Hvala predsedavajuća.
Poštovani gospodine ministre, ja bih zaista želeo da izrazim svoje najdublje uverenje da postoje teme u srpskom narodu i državi koje ne bi trebalo da budu predmet sukoba između vlasti i opozicije.
Dakle, prirodno je da u Narodnoj skupštini Republike Srbije teče žestoka parlamentarna rasprava oko raznih tema po kojima se mi ne slažemo. Međutim, postoje, rekao bih, teme koje nadilaze naše stranačke, ideološke i svake druge političke razlike i koje bi trebalo da opredeljuju ovu naciju u nekom pravcu jedinstva.
Evo, rekao bih, u ovom predloženom Zakonu o ratnim memorijalima, upravo jedne takve teme oko koje zaista ne vidim kako i zašto bismo mi trebali ovde da se delimo. Tako da, nisam na najbolji način uspeo da razumem sukobe koji su se juče ovde u ovoj amandmanskoj raspravi vodili između bivšeg i sadašnjeg režima. Mislim da nam tako nešto potrebno oko tema oko kojih zaista nema potrebe da među nama postoje razlike.
Vi takođe znate kakav je pristup poslaničke grupe Srpskog pokreta Dveri i svakom od predloženih zakona koji dolaze ovde od strane vlasti. Mi uvek govorimo o onome što je dobro, to istaknemo i pohvalimo i podržimo, i ne zaboravite i glasamo za to što smatramo da je dobro došlo kao predlog od strane vladajuće većine. Međutim, nemojte nam zameriti, mislim da je to naša obaveza, moramo i da kritikujemo ono što smo uočili da je loše u predloženim zakonima. To smo upravo pokušali u svim našim amandmanima ako ste ih pažljivo čitali, pa i u ovome, da na sve moguće načine ukažemo kako bi se ovaj predloženi zakon mogao ispraviti. Vi ste to mogli videti, i nadam se da ćete neki od naših amandman i usvojiti, jer su zaista pisani u konstruktivnom duhu.
Ponoviću, dakle, šta je sve dobro u onome što ste vi predvideli ovim zakonom. Pre svega, dobro je što ćemo imati konačno registar svih ratnih memorijala u zemlji i inostranstvu. Dobro je što će se znati tačne nadležnosti ko o tome treba da brine. Dobro je takođe, nadam se, da će iz ovog zakona proisteći i to da ćemo konačno popisati sve naše postradale u raznim otadžbinskim i odbrambenim ratovima u prošlosti.
Naravno, dobro je da se ide ka onome što mislim da takođe ovde postoji, nesumnjiv konsenzus, a to je da ova država konačno napravi jedan ozbiljan memorijalni centar žrtava genocida nad srpskim narodom u 20. veku, koji bi bio jedna velika opomena, a i prilika da oni koji dolaze u ovu državu, posete jedan takav memorijalni centar i vide kolike su zapravo žrtve podneli pripadnici srpskog naroda u 20. veku, koji su uvek bili na strani istine i pravde.
Dobro je, i znate da smo to i podržali i da u tome učestvujemo, i formiranje komisije za istraživanje NATO zločina. I, mislim, takođe, i tu bih dodao svemu ovome, što je dobro u ovom zakonu, i inače, da kažem, onome što je Vlada u međuvremenu uradila, još dve ili tri stvari.
Prva je, ovo što ovih dana provejava u javnosti da je ogromna podrška ideji Dveri o kojoj mi pričamo godinama kao jedina politička opcija koja se, čini mi se, za to otvoreno zalaže, a to je povratak redovnog služenja vojnog roka. Da bi trebalo obratiti pažnju i na to i na deklaraciju koju je Narodnoj skupštini Republike Srbije predala poslanička grupa Dveri o genocidu nad Srbima, Romima i Jevrejima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Prosto je neverovatno, da evo, toliko decenija posle svega toga, mi ne možemo da u ovom domu Narodne skupštine da usvojimo jednu takvu deklaraciju o genocidu koji je naš narod preživeo.
Zašto vam to sve pričam? Zato što smatram da je prevencija genocida, a tu je uloga ratnih memorijala izuzetno važna, da je prevencija genocida, možda, jedna od najvažnijih tačaka državne spoljne i unutrašnje politike. Znači, da bismo mi sprečili neki budući genocid koji neko može da planira nad ovim narodom, mi treba da iznesemo istinu o srpskom stradanju u 20. veku. Jedan od faktora iznošenja te istine i negovanja tog istorijskog sećanja i pamćenja jesu upravo ratni memorijali.
