Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Devetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 93 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika o radu Narodne skupštine?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo situaciju pre nekoliko nedelja, za vreme sastanka Evropskog saveta u Briselu, gde su prisustvovali šefovi država članica EU, doneta je odluka o daljem toku i rešavanju migrantske krize. I, informacija je da će EU od takozvanog zapadnog Balkana, šta god to značilo, napraviti tampon zonu ili, kako se kaže, kolokvijalno, parking za migrante.

Sa tim u vezi, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova, ministru Ivici Dačiću, Ministarstvu unutrašnjih poslova i ministru i potpredsedniku Vlade Nebojši Stefanoviću – kako će država Srbija da reaguje, koje će mere preduzeti da zaštiti svoj integritet i bezbednost svojih građana i da li je moguće da ćemo dozvoliti da se od naše zemlje pravi parking za migrante?

Dosta je bilo ovoga da mi sami sebe lažemo kad pričamo da nije to baš tako, da su to samo pojedini članovi, da su to samo neke zemlje, da to nije zvaničan stav, itd. Dakle, to je zvanična odluka EU na koju država Srbija treba da reaguje ako su joj prioritet bezbednost i interesi njenih građana.

Nemojte da zaboravite da se stravičan teroristički napad dogodio u Parizu pre dve godine, u pozorištu „Bataklan“, gde se utvrdilo da jedan od glavnih napadača, u napadu koji je odneo više od 160 ljudskih života, u Evropu prešao, ušao preko Srbije, a granice Srbije je prešao na Preševu.

Šta će se desiti sa potencijalnim teroristima kada ne budu mogli da stignu dalje od Srbije, da li će onda svoje akcije početi da upražnjavaju na našoj teritoriji? Ovo je jedna vrlo važna tema na koju treba da se adekvatno odgovori.

Isto tako, imali smo u ponedeljak, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić primljen u Jelisenskoj palati, i posle konferencije za štampu, tj. na konferenciji, francuski predsednik Emanuel Makron, koji je po nekim ocenama trenutno vodeći i najmoćniji političar u EU budući da Angela Merkel ima sve manju podršku i unutar svoje koalicije i unutar Nemačke i da slabi uticaj Nemačke trenutno u EU, da nema ništa i nema nikakve šanse i da nije realno da Srbija pristupi EU 2025. godine. A, onda mi u našim medijima možemo da čitamo – ako se ispune ovi uslovi, ako se uspostavi kompletna vladavina prava, da je to taj datum. Koga mi lažemo? Da li mi lažemo sami sebe?

Mi delujemo kao neko kome se, kada mu se ne sviđa odgovor na pitanje, trudi se da preformuliše pitanje u nadi da će dobiti bolji odgovor. Dakle, treba da prihvatimo realnost, nema EU i s tim u vezi treba da potpuno drugačije pristupimo i da ne govorimo o rešavanju i konačnom rešavanju problema Kosova, da to ne bude tema. Jedina platforma može da bude Ustav Republike Srbije, koji jasno kaže i u preambuli i u zakletvi predsednika i u zakletvi ministara, šta je to KiM, i o tome ne sme da bude rasprave.

Postavljam isto pitanje Aleksandru Vučiću, da li ćemo, pošto je zamrznuti konflikt najgore rešenje po njegovom mišljenju, kada odmrznemo tu situaciju na Kosovu, početi da odmrzavamo situaciju i u Vojvodini i u Raškoj oblasti i u Republici Srpskoj itd? Gde je ta crvena linija kada će naše rukovodstvo početi da štiti naše nacionalne interese?

Reč ima narodna poslanica Ana Stevanović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Svoje pitanje upućujem ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, zatim ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću i ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću.

Pre nešto manje od mesec dana otvoren je Narodni muzej, jedna od najznačajnijih ustanova kulture u našoj zemlji. Prethodne godine otvoren je Muzej savremene umetnosti. Obe pomenute institucije kulture zaslužuju da u njih budu smeštena najveća dela naše umetnosti.

Moje pitanje za ministre jeste – da li im je poznato da je u proteklih par godina iz ambasada, konzulata i rezidencija bivše Jugoslavije nestalo više od 140 vrednih umetničkih dela? Samo 40 dela nedostaje iz ambasade u Rimu, a sporan je popis i u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu i Oslu. Gde su brojna dela završila, za sada je nepoznato. Da li ministri i ministarstva na čijem su čelu imaju saznanja na teritoriji kojih zemalja se nalazi deo ove bogate umetničke baštine, koji su najvećim delom stvorili srpski slikari?

