Zahvaljujem kolega Obradoviću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

Zahvaljujem.

Ne znam kojim dobrom me je spomenuo uopšte poslanik Boško Obradović, ničim izazvan, valjda je opsednut likom i delom Maje Gojković.

Ali, bilo bi dobro da stvarno jednom razgovaramo o mrljama u mojoj karijeri, pa i u karijeri svih ostalih političara koje ste naveli, a ja ću da navedem samo jednu mrlju poslanika Boška Obradovića. To je da je on nedavno učestvovao u izbornoj kampanji koja, ako se ne varam, a ne varam se, retko mi se to dešava, zvala da ovi odu, a da se oni ne vrate. Koliko ja vidim, Boško Obradović se nalazi u onom društvu za koje je želeo da se nikada ne vrate, pa im sada zdušno pomaže i to baš onim političarima koji imaju krupne mrlje.

Hoću Boška Obradovića da podsetim na to da je on sada glasno govornik političara kao što je Vuk Jeremić, koji stvarno ima krupne mrlje u svojoj karijeri. Pa, neka objasni Boško Obradović u Čačku i u okolini kako to Vuk Jeremić nema nijednu mrlju, a na milione i milione evra su mu druge države nedavno uplaćivale honorare ne zna se za šta. To bi bilo lepo da vi objasnite svojim biračima, jer ste ih zavaravali, jer ste dobili nula glasova za tu kampanju, ali da objasnite kako ste se pridružili onda ovima koji ne treba da se vrate. Pa da pitamo, u kakvom se vi to društvu sada nalazite, kada isti taj Vuk Jeremić podizao državni avion da bi išao da gleda meč na Vimbldonu, da uživa sa svojom suprugom i da prisustvuje teniskom meču. Je li to nešto pozitivno, da li su to vrednosti koje vi zastupate kao glasno govornik onih koji ne treba da se vrati i o kakvim to onda mrljama drugih političara vi pričate?

Inače, da vas obavestim, jutros sam krenula u Čačak, htela sam da vidim kako mesni odbor Dveri radi u Čačku. Međutim, rekli su mi da ne idem tamo, jer jedan jedini član postoji tamo, Boško Obradović, pa bolje da se sedim ovde u parlamentu, pa da posmatram šta mesni odbor Dveri u Čačku radi, nego da prelazim toliki put pa da nemam koga da sretnem tamo. Hvala.

Zahvaljujem.
(Boško Obradović: Replika.)
Polako kolega Obradoviću, vi kada diskutujete napravite puno replika.
Pravo na repliku, narodni poslanik Marija Obradović. Izvolite.

Hvala.

Replika, član 107. Povređeno dostojanstvo parlamenta. Kada ljudi govore laži, neistine, onda to svakako jeste zato što je izrečeno da nema nikakve mrlje kada Srpski pokret Dveri u pitanju i da to nije moglo da bude pronađeno.

Svakome ko je malo pročitao će biti vrlo jasno da ima mnogo mesta gde, ne da su mrlje, nego takve brljotine, za koje treba da slede ozbiljne sankcije.

Samo ću da citiram kratko po stavkama, pa neka oni izaberu o čemu žele više detalja. Hoće li brlje sa mafijašima crnogorskim i ruskim? Hoće li brlje sa Hilandarom, sa proneverenim novcem? Hoće li sa finansiranjem od Demokratske stranke Srbije? Dobili 50 hiljada evra, pet hiljada koštali troškovi, još pet uzeli za svoje zadovoljstvo, 40 hiljada dali onome koji im je i uplatio 50 hiljada evra? Hoće li brlje sa DS? Kako ih je Đilas finansirao sa svojim kumom, redovno? Ali, to nisu one Dveri, oni književnici i istoričari, znači, to je kasnije preraslo. NJima kad su se zakleli u Hilandaru da nikada neće prerasti u političku organizaciju, da neće biti predsednika u Dverima, pa ništa od toga se nije dogodilo.

Ne znam, da vidim čega još tu ima. A, velika stavka! Zloupotreba novca iz budžeta republičkog. Dvadeset devet miliona dinara je uzeto, samo 25% opravdano kao namenski trošeno. Sve ostalo je predato svojim firmama koje su vezane sa Dverima.

Evo, to vam je ovako taksativno, pa vi izaberite da pojasnim po svakoj stavci. Hvala.

Reč ima ministar gospodin Stefanović. Izvolite.