E, sada bih ja želeo da vam postavim i nekoliko pitanja u funkciji, jeli, poboljšanja ovog zakonskog rešenja, neka su i predviđena našim amandmanskim intervencijama, a neka su prosto sugestije i predlozi u duhu jedne konstruktivne kritike. Ne zaboravite, ponoviću osnovnu poziciju srpskog pokreta Dveri – mi nismo opozicija državi Srbiji, mi smo opozicija vlasti SNS i njenih koalicionih partnera. Dakle, sve što je dobro za državu, dobro je i za Dveri, ali ono što je loše za državu i što loše radi aktuelna vlast, verujte, uvek će biti kritikovano sa naše strane.
Čega nema, naime, u ovom Predlogu zakona? Već ste to čuli i od naših narodnih poslanika i ponoviću – nema logora i koncentracionih logora koji bi trebalo da budu jedan od osnovnih elemenata zaštite u ratnim memorijalima. Prosto, ne znam zašto ste to propustili.
Takođe, nema onoga što vas neprestano kritikujemo, srpskog predznaka u zakonskim rešenjima. Dakle, ovo nisu samo, kako ih vi ovde definišete, oslobodilačke tradicije i ratovi, ovo su, pre svega, otadžbinski i odbrambeni ratovi i srpske vojničke tradicije. Ne vidim zašto se neprestano u zakonskim rešenjima aktuelne vlasti izbegava taj predznak „srpski“, izbegava ta nacionalna, da tako kažem, definicija, a došli smo dotle da se i iz pasoša izbacuje „srpsko državljanstvo“. Dakle, ne vidim zašto je ta tendencija prisutna u aktuelnoj vlasti.
I, ono što smo nekim sledećim, videćete, amandmanskim predlogom definisali, ne vidimo zašto ste iz Savete za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova eliminisali predstavnika SPC, drugih tradicionalnih verskih zajednica, ili, recimo, naučnih instituta ili društava istoričara.
Takođe, mislim da je manjkavost u ovom zakonu veoma izražena, jer nije definisano koje se to oslobodilačke, odbrambene i otadžbinske ratove uopšte misli kada se govori o ovim ratnim memorijalima. To je veoma važno da se tačno definiše. I, ono što mislim da je jedan veliki propust, nema definicije tamo u odeljku, odnosno članu, koji definiše kakvi su spomenici zabranjeni da se podižu u državi Srbiji, nema terorista, kao veoma važne kategorije kojoj bi trebalo zabraniti podizanje spomenika u Srbiji.
U tom smislu želeo bih da vas pitam, ostali ste mi to dužni iz načelne rasprave, niste tada bili prisutni, kako se u Srbiji toleriše upravo jedna takva izgradnja spomenika okupatorima i teroristima? Koleginica Marija Janjušević vam je juče navela primer spomenika u Kanjiži. Svi znate za spomen obeležje Aćif-efendiji u Novom Pazaru. Naveo sam primer spomenika ratnim komandantima oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, dakle, direktnim teroristima koji se nalazi u Velikom Trnovcu, u opštini Bujanovac. Dakle, to je sve suprotno ovom zakonu i vašim predlozima i zašto aktuelna vlast toleriše, dakle, ovakve spomenike okupatorima i teroristima?
I, ono što bih na kraju želeo posebno da istaknem, jeste da postoji jedan nepostojeći ratni memorijal u Beogradu na koji biste morali da obratite pažnju jer ova Vlada Republike Srbije duguje odgovor građanima Srbije, a to je pitanje – gde se nalazi grob đenerala Draže Mihajlovića u Beogradu?