Kao što pomenuh, najveći broj dela, oko 40, nedostaje u Rimu. To su uglavnom grafike slovenačkog umetnika Božidara Jakca, inače, najpoznatijeg Titovog portretiste. Od dela naših umetnika u ambasadi u Rimu nedostaje „Devojka sa pticom“ Miodraga Protića. Srpskih umetničkih dela nema ni u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu, Meksiku, Ankari, Beču i Oslu. Među tim slikama su i „Ulica“ LJubice Cuce Sokić, „Pariz“ Peđe Milosavljevića, koje su bile u ambasadi u Oslu, kao i tri dela Stojana Aralice iz našeg diplomatskog predstavništva u Stokholmu. Neke slike su šetale od ambasade do ambasade, naročito u arapskim zemljama, neposredno pred početak ratnih sukoba na tim prostorima. Umetnička dobra su zbog bezbednosti prebacivana iz jednog u drugo diplomatsko predstavništvo.

Podsetimo, tokom perioda sukcesije, u nekoliko navrata deljeno je zatečeno blago iz diplomatskih predstavništava, a najveći deo tog blaga pripao je upravo našoj zemlji. Dragocenost ove kolekcije je u tome što je najveći broj slika gotovo potpuno nepoznat javnosti, jer su pravo iz umetničkih ateljea odlazile u ambasade. Slike su najviše kupovane 50-ih godina, kada su osnivana diplomatska predstavništva tadašnje države po svetu.

Prema raspodeli jugoslovenske umetničke baštine koja se zatekla u ambasadama i konzulatima, Srbija bogatija delima „Ženski akt“ Stevana Aleksića iz 1920. godine, inače ovo delo je procenjeno na cifru između 150 i 200 hiljada evra, zatim, detalj iz kosovskog ciklusa „Razdragani konji“, „Kosovski boj“ Petra Lubarde, „Devojka u narodnoj nošnji“ Marka Čelebonovića. Inače su najzastupljenija dela Stojana Aralice, Petra Lubarde, sa po 20-ak slika, pa Petra Konjovića, Peđe Milosavljevića, kao i Milića od Mačve.

Na spisku najvrednijih dela koje je Srbija dobila sukcesijom nalaze se „Motiv iz okoline Pariza“ Save Šumanovića, koja je bila u ambasadi u Moskvi. Da li su popisivači napravili materijalnu grešku, pa su Šumanovićev „Šidski pejzaž“ pogrešno imenovali ili je ova najvrednija slika iz diplomatske kolekcije procenjena na cifru između 200 i 300 hiljada evra, misteriozno nestala, za sada je nepoznato. Zahtevam da nam ministarstva odgovori na pitanje šta se dogodilo sa ovim delom i gde se ono trenutno nalazi.

Pitanje za Ministarstvo spoljnih poslova – da li Ministarstvo poseduje listu sa svim registrovanim umetničkim delima? Postoji li ikakvo pisano objašnjenje za umetnička dela koja nedostaju? Pitanje za ministre – da li će država Srbija odgovor o njihovom nestanku zatražiti preko Interpola? Da li će ova tri ministarstva preduzeti ikakvu zajedničku akciju kako bi se saznala sudbina ovih dela i kako bi se ona vratila u Srbiju?

Informisanja javnosti radi, dragocenost srpske diplomatske kolekcije je u tome što je većina slika potpuno strana stručnoj javnosti, a po proceni stručnjaka neke od njih su najvrednija dela pojedinih umetnika. Zbog toga predlažem da se ove slike koje na izvestan način reprezentuju srpsku umetnost proteklog veka vrate u Srbiju i budu dostupne našoj publici, a da se u diplomatskim predstavništvima postave slike savremenih umetnika. Ovo pre pošto je, kao što pomenuh na početku, nedavno otvoren Narodni muzej, a prethodne godine otvoren Muzej savremene umetnosti i delima koje sam pomenula je svakako mesto u pomenute dve institucije kulture. Hvala.

Zahvaljujem, koleginice Stevanović.
Reč ima narodna poslanica Marinika Tepić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pitanja postavljam ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću. Odmah napominjem, pošto stenografski zapis kompletno i savesno beleži svaku našu reč, tražim da ministar odgovori na svako pojedinačno pitanje koje postavim, a ne uopšteno na izabrana pitanja. Takođe napominjem i da za sve što kažem posedujem dokaze i fotografije, a koje su dostupne svima, kako na društvenim mrežama tako i u medijskim izveštajima, te jednako su dostupne i ministru i njegovim saradnicima, što znači da eventualna informisanost MUP-a i ministra Stefanovića o licima koja će biti predmet mojih pitanja nikako ne može da stoji kao tačna, te ću ukoliko ministar i MUP ne odgovore na ova moja pitanja smatrati da lica koja su predmet mojih pitanja, njihove organizacije, Ministarstvo i sam ministar direktno štite.

