Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Bez obzira koliko ovo bila mučna rasprava, mislim da je čak i ona korisnija nego slušanje onih amandmana, pesmica koje ovde predstavnici vladajuće koalicije neprekidno, već tri dana izvode.

Ali, šta da vam kažem, postoji nešto što je sporno, ne uznemiravam ja javnost, mene ljudi zaustavljaju na ulici, taksisti i pitaju. Slušajte, nemojte imati iluzije, ne biste se vi ovde nervirali tako na moju blagu i konstruktivnu kritiku da vas nešto ne žulja. Verovatno i vas pitaju o čemu se ovde radi.

Ali, kažem, treba da nam bude zajednički cilj, ali ja nisam siguran da će tom cilju doprineti ako se za njega na način na koji se promoviše i kako se bori za njega gospodin Marijan Rističević u svakoj svojoj replici. Meni je teško da njemu objasnim da je meni posao da istražujem javno mnenje.

U ovoj njegovoj, Rističevićevoj i Vučićevoj Srbiji, predsednik odlučuje o tome šta će i ko će dobiti donaciju, ili posao. Postoje neke druge institucije u neko drugo vreme, a nadam se da će opet biti neko drugo vreme, ipak postoje organi koji o tome odlučuju.

Dakle, meni je posao da istražujem javno mnenje, kao što je posao gospodinu Rističeviću da treba da kopa ili ore zemlju, a to ne radi, i za to verovatno nije sposoban, nego dobija donacije kao mladi i napredni poljoprivrednik od ovog Ministarstva i od ove vlasti. Zato priča, to što priča.

Ja sam vrlo konstruktivno ovde govorio, više puta hvalio amandmane i predloge gospodina ministra i ne znam gde ste vi, gospodine ministre, čuli da vas ja vređam? Ja vas ničim nisam uvredio, ni danas, niti u prethodnim diskusijama. Neki drugi su vas vređali, ja nisam. Nisam pominjao sve te epitete i atribute, kojima vas časte. Umesto da mi zahvalite na tome, vi mene zapravo vređate i napadate i podržavate one koji to isto čini.

Gospodine Martinoviću meni niko ne naređuje i ne izdaje direktive, pogotovo ne Dragan Đilas, pogotovo ne znam ko iz opozicije. Ja govorim ovde po savesti i ponekada su mi čak i prebacivali što nisam bio dovoljno kritičan prema nekim predlozima. Ja sam smatrao da su bili u redu i podržao sam ih. Ovaj ne mogu i neću. Hvala.

Hvala.
Kolega Vukadinoviću, sada ste izazvali niz replika. Rekli ste da nećete da uvredite, prvo Rističevića ste uvredili.
Izvolite, Marijan Rističević, pravo na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne postoji moja Srbija. Postoji Srbija koju ja volim. Srbija njiva i šljiva. Srbija kojoj sam ja posvetio 60 godina. Nisam hirurg, ja iz Skupštine ne mogu da se vratim da operišem. Ja nisam ni analitičar, nisam ni novinar, nisam istraživač javnog mnjenja, tamo neki Vlah je sve to. Dakle, ja ne znam koliko tih Vlaha ima u jednom Vlahu. Znači, sam o sebi piše, sam sebe istražuje, sam o sebi izveštava, sam sebe predstavlja kao što je rekao, iako pripada ovoj grupi Đilas i Jeremić.

Dakle, ja sam poljoprivrednik i koristim subvenciju u poljoprivredni shodno zakonu kao i svi drugi poljoprivrednici. Ako je greh orati i kupiti traktor, eto ja sam lopov i ja sam grešan. Ja sam lopov i ja sam grešnik zato što nisam luftikaner i zato što sam kupio traktor i orem zemlju. To sam radio i pre nego što sam bio narodni poslanik.

Hoću da koristim ovu zemlju. Neću da budem, kao što on kaže luftiguz, neću da idem da hvalim ovoga – onoga, neću da idem na listu tamo nekog mišobacača itd. pa da se posle odričem od njega. Hoću da služim svojoj zemlji na način na koji ja to umem, da orem zemlju i mislim da nije greh.

