Zahvaljujem.
Po amandmanu reč ima narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.
(Boško Obradović: Replika.)
Nemate osnova za repliku.
Po amandmanu reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Javljam se po amandmanu koleginice, zato što mi imamo nekolicinu naših amandmana koji su u sličnom duhu, ali do njih, po običaju, opet nećemo stići, zbog, naglašavam, loše prakse koja se ponavlja, da vladajuća koalicija podnese na prve članove prvog zakona nekoliko stotina amandmana, a to sada radi jedna druga poslanička grupa, ali, svejedno.

Nezavisno sad od tog našeg pravnog, poslovničkog nadgornjavanja, ovo je suviše važna tema i mislim da je loše da se na taj način radi, kao što je bilo loše i kada se slično postupalo prošli put, prilikom Predloga zakona o ratnim memorijalima.

Mislim da građani moraju da shvate, i shvataju, i zato možda pažljivije prate ovu debatu nego neke druge u ovoj Skupštini, da se radi o vrlo važnom pitanju. Ja sam, i ministar to zna, prekjuče dogovorio da ne želim nikoga unapred da optužujem, ne želim da sumnjam, verujem u dobronamernost onih koji su ovo hteli da uvedu. Niko ne želi i jako je loše ako ostane senka ne sumnje, nego ovde eksplicitne poluoptužbe da sada oni koji osporavaju ovaj zakon, da oni ne žele da pomognu ljudima.

Dakle, kao što je loše i kao što nije pravedno da u kritici ovog zakona otprilike sugerišemo ili insinuiramo kako hoće neko da nas lovi po ulicama ili građane Srbije i da im otima organe, to nije pravedno i nije dobro da širimo paniku te vrste među građane Srbije, ali, rekao bih da isto toliko nije u redu i nije fer da oni koji se kritički odnose prema ovom Predlogu zakona, koji, drugim rečima, ne žele ili smatraju da nije dobro da se prihvati, ne ceo zakon nego ova odredba o pretpostavljenoj saglasnosti, gde smo svi mi, svi građani Srbije, unapred, rođenjem, postali donori organa, oni koji to kritikuju i ne slažu se sa time, da budu žigosani kao neko ko otprilike ne želi da pomogne onima koji su bolesni i kojima su organi potrebni.

Znači, ako osuđujemo ono prvo, onda hajde, budimo fer i kažimo – nije u redu ni ovo drugo. Dakle, nemojmo svakoga ko se ovde, a ima različitih, kao što ima, i to je dobro, meni se to s jedne strane dopada, što nije uniformno i unisono ovo i na ovoj opozicionoj strani, neki podržavaju taj zakon i tu odredbu, neki su protiv, ali, kažem, nemojte da ostane sumnja da oni koji se protive, i ja spadam među te koji se protive, da sada oni ne žele da pomognu ljudima kojima je pomoć potrebna.

Ozbiljne su sumnje, i etičke i teološke koje se mogu postaviti u vezi sa ovim. Ali posebno, mimo sad filozofsko-etičkih rasprava, one jesu zanimljive i mogu postaviti povodom te ideje pretpostavljene saglasnosti, postoji realnost i to su, evo, koleginica Pavlović i još neki drugi o tome pre dva dana govorili, postoji realnost našeg društva, naše informatičke, i ne samo, nažalost, informatičke pismenosti odnosno nepismenosti stanovništva Srbije, a na kraju krajeva i realnost u kojoj vi, prosto, u situaciji smrtnog slučaja, zbunjenim ljudima i srodnicima sad tražite i pitate ih da li oni prihvataju ili pristaju da njihov preminuli srodnik bude tretiran na taj način kao donor, davalac organa.

Što se tiče pismene saglasnosti, odnosno pismenog odbijanja saglasnosti, potpuno je jasno da će biti, kao što znate i na to verovatno i računate kada predlažete ovo, vrlo malo, par desetina hiljada najviše će biti ljudi koji će pismeno otići i reći da ne žele da budu davaoci organa, što znači da će sva težina verovatno spasti na srodnike, na članove porodice. Zamislite sada situaciju, i kako to mislite da razrešavamo, da, recimo, jedan roditelj preminulog čoveka, ili jedan srodnik, jedno dete hoće a drugo neće? Kako biste onda razrešili tu dilemu u konkretnom slučaju? Znači, jedan blizak srodnik, jednako blizak srodnik prihvata i pristaje na to, a drugi ne pristaje? Da ne govorim o ovim dilemama kada je reč o pravnim zastupnicima. Kada je reč o pravnim zastupnicima, takođe, koji se u trenutku smrti, od trenutka smrti više ne vode kao zastupnici i takođe se ne pitaju.