Meni je žao zato što toliko malo razumevanja čujem, odnosno koliko shvatam da se malo poštuje sloboda govora i prava medija i kako bi izgledala ta koalicija kada bi se vratili na vlast Đilas, Jeremić, Obradović i ostali članovi te koalicije, kako bi Srbija u stvari izgledala medijski? Neko bi procenjivao na partijskim odborima da li je medij podoban, da li novinara pretući, ja sam toplo savetovao nekim novinarima, ima nekoliko prodavnica u Beogradu koji prodaju onu zaštitnu opremu, pa da je kupe, da nabave za svaki slučaj. Tada bi ti mediji koji ne prođu partijsku selekciju saveza moraju da budu zatvoreni i ne daj bože ako se pojavi neki novinar to jutro i da kaže neki stav, osim što će biti zatvorena kuća u kojoj radi, može da računa i da će da dobije batine, još ako je žena, duple batine. Dakle, to je onako sigurnost. E, sad, jedino što bi očigledno poraslo je prodaja ovih bedževa „I love Brussels“, to bi skočila prodaja i tu možda treba razmišljati o biznisu.
Ali, jedna stvar na koju mislim da svaki čovek mora da reaguje je stvaranje te lažne slike o tome kako je Srbija ugrožena od strane nekakvih zlih migranata koji su ovde došli sve da nas pobiju. Kada se setite one dece koja su prošla kroz Srbiju, kada se setite koliko su, šta su ta deca kriva bilo kome? Šta su krive one žene koje su zbog rata, zbog bede, nemaštine, pa zar zbog toga možemo da im zamerimo, prošle kroz Srbiju? Oni žele da idu zapadnu Evropu, to nije sporno. Negde su im vrata zatvorena i neki od tih ljudi nisu mogli da odu, pokušavali da prođu mora, mnogi od njih izgubili živote, davili se u toj vodi. U Srbiji su tretirani pristojno. Mnogi od njih, mogu da vam kažem, bio sam ponosan i kao ministar unutrašnjih poslova, ali i kao građanin naše zemlje, što smo dobili stotine pisama, hiljade pisama tih ljudi koji su napisali o Srbiji jako lepo, koji su to napisali tada kada su bili u nekim drugim zemljama, nisu imali nikakav razlog da to urade, osim zato što su to zaista iskreno osećali. Napisali su pismo i rekli – u Srbiji nas niko nije tukao, pristojno su se odnosili prema nama, dali nam da jedemo i da pijemo, brinuli o nama dok smo bili na toj teritoriji.
A šta je drugo trebalo Srbija da uradi? Zar postoji neko ko bi uradio drugačije? Vidite dete, vidite dete… Pa, ja vidim da bi neki drugi drugačije radili. Ali, kada vidite dete, jedno dete koje je naučilo za nekoliko meseci, koliko je bilo u Srbiji, malo engleskog, naučilo malo srpskog, želi dete da se lepo oseća u zemlji u kojoj je u tom trenutku, a vrhunski talentovano dete, dete koje ume da crta, dete koje ume da pokaže umetnički talenat. A šta je to dete krivo za bilo šta ili roditelji tog deteta ili njegov brat? Šta su oni krivi za bilo šta? Koje to oni mogu da imaju telefone? Ako ti ljudi toliko plivaju u novcu, ispada da imaju milione u svojim džepovima, pa što spavaju u kampovima u kojima su uslovi zaista složeni? Ne zato što Srbija nije dobar domaćin, nego zato što, znate, kada živite u kolektivnom smeštaju, kada živite u uslovima gde spavate sa 30, 40 ljudi u jednoj prostoriji, to nije kao kada živite u svojoj kući.
Ali, hoću da vam kažem, te priče, maltene ovakve onakve, prošlo je kroz Srbiju preko milion i 200, milion i 300 hiljada migranata, kroz našu zemlju, verovatno raznih. Ti koji su bili imućniji i bogatiji spavali su po hotelima, jesu podizali novac, plaćali krijumčare, mnoge smo i uhapsili. Ali, to je bio onaj talas 2015. godine. Pogledajte ljude koji su danas od ovih 3.200, 3.300, 3.400 ljudi koji se nalaze na teritoriji naše zemlje. Ti ljudi zaista nisu imućni, to zaista nisu bogati ljudi. Oni su zbog nemaštine i bede iz svoje zemlje pobegli. Pa, zar bi bogat čovek iz svoje zemlje bežao negde da se potuca i da ide po kampovima, seo bi u avion i odleteo bi? Ali, to je, nažalost, veoma opasna priča koja treba suštinski da uplaši građane kako se nešto užasno sprema u Srbiji, stotine hiljada nekih ljudi treba da dođe. To je besmisleno. Prvo, kao da bi neko mogao da natera Srbiju da primi jednog čoveka ako mi to nećemo, drugo, ne postoji nijedan pravni osnov, treće, u našoj zemlji je azil zatražilo toliko malo ljudi i toliko malo ima, inače, osnov da ga dobije, da je to toliko malo da mi ne bi napunili kamp u Preševu sa tim ljudima. Dakle, to je ono što je potpuna istina.