Greh je kupiti jahtu, otići na Maldive, greh je kupiti stan u Beču, greh je zasaditi kobajagi vinograd za 525.000 evra, pa prodati vinograd i sve to. Ali, ja gospodinu ništa ne mogu da zamerim, on mene naziva kolegom ako se to tako može zvati.

Ja njih ne mogu zvati kolegama. Da bi ih zvao kolegama oni bi morali biti prisutni ovde, a pošto nisu moj savet mu je da se opet prijavi kod Tadića na lutriju, da se opet kandiduje za dva miliona i 400 hiljada, jer on je poznat po tome da ne kupuje srećke a dobija. Moraće dugo da sačeka da se Tadić, Đilas i Jeremić vrate na vlast. Hvala.

Hvala, kolega Rističeviću.
Pravo na repliku dr Aleksandar Martinović, na pominjanje predsednika političke stranke. Izvolite.

Medijska i politička mafija oličena u Draganu Đilasu, Šolaku, Vuku Jeremiću, našla je nekoliko poslanika u srpskom parlamentu koji nisu još uvek otputovali na more da ovoga puta vode kampanju protiv transplantacije organa, da na društvenim mrežama Narodnu skupštinu predstavljaju kao „žutu kuću“, da narodne poslanike koji će da podrže ove predloge zakona porede sa Tačijem i sa Haradinajem i građani Srbije vrlo dobro znaju po čijem nalogu i po čijem zadatku vi to radite.

Možete vi da se pravite nevešti koliko hoćete, jasno je da je ovde na delu kampanja ne protiv ovog ili onog narodnog poslanika, ne protiv ove ili one stranke, uključujući i SNS, ovde je u pitanju kampanja protiv države Srbije.

Ono što mene građani Srbije pitaju to je koliko ćemo još imati novih radnih mesta, da li će još neko mesto u Srbiji dobiti novu fabriku, da li ćemo još uspeti nekoga da zaposlimo, to je ono što interesuje građane Srbije? Građani Srbije imaju puno poverenje i u Ministarstvo zdravlja i u zdravstveni sistem Republike Srbije.

Što se tiče ove besmislice koje ste izgovorili da predsednik Republike Aleksandar Vučić, kako vi kažete, odlučuje o donacijama, prvo nisu donacije, nego su subvencije, a subvencije za traktor u toj diktatorskoj državi kojom diktatorski upravlja Aleksandar Vučić, dobio je i potpredsednik partije Vuka Jeremića, Miroslav Aleksić, koga ovih dana ne viđam u Narodnoj skupštini, verovatno zato što po Zlatiboru zajedno sa Đilasom, Jeremićem i Šolakom deli mandate koje treba da osvojite na nekim narednim izborima.

Želim vam puno sreće na tim izborima. Samo imate jedan mali problem, morate da ubedite narod da glasa za vas koji radite od 10.30 do 13.00 časova.

Hvala doktore Martinoviću.
Đorđe Vukadinović, po amandmanu. Izvolite.

Pravo na repliku? Nemam pravo na repliku? Dobro, hajde neka je i po amandmanu, mada mislim da bih imao prava na repliku. Ne radi se ovde o Zlatiboru i o mandatima, gospodine Martinoviću, radi se o jednom važnom zakonu koji vi, kao i sve druge zakone i važne i manje važne ovde devalvirate svojim, ponavljam, besmislenim amandmanima, da se ne bi čula jedna mala reč kritike ili sumnje koju ja ili neki građanin…

Hvala. Isteklo je vreme vaše poslaničke grupe. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Zahvaljujem.

Vredelo je čekati ovih pola sata prijavljivanja.

Ja sam rekao na početku rasprave, u načelnoj raspravi, da ću podržati ovaj zakon zato što je on dobro prepisan iz dobrih iskustava i u okruženju i iz nekih drugih država i rekao sam da ne mislim da je to ništa loše, da mislim da treba da bude običaj da se dobre stvari primenjuju kod nas i da ako hoćete da kažete prepisuju ili se dovode u oblik koji je primenjiv u našem društvu.

Naravno da ovaj načelni pristanak na donorstvo je nešto što će da omogući mnogo veći broj donora, mnogo veći broj organa koji će kroz proceduru, ja imam poverenja u lekare, nemam poverenja u ovu vlast, ali imam poverenja u lekare da će oni raditi svoj posao kako valja i da će građani Srbije imati koristi od svega toga.