Jasno je da je namera ovog zakona, i završiću time, da se poveća broj donora. I to je ispravna namera, ispravan motiv. Ono što mi osporavamo ili ono što ja osporavam jeste način kako se do te mere i do tog rezultata pokušava doći.

Ovo je, rekao bih, problematično po božijim i po ljudskim zakonima. Vrlo je sumnjivo i vrlo je diskutabilno, i to je neko rekao ovde, kako će na nekom ustavnom sudu ta mera dobrovoljne, odnosno pretpostavljene saglasnosti proći?

Znate, jako je nezgodno kada mi rođenjem postajemo donori, pa moramo direktno eksplicite da kažemo da to ne želimo da budemo.

Podržavam, i to sam rekao pre dva dana gospodinu ministru, svaku meru, ako treba i dodatna sredstva da se izdvoje za promovisanje donorstva. Evo, ima preko 100 hiljada tih donorskih kartica. Jednom širokom akcijom se taj broj može povećati.

Rekao sam, takođe, pre dva dana ako imamo vlast koja je tako uspešna bila u ubeđivanju građana Srbije da žive bolje, da treba da glasaju za vladajuću stranku i za predsednika te stranke na izborima, onda neka budu barem upola toliko uspešni u ubeđivanju građana da treba da potpišu donorske kartice, da objasne zašto je to i neka upola toliko energije ulože u to i neće biti potrebna ova pretpostavljena saglasnost koja potencijalno od svih građana Srbije čini donatore i onda moraju pismeno da kažu da to biti neće. To je teško sprovodljivo, problematično i ja mislim da će to izazvati zbunjenost kod građana, a možda čak i neke oblike panike.

Ne želim da povećam tu paniku i tu nervozu kod građana ovom diskusijom, ali moramo vrlo jasno biti svesni da ta opasnost postoji i da nikom nije to u interesu, bez obzira na te neke kratkoročne dnevno političke poene.

Završavam i ponavljam, potreban je veći broj donora. Potrebne su nam široke akcije koje će podsticati donorstvo, ali ova mera u današnjoj Srbiji u ovom trenutku sa tolikim brojem i funkcionalno pismenih, a kamoli informatički nepismenih, samo će izazvati zbunjenost i pometnju. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Vukadinoviću.
Reč ima ministar dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Prvo moramo da razjasnimo, unosite previše nekih dilema koje postoje. Rekli ste, tu je rodbina i sad jedan kaže „ne“, drugi „da“. Ako se svi nisu složili, ako postoji i jedno „ne“ ne postoji saglasnost i ne ide se na donorstvo, tako da je to krajnje jasno.
Druga stvar, mislim da je veliki problem što niste pažljivo pročitali zakon, a u međuvremenu možete da izađete i na sajt Pravoslavne crkve, gde su i oni stavili svoje mišljenje o svemu tome.
Znači, postoji jedan problem. Prvo, ne spremite se dovoljno za ono o čemu pričamo, a onda paušalno procenjujete i treća stvar dolazi do izražaja, a to je – ljudi, hajde da ne radimo ništa, sve je moglo bolje, sve je moglo ovako, a što baš vi, a što baš sada podnosite, a kako? Pa, šta je bilo bolje, što se ništa nije radilo i slično?
Znači, mislim da je to veliki problem, tako da bih vas ja zamolio, pročitajte samo pažljivije, nema razloga da unosite te dileme, sve je regulisano tako da jedini cilj je da pomognemo onim ljudima kojima je potrebna pomoć. Što niste ranije rekli, što niste sami napravili neku kampanju? Što vi niste organizovali neko da potpiše donorske kartice, nego sad naknadno svega se sećate i naknadna pamet? Drago mi je zbog toga, ali jednostavno ovo je put kojim želimo da idemo.
(Đorđe Vukadinović: Replika.)

