja mislim da to dovoljno govori o tome da je formulacija iz Predloga zakona dovoljno sveobuhvatna da može da pod nju svaka srpska glava koja je pala, bez obzira gde, bez obzira od koga i bez obzira na kom mestu.