Pitanja su sledeća. Koji je plan, kakav je cilj i čemu služi intenzivno angažovanje članova i saradnika Srpske desnice Miše Vacića u zvanično privatne, a zapravo prorežimske bezbednosne službe? Kako je moguće da izvesni Stevan Đokić koji vodi privatnu agenciju pod imenom DBA za bezbednost istrage i odbranu brendira tu DBA gotovo identično kao zvaničnu policiju, od značaka, automobila do svih drugih obeležja i time stvara opštu zabunu u javnosti kroz sliku da se zapravo radi o formalnoj policiji? Da li je ministar ikada upozorio Stevana Đokića da je to zabranjeno i ko mu je uopšte i dozvolio takav način rada i delovanja?

Kako je moguće da je taj isti Stevan Đokić, posedujem fotografije, u zagrljaju sa Mišom Vacićem, sa Tomislavom Lovrekovićem, tzv. novinarom koji je bio hapšen zbog toga što mi je upućivao preteće tekstove smrću i koji je svakodnevno proizvodio protiv mene, sada ulazi sa tom istom DBA i u vrtiće, ulazi i u škole i drži nekakve tzv. obuke? Dakle, postoje podaci i u medijima da su oni bili u vrtiću „Iva i Maša“ u Lazarevcu, u Osnovnoj školi „Nadežda Petrović“ u Beogradu, a verujem i u drugim školama i u vrtićima. Da li zbog ovakvih pojava ni posle šest meseci ne znamo ko je usred Beograda, i to u tri navrata, ispisivao po fasadama meni preteće poruke „Marinika, shvati, nećemo stati“, a koje su bile posledica mojih pitanja o tome šta britanski fašista DŽim Doson radi u Srbiji? Da li zbog toga što DŽim Doson svima nama ispred nosa i dalje šeta Beogradom i Novim Sadom i obučava ultradesničare i njihove zaštitnike kako da deluju i prete opoziciji Aleksandra Vučića?

Kako je moguće da taj isti Stevan Đokić iz agencije tzv. DBA uđe pre nekoliko dana i u prihvatilište za decu koje je u nadležnosti grada Beograda i simulira neku dobrotvornu akciju, i to još čini sa istaknutim članom i aktivistom SNS i Vacićeve Srpske desnice Vukom Mentovićem? Mentović je takođe saradnik DŽima Dosona i o svemu, kao što sam rekla, postoje fotografije i dokazi. Pritom, naravno, Stevan Đokić se u poslednje vreme ne skida sa režimskih medija, što je već matrica i deža vi koji smo imali u 90-im godinama, stvaranje režimske parapolicije.

Zatim, kako je moguće da pomenuti Vuk Mentović, koji se predstavlja kao predsednik Kluba prijatelja Sindikata Ujedinjeni kolektiv policije, zajedno sa predsednicom tog nedavno osnovanog policijskog sindikata Marinom Starčević, zloupotrebljava policiju i njene pripadnike u prihvatilištu za decu beogradskom, kada je pripadnicima policije zabranjen politički angažman i delovanje, a mediji su objavili da je Starčevićeva zajedno sa tim Vukom Mentovićem iz SNS i Srpske desnice nešto delila deci po prihvatilištu?

U isto vreme, kako je moguće da u istoj navodnoj akciji, pored Starčevića i Mentovića, kao pripadnik Đokićeve DBA učestvuje i izvesni Nemanja Ristić, prepoznatljiv kroz takođe političku organizaciju Zavetnici, koji ulazi u prihvatilište za decu i radi za parapolicijsku DBA, dok ima podeblji krivični dosije, a pouzdani izvori tvrde i u psihijatrijskoj ustanovi Laza Lazarević? Kako je moguće da ne znate da se za Nemanju Ristića navodi da je ubica koji je počinio ubistvo 1994. godine tokom obračuna pripadnika voždovačkog i zvezdarskog klana, kada je ubijena Tatjana Nikolić stara 20 godina i da je iz zatvora izašao 2012. godine? Da li vi, ministre, ne znate da se za Nemanju Ristića navodi da je hapšen zbog pretnji smrću republičkoj javnoj tužiteljki Zagorki Dolovac i bivšem američkom ambasadoru Majklu Kirbiju?

Da li su to sve, ministre, nesuđeni pripadnici pomoćne policije koju ste hteli naprečac da uvedete, a možda i buduće, ukoliko tu nameru ipak ostvarite? Da li zbog svega ovoga, ministre, nama narodnim poslanicima opozicije…

Zahvaljujem, koleginice Tepić.

Samo da završim rečenicu.

Da li zbog svega ovoga, ministre, nama narodnim poslanicima opozicije mogu da prete razni Vacići i Lovrekovići koje obučava fašista DŽim Doson, koje štiti i pomaže vaša SNS?

Zahvaljujem koleginice.