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Gospodine ministre, ja neću nastaviti u vašem duhu. Zahvalan sam na prvom delu odgovora i to je ono što je bitno. Vi ste sada rekli, i zna se da će to svi čuti, da je dovoljno da bilo koji od srodnika se suprostavi, saglasnosti neće biti, to je dosta važno i to jeste relativno ohrabrujuće.

Suštinska primedba i dilema moja i ne samo moja i nekih kolega i dalje ostaje, to jeste jedno zadiranje, kako bih rekao, i oblast ljudskih prava, ne govorim sada, nezavisno od teoloških razloga za i protiv, ali jako je važno da građani znaju i javnost i mediji, niko, ili bar ja nisam čuo, ovde se ne protivi, naravno potpuno je besmisleno sad da raspravljamo o tome kao da smo neka sekta, dakle, transplantaciji, donorstvu i tome slično, samo se postavlja pitanje kako doći poboljšati i povećati tu mogućnost uspešnih transplantacija, ali rekao bih ne zadirući u neka osnovna ljudska prava i ne samo apstraktna ljudska prava, nego što se tiče telesnog psihofizičkog integriteta građana Srbije?

Mislim da ova mera kad izvrtimo u sve ograde koje ste vi ovde naveli, uz neke optužbe i rekao bih neumesne prozivke narodnih poslanika, računam, ja zaista nisam neko ko se služi takvim rečnikom. Dakle, upravo sam dobronamerno rekao da mislim da je potrebno da ne širimo paniku i sa jedne i sa druge strane, niti da mi vas optužujemo da vi hoćete da jurite ljude, da vadite organe ljudima na ulici, ali ni da vi sa druge strane optužujete nas da mi sada hoćemo da ne želimo da pomognemo ljudima koji su bolesni.

Dakle, u redu je ovo što ste rekli, ova dopuna da će svaka nesaglasnost bilo kog srodnika će zapravo sprečiti da se to tretira kao davalac organa, ali i dalje mislim da treba da razmislite, preispitate ovu meru o pretpostavljenoj saglasnosti koja svako novorođeno dete i stanovnika građana države Srbije čini potencijalnim donorom. I dalje mislim da će to stvarati paniku i unositi pometnju među ljude. Hvala.

Zahvaljujem.
Po amandmanu reč ima narodni poslanika Dragan Vesović. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre, državni sekretari, gospodo iz Ministarstva, ja mislim da kada govorimo, i to stalno ponavljam, o struci, politika treba da bude na drugom mestu.

Međutim, eto, malopre, čini mi se da je ministar malo nepotrebno iskočio kada je video neke sučeljene stavove, ali ne stavove zato što se mi ne slažemo sa zakonom, ne zato što mi smatramo da transplantacija ćelija, tkiva, organa nije dobra, onda je ministar počeo da nam objašnjava šta imamo na sajtu SPC-a, da li smo čitali zakon ili nismo čitali zakon, ali ja se ne ljutim. Uzavre kod nas Srba vrlo brzo krv.

Dakle, trebala bi sad meni da uzavre krv ako mi se kaže da je isto informaciona i pretpostavljena saglasnost. Pa ako je isto, a što menjamo? Ali ja razumem šta jedno, razumem šta je drugo, razumem korist donošenja zakona i upravo zbog toga Srpski pokret Dveri je na sve ove zakone podneo samo sedam amandmana. Sedam amandmana sa jednom jedinom željom da sumnje koje postoje, da li su sumnje kod nas ili su kod ljudi koji su nas delegirali da budemo ovde, to sada više nije bitno, ali sumnje postoje. Upravo smo pokušali da te sumnje odagnamo. Na koji način? Tamo gde je postojala mogućnost, da ne budem pregrub, pa stavljam pod duple navodnike neke trgovine, mi smo tamo predlagali dvostruko ili trostruko veće novčane kazne da bi odagnali sumnju da to može da se desi.

Nismo naišli na odaziv, vaše je pravo, da ne bi postojala negativna motivacija, nego da bi motivacija bila pozitivna u smislu da ljudi pristupaju ovom hrišćanskom, ljudskom i najvećem delu, da davanjem svojih organa produže život nekome koji treba da bude iznad njih, predložili smo da ti ljudi za života imaju benefite ne samo u zdravstvenom sistemu, nego i u drugim sistemima. Opet nismo naišli na adekvatan odgovor. Složićete se da ovo nisu loše teme.