Ono što je najopasnije je taj stalni pritisak na medije. Ne može da se dozvoli takva atmosfera u društvu da neko kaže – ne sviđa mi se ova televizija, ugasiću je, ne sviđa mi se novina, hajde da je cepamo. Mada, nisu prvi koji bi cepali novinu i palili je. To je užasna stvar, užasna stvar, kada se dogodi da pokušate da suzbijete mišljenje nekog samo zato što je drugačiji i zato što vam se ne sviđa. Nema opravdanja za to.
Da li ima medija koji se meni ne sviđaju? Ima. Da li ima medija koji pišu na način koji mislim da je potpuno besprizoran, ali to je njihovo pravo? Ako smatram da ima elemenata da tražim zaštitu, ja ću otići na sud. Kada sam to uradio, bio sam satanizovan. Nije satanizovan Dragan Đilas koji je tužio petsto puta medije. To je sve u redu i to je demokratija. Kada to neko drugi uradi, onda je to ogroman problem. Ali, niko od nas nije tražio da se ti mediji ukidaju, da se podižu krivične prijave protiv novinara i da vraćamo verbalni delikt za napisanu ili izgovorenu reč i da te ljude prebijamo, zatvaramo ili tako nešto radimo. To je ono što je skandalozno.
Mi ovde vidimo obrazac kako bi izgledala Srbija, kada bi se, ne daj bože, ovi vratili na vlast. To što neko nije bio u izvršnoj vlasti u nekom trenutku, prihvatajući da bude deo koalicije, prihvata sve vrednosti te koalicije. Nisu u toj koaliciji neki bivši članovi tih stranaka, nego predsednici tih stranaka, njihove vođe, ljudi koji su uticali i odlučivali o životu i o smrti u Srbiji, koji su uveli „Velikog brata“, koji su uveli rijaliti u našu zemlju, koji su imali tolike biznise da su imali promete u vreme kada su bili ministri, gradonačelnici i direktori 18 milijardi dinara, ne 18 miliona dinara, milijardi dinara na svojim firmama, pa se posle po čet rumovima dogovarali sa Šolakom kako će to da prodaju, pošto se oni nisu viđali, ne znaju kako izgledaju jedni i drugi, imali su one fotografije za prepoznavanje, znate ono – ima sliku, aha, da vidimo i delo i što mu prodajem za 20 miliona, e, to je taj, treći sto od ulaza, hotel taj i taj. Ne znam ko bi mogao da veruje u to.
U svakom slučaju, građani Srbije treba da znaju da, za razliku od ovih ljudi koji bi na tako neodgovoran način zatvarali naše fabrike, a već su pokušali da svečano zatvaraju fabrike gde rade ljudi, i čudi me da se nisu izvinili onim radnicima, ne vlasnicima fabrika, radnicima tih fabrika, zato što ti ljudi primaju platu danas. Ti ljudi bi nam zatvarali fabrike, zatvarali bi nam medije, ne bi ništa otvorili, samo bi zatvarali. Mi nećemo da živimo u takvoj Srbiji, nećemo da živimo u Srbiji u kojoj se nešto zatvara, hoćemo da živimo u Srbiji koja gradi tolerantno, otvoreno i demokratsko društvo i da morate da čujete i kada vam se nešto ne sviđa, koja god je televizija i koji god medij, koji god novinar, pa neka kaže šta god hoće, može da mi se ne sviđa koliko hoće, ali to je njihovo pravo i mi to moramo da poštujemo. Hvala lepo.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Pa, ako koristimo logiku ministra Nebojše Stefanovića, onda SNS deli iste vrednosti sa članom svoje koalicije, Vukom Draškovićem i SPO koji se zalaže za ulazak Srbije u NATO. Šta ćemo sad, gospodini Stefanoviću? Jeste vi za NATO kao vaš koalicioni partnere Vuk Drašković? Nezgodno pitanje.