Nisam siguran da mogu da razumem i kolege iz opozicije koji su protiv ovog zakona, ali isto tako ne mogu da razumem ni vlast koja na ovakav način jedan dobar zakon, ponavljam, srozava načinom kako se vodi rasprava u parlamentu u ovom zakonu.

Naravno da su besmisleni amandmani koje daju poslanici vlasti. Ako građani naivno gledaju ovu sednicu i čuju informaciju da su poslanici vlasti podneli 100-200 amandmana na zakon koji predlaže njihova Vlada, naravno da je prvi logičan zaključak da taj zakon ne valja i da mora da se popravlja, a ja mislim da nije takva situacija. Neke kozmetičke izmene su potrebne više radi objašnjavanja nekih članova, ali suštinski je to dobar zakon. Na ovakav način, svi se pitaju – Čekaj, zašto daju toliki broj amandmana na zakon koji je dobar i to daju ovi njih?

Drugi nivo besmislenosti je u tome što se ovde vodi stalno jedna priča o savršenom stanju zdravstvene zaštite u Srbiji, što naravno nije tačno i nije za to kriva samo ova vlast, to loše stanje traje jako dugo i svako poređenje sa stanjem zdravstvenih sistema a to smo čuli ovde, u EU je potpuno besmislen.

Nažalost, bez obzira na napore najvećeg broja lekara koji rade i ostalog medicinskog osoblja u našem zdravstvu, naše zdravstvo je bliže nivou afričkog nego evropskog.

Imate i u Africi države gde je zdravstvo dobro organizovano, tako da to nije nešto oko čega mi treba da prebacujemo jedni drugima i da treba da se uradi da se stvore uslovi da zdravstvena zaštita bude bolja u Srbiji. Da li je ona postala bolja tako što su smanjene plate lekara pre dve godine-tri? Naravno da nije. Koliko je lekara otišlo iz ove zemlje i medicinskog osoblja drugog zbog samo te stvari?

Da li je možda trebalo naći bolji način kako integrisati vojno zdravstvo civilnom zdravstvu a ne praviti recimo pored ogromne Vojne bolnice u Nišu novu zgradu Kliničkog centra u Nišu koja nije dovoljno opremljena i bolje da su te pare koje su date za cigle, a da se ušlo u adaptaciju Vojne bolnice, da je to uloženo u opremu, u lekove, u edukaciju svih lekara.

Kako možemo da kažemo da je sistem zdravstvene zaštite dobar u jednoj zemlji ako svaki dan, bilo na društvenim mrežama, bilo gde da se okrenete, vidimo desetine, stotine poziva da lečimo decu SMS porukama? Kako neko ozbiljno može da kaže da je to odraz dobrog zdravstvenog sistema?

Naravno da nije, ali hajde da prevaziđemo bar jedan korak u tome da idemo ka nečem boljem, a to je da kad se desi, slučajno, igrom slučaja, vrlo retko, skoro nikada, ali evo, desio se jedan solidan predlog zakona od strane vlasti, zašto to mora da se pokvari ovakvom raspravom koja se vodi u parlamentu?

Prebrojavanje ko je tu a ko nije, pa pogledajte svoje redove. U klupama vlasti nema ni 100 poslanika, a koliko se sećam, vaša većina je 150 i nešto. Pa, gde su ti poslanici vlasti? Jel su i oni na moru? Neki jesu, verovatno. A da li je normalno da neko ode na more? Naravno da jeste. Ali, to nije tema. To je tema za prebacivanje u birtijama, na buvljim pijacama, ko je kakav, ko je gde itd. Ozbiljni ljudi bi trebali da sede u ovom parlamentu i da se bave suštinskim stvarima.

Prema tome, još jednom, bez obzira na katastrofalnu raspravu o ovom zakonu, ja ću glasati za ovaj predlog zakona i poslanici poslaničke grupe kojom još uvek predsedavam će glasati za ovaj zakon.

Hvala, kolega Živkoviću.
Reč ima dr Zlatibor Lončar, ministar. Izvolite, ministre.