Reč ima narodna poslanica Tatjana Macuga. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo pitanje upućujem predsednici Vlade, gospođici Ani Brnabić, zatim predsednici Narodne skupštine Maji Gojković i predsedniku države, Aleksandru Vučiću.

Juče smo dobili informaciju u javnosti da je predsednik države Aleksandar Vučić, učestvovao u još jednoj rundi pregovora u Briselu, s tim u vezi nas zanima da li postoji dokument kojim smo mi ovlastili Aleksandra Vučića, da u ime građana Srbije, predstavnika Narodne skupštine, pregovara i učestvuje u pregovorima u Briselu? Ako postoji takav dokument, molim vas da se on dostavi Narodnoj skupštini na uvid i isto tako da se pokaže građanima naše zemlje.

Sa druge strane, ne bi bilo loše, dakle, smatram jednom vrstom obaveze da predsednik države podnese izveštaj šta se tačno nalazi na pregovaračkom stolu, u kakvoj se poziciji nalazi naša država i praktično da podnese jednu vrstu detaljnijeg izveštaja, jer od poruke da je jako teško bilo juče na pregovorima, građani Republike Srbije, niti oni koji žive na teritoriji Kosova i Metohije, nemaju apsolutno nikakvu korist, niti iz toga mogu da imaju bilo kakva saznanja kako će izgledati njihova dalja budućnost.

Drugo pitanje upućujem ministarstvu vojnom, tačnije ministru Vulinu, dakle volela bih da Ministarstvo Vojske, meni prosledi dokument u kojem se jasno opisuje kako izgleda ministar vojni u protokolima tj. u javnim nekim obavljanjima protokola? Dakle, da li on ima mogućnost i pravo i kako to uopšte treba da izgleda kada ministar vojni, ispred građana Srbije, ispred svog ministarstva, učestvuje u nekim zvaničnim posetama? Da li on može da nosi neformalnu vojnu uniformu, koja najčešće podseća na paravojnu uniformu i na taj način se ruga predstavnicima Vojske? Da li može da nosi uniformu koja podseća na ljude koji obavljaju komunalne delatnosti u oblasti održavanja odžaka? Mene zanima protokol kojim je jednom ministru Vojske Republike Srbije, dozvoljeno da na ovaj način predstavlja jedno ovako važno ministarstvo?

Treće pitanje upućujem ministarki Zorani Mihajlović, koja je jedna od retkih ministara u Vladi Republike Srbije, koja makar na moja pitanja izuzetno brzo i pravovremeno odgovara, međutim, ostala je dužna odgovor na jedno pitanje. Ono možda naizgled danas izgleda malo, jer nije veliko kao neka druga državna pitanja, ali se ono tiče jednog manjeg broja učenika koji žive u zaseoku Lipik, u selu Tulari, u opštini Ub, koji imaju fizički problem da stignu do osnovne škole koju pohađaju. Ovaj put je dužine od dva kilometra, nije put koji je od velikog značaja i s tim u vezi pretpostavljam da nije prioritetan, ali ako uzmete u obzir da se radi o đacima koji pohađaju osnovnu školu i koji taj put moraju da pređu peške, a ja sam dobila informaciju kako taj put izgleda i ovo je slika iz juna, dakle nisu u pitanju poplave, ovo je najobičniji pljusak koji je pao ovih dana, ovo braon, sve što vidite, to je voda na tom putu i molim potpredsednicu Vlade i ministarku da u najkraćem mogućem roku pomogne ljudima, odnosno deci koja pohađaju osnovnu školu da bi mogli od septembra na pravi način da pohađaju nastavu.

Četvrto pitanje upućujem Ministarstvu pravde i Ministarstvu za rad, kao nadležnima po pitanju za Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Kao i uvek tražiću izveštaj o sprovođenju ovog zakona, ali postoji jedno pitanje, koje mi se čini da je ostalo nedorečeno, a da se može pojaviti veliki problem, a to je kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, koje trpe nasilje u porodici, od nasilnika koji su najčešće u prilici da budu i njihovi lični asistenti, na koji način Centar za socijalni rad rešava ovo pitanje kada se izrekne mera udaljenja nasilniku iz ove porodice? Dakle, potrebno nam je jasno da li je nekim pravilnikom ovo odlučeno, da li postoji npr. odluka da se neka geronto domaćica uputi da pomogne osobama sa invaliditetom, koje su prijavile slučaj porodičnog nasilja?

I, poslednje, nadam se da će mi vreme dozvoliti, još jednom apelujem na predsednicu Skupštine i na vas potpredsedniče, ako možemo da održimo kolegijum u kom ćemo se dogovoriti da normalizujemo rad Narodne skupštine. S tim u vezi, apelujem da se prestane sa besmislenim amandmanima koji, navešću samo jedan primer, koji se bave oporavljanjem medicinske zaštite kada je u pitanju zakon o ćelijama i tkivima? Hvala.