Ili da pitamo, recimo, koleginicu Maju Gojković – koliko je stranaka do sada promenila, od Srpskog četničkog pokreta, preko SRS, Narodne partije, glasanja za Borisa Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora 2012, pa do SNS? Zamislite, ja koji sam bio protiv Borisa Tadića, koji sam bio i protiv Tomislava Nikolića, jer su Dveri bojkotovale drugi krug predsedničkih izbora 2012, da se zna i zapamti, i da meni prigovara neko da ja podržavam bivši režim, neko ko je u drugom krugu predsedničkih izbora 2012. glasao i podržao javno Borisa Tadića, tj. Maja Gojković, sadašnji predsednik Narodne skupštine. Pa, čekajte, pa kome to ljudi nije smešno? Kome to nije smešno?

I druga stvar, koleginica Marija Obradović, gde ste vi svi dobili ove podatke? Da li je ovo iz „Zadruge“, iz „Parova“, jel vam „drvo mudrosti“ reklo? Imate li vi jedan dokaz za to što lažete? Pa, zamislite opljačkao Hilandar Boško Obradović. Pa, kako iguman Hilandarski i celo bratstvo prima Boška Obradovića i sve narodne poslanike i članove predsedništva Dveri svake godine po nekoliko puta u manastiru, ako smo ih mi opljačkali? Pa, ljudi, to su monstruozne optužbe. Pa, to su neverovatne laži. Pa, pitajte manastir da li smo ih opljačkali, nemojte brukati svetinju kakav je Sveti manastir Hilandar, nemojte više lagati.

Na kraju, dete od 18 do 27 godina sa najsavremenijim mobilnim telefonom i bankarskom karticom nije dete, gospodine ministre, nego potencijalni možda terorista koji je izvršio terorističke akte širom Evrope, a bio je nekakav migrant koga smo mi trebali da primimo i koji je prošao kroz Srbiju. Uostalom, nije valjda glup Viktor Orban zašto podiže zidove i ne dozvoljava da bilo ko uđe u Mađarsku.

Kolega Obradoviću, čestitam.
Prvo, pravo na repliku narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite koleginice.

Hvala lepo.

Znači, danas Boško Obradović ima pik na mene, ali sve je u redu.

Da vam kažem, prvo u Srpskom četničkom pokretu nisam bila nikada. To znaju poslanici, bez dobacivanja gospođo Jerkov, jer vas ću spomenuti sada u svakom slučaju. To znaju, ovako, recimo, jedna petina ovde poslanika, ako računamo većinu, onda zna skoro svako u ovom parlamentu.

Vrlo sam ponosna što neko iz vašeg kraja, a mislim većina građana iz vašeg kraja, jesu pripadali pokretu Draže Mihajlovića, prema tome, molim vas da ne govorite pežorativno o tome. A, moj deda je lično učestvovao u operaciji spašavanja 550 američkih pilota u operaciji „Halijard“ i sigurno nije bio partizan. I, na to sam, takođe, veoma ponosna, kao što je i zbrinjavao izbeglice iz Slovenije u Drugom svetskom ratu. I, to je ta časna i poštena Srbija i čačanski kraj i Šumadija koja sigurno i u ovim vremenima ne bi ružno pričala o migrantima kako vi pričate, uvaženi poslaniče, i vaše pristalice, nego su pružili hleb, so i ono što su imali i primali migrante tada iz Slovenije u svoja ognjišta.

Nisam znala da ste vi toliko duhovit čovek inače bih promenila mišljenje o vama. Da li sam ja bila u mnogobrojnim strankama ili nisam bila, o tome sude birači i to nije vaš problem. I, u čemu je problem, bila sam u 5001, ako će vam to olakšati malo stvar, da pričamo o nekim drugim temama. Ali, molila bih vas da ne pričate ružno o koleginicama iz vašeg najnovijeg pokreta Svi zajedno za ne znam šta ili iz one polovine vaše koalicije da se oni ne vrate. A to je vaša bila parola.

Pa, ovako. Aleksandra Jerkov nije neko ko je bio rodonačelnik DS, jer tako, nego je bila kod Nenada Čanka. Sanda Rašković Ivić je ovaj parlament u ovom Sazivu ušla kao prva na listi DSS, a sad je kod Vuka Jeremića. Dijana Vukomanović je dobila mesto zahvaljujući Ivici Dačiću i SPS, a sada zastupa ne znam ni ja šta, opet Vuka Jeremića.