Kada sam jutros pitao na Odboru za zdravstvo zašto je etički odbor, evo dajem sad odgovor kolegi iz DS, ne sumnjamo mi u kvalitet ljudi koji sede u etičkim odborima, niti smo pomislili da to sumnjamo, ali da li vi sumnjate da u Srbiji nema korupcije? Ja ni u to ne sumnjam.

Dakle, hajde da ostavimo to, ali mi tu izbacujemo staratelja, nekoga ko je 20 godina nekoga ko je hendikepiran, negovao, gledao, živeo, disao sa njim i kažemo – To je Porodični zakon, njega smo obrisali. Pa ne valja Porodični zakon.

Hoćemo li se složiti da to nije logično, nije ljudski nije humano, koju god hoćete reč mogu da tražim? I to smo isto predložili, dobio sam obaveštenje, član 146, nisam znao kako izgleda Porodični zakon, imam pravo da ne znam, nisam sveznalica, ja sam običan narodni poslanik, seo sam u kancelariju i piše, zadnja stavka u tom zakonu, ali nije sad samo zakon ono što je humanost i nije naša sumnja zato što ne volimo ovo da radimo, nego naša sumnja je iz želje da ovo bude maksimalno dobro, da jedan kadaver spase ili produži život za četiri osobe.

Obično je koleginica Bukvić pričala u prvom delu sednice o finansijskim troškovima dijalize, šta nam to donosi i naravno da smo svi za to, samo smo imali jasnu nameru da ove sumnje koje se mogu javiti razagnamo, da ljudi zbog toga, to nama može da nam se svidi ili da nam se ne svidi, to se dešava u zemlji Srbiji, dešavalo se, znate? Pa sad kada ja čujem, kaže – Nije se dešavalo u Srbiji; hajde sada opet da se vratim na početnu zluradost. Pa i Kosovo je Srbija, da li se tamo dešavalo?

Verovatno smo čitali „Srce Johanovo“, hoće li neko da mi objasni da je logično da su Rokfeleru sedam puta presadili srce? Baš je njemu sedam puta, baš to srce odgovaralo ili je bilo nešto drugo po sredi. E to su te sumnje.

Ja sam zdravstveni radnik, naravno da iz sve snage ovo podržavam, naravno da svakome produžimo život ako je nečiji život nažalost u situaciji da više ne može da traje, ali je primarna ideja Srpskog pokreta Dveri i moja lično bila u ovom smislu i u ovom smeru okrenuta.

Dakle, možda još nije kasno, ministar na to ima pravo, da razmisli da u toku sednice kada dođu te tačke dnevnog reda, ti amandmani, podignemo te novčane kazne. Sve mi išlo to puta dva. Smanjićemo sumnju da tu ima mogućnosti neke trgovine, a neću da budem teoretičar zavere i sa ovim ću završiti da bih ostavio još malo vremena za nešto drugo, da u nekoj situaciji kada neko treba da odluči, ne može da se pojavi neko pa da kaže – Znaš, odluči ovako dobićeš to.

Predviđeno je u zakonu da doktori na najmanju sumnju koji član to stopira, video sam mnoge pozitivne stvari i zato ja hvalim ovaj zakon, ali ne možete mi uzeti pravo da ono što u njemu vidim, da bi možda po mom mišljenju bilo bolje na ovaj ili onaj način ne kritikujem. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Apsolutno, prvo moram da vam kažem da su to bili naši predlozi, ali ja sam mislio da vam je na Odboru neko objasnio. Ne možemo, naš predlog je da budu mnogo veće kazne, ne možete jer zakonodavstvo kaže ne možemo mi da kršimo nešto što već postoji u prekršajnom i drugom zakonu da kada nas bude više nego kod drugih. Znači, zakonska regulativa nam ne dozvoljava, isto smo to hteli.
Druga stvar, što ste pričali, to ni nama nije bilo logično, nismo mogli da to ide, starateljstvo. To je porodični zakon koji nije pod Ministarstvom zdravlja, koji tako glasi i tako donosi. Imam ga ovde, možete da ga pogledate.
Znači, to su stvari koje nas sprečavaju. Imali smo iste predloge za to, ali zakonskih, ustavnih razloga, ne može. Mislio sam da vam je to neko objasnio.