Dakle, đeneral Draža Mihajlović je, ne zaboravimo, prvi ustanik u okupiranoj Evropi pod fašizmom i pod njegovom komandom su oslobođeni prvi gradovi u Evropi okupirani pod fašizmom. Da li je moguće da mi u duhu tog izjednačenja dva anti-fašistička pokreta otpora u Srbiji, partizanskog i ravnogorskog, još uvek kao država nismo bili sposobni i kadri da otkrijem grobno mesto đenerala Draže Mihajlovića i da to, takođe, obeležimo, gospodine ministre, kao ratni memorijal prve vrste. Zašto? Zato što je đeneral Draža Mihajlović i ravnogorski pokret bio simbol anti-fašističkog otpora u čitavom demokratskom svetu. Zato što su đenerala Dražu Mihajlovića slavili naši tzv. zapadni saveznici koji su mu posle okrenuli leđa i predali ga na milost i nemilost komunističkom režimu, iako je bio taj prvi ustanik u okupiranoj Evropi pod fašizmom. Mi dugujemo otkrivanje grobnog mesta đenerala Draže Mihajlovića i dugujem da to bude jedan prvorazredni ratni memorijal u ovoj državi, jer krije, zapravo, istinu o nekome sa kim ova država apsolutno može da se ponosi zato što je bio onaj ko nije priznavao kapitulaciju i onaj ko je podigao prvi ustanak u okupiranoj Evropi pod fašizmom.
Sa druge strane želeo bih da istaknem da bi ste vi to imali u vidu, ja vas molim i preklinjem u tom pravcu, da li će ovi ratni memorijali u inostranstvu podrazumevati i sve žrtve i sva ratna stratišta i sve logore i sve drugo što su doživeli Srbi u otadžbinskim ratovima od 1991. do 1999. godine na prostorima bivše Jugoslavije u bivšim jugoslovenskim republikama, gde su i te kako stradali u tom praktično trećem pokušaja genocida u 20. veku nad srpskim narodom? Dakle, sve ono što se dešavalo Srbima u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, treba tretirati kao ratne memorijale, jer su tamo Srbi branili svoja vekovna ognjišta, svoje porodice i sprečavali da im se desi trostruki genocid u 20. veku?
To mi je veoma važno da mi odgovorite iz jednog drugog razloga, zato što lično smatram da su te avnojevske granice po kojima su kasnije i deljene te jugoslovenske republike na novoformirane, a ne postojeće do tada države, zapravo granice koje je u svoje vreme raspisala jedna teroristička organizacija koja se zvala Komunistička partija Jugoslavije. Ne mogu, dakle, granice koje je raspisala jedna teroristička organizacija biti državne granice.
Tu bih samo razdvojio dve veoma važne stvari, jedno su komunisti kao teroristi koji su koristili građanski rat i borbu za oslobođenje zbog dolaska na vlast, a drugo su Srbi koji su učestvovali u partizanskim jedinicama i borili se za oslobođenje svoje otadžbine, njima treba pružiti puno priznanje, svaku vrstu spomenika i zadovoljenja kao antifašističkom pokretu otpora, ali sa druge strane ukinuti svaku spomeničku tradiciju i svako poštovanje prema komunističkim teroristima koji su ovde došli na vlast tako što su ubijali na desetine hiljade Srba, domaćina, rodoljuba, monarhista i antikomunista.
Dakle, veoma je važno da u tom smislu znamo da li će ratni memorijali konačno raskrstiti sa tom komunističkom istoriografijom i tradicijom i razdvojiti komuniste teroriste, revolucionare koji su ubijali da bi došli na vlast i da bi se ovde zacarila komunistička tiranije, od partizana i istinskih srpskih komunista koji su i sami stradali od te Komunističke partije Jugoslavije zato što su imali neki srpski osećaj i zato što su branili neki srpski nacionalni interes u svemu tome.
Postavlja se kao suštinsko pitanje, zašto su samo Srbima nametan komunizam koji je bio suprotan nacionalnim interesima srpskog naroda. Zašto su jedino u Srbiji pravljene dve pokrajine i ni u jednoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici da bi se Srbija mogla razbijati dalje na komade.
Dakle, da bismo sve to ispravili moramo i u funkciji ovoga zakona i ratnih memorijala da raskrstimo sa negativnom komunističkom tradicijom koja je ovde zapravo okupatorska i koja je jednu okupaciju Nemačku zamenila komunističkom revolucionarnom vlašću i novom komunističkom okupacijom. I, sa druge strane partizanski pokret otpora u kome su učestvovali mnogi Srbi širom bivše Jugoslavije zato što su se pravedno borili za oslobođenje svoje države i njima treba dati puno priznanje i zadovoljenje. Oni nisu imali nameru da ubijaju druge Srbe već da oslobode svoju tada okupiranu otadžbinu.
Dakle, to bi bila neka važna pitanja na koja molim vaš odgovor i mislim da sam bio apsolutno u konstruktivnom duhu da ukažem i na dobre i na loše strane predloženog zakonskog rešenja.