Dame i gospodo, poštovana predsednice, poslanička grupa Slobodnih poslanika ima tri pitanja.
Prvo pitanje upućujemo Ministarstvu pravde. Od 2006. godine u Srbiji je u toku izrada građanskog zakonika. Dakle, 12 godina je prošlo, činjenica jeste da je to jedan ključan zakonik koji treba da traje decenijama, ako ne i vekovima, kao što je na primer slučaj u Francuskoj. Međutim, iako svake godine imamo obećanja da će ovo biti baš poslednja godina i da će ovo biti poslednja godina, to se nije desilo.
Imajući u vidu da mnoge ugrožene grupe u Srbiji, koje su diskriminisane po osnovu nevoljnih razlika i po nekim drugim kriterijumima, trpe posledice zbog ne usvajanja građanskog zakonika.
Moje pitanje za Ministarstvo pravde je – da li je kraj ove godine definitivan rok, kao što se neformalno najavljuje ili ćemo imati jedno dodatno prolongiranje izrade građanskog zakonika?
Drugo pitanje je za Komisiju za zaštitu konkurencije. Lokalne samouprave u Srbiji dosta često imaju praksu kojima u stvari, de fakto, potvrđuju kartelske sporazume iz svoje ingerencije, odnosno dogovorno formiranje cena, čime se jasno definiše da pružaoci određenih vrsta usluga ne mogu da pružaju cenu ispod minimalno dogovorene cene. Ako postoji nešto što je klasičan kartel, to je kada se mnogo pružalaca usluga udruži tako što se dogovori oko toga po kojoj minimalnoj ceni će raditi.
Član 10. Zakona o zaštiti konkurencije poznaje institucije kada se može prihvatiti nešto što liči na ograničenje konkurencije, ali član 11. vrlo jasno pokazuje šta treba da se desi da bi se ograničenje konkurencije smatralo blagotvornom. To su stvari kao što su ubrzani tehnički razvoj, kao što su podela koristi jednaka sa potrošačima i pružaocima usluga i još neke druge stvari koje imaju neosporno pozitivne efekte na građane Republike Srbije, kao i na privredu.
Kartelski sporazumi koji definišu najniže cene, a posebno u oblasti pružanja transportnih usluga u lokalnim sredinama, ni na koji način ne mogu da budu deo objašnjenja koje postoji u članu 11. paragraf 2. tačka 1. tog zakona. S toga bi bili veoma zahvalni da dobijemo tumačenje Komisije za zaštitu konkurencije, kako je utvrđivanje minimalne cene, u duhu zaštite konkurencije u Srbiji.
Treće pitanje upućujemo Vladi Republike Srbije. Skorašnji događaji na tržištu rada u EU, a posebno u nekim od zemalja koje su najveće, ukazuju na to da ćemo se vrlo brzo suočiti sa jednim većim iseljavanjem ljudi iz Republike Srbije. Iseljavanjem koji će se po svojim razmerama teško moći porediti sa nekima koje smo imali ikada u našoj istoriji, barem u mirnodopskoj i koje će verovatno dovesti do toga da mi u Srbiji zaista više nećemo imati nezaposlenost, da nećemo imati niske plate iz prostog razloga što ćemo u najskorijem roku imati situaciju da ćemo u mnogim delatnostima ostati bez radnika.
To se sada, recimo, već dešava u oblastima gde imate stručnu radnu snagu, kao što je medicina, kao što su opet neke vrste radnika u granama koje trenutno sada imaju jake stope rasta, npr. kao građevinarstvo.
Sa sadašnjim promenama u zakonodavstvu, npr. u Nemačkoj, doći će do toga da ćemo mi vrlo skoro imati velike probleme. Čak i neke strategije protiv kojih smo mi duboko u pokretu centra, npr. strategija privlačenja subvencijama, neće imati smisla jer neće više biti jeftine radne snage koja će moći da radi. To se već dešava u nekim delovima Srbije. I mnoge druge strategije će nam biti mrtvo slovo na papiru jer nećemo imati ljudi.
Moje pitanje za vladu Republike Srbije je šta možemo da uradimo, odnosno kako da prepoznamo koji su ključni razlozi iseljavanja, na materijalne ne možemo uticati, ali na neke druge razloge možemo da utičemo i to jeste deo onoga što bi Vlada trebalo da uradi, da saznamo gde ćemo imati deficit radne snage, on će se desiti, i kako reagovati na to. Da vidimo jednostavno kako ćemo uopšte imati strategiju reagovanja na razvoj događaja koji će se neminovno desiti u Republici Srbiji. Hvala na pažnji.
